Наш свет, свет рата

Гарy Ц. Бургер

    – У свету рата, где се то може пронаћи мир?

Људска историја је пре свега историја ратова. Иако је то готово немогуће тачно израчунати, процењује се да је од почетка писане историје, око 3600 године пре Христа, у свету било само 292 године мира. Најдуже раздобље мира у историји је био Римски мир (Паx Романа) који је трајао 200 година. Тај мир је био, какве ли ироније, наметнут надмоћном војном силом Рима. (А нити тај мир није владао читавим светом.) У историји је забележено преко 14000 ратова, великих и малих, у којима је погинуло преко 3 милијарде људи. Од 650. године пре Христа у свету се водило преко 1656 трка у наоружању, од којих свега 16 није завршило ратним сукобом. Те су трке завршиле економским колапсом земаља које су у њих биле укључене. Више од 8000 мировних споразума, који су требали трајати заувек, прекршено је. Просечно време поштовања мировних споразума износи само две године.

Неко је рекао: "Једина ствар коју нас историја може научити јесте та да нас историја не може научити ничему." Следећа изјава је можда одговорнија: "Ми људи не успевамо научити ништа од историје."

У неверици одмахујемо главама знајући да се упркос огромној цени људских и материјалних жртава увек поновно нађемо у рату – можда, ускоро, и у Трећем светском рату? Све то, чини се, нема никаквог смисла. Има ли?
РАТ СЕ ПРОТИВИ ЛОГИЦИ

1960. године, војни истраживачки тим САД-а проучавао је начине избегавања нових већих ратних сукоба. Током истраживања, тим је убацио у рачунар све податке везане за Први светски рат. Рачунар је "закључио" да је Први светски рат немогућ догађај, и да се према томе, никада није догодио, те да погрешке и губици толиких размера могу бити једино плод маште књижевника, а никако сурова реалност.

Рат се противи логици. Он је неразуман и нелогичан, али је и неизбежан. Зашто? Шта је то у људима да их нагони на ратовање? Људи су једина створења која ратују са властитом врстом.
ЗБОГ ЧЕГА РАТУЈЕМО

За време свог похода на Пољску, Наполеон је поставио свој главни штаб у једној сеоској кући, где су пред њега извели неке од официра из заробљене руске јединице. Њихов став према освајачу није био ни мало понизан. Један од њих искористио је ту прилику да му каже како су Руси у свему бољи од Француза. "Ми се Руси, на пример, боримо због части; а ви Французи борите се само због новца." "Потпуно сте у праву," одговорио му је Наполеон, "Свако се бори због оног чега нема." Дакле, један од разлога за ратовање је људска похлепа.

Постоји барем још један разлог због којег ратујемо. Један дечак је упитао: "Тата, како започињу ратови?" "Узмимо, на пример, Први светски рат," одговорио је отац. "Тај је рат започео када је Немачка извршила инвазију на Белгију." Његова га је жена истог тренутка прекинула: "Реци детету истину. Започео је зато што су некога убили." Муж је устао и са презиром одвратио: "Кога је мали питао, тебе или мене?" Жустро му окрећући леђа, супруга је изишла из просторије, залупивши вратима што је јаче могла. Кад се кристал и посуђе престало трести у витрини, настала је неугодна тишина коју је, након неког времена, дечак прекинуо: "Тата, не мораш ми више говорити како започињу ратови, сада знам!"

Ми се боримо и због нашег личног или националног ега. Библија о томе лепо говори:

    "Откуда ратови и откуда борбе међу вама? Не долазе ли од ваших наслада које се боре у вашим удовима? Жудите – и немате, убијате и завидите – и не можете да постигнете, борите се и војујете; немате зато што не иштете. Ви иштете и не примате, зато што зло иштете, – да у својим сластима потрошите." (Јаков 4:1-3)

Због чега ратујемо? Због тога што постоје основни пориви у природи сваког човека који нас, ако их не обуздамо, терају толико далеко да смо спремни убити како би добили оно што желимо.
МОЖЕ ЛИ СЕ ПОСТИЋИ ТРАЈНИ ПОЛИТИЧКИ МИР?

Већина људи се слаже са тврдњом да мора постојати начин за избегавање рата. Неки кажу да се решење крије у бољем образовању. Ако би сви људи имали најбоље образовање, тада би ратови, расизам, и сви други социјални проблеми уступили место светском утопијском миру. Образовање је важно, али слабост тог решења постаје очита када се сетимо да су људи који доносе одлуке о започињању рата обично најобразованији људи у земљи. Другим речима, иако би требали знати доносити боље одлуке, они се одлучују за борбу.

Историјски, појединци и нације покушавали су осигурати мир другим путем – политичким савезима. Може ли икоји политички савез пружити трајни мир? У свом обраћању Сенату САД-а, 1919. године, председник Wоодроw Wилсон је рекао: "Лига народа је једина нада човечанства." Колико се узалудном и трагичном та нада показала! Други светски рат је избио свега 26 година касније. Сетите се да је само 8% све светске историје владао мир. Преко 8000 споразума је прекршено. Колико год они били јаки, узалудно је и трагично полагати нашу наду у политичке савезе.

Може ли иједна нација или савез успоставити и одржати трајни мир? Историја нам на то питање одговара врло јасно: "Не, никако".
МОЖЕ ЛИ ИКОЈИ ЧОВЕК ДОНЕТИ ТРАЈНИ МИР?

30. јануара 1973. године, Патрице Тамао из Санта Доминга (Доминиканска република), дозволио је да га прибију на крст, као жртву за постизање мира у свету и разумевања међу људима. Док су хиљаде људи просматрале читав догађај преко ТВ преноса, клиновима од нехрђајућег челика, дугачким петнаест центиметара, пробили су његове руке и ноге. Тамао је планирао остати на крсту 40 сати, али након само 20 сати морао је прекинути своје драговољно распеће због инфекције десне ноге. У новинама је објављен чланак под насловом "Распеће за мир није успело". Овај човек засигурно није могао дати мир свету. Нити највеће верске вође у историји то нису биле у стању учинити. Напротив, многи су се ратови водили због религијских разлога.

Многи су тврдили да могу осигурати мир зараћеном свету. Штавише, ми додељујемо награде онима који пруже највећи допринос миру у свету. (Успут буди речено, права је иронија да Нобелову награду за мир је успоставио изумитељ динамита, након што се покајао због свог страшног проналаска, који се успешно користи у свим ратовима.)

Усред свих тих тврдњи и покушаја, постоји само један човек који је то икада могао остварити. Тај човек је Исус Христ. Можда ћете рећи: "Чекај мало, Исус Христ је умро пре више од 2000 година, а на свету је било пуно ратова од тада. Римске би новине, да су тада постојале, вероватно објавиле чланак о његовој смрти под истим насловом: ‘Распеће за мир није успело’". Овде се, међутим, ради само о привидном неуспеху. Истражимо мало шта се заиста догодило.

Према уводним страницама Библије, Бог је створио људе у стању савршеног заједништва са њиме. Иако је ово заједништво са Богом било савршено, сотона је успешно намамио људе да му се придруже у духовној побуни против Бога. Овај је рат духовни рат у којег су укључена и сва невидљива створења. Он је скривен нашим чулима. То је невидљиви рат. Људски, земаљски ратови су опипљив изражај ове веће, невидљиве драме. Доналд Греy Барнхоусе, у свом класичном делу "Невидљиви рат", објашњава:

    "Рат је објављен. Велики, владајући херувин (сотона, ђаво) постао је зли непријатељ. Наш Бог није тиме био нити изненађен нити затечен, јер је он, наравно, знао да ће се то догодити, пре него што се и заиста догодило, и он је свој савршени план већ почео спроводити у дело. Иако је Господ могао уништити сотону у трену, он то није учинио. Било је то као да је на небу донесен проглас: ‘На ову побуну одговорићемо пажљивим суђењем. Допустићемо да се она разбукта до краја. Читав свемир ће видети шта може створење, па макар оно било и највеће створење које је икада створено Божјом речју, учинити одвојено од Бога. Посматраћемо овај експеримент, и допустити читавом свемиру створења да га посматра, у овој краткој станци између прошле и будуће вечности коју називамо време. Тада ћемо допустити духу независности да се максимално прошири. Рушевине и уништење којима ће уродити показаће читавом свемиру, заувек, како нема живота, радости ни мира изван потпуне зависности о најузвишенијем Богу, коме припада небо и земља.’"

Људи не ратују само једни против других. Људи ратују против Бога. У тај рат је укључен сваки мушкарац, свака жена и дете, независно о њиховој боји коже, или географским границама унутар којих живе. Неће бити трајног мира међу појединцима или нацијама, све док се не доконча наш лични рат са Богом.

Злочин за који је свако од нас крив пред Богом је издаја – побуна. Наравно, казна за издају је смрт. Библија јасно говори: "плата за грех је смрт." (Римљанима 6:23). Смрт је више од престанка биолошког живота. У њу је укључен и онај духовни део човека. Духовна смрт је вечно одвојење од Божје љубави и милости. Владар не допушта побуњеницима приступ и да имају мира све док се не престану бунити. Они морају бити измирени са њиме и предати се верној служби њему. Намеће се очигледно питање: "Како се онда можемо измирити са Богом?"

Ако смо препуштени себи самима, тада морамо платити за своју издају (грехе) према Богу својом властитом смрћу. Међутим, Бог је послао свог властитог Сина, као крајњег Посланика, да умре уместо нас и уместо нас плати казну за наше грехе. Уколико прекинемо своју побуну и прихватимо његову плату за наш грех, бићемо измирени са Богом. Библија потврђује:

    "Пошто смо, дакле, оправдани вером, имамо мир с Богом посредством Господа нашега Исуса Христа… Стога сад нема осуде за оне који су у Христу Исусу. Јер те је закон Духа живота у Христу Исусу ослободио од закона греха и смрти. Јер што закон није могао, зато што је због тела био слаб, учинио је Бог на тај начин што је послао свога Сина у обличју сличном грешном телу, и за грех, и осудио грех у телу." (Римљанима 5:1; Римљанима 8:1-3)

A. DoreРаспеће Исуса Христа није ни на који начин било недовољно. Он није био само човек као што је то био Патрице Тамао, споменут у ранијој причи. Патрице није могао умрети за грехе човечанства како би му осигурао мир са Богом. Он је имао властитих греха против Бога за које је морао лично платити. Исус је био сам Бог који је дао прилику свим људима да се измире са њиме. Само је Исус, који је био без греха, могао платити за грехе свих људи света. Ускрс говори о Исусу који је победио смрт, који је својом божанском моћи устао из гроба и вратио се на свој вечни престо на небу.

Хоће ли у свету икада владати трајни мир? Да. Али наду о трајном миру, на крају крајева, можемо пронаћи само у Христовом обећаном повратку. Исус је обећао:

    "И тада ће се на небу појавити знак Сина човечијег, па ће тада закукати сва племена на земљи, и угледаће Сина човечијег где долази на облацима небеским са силом и великом славом." (Матеј 24:30)

Пророк Исаија је обећао:

    "И судиће међу народима, и караће многе народе, те ће расковати мачеве своје на раонике, и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју." (Исаија 2:4)

Спознаја о томе да ће се он вратити како би се све исправио даје нам наду за будућност. Она нам даје и наду за садашњост. Било би лако усвојити фаталистички став: "Будући да ће свет наставити ратовати све док се Христ не врати, нема никакве наде за мир."

Међутим, иронична је чињеница да се ово ишчекивање будућег трајног мира, кроз историја, показало као велики потицај за напоре усмерене ка постизању мира. Управо нас та нада подстиче да снажно настојимо разрешити националне и личне сукобе.
КАКО СЕ МОЖЕ ПОСТИЋИ ПОЛИТИЧКИ МИР?

Christ the Redeemer of the AndesМного година грађани Аргентине и Чилеа су се спорили око њихових граница. Обе земље претрпеле су штету због неповерења које је настало. 1900. године, када је сукоб био на врхунцу, неки од њих су преклињали своје вође да затраже посредовање енглеског краља Едwарда ВИИ у решавању спора. 28. маја 1903. године, две владе потписале су споразум о прекиду сукоба. За време прославе која је уследила, Сенора де Цоста, племенита госпођа из Аргентине која је пуно чинила на постизању мира, дошла је на идеју о постављању огромног споменика у спомен тога. Сенора де Цоста је поставила огроман кип на врх планине, високо у Андима, где се две земље састају у вечитом снегу. На церемонији посвете, кип под именом Цристо Редентор де лос Андес је био представљен свету као знак победе добре воље два народа. Велики бронзани кип Исуса Христа са крстом у руци је изливен од оних истих топова који су изазивали страх у срцима чилеанаца. Он означава границу између Аргентине и Чилеа. На постољу кипа угравиране су следеће речи, на шпанском језику: "Пре ће се ове планине претворити у прах, него ли ће Аргентинци и Чилеанци погазити мир, на који су се заклели под ногама Исуса Христа, Откупитеља."

Док Христ не успостави свој вечни мир морамо користити образовање како би учили и нешто научили од историје. Морамо се трудити да осигурамо политичке савезе међу нацијама. Па ипак, трајни политички мир је могућ једино ако је Исус у средишту свега.
САМО ХРИСТ МОЖЕ ПРУЖИТИ ЛИЧНИ МИР

У време рата тешко је пронаћи лични мир, док се наши ближњи налазе у ратној опасности. Чак и у време политичког мира, лични мир нам измиче.

Муче нас друге бриге као што су породични проблеми, притисци у школи или од наших супарника, као и неизвесност нашег успеха у животу. Трајни лични мир може пружити једино сам Исус. Након што је објаснио како ће увек бити присутан са својим ученицима, он је наставио: "Ово сам вам говорио да имате мир у мени. У свету имате невољу; али будите храбри – ја сам надвладао свет." (Јован 16:33) Тај исти Исус, који ће се једнога дана вратити (можда веома брзо!) са силом и славом како би коначно успоставио универзалан и вечан мир, жели започети остваривати трајан мир и у твом животу. Ево његовог обећања за данас, сутра, и за следеће дане, и дане након тога: "Остављам вам мир, дајем вам свој мир. Не дајем вам као што свет даје. Нека се не узнемирава ваше срце и нека не страхује." (Јован 14:27)

Да ли би желео/желела имати лични мир? Онда, твој први корак треба бити измирење са самим Богом. Окончај свој рат против њега. Прихвати његово опроштење кроз Христову заступничку смрт за тебе. Затражи од њега да управља твојим животом. Затражи да испуни твој живот трајним миром. Он ти жели показати како је могуће савладати сваки проблем и сваку околност у твоме животу, и то све до краја твога живота.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *