"Сви ми откривеним лицем одражавамо Божју славу…" 2. Коринћанима 3,18
СВЕТЛО КОЈЕ БЛЕДИ
Божји слуга мора толико да самује да више и не зна да је сам. У првој фази хришћанског живота долази обесхрабрење. Као да се гасе они људи који су били светло. Умиру они који су стајали уз нас. Требало би да се навикнемо на то толико, да више и не знамо да смо сами. "Сви су ме напустили… Али Господ је био уз мене" (2. Тимотију 4,16-17). Морамо да градимо своју веру не на светлу које бледи, већ на темељу светла које никада неће избледети. Тужни смо када одлазе "велики" људи, све док не видимо да је требало да оду. Оно што остаје јесте да самостално гледамо Божје лице.
Не допусти да те ишта задржава од чврстог гледања Божјег лица у вези себе и свог учења. Тако, сваки пут када проповедаш, настој да најпре гледаш Бога у лице. Само ћеш тако стално видети Божју славу. Хришћански радник је онај који непрестано гледа Божје лице, а затим иде да говори људима. Карактеристика Христове службе је несвесна слава која стално на њој почива. "Мојсије није ни знао да из његовог лица, због разговора са Господом, избија светлост" (2. Мојсијева 34,29).
БОГУ СВЕ МОЈЕ НАЈБОЉЕ – О. Ц.