"Јер, кад све то имате и то се умножава, не чини вас лењима и бесплоднима…" 2. Петрова 1,8

НАВИКНИ СЕ ДА НЕМАШ НАВИКЕ

Стицање навика је свестан процес. Свесни смо да стичемо врлине, да постајемо стрпљиви и истински побожни, али то је само један степен. Чим се ту зауставимо, постајемо охоли глумци. Са навикама ћемо добро поступити ако их утапамо у Христовом животу који је у нама, све док навика не постане толико уобичајена да нисмо ни свесни да је имамо. Наш духовни живот се непрекидно окреће према нама самима чим не додајемо нове квалитете. Али када то чинимо, на крају ће наш однос бити врло једноставан.

Можда је твој бог нека лепа хришћанска навика, рецимо, навика молитве у одређено време, или навика читања Библије. Обрати пажњу на то и видећеш како Господ ремети твоју навику чим почнеш да је обожаваш уместо онога за кога навика стоји. "Не могу то баш сада да урадим. Молим се. То је мој тихи час са Богом." Не, то је час са твојом навиком. Недостаје ти нешто квалитетно. Пронађи недостатак, па потражи прилику да се вежбаш и квалитет додаш правој навици.

Љубав значи да нема видљиве навике, стигао си до тачке где се навика изгубила, па у пракси чиниш ствари природно, скоро несвесно. Ако си свесно посвећен, замишљаш да постоје извесне ствари које вероватно не можеш да урадиш, да постоје одређени односи у којима ниси нимало једноставан. То увек значи да ваља нешто придодати. Једини прави не овоземаљски живот живео је Господ Исус, а где год да се налазио, био је са Богом код куће. Да ли постоји неко место где ниси код куће са Богом? Допусти Богу да продре у те одређене прилике, па задобијеш њега. Тада ће живот постати једноставан, сличан животу детета.

БОГУ СВЕ МОЈЕ НАЈБОЉЕ – О. Ц.

"Ја карам и кажњавам све које волим." Откривење 3:19

Како су се само ови хришћани из Лаодикије разликовали од оних које је Господ препознао као истински богате из Смирне. Они из Лаодикије су могли и бити дивни хришћани с много ствари којима би се могли поносити, међутим, било би много боље да се тиме нису сами хвалисали већ тапшање оставили другима.

Духовне ствари нису ствари с којима се може хвалисати. Неко се може хвалисати својим светским благом и папирни новац неће одлетети непотрошен нити ће се сума на чудотворан начин смањити, али духовно благо се губи казивањем. Када хришћанин каже да је јак, истог тог момента је изгубио снагу. Ако се Мојсијево лице доиста светли, он сам никада није тога свестан. Ми се увек надамо да ћемо духовно да узрастамо, али за нас није да величамо свој сопствени напредак.

Извор: КРОЗ ГОДИНУ – Ни То Шенг