Филипљанима 2
1 Ако, дакле, има какве утехе у Христу, ако има каквог љубазног охрабрења, ако има какве духовне заједнице, ако има каквог унутрашњег саосећања и самилости, 2 испуните моју радост – па исто мислите имајући исту љубав, духовно повезани, мислима усмереним на једно. 3 Не чините ништа из надметања или из сујетног частољубља, него у понизности сматрајте један другога већим од себе, 4 не гледајте свако само на своје, него свако нека гледа на оно што се других тиче. 5 Имајте у себи исту мисао коју Христос Исус има; 6 он, који је у обличју Божијем, није сматрао као нешто приграбљено – то што је једнак Богу, 7 него је лишио самога себе, када је узео обличје слуге и постао сличан људима. И нашавши се у лику као човек 8 он је унизио самога себе и постао послушан до смрти, до смрти на крсту. 9 Зато га је и Бог преузвисио и даровао му име које је над сваким именом, 10 да се у име Исусово приклони свако колено оних који су на небу, и на земљи, и под земљом, 11 и да сваки језик исповеди да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца. 12 Стога, драги моји, као што сте свагда били послушни, не само кад сам код вас, него сад још више у мом одсуству, градите своје спасење са страхом и трепетом. 13 Јер Бог је тај што чини у вама да желите и да делате – да му будете по вољи. 14 Све чините без гунђања и премишљања, 15 да будете беспрекорни и чисти, непорочна деца Божија усред поквареног и наопаког рода, међу којима светлите као звезде у свету, 16 чврсто држећи реч живота на моју хвалу за дан Христов, – да нисам узалуд трчао нити се узалуд трудио 17 Али ако се и као жртва изливам на жртву и службу ваше вере, радујем се и радујем се са свима вама. 18 А исто тако радујте се и ви и радујте се са мном. 19 А надам се у Господу Исусу да ћу вам убрзо послати Тимотеја, да се и ја расположим кад дознам како сте ви. 20 Јер немам ни једнога који је исте душе као он, који ће се искрено старати за ваше потребе. 21 Сви, наиме, траже своје, а не што је Христа Исуса. 22 А његову врсноћу познајете, да ми је као дете оцу послужио за еванђеље. 23 Овога, дакле, надам се да ћу послати одмах чим сагледам како стоје моје ствари. 24 А уздам се у Господу да ћу и сам убрзо доћи. 25 Нађох пак за потребно да вам пошаљем Епафродита, свога брата и сарадника, и саборца а вашег посланика који служи мојој потреби, 26 пошто је чезнуо за свима вама и било му је нелагодно што сте чули да је оболео. 27 И заиста је био болестан до смрти. Али Бог се смиловао на њега, не само на њега него и на мене, да ми не дође жалост на жалост. 28 Тако сам одлучио да га што пре пошаљем, да се опет обрадујете кад га видите, и ја да будем безбрижнији. 29 Примите га, дакле, у Господу са сваком радошћу и такве људе поштујте, 30 Јер је он ради Христова дела дошао до саме смрти, изложивши свој живот опасности, – да надокнади што ви нисте могли да ми учините.
2 Коринћанима 5
1 Знамо, наиме, ако се сруши наша земаљска кућа, која је као шатор, да имамо зграду од Бога, вечну кућу на небесима, која није људском руком саграђена. 2 Та зато и уздишемо и чезнемо да се обучемо у свој небески стан; 3 само ако смо се у њега обукли, нећемо се наћи голи. 4 Јер ми, који смо у шатору, уздишемо оптерећени, зато што не желимо да се свучемо, него да се преко овога обучемо, да живот прогута оно што је смртно. 5 А Бог нас је баш за то приправио тиме што нам је дао Духа као капару. 6 Пошто смо, дакле, увек пуни поуздања и знамо да смо путници у туђини далеко од Господа, док год боравимо у телу, – 7 јер још у вери живимо, а не у гледању, – 8 уздамо се и спремни смо да радије изиђемо из тела и да се код Господа настанимо као код дуће. 9 Зато се и старамо да му увек будемо угодни – било да смо већ код куће или још у туђини. 10 Јер сви ми треба да се појавимо пред Христовим судом, да свако прими према ономе што је учинио за време свога живота у телу, било добро – било зло. 11 Знајући, дакле, за страх пред Богом, људе уверавамо, а пред Богом смо видни; а надам се да смо видни и у вашим савестима. 12 Не препоручујемо вам опет сами себе, него вам дајемо повода да се хвалите нама, да имате што одговорити онима који се хвале спољашношћу, а не оним што је у срцу. 13 Јер ако нисмо били при чистој памети – то је било за Бога; ако смо разборити – за вас смо. 14 Јер Христова љубав нас обузима кад смо дошли до овога закључка: један је умро за све; значи да су сви умрли. 15 А он је умро за све, да живи више не живе сами за себе, него ономе који је за њих умро и васкрснут био. 16 Стога ми од сада никога више не познајемо по телу; ако смо и знали Христа по телу, сада га више тако не познајемо. 17 Према томе, ако је ко у Христу – ново је створење; старо је прошло, види, постало је ново. 18 А све је од Бога који нас је преко Христа измирио са собом и који нам је дао службу помирења. 19 Јер Бог је у Христу помирио свет са собом, не урачунавајући им њихове преступе и метнувши у нас реч помирења. 20 Ми смо, дакле, посланици за Христа на тај начин што Бог опомиње преко нас. Молимо у име Христово: помирите се с Богом. 21 Онога који није знао греха Бог је учинио грехом за нас, да ми у њему постанемо праведност Божија.
Дела апостола 17
1 Прошавши Амфипољ и Аполонију дођоше у Солун, где је била јудејска синагога. 2 По свом обичају Павле уђе к њима и у току три суботе проповедаше им из Писма, 3 дајући им на знање и излажући да је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих, и да је ово Месија – Исус кога вам ја објављујем. 4 И неки од њих беху у то уверени, па присташе уз Павла и Силу, а исто тако и врло много богобојазних Грка и не мало угледних жена. 5 Али Јудеји позавидеше, узеше неке зле, уличне људе, окупише гомилу и изазваше гужву у граду, па навалише на Јасонову кућу и тражаху да их изведу пред народ. 6 А кад их ту не нађоше, одвукоше Јасона и још неку браћу пред градске старешине вичући: ови, што су цео свет узбунили, дошли су и овамо; 7 њих је Јасон прихватио. И сви ови раде против царских заповести говорећи да је краљ један други, Исус. 8 Узнемирише тако народ и градске старешине које су ово чуле, 9 и тек кад су добили јемство од Јасона и осталих, ослободише их. 10 А браћа одмах, још у току ноћи, послаше Павла и Силу у Верију; дошавши тамо они уђоше у јудејску синагогу. 11 Ови су били племенитији од оних у Солуну, па примише реч са сваком предусретљивошћу, истражујући свакодневно Писма – је ли то тако. 12 И многи од њих повероваше, а од угледних грчких жена и људи не мало. 13 Али кад солунски Јудеји дознаше да је Павле и у Верији објавио реч Божију, дођоше и онамо, покренуше и узбунише светину. 14 На то браћа одмах отпратише Павла да иде у приморје, а Сила и Тимотеј осташе онде. 15 Пратиоци пак доведоше Павла до Атине, па примивши налог за Силу и Тимотеја – да што брже дођу к њему – одоше. 16 А кад их је Павле очекивао у Атини, узбуди се његов дух у њему – посматрајући град који је био пун идола. 17 И расправљао је са Јудејима у синагоги и свакодневно на тргу са богобојазним људима који су се ту нашли. 18 А неки од епикурејских и стојичких философа сретоше се с њим, па једни говораху: шта би хтео овај брбљивац да каже? а други: изгледа да проповеда туђе богове; јер је проповедао еванђеље о Исусу и о васкрсењу. 19 Најзад га узеше, одведоше на Ареопаг и рекоше: можемо ли да дознамо каква је то нова наука, коју ти казујеш? 20 Пуниш нам уши нечим чудноватим; хоћемо, дакле, да знамо шта је то. 21 А сви Атињани и странци међу њима имали су времена само за то да неку већу новост кажу или чују. 22 Тада Павле стаде насред Ареопага и рече: Атињани, по свему видим да сте врло побожни. 23 Пролазећи, наиме, и посматрајући ваше светиње нашао сам и један жртвеник на којем је било написано: »Непознатом Богу«. Што ви, дакле не познавајући поштујете, то вам ја објављујем. 24 Бог који је створио свет и све што је у њему, као господар неба и земље не станује у рукотвореним храмовима, 25 нити прима службе од људских руку – као да има потребу за чим, пошто сам даје свима живот, и дах, и све. 26 Он је такође учинио да сав људски род потиче од једног човека и да се настани по свој земљи, поставио је одређена времена и границе њиховог настањивања, 27 да траже Бога – не би ли га како напипали и нашли, пошто он није тако далеко ни од једног од нас. 28 Јер у њему живимо, и мичемо се, и јесмо, као што су и неки од ваших песника рекли: и ми смо његов род. 29 И пошто смо род Божији, не треба да мислимо да је Божанство као злато или сребро или камен, као творевина људске уметности и замисли. 30 Не гледајући, дакле, на времена незнања Бог сада налаже људима да се сви свуда покају, 31 јер је он поставио дан у који ће по правди судити целом свету преко човека кога је одредио, пруживши свима поуздање тиме што га је васкрсао из мртвих. 32 А кад су чули за васкрсење из мртвих, једни су се ругали, а други рекоше: чућемо те други пут о томе. 33 Тако Павле оде од њих. 34 Ипак неки људи присташе уз њега и повероваше, међу којима беше и Дионисије Ареопагит, жена по имену Дамара и други с њима.