Сартре

Жан-Пол Сартр (фр. ‘Jean-Paul Sartre’) (21. јун 1905 – 15. април 1980), француски филозоф, романсијер, есејист и драмски писац, творац атеистичког егзистенцијализма. После гимназије уписује престижну Високу школу норми (1924), у којој ће срести своју будућу сапутницу Симон де Бовоар, касније утемељицу феминизма и феминистичке филозофије. По завршетку студија ради једно време у Авру као професор филозофије, затим одлази у Берлин, где проучава Хусерла и Хајдегера. Када се вратио у Авр објављује (1936) филозофске есеје Трансценденција Ега и Имагинација, затим (1939) Скицу теорије емоција, којима у Француску доноси немачку феноменологију и егзистенцијализам. После путовања у Италију (1936) нуди „Галимару“ роман Меланхолија. Познати издавач га одбија. Ово дело постаће 1938. Мучнина. Од тада па све до краја живота Сартр ће наступати на три фронта: филозофском, књижевном и политичком-

Његова најзначајнија филозофска дела су Биће и ништавило (1943), тротомни Путеви слободе (1945-1949; Зрело доба, Одлагање и Убијене душе) и Критика дијалектичког ума (1960).

Сартрови позоришни комади Иза затворених врата (1945), Прљаве руке (1948) и Ђаво и Господ Бог (1951) стекли су светску славу. Сем Мучнине од прозних дела на гласу је његова збирка приповедака Зид (1939) и аутобиографска проза Речи (1964). Најбољи есеји су му Бодлер (1947), Свети Жене, глумац и мученик (о песнику Жану Женеу, 1952), а последње Сартрово дело је монументална студија о Флоберу Породични идиот (1971).

Члан Покрета отпора и заробљених за време Другог светског рата, био је једно време близак комунистима, али се с њима разишао још педесетих година. Противио се совјетској интервенцији у Мађарској, ратовима у Вијетнаму и Алжиру, подржао студентски покрет 1968. Био једна од ретких интелектуалаца са Запада који је обишао комунистичке змеље, Совјетски Савез (1954), Кину (1956), Југославију (1958) и Кубу (1960). „За свој рад који је, богат у идејама и пун духа слободе и трагања за истином, извршио широк утицај на наше време“, Жан-Пол Сартр је 1964. године добио Нобелову награду за књижевност, коју је одбио да прими, уз образложење да је увек одбијао званичне почасти, и да не жели да се равна са институцијама.

Сартре је препознао да то никако не паше заједно шта људи овог света причају а шта исти ти људи чине у свом животу.
Моле се Богу и држе се своје религије а у ратовима се немилосрдно убијају.
Његова Логика му је говорила да је немогуће да постоји један Бог који то све трпи и гледа.
За Сартра цели свет је постојао само као илузија у нашег мозга.
Али он је заборавио да Божја Реч не говори да смо ми људи добри и да је неко други крив за све што се дешава на овом планету.
Свето Писмо не шути о томе него увек немилосрдно спомиње истину:
"Ови људи приближавају се к мени устима својијем, и уснама поштују ме; а срце њихово далеко стоји од мене."
( Јеванђелије по Матеју 15,8 )
"Јер од срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, курварства, крађе, лажна свједочанства, хуле на Бога."
( Јеванђелије по Матеју 15,19)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *