Господе, Господе наш! Како је величанствено име Твоје по свој земљи! Подигао си славу своју више небеса.
(Пс. 8, 1)
Да, да, рећи ће неко мрзовољно, то је велелепни хвалоспев. Само се он не уклапа у мој сиви данашњи дан. У небеском свету где живи Бог, тонови таквог хвалоспева могу да се чују. Можда се уклапају још и у цркву, где Ијуди воле да чују велике речи. Али од моје сиве свакодневнице је такав хвалоспев мало удаљен. Боже, како је величанствено, твоје име на целој земљи. Величанствено! Али ја имам доста напора у борби са тужним ситуацијама, са многим секирацијама, са ситничавим и непријатним Ијудима. Укратко: овај хвалоспев и мој свакодневни живот су два сасвим различита света. Стих хвале спада у Библију, али не и у мој свакодневни живот. Овако сигурно размишљају многи.
А сада окренимо другу страну! Вероватно је наша свакодневница тако сива, мизерна и мрзовољна, јер смо искључили захваљивање и славу Божију из нашег свакодневног живота. Пунимо наш живот бригама, задовољењем примитивним потребама, малим расправама и сличним стварима. А за пролаз Божје славе смо затворили прозоре. Зато су наши дани и наше душе као "не проветрене".
Како би то било, када бисмо свој радни дан почињали оваквом реченицом признања: "Боже, Господе наш, како је величанствено твоје име на целој земљи". Тада би се наша душа раширила и зарадовала. То би била духовна вежба у небеском ваздуху.
Господе! Боже! Дошао си у Исусу на овај сиромашни свет. Дођи и у нашу свакодневницу. Амин.
365 X ОН! – W. Б.