Стварање наспрам еволуције: како се одлучити
Написао Чарлс Колсон
Године 1967. астрономи су на своје велико изненађење открили радио сигнале из далеког свемира. „Прва помисао“, рекли су, „била нам је да потичу од неке друге интелигентне расе која покушава да ступи у контакт са нама.“ Сигнале су означили „ЛГМ“ што је била скраћеница за Литтле Греен Мен, тј. мали зелени.
Међутим, испоставило се да су открили пулсар, ротирајућу звезду која се понаша налик радио-предајнику.
Како научници могу знати да ли нешто потиче са природног или интелигентног извора? Кад мало боље размислите, то је суштинско питање у расправи између еволуциониста и креациониста: Како можемо разлучити да ли је живот настао слепим природним случајем или је творевина интелигентног бића?
За тренутак размислите о неколико заједничких аналогија. Замислите да путујемо Јужном Дакотом и угледамо планину са лицима четири председника уклесаним у њу. Истог тренутка претпостављамо да их је створио интелигентан стваралац. Нико не би ни помислио да је Маунт Рашмор природни феномен.
Или пронађемо врх стреле крај потока. Нико не би приписао тај облик воденој ерозији.
Способност да разликујемо људско стваралаштво од природних појава је од суштинске важности за археологију. Копајући кроз прашину Месопотамије, археолог мора одлучити да ли је пронашао део стене или сломљене посуде.
Истина је да физички свет може произвести правилан облик – попут трагова таласа на плажи. Или радио-импулса која су заварала астронауте да су открили мале зелене. Али природа ни у којем случају не може произвести сложеност.
Замислите да ходамо плажом и наиђемо на речи: „Џон воли Мери.“ Истог тренутка правимо разлику између слова и осталих шара у песку – то научници називају сложеношћу.
Или замислите да погледамо у небо и угледамо нешто пуфнасто и бело попут облака, на чему пише „Пијте кока-колу“. Ни на тренутак не бисмо посумњали да се не ради о обичном облаку и погледом бисмо потражили пилота који маневрима исписује слова на небу.
Видите, свакодневна искуства нам дају одличну идеју о томе шта је природа у стању да створи сама – као и онога што може потицати само са интелигентног извора.
Па добро, шта нам то говори о пореклу живота?
У самој сржи живота налази се молекул ДНК. Генетичари нам кажу да је структура ДНК попут језика. Понаша се као шифра – молекуларни систем комуникације унутар ћелије.
Другим речима, када су генетичари истражили једро ћелије, наишли су на нешто налик исказима „Јован воли Марију“ или „Пијте Синалко.“
Наравно, ДНК садржи много више информација од ових једноставних фраза. Уопштено говорећи, ДНК у ћелији сисара садржи информација колико и неколико хиљада књига.
Дакле, ако је „Јован воли Марију“ морало написати интелигентно биће, колико је пре то морао бити случај са кодом ДНК?
Не морате располагати дубоким познавањем хемије и генетике да бисте одговорили на питања која се тичу еволуције. На основу заједничког искуства – а наука би, у крајњој линији, на искуству требало да почива – можете логички утврдити да је живот створило интелигентно биће.