И повика (слепац) говорећи : "Исусе, сине Давидов, помилуј ме". И прећаху му они што иђаху напред да ућути; а он још више викаше…
(Лука 18, 38-39)
То је већ било лоше. Људи су ишли са Исусом, а односили су се са толико одвратности према јадном просјаку. Можда постоји и за то објашњење: дошли су из удаљених крајева да би чули Исуса. А нису могли да разумеју ни једну Исусову реч, јер је овај човек толико викао. Можемо разумети да се и Исусови ученици некада понашају јадно, али то је жалосно. Сада би, додуше, могли да претпоставимо да ће се цео догађај одвијати овако: када је овај слепи човек спознао, како се јадно понашају Исусови следбеници, заћутао је а сам за себе је говорио: "Ако су ти Исусови Ијуди такви, онда нећу о Исусу и о целој његовој науци ништа да знам". С тим је завршено! Ипак је вредно дивљења да се догађај није одвијао у том правцу. Разочарањем у Исусове следбенике, слепи просјак није дозволио да буде ућуткан, већ је и даље призивао Исуса.
Пре извесног времена сам читао о једном индијском хришћанину, који је као студент дошао у Немачку. Одрекао се хришћанства, јер су га хришћани дубоко разочарали. То је жалосно и за хришћане велика срамота. Тај Индијац је ипак поступио неразумно. Требао је да учи од овог слепог просјака. Ако је Исус Искупитељ – а Он то јесте – онда и ја морам да постанем део његовог искупљења и када би се цело хришћанство -такозвано – показало као неискупљено. Важан је Он, само Он – Исус!
Господе! Немој дозволити да нас нешто или неко спречи у томе да потпуно припадамо Теби! Амин.