"Рекао (сам) да сте у нашим срцима, да бисмо заједно умрли и заједно живели." 2. Коринћанима 7:3
Павле је био такав да се његово цело биће налазило у речима које је писао. У моралним поремећајима – као што је био онај са којим је морао строго да поступи у Коринту – није могао тек да нашкраба писмо. Оно што је писао било му је исцеђено из срца болом и сузама. Он није био као неко ко говори непознатим језиком речју што долази и одлази, а да му мисли срца и не дотиче.
У нашем раду за Бога увек ће постојати неки људски састојак, било да је то у саветовању или пак у проповедању Речи. Уколико савет што дајемо или пак реч што проповедамо не може да проузрокује праву радост или праву тугу у нашем срцу, онда бисмо могли да будемо диктафони који прво сваку реч бележе, а затим је репродукују. Не, Богу је мило да за Своје гласоноше користи обичне, осетљиве људе и жене.
Извор: КРОЗ ГОДИНУ – Ни То Шенг