Шта је наука открила о генетици што Дарвин није знао…

К. Виланд

Наука је доста открила у сто и више година након Дарвина. Његова запажања у вези са природном селекцијом, „опстанком најприлагођенијих“ заиста стоје. Међутим, неки од Дарвинових закључака (од пре скоро 150 година) косе се са оним што је наука открила о ДНК, генетици и наслеђу. Следећи чланак објашњава…

О природној селекцији се и даље говори као о „опстанку најприлагођенијих“, или, од недавно, „репродукцији најприлагођенијих“. Многи су збуњени у вези са тим, мислећи да су докази о природној селекцији самим тим и докази идеје да се молекули претварају у микробе, који се претварају у стоноге, магнолије и извршне директоре.
Шта подразумева природна селекција?

Природна селекција је заиста веома директан, логичан увид. Креациониста, хемичар/зоолог Едвард Блит (Едwард Бљтх (1810-1873)), писао је о томе 1835-7, пре Дарвина, који је највероватније позајмио идеју од Блита.1 Организам можда поседује неку наслеђену црту или особину која, у одређеној средини, организму даје већу шансу да се сви гени пренесу на следећу генерацију (у поређењу са оним организмима који то немају). У следећим генерацијама та црта или особина има добрих шанси да се рашири у тој популацији. Таква појачана шанса репродуктивног успеха (тј. имања потомства) може се стећи на неколико начина:

    * Већа могућност преживљавања. Тј. организам је „склонији да преживи“. Узгред, „опстанак најприлагођенијих“ значи управо то. Он се не односи нужно на физичку прилагодљивост, како се то иначе схвата. Уколико сте више (или мање) склони да преживите, више (или мање) сте склони и потомству и преношењу гена. На пример, гени за дужу длаку појачаће шансе за преживљавање животињама које живе у хладним пределима. Гени за белу боју крзна побољшавају камуфлажу медведа у снежним пустињама (камуфлажа не помаже животињама само да избегну да буду ухваћене или поједене, већ и предатору да се прикраде плену). Пошто ће тако лакше избећи скапавање од глади, медвед светле длаке ће вероватније бити жив да пренесе гене светле длаке и следећој генерацији.

    * Већа шанса проналажења партнера. Ако женке рибљих врста по правилу бирају партнере са дужим репом, онда ће мужјаци који имају гене за дужи реп имати већу шансу за размножавање, у просеку, тако да ће њихови гени (за дужи реп) имати више шансе да се пренесу. На тај начин ће гени за дужи реп (а самим тим и варијетет мужјака са дугим репом) постати одлика те популације.

    * Већи успех у размножавању. Погледајте биљне врсте, чије семе разноси ветар. Ако оно садржи гене које дају нешто бољи аеродинамични „узлет“ него семе неке друге врсте, онда ће гени те одређене врсте (и сама врста) боље проћи, тј. биће „природно“ одабрани, па отуда и термин. И обрнуто, ако се та врста задеси на неком острвцету, семе које лети даље ће вероватно бити „изгубљено на мору“. Због тога ће гени који дају мањи „узлет“ бити више заступљени. Под претпоставком да су од почетка обе врсте гена биле заступљене, овај једноставан ефекат би на крају произвео резултат да само гени „кратког домета“ превладају, док би они који изазивају „дуги домет“ у потпуности били елиминисани.

Прилагођавање

На тај начин, створења се могу боље адаптирати (боље прилагодити) окружењу у којем се нађу. Рецимо да читава популација биљака има различите гене за дужину корена. Уколико је читавим генерацијама изложимо веома сувом времену, преживеће оне биљке које имају дуже корење, па самим тим допиру до подземних вода. Због тога ће се гени за краће корење мање преносити (погледај оквир у левом углу). Временом, ниједна од ових биљака неће имати гене за кратак корен, па ће постати „дугокорене“ биљке. Сада су боље прилагођене сувим условима него што је то био случај са претходним генерацијама.
Дарвинова еволуција

Ово прилагођавање, које је заправо „фино уклапање у околину“ Дарвин је сматрао суштински креативним процесом безграничних могућности. Ако би се „нови“ варијетети за кратко време могли јавити ради прилагођавања околини, онда би уз довољно времена, могле настати било какве нове одлике, па чак и нова бића. Тако су се, веровао је, појавила плућа или перје у свету у којем их пре тога није било. Дарвин није знао како наслеђе заиста функционише, али људи данашњице би требало да знају више. Он, на пример, није знао да се еволуцијом преносе читави пакети информација (гена) или кодираних упутстава.

Најважније од свега је истаћи да природном селекцијом заправо долази до ослобађања од вишка информација.

Она, по дефиницији, није способна да створи ништа ново. У горенаведеном примеру, биљке постају способније да преживе суво време захваљујући елиминацији одређених гена, тј. изгубиле су део информација које су њихови преци имали. Информација за дуже корење је већ постојала код родитељске популације. Природна селекција не производи ништа ново, нити некакав додатак.

Цена плаћена због адаптације или специјализације, увек је трајан губитак неких информација у тој групи организама. Уколико би се околина поново вратила, тако да би краће корење поново био једини начин да биљке преживе, та информација се не би магично поново „појавила“. Популација више не би била у стању да се прилагоди у том правцу. Једини начин да се варијетет кратког корења појави као прилагођавање околини био би ако би се поново почело са „мешаном“ или „мешовитом“ родитељском популацијом, у којој би оба тип гена била заступљена.
Уграђена ограничења варијације

У таквом процесу губитка информација, аутоматски постоји лимит варијација, пошто се генетски материјал не може неограничено губити.

То се може видети у укрштању, које је само још један облик (у овом случају вештачки) селекције – принцип је поптуно исти као и код природне селекције. Узмимо за пример коње. Људи су у стању да укрштају свакакве врсте дивљих коња – велике коње за рад, минијатурне поније за игру итд. Али постоји граница, пошто процес селекције функционише само у оквиру постојећих могућности. Тако можете добити беле коње, браон коње и слично, али никакво укрштање неће довести до настанка зелених коња – информација за зелену боју не постоји код коњске популације.

Ограничења варијетета су присутна и због тога што сваки од ових коња носи мање информација него „дивљи“ тип од којег потиче. Здрав разум нам говори да не можемо од малог шетландског понија добити клајдсдејлског коња за вучу – информација за то једноставно више не постоји! Што је специјализација ужа (или „адаптација, пошто је овде потребан човек да би представио „околину“), то можемо бити сигурнији да се генетски материјал није проредио или усахнуо, а и мање је будућих варијетета могуће ако се крене од таквог наслеђа.

Ове очигледне, логичне чињенице, јасно објашњавају да је природна селекција сасвим другачија од креативног, „узводног“, безграничног процеса који је замишљао Дарвин.

Теоретичари еволуције су овога, наравно, свесни. Знају да се морају ослонити на неке друге процесе како би створили потребне нове информације, пошто их прича еволуције захтева. Једном давно, каже теорија, постојао је свет живих бића без плућа. Онда се информација о плућима некако појавила, али пераја није било ниоткуда – касније су се и она појавила. Али суштина је да је природна селекција, сама по себи, беспомоћна када је реч о стварању. Она је процес „одабира“, дакле, избора између неколико ствари које морају већ постојати.
Шта је с мутацијама – указују ли оне на еволуцију?

Пошто природна селекција може само да врши одабир, данашњи теоретичари еволуције се ослањају на мутације (насумично копирање грешака у репродуктивном процесу) како би настао сиров материјал на којем се онда природна селекција заснива. Али то је сасвим друго питање. Праћењем мутација је убедљиво доказано да оне не додају информације, као и да постоји разложан основ за сумњу на овом пољу.2 Један од водећих светских генетских информатичара, др Вернер (Др Wернер Гитт) са Савезног института за физику и технологију у Брауншвајгу (Браунсцхwеиг) у Немачкој, каже, „Нема познатог природног закона којим би материја могла произвести информације, нити било какав физички процес или материјални феномен нама знан може то учинити“3 Његов изазов да се научним путем оповргне ова изјава остао је неостварен још откад је први пут објављена. Чак и оне мутације чија је сврха преживљавање организма заправо су губитак информација, а не стварање крајње неопходног новог материјала којим би природна селекција могла да располаже.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *