22.Фебруар

Опет по други пут отиде и помоли се говорећи: Оче мој! Ако ме не може чаша ова мимоићи да је не пијем, нека буде воља Твоја.
(Мат. 26, 42)

Пре неколико година боравећи у Швајцарској, са пријатељима смо се кретали према одмаралишту Диаволеца у Егадину, које се налазило на једном узвишењу. Тада још није била у функцији жичара. Мој пријатељ ми је из даљине показао то узвишење. Нисам имао утисак да је толико високо. Када сам касније стајао пред каменим стенама, одједном ме је савладао страх, да ли ћу успети да се попнем на сам врх. То је само бледа слика онога, шта се догађало са Исусом у врту Гетсеманије. Целог свог живота овде на земљи, корачао је непогрешиво у сусрет крсту. Сада пак пред њим претећи штрчи стена смрти. У овој тескоби прибегава своме оцу: "Оче мој! Заиста не постоји неки други пут"? А Отац му објављује: Нема другог пута! Овде је Исусова спремност да жртвује самог себе. Овде је ишао путем испред нас. Јер за сваког хришћанина настају и тамни часови, у којима Бог од њега тражи жртву. Можда ће Бог рећи: "Одрећи се тог греха!" Или "прекини ону везу! Или нам узме драго биће које неизмерно Ијубимо, или нам одузме имање, или нас води тако да изгубимо високи положај. Како би смо ми, са нашим јадним и слабим срцем све то могли да прихватимо? Тада треба да гледамо на Спаситеља, како је у врту у Гетсеманији прихватио своје бреме. То су они велики догађаји, који се одигравају у тишини, да би се Ијуди, у одлучним часовима свог живота пред Исусом који се бори и донели му као жртву своја срца и све што поседују. Тада у потпуности схватају речи 34. Псалма: "Који у њега гледају просветљују се, и лица се њихова неће постидети"

Господе! Ти који си ишао пред нама, помози да и ми прођемо. Амин.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *