Једна је младост остала тамо на обронцима прошлости. Неке су емоције остале записане на клупама и школским свескама, као отисак у времену упорног тражења смисла и циља. Она је била неко ко се уклапа у тај круг, круг луталица и несрецника без поцетка и краја. А онда, неке пролазне радости, пријатељи без имена и давања, само упорна празнина и туга. И нешто као добро познати звуци: ”Једна младост, један свет наде, расте тихо у срцу твом. Други за те овај свет граде, с мало праве истине у том … Причају ти приче те и свака има свој – сретан крај, а пречуткују да тај свет краде, баш твог сунца сјај … ”
Суморне, мемљиве собе, са укусом сиромаштва и питање које виси у ваздуху сваког новог дана: О, када ће сванути зора радости праве, да ли истина и за мене истина је?
И, тада сунце живота, засијало је! Она се срела са Тобом, истинска Доброто, са Тобом одговором и Вечним Смислом. О, како је слатка зора сад свака када си Ти смисао дана: Твоја снага – њена је, Твоја љубав – храна је. Боже, који живот дајеш, како не рећи свима шта Твоја радост је, колико си љубио мене, и како крв твоја сваки грех мој – опрала је. Сада моја највећа мука тако мала постала је, када ме небо отворено чека. Твоја љубав, снагу ми даје, дом мој на сваком је месту са Тобом.
Сада знам да смисао си Ти, смисао живота сваког човека. Када би само човек хтео чути, погледати у онога који живот је. Чути Твој глас, мелем је од кога душа оздравља, нађена чежња човековог бића, и реч Твоја: ”На дланове сам те урезао … ” Подиже у прелепе висине. Открити да те неко познаје, зна мисли твоје, има те пред собом и у тамној ноћи, спокој је и лука сигурности.
У тој луци желим пребивати дан за даном до оног часа када ћу пред Тебе стати са свима онима који Те љубе и који ти желе већ сада свој живот предати.
”Ја, браћо, не сматрам да сам то већ дохватио. Али једно чиним: заборављајући оно што је за мном, а пружајући се ка оном што је преда мном, хитам ка циљу да добијем награду, ради које ме је Бог позвао на небо у Христу Исусу.”
(Посланица Филипљанима 3:13 и 14)