И ушавши у кућу, видеше дете с Маријом матером његовом, и падоше и поклонише Му се.
(Мат. 2, 11)
Чудан тренутак. Дубока тишина испуњава просторију. Ко би имао отворене очи за оно невидљиво, сигурно би могао да примети то, што ће ово дете касније као човек да каже првим ученицима: "Видећете небо отворено и анђеле Божје како силазе и улазе на Сина човечијег."
Мудраци су били мудри и образовани Ијуди. Њихов разум је сигурно имао многе примедбе против тврђења да је у овом слабом детету, сиромашних родитеља дошао к нама Створитељ неба и земље. То је управо чудо признања, да разум мора да ућути пред стварним Богом, да сва питања утихну, да сви моћни гласови срца, ма их било и на хиљаде, зазвуче у једној мисли: "Да ли би могао да нас мрзи Бог, који нам даје то, што сам надасве Ијуби? Бог даје свог Сина са трона своје моћи и славе да ми не бисмо морали да трпимо."
Шта друго би могло да смири немир нашег срца попут тога, да ми поносити Ијуди двадесетпрвог века у покорности станемо поред мудраца са истока и кажемо: "Са радошћу гледам на тебе и не могу да те се нагледам. И зато што сада више не знам како даље, желим да у молитви, призивајући те, стојим пред тобом у понизности."
Мудро си створио звезде и оне су жртвовале свој сјај као дар. Сагињем пред тобом своје лице. Амин.
365 X ОН! – В. Б.