Јоште начини олтар кадиони… И нека кади на њему Арон кадом мирисним; свако јутро…
(2. Мој. 30, 1; 7)
Светиња, о којој овде Бог говори, одавно је заборављена. Арон је умро. Док дим са кадионице још увек сваког јутра диже према небу. Јер у сликовитој речи Библије кадионица је слика молитви деце Божје. Често зажелим, да бар на тренутак видим град како га Бог види. Шта се ту уздиже према небу: немир, гужве, псовање, грдње и прљавштина. У очима Божјим све то сигурно изгледа као тама. Али гле овим тамним кађењем се пробија према Божјем трону мирис пријатног кађења. И када не би могао и не би хтео да видим тај таман облак над градом – ипак би моје очи желеле да угледају тај добри облачић кадионице, који се диже из уста и срца деце Божје.
"Свакога јутра" речено је о Ароновој жртви паљеници. Божја деца, која знају да су кроз крв Исусову искупљена за Бога, не могу тек тако једноставно да "улете" у нови дан. "Сваког јутра" труде се да своју жртву паљеницу у облику захвалности и хваљења шаљу према Божјем трону. Сада треба рећи још и ово: овде је реч о тајни једне утешне истине. Арон је био првосвештеник старозаветног Божјег народа. Он је праслика, Исуса, нашег Спаситеља. А овај првосвештеник доноси "сваког јутра" пред небескога Оца жртву паљеницу заговарања за децу Божју. "Он је на десној страни Божјој и моли за нас."
Господе! Захваљујемо Ти, да нас ниси заборавио. Амин