(Слика горе: Стари Призрен Надежда Петровић)
У модерној српској уметности могу се истаћи две епохе: до 1950. и од 1950. године.
Савремена уметност до педесетих година 20. века
После оснивања прве српске сликарске школе У Београду 1895. године од стране словака Цирила Кутљика у коју је пошла и Надежда Петровић као један од његових ђака који су стасали у 20. веку, њених импресионистичких почетака и импресионистичких дела њених савременика Бете Вукановић и Ристе Вукановића може се говорити о импресионизмукоји као продукт европског савременог света настаје 60-тих година 19. века кога можемо слободно сматрати као почетак савремене уметности или како се још назива модерна уметност која се и у Србији примећује а и у раним делима Надежде Петровић и Мила Милуновића на првој југослованској изложби у Београду и уопште у Србској уметности и уметности у овим просторима која на овај начин хвата свој прикључак са савременим дешавањима у Европи. У каснијим делима се Надежда Петоровић опредељује за експресионизам. После се јавља цео спектар авангардних представника у српском савременом сликарству од „Југо-даде“, „Зенита“, надреализма, сезанизма, кубизма, експресионизма али и неокласицизма и осталих стремљења у савременом европском схватању у уметности.
Јавља се један експеримент са кубизмом, посткубизмом и ту су присутни Јован Бијелић, Петар Добровић и Сава Шумановић, али се овај експеримент није одржао и завршио се у излазу на неокласицизам. У делима неких сликара примећује се и поетски реализам. То су Стојан Аралица, Иван Радовић, Недељко Гвозденовић, Иван Табаковић, Марко Челебоновић, Коста Хакман, Петар Лубарда, Пеђа Милосављевић и други.
Уочи Другог светског рата сликарство се дели на две струје. О првој струји је већ било речи и она је заступала тезу „уметност ради уметности“ док друга струја заступала је тезу „уметност ради идеје“ и ту се ради о социјалној уметности, уметности у рату и револуцији у коју: Ђорђе Андрејевић Кун, Ђурађ Тодоровић, Радојица Ное Живановић и други. У току окупације и рата сликарство је само тињало, али су неки и у логорима имали снаге да стварају.
Савремена уметност после педесетих година 20. века
У периоду после 1950. године бележи се кумулација догађаја и нових стилова у уметности али се разликују једни у континуитету а други у дисконтинуитету, док ови први представљају поколење које је из предратног доба које је сада искусно и још увек спремно да ради и ствара мењајући и цизелирајући своје стилове и уметничке рукописе, други, који се јављају у дисконтинуитету су или још увек спремни за експерименте из предратног доба, или млади уметници. Ови млади уметници оснивају своје уметничке групе у којима се развијају у праве стваралачке личности. То су на пример групе Самостални, Једанаесторица, Децембарска група, Медиала, Београдска група. Међу младима се јављају поједини стилови из савремене уметности као поп-арт, концептуална уметност, и ту спада група „143“, „код“ група „Е“ и појављују се као и свугде по свету нове тенденције у савременој уметности које желе да пониште разлике између различитих медија у уметности.
Савремено српско вајарство
До половине 19. века српско вајарство практично није постојало – уколико се занемари постојање орнаменталног вајарства у српским манастирима на отворима – прозорима и вратима и док сликарство и архитектура имају своју предисторију, вајарство је отпочело развој од епохе неокласицизма и академизма, као и нових схватања: импресионистичког, роденовског и сецесионистичког.
Академизам се у 20. веку огледа у делима Јана Коњарека, Драгутина Арамбађића, Пашка Вучетића, Живојина Лукића и других уметника тога доба. Академизам у вајарству је трајао јако дуго и први покушаји да се он превазиђе се јављају код Томе Роксандића.
У периоду после Другог светског рата многи млађи вајари обогатили су српско вајарство личним стилом: Никола Јанковић, драматичном експресијом Матија Вуковић, Јован Солдатовић и други, или већом мирноћом и аутономијом облика: Борис Анастасијевић, Миша Поповић, и.т.д.
Дуга плејада уметника вајара створила је савремено вајарство од новог антропоморфизма до савремене уметности у вајарству која тежи за брисањем граница између појединих медија и врста уметности. Неки од савремених српских вајара су: Олга Јеврић, Олга Јанчић, Ана Бешлић, Ото Лого, Јован Кратохвил, Лидија Мишић, Коста Богдановић, Томислав Каузларић, Велизар Михић, Милош Сарић и други, као и појаву неколицине изузетних вајара најмлађе генерације.