Николај Велимировић
Učiše me stariji, dok bejah otrok, da se držim neba i zemlje, da ne posrnem.
Dugo ostadoh dete,i dugo se naslanjah na poštapač što mi ga dadoše.
No kad večnost prostruja kroza me i osetih se strancem u svetu,
nebo i zemlja se prelomiše u rukama mojim kao slaba trska.
Gospode, snago moja, kako su nemoćni nebo i zemlja!
izgledaju kao dvori od olova, a isparavaju kao voda na dlanu u Tvome prisustvu.
Samo svojim rogušenjem kriju nemoć svoju, i plaše neuku decu.
Uklonite mi se s očiju, sunca i zvezde. Odbite se od mene, zemlje.
Nemamite me, žene i prijatelji. Šta mi možete pomoći vi, što bespomoćno starite i ponirete u grob?
Svi su vaši darovi jabuka sa crvom u srcu.Svu su vaši napici prošli mnogo puta kroz nečiju utrobu.
Odežde vaše su paučina, kojoj se ruga nagota moja.
Osmejci vaši – naveštaj žalosti, u kojoj ćete vikati mene u pomoć, nemoćni nemoćnoga.
Gospode, snago moja, kako su nemoćni nebo i zemlja!
I sve zlo, što ljudi čine pod nebom, ispovest su nemoći i – nemoći.
Samo moćan usuđuje se činiti dobro.
Samo onaj, što se Tobom hrani i poji, snago moja, puni se snagom za dobro.
Samo spavač na srcu Tvome oseća odmor.
Samo onaj, što ore pred nogama Tvojim, sladiće se plodom truda svoga.
Minulo je detinjstvo moje, hranjeno strahom i neznanjem, iščezla je nada moja u nebo i zemlju.
Sada samo u Tebe gledam i Tvog se pogleda držim, kolevko moja i vaskrsenje moje.