Чврст доказ

Археолози ће рећи да је глинена посуда чврст доказ да је нека цивилизација ту живела. Нико не верује да су се земља, ветар, или хемикалије насумично сакупиле како би обликовале ту глинену посуду и случајно бојом осликале неки цртеж на њој. Људи су је направили. Ако једноставна глинена посуда показује људски рад, шта бисмо требали да закључимо о некој ствари чији је састав много сложенији? Као људско око на пример. Оно може да направи разлику између седам милиона боја. Оно се покреће 100.000 пута дневно са аутоматским фокусом. И око барата са 1.5 милиона истовремених порука.

Да ли бисмо ми онда требали да поверујемо да је, иако глинена посуда није настала од природних средстава, људско око једноставно настало од елемената у атмосфери? Неки би рекли да наука захтева такав закључак, с обзиром да вера у Бога није научно доказана. На који начин се то разликује од проналажења глинене посуде и почетне претпоставке да људи нису никада постојали на тој локацији, тако да сада научници морају да пронађу начин на који је та глинена посуда настала од елемената из земље или ваздуха.

Речено нам је да је за настанак ока потребно много времена. Претпоставља се да је за такву пуку случајност потребно јако пуно времена како би саставило нешто сложено.

Дакле, ево теста. Рецимо да вам је неко дао пластичну кесу пуну свих делова неког сата, а ви сте били сигурни да се све исправне опруге, шрафови, точкићи налазе у кеси. Колико дуго бисте били вољни да тресете ту кесу у нади да ће се сви делови склопити и да ће сви шрафови пронаћи праве рупице и лепо се зашрафити? Мора постојати нека могућност да до тога дође. Замислите себе како тресете ту кесу. Вероватно је не бисте тресли дуже од 30 секунди. А зашто не? Зато што вам здрав разум говори да без обзира колико дуго тресли ту кесу, делови се никада неће тако савршено поклопити да од тога настане сат који ће радити. Ништа се не би променило без обзира да ли ви тресете ту кесу један минут или хиљаду година.

Само зато што неко тврди да „можда, једног дана, некако, случајно“… да ли то значи да тај начин расуђивања треба да замени здрав разум? Као у причи „Царево ново одело“, зар не би требао да постоји један глас међу народом који ће рећи: „Да, али сложен живот да настане од нечег једноставног и беживотног је нешто толико незамисливо, зар не би било разумније тражити неко друго објашњење?“

Шта је са вероватноћом живота на Земљи? Можда сте свесни свих савршених услова који су били потребни да бисмо ми били овде: савршена раздаљина Земље од Сунца, савршена комбинација гасова у атмосфери, савршени нагиб и ротација Земље, савршена гравитациона сила, присуство воде, и тако даље и тако даље.

Астрофизичар Џорџ Смут (Георге Смоот) објашњава да је степен подешавања неопходних за живот на земљи сличан испаљивању стреле све до планете Плутон (шест и по милијарди километара далеко), а да стрела стигне на мање од сто метара од циља.

Да ли волите да се кладите? Да ли бисте могли да се кладите ако су изгледи 5:1 против вас? А шта ако су 6.000:1 против вас? Ако бисте се кладили да је свет настао без Створитеља, изгледи да наш свет настане сам од себе су 10124 према 1.

Дакле, само зато што постоји нека веома далека шанса да су се сви услови сасвим случајно савршено испунили, зашто би нека разумна особа дошла до закључка да се то заиста догодило на такав начин? Ако су изгледи да неки авион безбедно стигне до свог одредишта 10124 према 1, ко би сео у тај авион? Ми смо јако разумни у тако пуно животних области. Гледамо у глинене посуде и сатове и спремни смо да кажемо да је очигледно да су то направили неки људи, чак и ако не видимо те људе. Зар не можемо да користимо исту логику када размишљамо о људском телу и свемиру?

Зар нам компликованост људског тела и свемира не дају довољан разлог да кажемо: „Иако га не видим, најразумније је да закључим да Бог постоји“?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *