Да Винчијев босански лонац

Без сваке сумње је да је "Да Винчијев код" изазвао велику буру у јавности. Ова књига је више месеци била на листи бестселера у више земаља: лако штиво са комбинацијом мистерије, причом о глобалној завери, егзотичном историјом, радњи које се одигравају на неким романтичним локацијама и са ликовима који трагају за истином, тј. "правдом". То је укратко литерарни рецепт који је овај роман учинио веома популарним.

У књизи се ради о раскринкавању завере католичке цркве која покушава да спречи објављивање тајних докумената по којима је наводно Исус Христ био само обичан човек, ожењен, те да данас његови потомци живе међу нама. Ово није ништа ново. Слична прича се може наћи у "Сикстинској завери", Филипа Ванденберга или у филму "Стигме". Црква се увек представља као та која скрива тајне документе како би осигурала свој положај јер дотични документи нападају и подривају њене темеље као, на пример, доктрину о божанству и ускрснућу Исуса Христа.

Контраверзија која прати књигу проистиче из ауторове тврдње да позадина овог романа има корене у "потврђеним историјским чињеницама". У једном интервјуу на "Добро јутро, Америко", националном јутарњем радио програму у САД-у, Ден Браун изјављује:

    "Почео сам са истраживањем у вези"Да Винчијевог кода" као скептик. Док сам истраживао очекивао сам да побијем ову теорију и након безбројних путовања у Европу и око две године истраживања постао сам верник."

Верник у ШТА? У своја НАГАЂАЊА? Ако су његове тврдње и његова веровања онда она подразумевају: 1) Исус Христ је био ожењен Маријом Магдаленом, 2) четири Јеванђеља су изабрана између више њих која су постојала у четвртом веку јер су представљала Исуса као Божанство и 3) Исусова божанска природа је постала ортодоксија тајним гласањем на сабору у Никеји 325. године нове ере.

Кључ романа је да је Исус ожењен са Магдаленом а да је званична црква (мисли на Ватикан), то строго крила многе векове (чак по цену убиства – ликвидације оних који су ово хтели да изнесу у јавност) како би заштитила своје учење о Његовом божанству.

Дакле, Браунова књига као фикција свакако представља интригантну и узбудљиву причу али шта је са историјским чињеницама на које се он позива да је по њима написао свој роман?

У књизи се отварају три велика питања на која би требало одговорити…

1. Да ли је Исус био ожењен?

Као основа приче узима се тврдња да се Исус оженио Маријом Магдаленом о чему су многи у првој цркви знали (а касније, кроз историју, многи паметни људи попут Леонарда Да Винчија).

Браунов доказ за ову тврдњу долази из два апокрифна Јеванђеља: "Маријиног јеванђеља" и "Филиповог јеванђеља". Оба списа садрже површне изјаве да је Исус имао посебан однос са Маријом или да ју је волео више од било којег од дванаест апостола. Такође постоји позивање на текст где се каже да је Исус пољубио Марију у уста. Закључак је следећи: ако би Он њу пољубио јавно онда мора бити да је био њен муж.

Чињенице су следеће: најпре, готово сви историчари и научници постављају питање да ли ови апокрифни списи садрже било шта вредно у погледу историјског Исуса. Чак и ако су се пољубили, текстови не потврђују да је Исус био ожењен. Када је у питању овај чувени пољубац у уста, у тексту оригиналног рукописа, тачно на месту где се описује где је Марија пољубљена, налази се празнина, тј. недостаје комад текста (папируса).

Значи, могуће је да су то могла да буду уста или образ, што би се једноставно односило на пријатељски пољубац. Штавише, постоје многобројни текстови о Исусу још из првих пет векова. Имам читаву серију у својој библиотеци од 38 томова из тог периода. Штампани су малим словима са једним проредом и у две колоне од којих сваки има по неколико стотина страница. Укључују традиционалне канонске текстове и оне који су одбачени као јеретички. У свим тим материјалима ни један текст не описује Исуса као ожењеног а многи претпостављају да и није био, што је била основа за неке расправе да би свештеници требало да буду неожењени. У 1. Коринћанима 9. глави јавља се један доказ, наиме, да би супруге оних који су ожењени требало да буду издржаване. Да се Исус женио, Павле би могао да закључи своју расправу забележивши и ту чињеницу. Све ово води према закључку да се Исус није НИКАДА женио.

Укратко, нема НИКАКВИХ чврстих историјских доказа који би потврдили Браунову тезу да је Исус био ожењен. Ако је то тако онда се целокупна теза романа руши, тј. Браунове тврдње о "истинитим историјским чињеницама", на којима се он заснива.

Треба доћи до коначног закључка. Роман тврди да је ожењеном Исусу било потребно да покрије свој чин помоћу цркве јер би се у противном открила чињеница да није имао божанску природу – тј. Да је био најобичнији човек. Уопште није речено да је Исус био ожењен. Ово би резултовало питањем о Његовом Божанству јер је црква одувек признавала потпуну Исусову људскост, те би се статус брака јако лепо уклопио у такву тврдњу. Одатле је чак и премиса о теолошком проблему који роман види у ожењеном Исусу, лажна.

2. Када су се појавила Јеванђеља?

Роман такође тврди да су четири Јеванђеља у Новом завету изабрана касније да буду део Светог Писма јер су у себи имала божанског Исуса насупрот другим јеванђељима која су имала само људског – обичног Исуса.

Постоји учење цркве које се назива "канон Светог писма" а које представља веома комплексну област када је реч о компилацији целокупног Новог завета. Прва личност која је сачинила списак од 27 књига Новог завета био је црквени отац Атанасије из 367. године нове ере.

Можда је Ден Браун утемељио своје становиште на тој чињеници иако то никада није поменуо. Ово, какогод, не узима у обзир чињеницу да су оспораване књиге у трећем и четвртом веку биле неке посланице (нпр. 2. Петрова, Јуда, 2. и 3. Јованова) и Откривење, али НИЈЕДНО од Јеванђеља.

Научници који заступају црквено-канонска Јеванђеља се слажу да су крајем другог века четири Јеванђеља (Матеј, Марко, Лука и Јован) била призната као ауторитативна. Ово се догодило пуних 125 година пре него што су цар Константин и сабор у Никеји дошли на сцену како би одрадили коначни посао за правоверје (тврди се у роману).

Следећи историјски докази то и потврђују:

    1) Иренејев величанствен опис Јеванђеља које треба четири Јеванђеља, као што свет има четири стране света. Овај текст се појављује у његовом делу "Против јереси 3.11.8", познатом и често цитираном тексту са краја другог века.

    2) Татианов покушај да сва постојећа Јеванђеља искомбинује у виду само једног извештаја (текста) 170. године нове ере, није успео. Изгледа да је овај покушај на први поглед и имао смисла али је пропао зато што су четири Јеванђеља већ била добро утемељена у цркви да би могла бити замењена чак и наизглед ефикаснијим начином да се представе Јеванђеља.

    3) Такође имамо и Оригенов цитат у раном трећем веку да Јеванђеља као што је Томино јеванђеље, не треба читати у црквама зато што се не сматрају ауторитативним.

    4) Опис Јеванђеља од стране Јустина мученика средином другог века објашњава зашто су она била високо цењена. Он их назива "мемоарима" апостола, описом који бележи да она имају свој корен у сведочанству које сеже до времена апостола.

Одатле потиче идеја да се Јеванђеља појављују као израз правоверја негде око четвртог века у време Константина и Никејског сабора, која представља лошу интерпретацију црквене историје.

3. Да ли је веровање у Исусово Божанство примило одлучујуће одобрење "тајним гласањем" сабора у Никеји 325. год. н. е.?

Ова тврдња представља највероватније највећи проблем од сва три. Оно што ми знамо о Никеји је следеће: сабор у Никеји је окупљен не да би се потврдила Исусова божанска природа већ да би се расправљало о аријевском виђењу Исуса где се на Исуса гледало као на Сина и, у исто време, као на Бога; међутим, истицано је да Му је та улога додељена а не да ју је Он имао још пре свог рођења.

Дебата на сабору се односила на врсту Исусове божанске природе а не на то да ли је имао божанску природу. Константин је сазвао овај сабор јер је желео мир и јединство у својој државној цркви. На сабору је било око 200 епископа из целокупног тадашњег хришћанског света али је највећа већина била из источног царства. Није било никаквог тајног гласања. Епископи су само потписали једну изјаву при чему су само двоје из групе одбили то да учине тако да је тешко поверовати да је гласање било тајно. Извршен је притисак да се то признање прихвати на сабору јер је седамнаесторо њих првобитно било против. Када је цар Константин запретио прогонством, тај број се свео на два. Ако узмемо 17 као број оних који су били против, ово је још увек мањина у односу на 105 колико их је било на сабору. Дакле, Браунова тврдња је овде нетачна – ЛАЖНА.

Тиме се такође пренебрегава чињеница да је прихватање Исусовог Божанства нешто основно за најранија документа која имамо из хришћанства. Довољно је погледати само списе апостола Павла (1. Коринћанима 8,5-6; Филипљанима 2,9-11), посланицу Јеврејима (Јеврејима 1,3), Откривење (Откривење 1,1-7 и главе 4,5), Јованово јеванђеље (Јован 1,1-18) или чак Исусово сопствено сведочанство када је био испитиван од стране Јевреја (Марко 14,62-65 и паралелни текстови) да би се видело да је Исус био на страни Божјој, статуса једнаког Божјем, примајући обожавање као што и доликује.

Кад се овоме дода сведочанство Плинија млађег који је као римски гувернер писао римском императору Трајану, око 115. год. н.е., о хришћанима који певају химне Исусу као Богу, можемо видети да чак и нехришћански текстови потврђују гледишта која налазимо у најранијим хришћанским текстовима.

Веровање у Исуса као божанство је било суштинско веровање најраније цркве. То није била никаква тајна завера цркве у четвртом веку.
Остали а ла Дан Браун проблеми…

Има много других проблема са "историјском позадином" романа. (1) Идеја да је Марија била апостол апостолима представља погрешно цитирање Хиполита, црквеног оца из друге половине другог века. Када је дао овај коментар Хиполит није описивао положај који је Марија заузимала. Користио је тај израз да опише све жене које су јавиле да су виделе васкрслог Исуса. У том смислу све су ове жене биле апостоли у генералном значењу (одређени весници послани другима, а не чланови црквене службе). Израз у једнини "апостол апостола" потиче најраније из деветог века. (2) Друга јеванђеља за која роман тврди да представљају Исуса у људској природи у већини случајева приказују Исуса и Његову божанску природу много више него библијска Јеванђеља. Шта под овим подразумевам?

Исус је толико трансцендентан да Он не може да буде у потпуности људско биће. Тако нека од ових јеванђеља сликају Исуса како се смеје с неба јер људи мисле да су Га разапели или Га описују како шета обалом али без трагова стопала на песку. Дакле, Брауново описивање ових других јеванђеља води у заблуду. (3) Леонардо Да Винчи никада не би насликао сцену Тајне вечере и заменио једног од дванаест ученика женом, Маријом Магдаленом. Да се на слици налази шифрирана порука о "Мајци – богињи", стручњак за Да Винчијева дела, проф. Франк Зулнер, је ово укратко прокоментарисао: "Глупост!"

Друга три историчара уметности, експерти за тај период на својим предавањима у музеју уметности на Универзитету у Џорџији, јануара 2004. године, су изјавили да се Ден Браун дебело огрешио о историју уметности.

Браунова тврдња је да је Леонардо Да Винчи овом сликом пренео своје "тајно" знање према којем су Исус и Марија Магдалена били венчани и да је она уједно била и прави "Свети грал". Лик који се на слици тумачи као Јован апостол је заправо Марија Магдалена. Положај Исуса и Марије чини слово "М" као и слово "В" које је симбол женског тела – утробе или чаше. Праве чаше на столу нема. Зато је Леонардо желео да људи схвате да је Марија Магдалена путир (чаша) или "Свети грал" у којој се чува Христова крв преко њихових заједничких потомака, тј. деце.

На Да Винчијевој "Последњој вечери", какогод,
Браун види мистериозно слово В тј. М.

Да ли је заиста лик за који верујемо да представља Јована заправо Марија Магдалена? Не. У то време фирентински сликари су редовно приказивали Јована као младића лепог лика. Нама можда ово може изгледати мало феминизирано али је за људе оног времена било сасвим јасно да је реч о мушкарцу који седи до Исуса као што је то случај са свим осталим приказима овог догађаја. Друго, слика Леонарда Да Винчија је његово лично виђење "Последње вечере" и нема никакве везе са стварним (историјским) новозаветним описом.
Шта хришћанин треба да уради са овим романом?

Хришћанин треба да разуме да интересовање за овај роман показује неколико ствари о времену у коме живимо. Чињеница је да постоји огромно интересовање за духовним и мистериозним искуством због дубоке духовне глади тј. празнине у људима. Више је него добро да је ова књига јавно изложила историју хришћанства што нарочито може помоћи оним хришћанима који добро познају историју своје вере и јер на тај начин имају могућност да објасне својим пријатељима шта се заиста догодило и ко је и шта Исус Христ?

Да не заборавимо да је појава ликова као Ден Браун веома нормална:

"Јер ће доћи време кад здраве науке неће слушати него ће по својим жељама накупити себи учитеље као што их уши сврбе. И одвратиће уши од истине и окренуће се ка гаталицама." (2. Тим. 4:3-4)

разни извори

0 Comments

  1. Др.Костић

    Апостоли су измислили читаву причу о васкрсењу Исуса Христа! Како само можете бити тако наивни и глупи да будете сигурни да је ишта о Исусу заиста веродостојно?Један каже овако други онако, подсећам само на Да Винцијев Код, где се тврди да је Исус чак и имао аферу.

    • vladimir

      Постоје бројни сведоци Исусовог васкрсења. Он се више пута појављивао и разне групе људи ступиле су у контакт с Њим. Нису само апостоли били сведоци, већ их је било најмање пет стотина (1Коринћанима 15:6), укључујући и римске војнике који су чували гроб (Матеј 28:11-15).
      Празан гроб. Гробове разних оснивача религија можемо и данас да посетимо. Међутим, посећујући Христов у Јерусалиму, установићемо да је празан, јер је Онај који је лежао у њему васкрснуо.
      Ширење хришћанства.Да Христос није васкрснуо, апостоли би се разочарано разишли и не би дошло до експанзивног ширења хришћанства. Ипак, догодило се супротно: хришћансво се у првом веку н.е. у само једној генерацији раширило као ватра. Апостоли су одушевљено проповедали радосну вест о Христу по читавом свету, што говори да су чврство веровали у истинитост васкрсења Исуса Христа.
      Мученичка смрт апостола. Да апостоли нису веровали у Христово васкрсење, не би ни умрли за Њега.
      Лично искуство. Највећи аргумент да је Исус Христос жив јесте када у свом животу на посебан начин искусимо Његово присуство. Ово искуство можемо назвати личним сусретом са Христом. Хришћанство није апстрактна теорија, већ нешто што функционише у пракси и уноси нови квалитет у човеков живот, јер сам живи Христос делује у нашем животу.

Leave a Reply to vladimir Cancel reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *