Вавилонски Талмуд (Санхедрин 43а) потврђује Исусово распеће у вече на Пасху, и оптужбе против Христа да се бавио магијом и да је охрабривао Јевреје на отпадништво. У измењеном облику, у овом спису, дата су и имена Исусових ученика, спомиње се и Исусов брат Јаков, спомињу се чак и неки делови из Исусовог говора на гори.
Из овог историјског списа којег су саставили и строго чували Јевреји, јасно се закључује да је Исус постојао, а пошто је то Јеврејски документ, његови писци не гаје ни мало симпатија према Исусу и хришћанству. Све нам то опет даје потврду да је Исус историјска личност а не мит, да је заиста живео, учио, чинио чуда и за Пасху био разапет на крсту.
Луцијан из Самосате је био Грчки писац другог века нове ере, који је оставио запис (Де морте Палегрини) да је Исус обожаван од стране хришћана, да је увео ново учење и да је због тога био разапет, да је Исусово учење подразумевало заједницу верника, да им је обраћење било јако важно, као и одрицање штовања других богова. По Луцију, хришћани су они који су живели у складу са Исусовим учењем, који су веровали да су бесмртни, као они који презиру смрт, спремни на самопредање и одрицање од материјалних добара.
Још историјских извора…
Постоје још многи други директни или индиректни писани археолошки докази који су оставили трагове о историјском Исусу, као, на пример:
Мара Бар-Серафион потврђује да се Исус сматрао мудрим и часним човеком, за кога су многи мислили да је краљ Израела, да су га Јевреји убили, и да и даље живи кроз учење својих следбеника.
Талус Самарићанин је један од првих писаца који је споменуо Христа, већ око 52. године. Талус је коментарисао помрачење сунца које се догодило приликом Христовог распињања на крст (Мт. 27:45).
Јулије Африканац цитира историчара Талуса у једној својој дискусији (Постојећи списи, 18), о тами која је уследила при Христовом распећу.
Алексаменов графит – На зиду старог Рима, близу Палатинског брда, пронађен један графит – карикатура – који датира од првог до трећег века нове ере.
Ову слику је нацртао један римски војник да би се подсмевао другом војнику по имену Алексаменос, а који је био хришћанин. Он је нацртао распетог човека на крсту са магарећом главом а испод написао на грчком: "Алексаменос слави Бога".
Иако се на овој слици директно не спомиње Исусово име, више је него јасно да се овде ради о њему, јер већ смо спомињали да историјски записи из тог времена сведоче о томе да су хришћани славили Христа као Бога. Нема сумње, да је управо распети Исус предмет ругања римског војника. Војник који се подсмевао Алексамену због његове вере у Исуса, није ни слутио да је тиме оставио траг о историјском Исусу (1. Кор. 1:18-25).
Затим имамо право обиље гностичких списа (Еванђеље истине, Јованови апокрифи, Томино еванђеље, Расправа о васкрсењу, итд.) у којима се спомиње Исус Христ као историјска особа. У ствари, толико тога има да је могуће реконструисати Еванђеље само из свих тих раних извора.
Па ипак, можда највећи доказ да је Исус постајао јесте чињеница да су буквално на хиљаде хришћана – следбеника Христовог учења – у првом веку нове ере, укључујући 12 апостола, били спремни да дају свој живот као мученици за Исуса Христа. Људи ће умрети за нешто за шта верују да је истина, али нико не би желео да умре за нешто за шта зна да је лаж – само митска фигура.
Историја толико обилује чињеницама које иду у прилог постојања историјског Христа да данас више и нема озбиљног историчара (академика) који би се упустио негирање његовог постојања.