"А док они још не вероваху од радости и чуђаху се рече им…"
(Лк. 24,41)
Чудно је то, да у поглављу које жели да нам оснажи веру читамо о неверовању. Хоћемо ипак да објаснимо, зашто је неверовање ученика тако слепо. Међу нама је много невере. И свако има за своје неверовање посебан разлог. Један не може да верује, јер су хришћани разочарали. Други зато, јер је доживео много тога што је не спојиво са љубављу Божјом. Трећи не може да верује, јер је сметња његово високо образовање. А већина људи не може да верује, јер једноставно не желе да верују. Не очекују од веровања неку погодност, шта више, боје се да ће тиме бити нарушен стил њиховог живота.
Овде видимо Исусове ученике, код којих је дошао васкрснути Исус Христ. Ни они нису могли да верују, али какво оправдање: "Они још нису веровали од радости". Мислили су: "Ах, то је прелепо, да би то била истина, да је у овом проклетом свету Спаситељ, Спаситељ тако снажан, да је надјачао снажну смрт, Спаситељ, чије ране сведоче о неизрецивом искупљењу, Спаситељ тако пун љубави, да иде за нама и тражи нас, иако смо га издали, Спаситељ коме можемо да поклонимо наше поверење, Спаситељ из кога струје извори мира. То је прелепо, да би могла бити истина. Они још нису веровали од радости! То значи, да су ови ученици схватили, како је велико Јеванђеље о Исусу. Таква невера стоји већ на вратима вере.
Сунце праведности! Проникни у нама последњу маглу сумње. Амин
365 X ОН! – W. Б.