Римски историчар Плиније Млађи или Плиније ИИ (61-114), такође спомиње историјског Исуса. У свом делу "Епистулае" (Писма), у десетој књизи, у писму број 96. написаном 111. год. и упућеном цару Трајану, он спомиње особу под именом Исус Христ.
У том свом писму он пита цара за савет како да поступа у процесу прогона хришћана којег је требао предводити у Битинији, а на темељу римског закона о тајним друштвима. Слично попут Тацита и Светонија назива назива хришћане "заразом" и са презиром говори о њима, иако истовремено хвали њихове моралне врлине (честити, поштени, марљиви). Једини разлог да их се мрзи је тај што су они презирали друге (римске) богове и нису хтели приносити жртве пред царским киповима, и што су распетог човека знаног као Исус, називали својим Богом. Плиније пише:
"Никада нисам присуствовао испитивањима када се ради о преступима хришћана. Због тога не знам како и до ког степена их требам кажњавати, те како да о томе водим записник. Када су пред мене изводили неке са оптужбом да су хришћани, ја сам их као хришћане и кажњавао. Питао сам их јесу ли хришћани; и оне који су то признавали питао сам исто и по други и по трећи пут претећи им казнама; упорне сам кажњавао… Било је и таквих безумника које сам, будући да су римски грађани, одлучио послати у Рим… Оне који су били окривљени да су хришћани, или да су били хришћани, ослобађао сам кад су признали (римске) богове и чим су пред твојим ликом, који сам наредио да ту буде донесен заједно са киповима богова, принели жртве у тамјану и вину и уз то се одрекли и проклели Христа. Но, прави се хришћани не могу приволети ни на један од ових поступака. Други пак, који су били потказани, говорили су да су хришћани, а после се одрицали тога, изјављујући да су то некад били, али да су потом отпали, једни пре три, други пре много година, неки пре двадесет година. Сви су они частили твој лик и кипове богова и одрицали се Христа. Тврдили су, да је сва њихова кривица или заблуда у томе што су се одређених дана сакупљали пре зоре певали и славили Христа као Бога и обвезивали се заклетвом да неће чинити преступе, да ће се уздржавати од крађа, грабежи, прељуба, кршења задане речи, итд. Затим су се разилазили и поновно се сакупљали ради узимања хране, обичне и невине (уобичајне)… Овај посао, по моме схватању, заслужује да се о њему размисли, нарочито због броја оних којима прети опасност. Много људи свих узраста и свих звања и оба пола иду и одлазиће у пропаст. Зараза овог празноверја се почиње ширити не само по градовима, већ и по селима и засеоцима."
Цитирани одељак показује како је већ за време цара Трајана, на почетку другог века, број хришћана био толики да је то код римских власти изазивало озбиљну забринутост.
Треба запазити како су се хришћани састајали зато да би славили Христа и да би Му певали – Њему као Богу. Тај израз "царменqуе Цхристо qуаси Део" – певали су химне Христу као Богу – потврђује да Исус није измишљена фигура, већ стварна особа, будући да би у том случају било речено "Певали су химне своме Богу Христу". Међутим, Плиније зна да је Христ био човек, историјска особа, кога хришћани славе као свог Бога.
Овај Плинијев текст је немогуће оспорити, будући да га спомиње и сам Тертулијан у свом делу "Апологетицус", написаном око 197. год. Никако се не може ни тврдити да спомињање Христа у тексту није резултат личног Плинијевог истраживања, тј. да он тек преноси оно што је чуо од хришћана или "рекла казала". Плинију су хришћани очигледно представљали велик проблем у послу, и он је сигурно био добро упознат са њиховим веровањем и праксом. Плиније попут других римских писаца, спомиње Исуса сасвим нормално, као неког ко је био и познат и стваран.