Дарвинизам

Да бисмо разумели појам дарвинизма, морамо мало несто и да каземо о Царлсу Дарвину. То је толико знацајна лицност, ције је дело фрапантно утицало на крај 19. и 20. век, да свако ко претендује да буде иоле интелектуалац требао би барем мало да се позабави са зивотном историјом самог Царлса Дарвина.

Царлс Дарвин је родјен у богатој енглеској породици, која је по традицији била лекарска. Знаци, и његов деда и његов отац били су лекари. У својој младости Царлс Дарвин се ни по цему није истицао, тако да се и сам његов отац јадао на његово понасање и на његов уцинак.

Под притиском традиције своје породице, уписао је медицину и поцео је да студира. Медјутим, он никако себе није могао да види као неког лекара. А у то време је у Енглеској било великих дебата око "виви секције" (секцирања зивих организама).

И тад се Дарвин први пут истакао, око тог питања виви секције. Он је заговарао да треба врсити виви секције зато сто ипак доприносе напретку. Јер, боље је да секцирамо мисеве, него да секцирамо људе. И он је рекао да "енглеска аристократија је хумана док не додје у питање њихов омиљени хоби" (лов).

Знаци, они су против виви секције, нападају виви секцију, а јуре тамо и убијају у лову. Цему слузи убијање у лову? Виви секција нецему слузи, да ви видите да срце има преткоморе, коморе… То има неку сврху, то има неки циљ, а цему слузи лов? А ти који су ловили и прогонили зивотиње су толико викнули. И данас имате исто то, антисцијентистицке покрете. То је понекад толико без везе. Не знају ста је ген, а говоре против генетског инзењеринга.

Тада се Дарвин први пут истакао. Заиста, медицина није њега могла да освоји. И онда је он, вероватно на разоцарање свога оца, уписао теологију. Засто је Дарвин уписао теологију, ту има разлицитих дилема. Највероватније да је самог Дарвина врло копкало питање бесмисленог бола, патње невиних. И он је уписао теологију, а у исто време се друзио са природњацима, који су га увели у знања природних наука.

И онда је, бас негде у то време, Енглеска је припремала једну науцно-истразивацку експедицију која це обици свет. То је било врло вазно зато сто се у то време индустрија нагло развијала у Енглеској. То је било 30-тих, 40-година 19.века. И, онда су они хтели да испитају јос неке делове света, и та знања су требала да слузе трговацкој морнарици.

А поред тога, требао је да се истрази и зиви свет, да се прикупе подаци о зивом свету, на тим јос непознатим географским сиринама. И тако је Дарвин, захваљујуци одредјеним познанствима, био примљен да уцествује у тој експедицији која је трајала од 1931.-1936.

Дарвин се на том путу упознао са неким цињеницама за које никако не би сазнао да је седео код своје куце у Енглеској. Рецимо, он је приметио да постоји континуирано варирање код представника одредјених врста како се путује по острвима по Тихом океану. Он је видео да су врсте слицне, али да постоје разлике медју њима.

Затим је приметио да постоји изузетна слицност, али ипак разлика измедју фосилних и сада зивецих крезубица (Едентата). Тако да је Дарвин поцео да сумња у фиксизам, у апсолутну непроменљивост врста – концепт који су заговарали тадасњи креационисти.

Знаци, у то време сте имали један екстрем: "Врсте су онакве какве их је Бог створио, без обзира сто се средина мења." Дакле, без обзира сто долази до промена у спољној средини, врсте остају константне, фиксиране, непроменљиве. "Какве их је Бог створио, такве их ми данас видимо."

Дарвин је поцео у то да сумња. Када је досао у Енглеску, поцео је да се занима за вестацку селекцију, па се онда упознао са резултатима које су постигли селекционари.

И јос једна је ствар код њега знацајна – упознавање са делом Томаса Малтуса "О принципима популације".

На основу свих ових циниоца, Дарвин је конципирао своју теорију еволуције, где је главни механизам у настанку еволутивних новина "природна селекција", и 1859. године он је публиковао своје дело "Порекло врста" природним одабирањем.

Како је Дарвин досао до свог концепта природне селекције? Обицно се казе да је Дарвин до принципа природне селекције досао на основу три цињенице и две дедукције.

1. цињеница: Биолоске врсте имају потенцијал за геометријско повецање броја својих јединки. То се огледа у цињеници да сваки родитељски пар даје мноство потомака. Бројност потомака, бар на поцетним ступњевима њиховог развица, је увек веца (а код неких врста енормно веца) од бројности родитељске генерације.

2. цињеница јесте та, да упркос споменутој тенденцији, бројност јединки у природи остаје релативно константан. То не треба апсолутизовати. У природи постоје врсте ција бројност расте, а и обратно. И тамо где врста расте у бројности, тај раст је мањи од потенцијалног. Код неких врста сигурно у огромној стопи мање има потомака него сто је потенцијал.

Из ове две цињенице Дарвин је извукао

1. дедукцију, а то је: да постоји борба за опстанак, зато сто раст броја јединки било које врсте је експоненцијалан, а ресурси средине немају тај раст. Па према томе, за ограницене ресурсе средине (храна, простор…) конкурисе много веци број јединки него сто средина мозе да подрзи, па према томе, по природи ствари постоји борба за опстанак.

3. цињеница која је њега упутила на закљуцак да постоји природна селекција, јесте постојање индивидуалне варијабилности у популацијама јединки. И на основу треце цињенице у прве дедукције, закљуцио је да постоји природна селекција.

Посто у природи постоји компетиција за ограницене ресурсе, односно, посто постоји борба за опстанак, и посто се јединке исте врсте медјусобно разликују (индивидуална варијабилност припадника исте врсте), неке варијанте це у тој опстој и цесто острој конкуренцији имати предност у презивљавању и размнозавању.

Нема селекције без варијабилности. Мора постојати индивидуална варијабилност да би било селекције, или како се то популарно казе: "Индивидуална варијабилност у популацији јединки исте врсте је ‘храна за селекцију’." Морају постојати варијанте да би ви селектирали.

На основу ове треце цињенице и прве дедукције Дарвин је, дакле, извео свој принцип природне селекције.

По Дарвину природна селекција је основни механизам еволуције, али је он заговарао и друге механизме, као сто је наследјивање стецених промена, усмерени ефекат средине… Али сви ови механизми стоје у сенци његовог открица природне селекције. Мада се данас све висе и висе појављује аутора који истицу да је принцип природне селекције постојао и пре самога Дарвина.

И на тај нацин је, уствари, Дарвин успео да објасни проблем људске патње и бола. Засто постоји бол? Зато сто постоји немилосрдна борба јединки за опстанак. И у тој опстој борби свих против свих, слабији страдају, а прилагодјенији опстају и умнозавају се. Према томе, ни сама бол није потпуно бесмислена јер еволутивни процеси доводе до нецег новог, напреднијег. Напредак, еволутивни успон зивота (од амебе до цовека), је працен неизмерним болом и небројеним пропадањима, али, на крају крајева, то не би требало да изгледа крајње бесмислено.

Дарвин се у великој мери муцио да објасни механизме како настаје променљивост. Данас се то за тили цас објасни. Ми смо то објасњавали код "људских раса". Дарвин се муцио да објасни како настаје варијабилност у популацији, јер тад се није знала генетика. И онда се он прилицно муцио, дао је ту теорију по којој је покусао да објасни настанак индивидуалних разлика, али је генетика после показала да такав концепт није тацан.

А генетика је поцела да се развија са радовима Мендела. Мендел је свој рад објавио 1865. године. Вазно је запазити да се обицно истице, да је еволуциона теорија унапредила биологију. Под утицајем еволуционе теорије која се тада форсирала, Менделов рад нико није приметио. Била је само еволуција, упоредна анатомија, упоредна ембриологија, и готово нико није приметио Менделов рад.

И тек 1900. године су тројица генетицара открила "Менделове законе", оно сто је Мендел вец открио. И тада је генетика поцела да се развија. Први корак је, дакле, уцинио Мендел, а онда је полаганим корацима од 1900. године поцела да се развија генетика. После 2. светског рата, док се у Европи ратовало, америцки генетицари су радили. Кад је 1953.године откривена структура ДНК, онда је поцела револуција у генетици. А открица у генетици зестоко негирају теорију еволуције.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *