"Јер још живимо у вери, а не у гледању…" 2. Коринћанима 5,7
УВИД А НЕ ОСЕЋАЊА
Некада смо свесни Божје пажње. Али када Бог почиње да нас користи у својим подухватима, попримамо неки патетични поглед, па се жалимо на искушења и тешкоће. А Бог све време покушава да нас приволи да радимо свој посао као непознати људи. Када би било по нашем, нико од нас не би желео да буде непознат или безначајан. Да ли би могли да урадимо свој посао када би нам Бог затворио небо? Неки од нас би желели да буду непрекидно узвишени Божји верници, овенчани златним ореолом око своје главе у сјају инспирације, са којима је Бог непрекидно заузет. Верник са непрекидном грижом савести ништа не користи. Он није нормалан, неспособан је за свакодневни живот и ни у чему не личи на Бога. Ми живимо овде као мушкарци и жене, а не као крилати анђели. Треба да радимо земаљски посао, са безгранично већом снагом како бисмо издржали тегобе јер смо рођени одозго.
Ако желимо поново да вратимо оне ретке тренутке инспирације, то је знак да заправо и не желимо Бога. Претварамо у идоле оне тренутке када нам је дошао Бог и говорио нам. Инсистирамо да Он то мора поновити, док Бог жели да ходамо у вери. Колико нас се повукло рекавши: "Не могу да урадим ништа више, све док ми се Бог поново не јави." Он то неће никада учинити. Мораћемо да устајемо и да радимо без инспирације, без икаквог изненадног Божјег додира. И онда… изненађење: "Он је био ту све време, а ја то нисам знао!" Немој никада живети за ретке тренутке у свом животу. Они су изненађење. Бог ће нам дати тренутке инспирације кад види да нисмо у опасности да нас заведу. Немој никада своје тренутке инспирације да учиниш својим стандардом; наш стандард је наша обавеза.
БОГУ СВЕ МОЈЕ НАЈБОЉЕ – О. Ц.