"Док имате светлост, верујте у светлост…" Јован 12,36
УМЕШ ЛИ ДА СИЛАЗИШ?
Сви доживљавамо тренутке када мислимо да смо на врху, па кажемо: "Спреман сам за све. Само када бих могао увек тако да се осећам." Али, нисмо увек у таквој ситуацији. То су тренутци када треба да сагледамо себе и да их претварамо у праксу и онда када се не осећамо на врху. Многи од нас нису баш од неке користи у свакодневном свету где нема узвишених тренутака. Због тога морамо свој обични живот да подигнемо до стандарда који нам је објављен у тренуцима узвишености.
Немој никада допустити да избледи осећање које је у теби покренуто у неком узвишеном часу. Немој да грејеш ноге свога ума на камину и кажеш: "Како је дивно осећање бити у оваквом стању!" Покрени се истога часа! Уради нешто, макар и само зато што то не би урадио. Ако се ради о неком молитвеном часу и Бог ти је показао да треба нешто да урадиш, немој рећи: "Урадићу то." Уради! Зграби себе и отреси своју урођену лењост. Лењост се увек препознаје по чежњи за оним узвишеним часовима. Овде говоримо да својим активностима досежемо претходно време проведено на гори. Треба да научимо да живимо у сивилу дана у складу са оним што смо видели на брду.
Немој да одустанеш само зато што си једном подлегао. Крени поново! Спали мостове иза себе, и стани својим радом одлучно и одано на Божју страну. Немој никад исправљати своје одлуке, али пази да их доносиш у светлу часа одушевљења који си већ имао.