А Исус рече: Прогледај… И одмах прогледа.
(Лука 15, 42-43)
Био је то убоги човек, који је седео крај пута за Јерихон. Био је слеп. И још и просјак. И ми много личимо на овог јадника, јер и ми смо слични том просјаку. Стално молимо, да нам свет пружи мало радости. И утеху треба да нам да. Али свет сам је тако сиромашан. Како онда да нам да утеху и радост! Тако и најбогатији Ијуди су сиромаси, док у њихов живот не дође Исус Христ. Он нас ослобађа из просјачког стања. Он нам даје толико утехе, радости, мира и наде, колико је нашој души потребно.
Да, без Исуса смо веома слични јадном просјаку, јер смо и ми слепи. Тај човек је био заробљен тамом. Тако смо и ми затворени тамом. У Исусу је дошло "светло света". А наше очи су прилично слепе, да би Њега упознале. Он сам мора да их отвори.
Ако смо упознали безнадежно стање, смемо, као онај слепац код Јерихона, да вичемо: "Исусе! Спаситељу! смилуј ми се!" Он ће нас чути и казаће још данас: "Прогледај!" Када су се оном слепом отвориле очи прво шта је видео, било је лице његовог Спаситеља, Божјег Сина, Исуса Христа. И ми доживљавамо исто, када отвори очи нама.
Тада видимо њега, у коме нам Бог даје светло и живот и самог себе.
Господе! Подари нам очи које су корисне. Дотакни се мојих очију јер је несрећа када по дану нисмо у стању да видимо светло! Амин.
365 X ОН! – В. Б.