НЕ УБИЈ!

  Проблем абортуса прати много полемика, неспоразума и оштрих размена гледишта. Полемика не води никуда. Треба разумети да ако на једном крају људског живота стоји абортус, онда на другом вреба еутаназија – смрт из милости. И једно и друго – убијање јако младих и убијање јако старих – има једнако порекло и уско су међусобно везани. Еутаназија је функција абортуса, или разумљивије речено: Убијамо нежељену децу, жељена деца ће убијати нежељене родитеље.
Када почиње живот? И савесни лекари ће потврдити да живот почиње у тренутку зачећа. И многи библијски стихови потврђују ову истину.
Који је мене створио у утроби, није ли створио и њега? Није ли нас Он исти саздао у материци? (Јов 31,15)
Негирање ове чињенице није интулектуални већ морални проблем.
"И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божјем створи га; мушко и женско створи их." (1. Мој. 1,27)
Онај ко убија човека у било којој фази његовог живота – убија обличје Божје. Ради ништавила не би Бог – Исус Христ – умирао на крсту. Човек има вредност Божјег живота. Међутим, управо у томе је његова бесконачна вредност, али истовремено и његов бесконачни губитак ако се током свог живота не сретне са Богом, Исусом Христом.
"Али сада, Господе, Ти си наш Отац; ми смо као, а Ти си наш лончар, и сви смо дело руку Твојих." (Иса. 64,8)
Бог нас "меси" и обликује као лончар глину од тренутка нашег зачећа. Зато је абортус директан утицај у Божје стварање, уништавање Његовог дела! Како се само усуђујемо да уништавамо Божје дело, када се према стварима од стакла и порцелана, људском руком начињених, опходимо са изузетном пажњом пазећи да их не оштетимо? Да ли је можда порцелан са разним украсима вреднији од човека? Клањамо се створењу и његовим делима уместо да поштујемо Бога и Његово дело. Да ли смо непропадљиву Божју славу заменили са пропадљивом славом човека? У политици, у међуљудским односима се човек труди (или то само тако изгледа) да буде пристојан, не вређа, пријатан је и не гура нос у туђе послове. Како то да га исте ове особине не спречавају да гура нос у ствари нашег Створитеља? Људска мисао је тамна, руке окрвављене. Човек је најхрабрије створење од свих, јер својевољно убија то што је Бог створио.
"Јер си Ти створио шта је у мени, саставио си ме у утроби матере моје. Хвалим Те, што сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро. Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској. Заметак мој видеше очи Твоје, у књизи је Твојој све то записано, и дани забележени, кад их још није било ниједног." (Пс. 139,13-16)
Бог је знао да ће у последња времена многи бити убијени од стране другог човека још пре свог рођења. Не живимо у препотопском свету него у времену непосредно пре но што ће свет бити уништен ватром! Наша злоба је набујала исто као и пре потопа. Као што је било у дане Ноја исто ће бити и у дане Сина човечјег.
Бог се интересује за сваки тренутак људског живота. Он га одржава. Бог нас је познавао још пре него што је почео да ствара. Нек је сваки удисај само и само хвала Њему. Нема тренутка када нас Он не прати својим погледом.
"Може ли жена заборавити пород свој да се не смилује на чедо утробе своје? А да би га и заборавила, ја нећу заборавити тебе. Гле, на длановима сам те изрезао; зидови су твоји једнако преда мном." (Иса. 49,15-16)
Како да се Бог не занима за зачеће и наш живот у мајчиној материци, када говори:
"Пре него те саздах у утроби, знах те; и пре него изиђе из утробе, посветих те; за пророка народима поставих те." (Јер. 1,5)
Како се човек уопште усуђује да убија нерођено дете када сам није творац живота? Како се човек уопште усуђује да убија оне којима је Бог одредио животне задатке још пре него што су изашли из мајчине материце? Како се само усуђује? Да ли је за то довољан само мајчин пристанак и лекарска титула? Па, Бог је наредио: Не убиј!
"Господ убија, и оживљује." (1. Сам. 2,6)
Човек не сме само тако, безразложно, да посеже на живот другог човека. Смрт је ушла у човеков живот тек након његовог пада. О животу и смрти не одлучује човек него само Бог, то је Његово искључиво право!
"Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свог низашта, бити крив суду; а ако ли ко рече брату свом: Рака! Биће крив скупштини; а ко рече: Будало! Биће крив паклу огњеном." (Мат. 5,21-22)
Ове Исусове речи говоре саме за себе. Нема оправдања, нема повлачења, нема друге шансе, док се не покајемо. Абортус је обично убиство. Прекид трудноће је израз којим само умирујемо немирну савест. У стварности није реч о прекиду него о завршетку трудноће. Прекид, дакле, има и свој наставак, али завршетак не.
"Овако вели Господ: За три зла и за четири што учинише синови Амонови, нећу им опростити, јер параше трудне жене у Галаду да рашире међу своју. Него ћу запалити огањ у зидовима Рави, те ће јој прождрети дворове…" (Амос 1,13-14)
Човек нема права да одузме живот детету ни пре него што оно изађе из мајчине материце. Прелаз из материце у спољни свет (рођење) је само промена средине. Дете није нека нижа врста зато што му за живот треба пупчана врпца мајке. Слично томе није нека нижа врста онај коме је за живот потребан вештачки бубрег.
"…боље ти је с једним оком у живот ући, него с два ока да те баце у пакао огњени. Гледајте да не презрете једног од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца мог небеског." (Мат. 18,9-10)
Многи опет говоре да монголоидну, деформисану и на неки други начин у развоју ометену децу можемо прекидом трудноће поштедети патњи! Можемо навести примере генијалних људи који су у детињству сматрани за ненормалне. Број прекида трудноће због оштећености плода је само један мали проценат од укупног броја абортуса. Абортусу приступају углавном здраве жене и убијају се углавном здрава деца. И када би били сто посто сигурни да је нерођено дете ометено у развоју, Бог нам својом Речју показује да су наши хуманистички аргументи уствари јако нехумани и лажни.
"А Господ му рече: Ко је дао уста човеку? Или ко може створити немог или глувог или окатог или слепог? Зар не ја, Господ?" (2. Мој. 4,11)
Они који због свог назови саучешћа одобравају убијање "неуспелог", призивају на себе осуду:
"Тешко оном ко говори оцу: Што рађаш? И жени: Што се порађаш? Овако вели Господ Светац Израиљев и Творац његов: Питајте ме шта ће бити; за синове моје и за дело руку мојих наређујте ми." (Иса. 45,10-11)
То је осуда за оне који дижу глас против рађања "неуспелих". Каква ли ће бити осуда оних који "неуспеле" убијају?
Други заговорници абортуса постављају питање: "А шта ако је жена силована?" Пре свега будимо искрени сами према себи. Признајмо да сва "силовања" у стварности и нису била силовања. Стварна силовања са великим батинама, са масницама и крвавим подливима, где се стварно ради о животу, имају последица само у ретким случајевима. А када из тога проистекне трудноћа? Да ли је убијање детета у реду? Шта о томе говори Библија?
"Нека не гину очеви за синове ни синови за очеве; сваки за свој грех нека гине." (5. Мој. 24,16)
Плод силовања није посрнулост детета, него посрнулост оца. Зашто би због злочиначког оца требало да буде убијено невино дете? Кад већ оправдавамо убиство, зар не би било праведније када би радије тражили кажњавање смрћу узрока – дакле оца, насилника – уместо убиства последице – дакле невиног детета? На крају крајева многе жене би биле спашене од напада силеџија. Да ли схватамо апсурдност нашег деловања, ако до детаља размислимо о својим аргументима?
Када бисмо ограничили абортусе само на екстремне случајеве – на децу ометену у развоју и на силовања, дакле на случајеве на које се заговорници абортуса најчешће позивају, то би значило забрану само малог броја абортуса. Велика већина абортуса се обавља на здравој и ненасило зачетој деци. Аргументи о неправилно развијеној и силовањем зачетој деци су само маске, које сакривају поглед на оправдање крвожедног нагона за убијање било ког нерођеног детета.
Цео проблем дакле није у планирању или непланирању нерођеног детета, већ у неодговорности оба партнера – више мушкарца. Већина абортуса је последица прељубе и невере, који су у данашњем свету нормална појава. Било какав полни однос изван брака је физички, душевно и духовно опасан. Управо духовна смрт, која је последица прељубе и невере, је вероватно најтрагичнија.
"Наврати га многим речима, глатким уснама одвуче га. Отиде за њом одмах као што во иде на клање и као безумник у путо да буде каран, Докле му стрела не пробије јетру, као што птица лети у замку не знајући да јој је о живот." (Приче 7,21-23)
Онај који чини прељубу мисли у себи да је бик који све носи пред собом, али је уствари во. Тако га назива Божја реч. Сигуран секс изван брака не постоји. Ванбрачни секс проузрокује не само здравствену, него углавном моралну и психолошку трагедију појединца и целог друштва са огромном штетом и непоправљивим последицама. Убијено дете у мајчиној материци је сачувано за вечни живот од стране самог Бога. Онима који услуге убица траже и онима који та убиства обављају ће бити неупоредиво горе. У опасности су да буду вечно изгубљени! Од Божјег погледа се нико не може сакрити.
"Проклет да је који би примио какав поклон да убије човека права." (5. Мој. 27,25)
"Али очи твоје и срце твоје иду само за твојим добитком и да проливаш крв праву…" (Јер. 22,17)
Абортуси нису бесплатни – за наручено убиство плаћа најамник убице. Абортуси су вођени жељом за добитком и себичношћу на обе стране. Мотив се пуно не разликује од убиства почињеног приликом пљачке. Човек није спреман да се одрекне свог времена, новца, нивоа живота и комоције. Не желимо да умањујемо значај и сложеност неких случајева, али вас молимо да мало боље размислите о оправданости проливања невине крви. Да ли је положај трудне жене стварно безизлазан? Где су остали чланови породице, где је црква, где су хришћани? Где су установе које могу помоћи оним паровима који годинама безуспешно покушавају да имају дете? Сви ми, до задњег, смо у истом лонцу са онима који су убили човека изван или унутар мајчине материце. Сви смо према Исусовој дефиницији убице, јер нема човека који макар једном у свом срцу није гајио неку мржњу. Исус поставља мржњу на ниво убиства:
"…јер ко убије, биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свог низашта, бити крив суду…" (Мат. 5,21-22)
А шта са онима који су се већ свог нежељеног или непланираног детета ослободили? Да ли је то за њих крај? Да ли им Бог то може опростити? Нека се не узносе они који чедоморство немају на савести. Сви који незаинтересовано посматрају такве ствари су криви. Имају на савести најмање то да не љубе Бога целом својом мишљу, целим својим срцем и целом својом снагом, а то је највећа Божја заповест. То што не љубе ближњег свог као себе самог је за Бога већа кривица него било какво убиство – и нерођеног детета. Из непоштовања ових заповести извире сво зло заједно и са абортусом. Спасоносно решење није у ограничавању и никада не може бити у човеку зато што смо сви грешни. Бог, безгрешни Исус Христ, нам даје сигурност:
"Ја, ја сам бришем твоје преступе себе ради, и грехе твоје не помињем. Опомени ме, да се судимо, казуј, да се оправдаш." (Иса. 43,25-26)
Он нас је сачувао само ради себе. Његов дар можемо само да примимо. Милост је најскупљи дар.
"У коме имамо избављење крвљу Његовом, и опроштење греха, по богатству благодати Његове, коју је преумножио у нама у свакој премудрости и разуму." (Еф. 1,7-8)
"Ако признајемо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе наше, и очисти нас од сваке неправде. Ако кажемо да не сагрешисмо, градимо Га лажом, и реч Његова није у нама." (1. Јн. 1,9-10)
Нема греха који нам Бог не би могао опростити. Без Христа смо изгубљени сви до једног, зато што слушамо владара земаљских сила.
"И вас који бејасте мртви за преступљења и грехе своје, у којима некад ходисте по веку овог света, по кнезу који влада у ветру, по духу који сад ради у синовима противљења." (Еф. 2,1-2)
Онај ко се противи Богу је роб сотонин. То није само прича. Немојмо се ослањати на људску мудрост, доброту и хуманизам. Из Библије знамо да човек који се узда у другог човека и живи према сопственим правилима уместо да тражи мудрост код Бога биће проклет и доћи ће на суд Божји.
"У којима некад ходисте по веку овог света, по кнезу који влада у ветру, по духу који сад ради у синовима противљења; у којима и ми сви живесмо некада по жељама тела свог, чинећи вољу тела и помисли, и бејасмо рођена деца гнева, као и остали." (Еф. 2,2-3)
Примите Христа да би између вас и Бога био савршени мир.
 
Преузето из: Борба за душу (Запас о душу), бр. 40. јун, 1995.
Превео: Бранко М.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *