Посла капетан к Њему пријатеље говорећи му: Господе! Не труди се, јер нисам достојан да уђеш под моју стреху.
(Лука 7, 6-7)
Био је то узбудљив моменат у кући римског капетана. Замишљам целу ситуацију овако… Дотрчао је слуга и скоро без даха говори: "Послао си старешине код Исуса, да моле за твог болесног слугу. Они су то урадили врло лепо. Хвалећи те, узвисили су све твоје заслуге, и тада су рекли да си достојан…" Капетан га прекида: "Шта су рекли? Да сам достојан да Исус помогне мом слузи?" Да, тако! потврђује слуга. Тада се капетан обрати неколицини пријатеља, који су управо код њега: "Трчите! Пожурите у сусрет Исусу и реците му, да нисам достојан, да Он лично дође у мој дом".
Нисам достојан… Старешине града рекоше: како је племенит овај човек. А када бисмо питање поставили његовим претпостављеним, такође би потврдили: "Он је веома цењен капетан".
А капетан о себи каже: "Нисам достојан…" Тако може да говори само човек, који је себе видео у Божјем светлу. Тако говори човек који не говори о томе шта он мисли о Богу, већ се пита: Шта Бог мисли о мени?"
Овако би требало да се питамо и ми. Одговор налазимо у Библији. Немамо чиме да се хвалимо пред Богом. "Сви смо згрешили" Ко је дошао до тог спознања, њега чежња вуче према Исусу разапетом, Спаситељу грешника.
Господе! Покажи нам наше срце! Амин.
365 X ОН! – В. Б.