29. Јануар

А кад се приближи к Јерихону, један слепац сеђаше крај пута просећи.
(Лука 18, 35)

Какав је то контраст! То је реткост, просто нечувено, како нам овај једини стих из Библије ставља пред очи те највеће противречности. Овде је на једној страни Исус, о њему апостол Јован сведочи: "Видели смо његову славу, славу, какву има од оца јединородни син, пун милости и истине". Овде је о Исусу сам Бог дао сведочанство: "То је мој Ијубљени син њега слушајте." Ту је Исус који је могао да нареди бури да се утихне. Исус, који је моћном речју позвао Лазара из гроба. Исус који је могао да пита своје непријатеље: "Ко од вас може да ме оптужи за грех?"

И сада на том путу, окренут према Исусу, седи уобличена невоља. Просјак који се бедно пробија са својим парицама, које му Ијуди мрзовољно бацају у његову кутијицу. Он је слеп! Његове очи су покривене вечитом тамом. Колико очаја, горчине и резигнације је пунило његово срце. У овом просјаку као да је добило свој лик пало човечанство. Човечанство обележено грехом. Изгубљено човечанство.

Ова двојица не стоје један против другог. Неко је једном рекао: "Невоља привлачи Исуса". То исто је рекао и Давид: Бог је близу онима, који су скрушени и спасава оне, чији је дух жалостан". Ако је тако, учинићемо добро, када сву невољу нашег живота, јавну и скривену донесемо пред Исуса. Јер он сусреће и нас.

Господе! Ти долазиш код мене у моје сиромаштво. Нећу престати да Ти за то захваљујем. Амин.

 365 X ОН! – В. Б.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *