Јоги Прахлад Јани није једини који живи без хране
Аустријски редитељ Петер-Артур Страубингер случајно је наишао на феномен постојања људи који буквално ништа не једу. Био је толико фасциниран да је, након читаве деценије истраживања, направио филм о томе.
Постоје ствари које наука не може да објасни. И свеједно је занимљиво, кад нас у наше „просвећено“ време, у којем верујемо да све већ знамо, један документарни филм суочи с темом о којој баш ништа не знамо. Чак ни да таква тема уопште постоји. Филм „На почетку беше светло“ управо је такав филм.
У граничним подручјима науке
Да ли је могуће живети без хране? Ово питање потреса нашу слику о свету, љути скептике и доводи нас у гранична подручја науке. Нису само индијски јогији ти који тврде да могу живети без хране и пића. Петер-Артур Штраубингер није разговарао само с онима који тврде да могу да живе без хране, већ је проучавао и сва могућа истраживања која је о томе нашао. „Стварно ме занимало да ли је то могуће? У међувремену сам се уверио да стварно постоји аутентични феномен. У филм сам ипак укључио и сумње медицинара који су исто тако били запрепашћени кад су видели резултате истраживања. Већина људи, који не требају храну, боје се да о томе говоре у јавности јер не желе да их обележе као преваранте. Наравно да има и шарлатана, али ја сам уверен да постоји и аутентичан феномен.“
Таоизам и хиндуизам се оваквим процесима баве већ хилајдама година. Па чак и католици обожавају оваква „чуда“. „Постоје небројене анегдоте, не само из деведесетих година нити из доба појаве езотеричког покрета. Оне се могу наћи у свим културама и раздобљима. Укључујући и провере. Најзанимљивија су модерна испитивања. Најпознатије је оно на јогију Пранату Јанију… посматрали су га преко видео камера те му правили крвне налазе.“
И обични припадници западних култура
А нису учитељи јоге, Квигонга или јоги Пранат Јани једини који више не требају храну у облику калорија. И једна Рускиња која се чини прилично рационалном женом, уклонила је све са свог менија укључујући и пиће. И један хемичар из Базела за себе тврди да живи од светла. „Откако ништа више не једем, ја се једноставно осећам добро… осећам се здраво, гипко и мислим да имам више енергије и да сам издржљивији него пре.“
Чини се да тај осећај деле сви које је Штраубингер интервјуисао и који добровољно и дугорочно не узимају храну. Ниједном не недостаје храна, сви се осећају добро. Наравно, овакви ванредни случајеви нису нешто са чиме се могу упоређивати обични људи.
Филм „На почетку беше светло“ упозорава људе да не покушавају такве ствари и истовремено истражује што се догађа кад је неузимање хране пропратна појава одређеног стања свести, независно од тога да ли је изазвано редовном медитацијом или је религиозно мотивисано. „Мени свеједно никако није било јасно због чега неки људи преживљавају кад не једу, а други не. Посетио сам научника Дина Радинга који ми је понешто објаснио о људској свести“, прича редитељ.
У филму Дин Рединг објашњава свима: „Упоредите то са сунчевом енергијом у биљкама или индиректно – са животињском храном која се похрањује у организму… Не ради се толико о физичкој материји, односно, ако одемо у екстреме: сама намера нам већ омогућује да прихватимо ову организовану енергију из наше околине како бисмо физички преживели.“
Упркос свим научним теоријама, феномен храњења светлом остаје загонетка. Штраубингер се у филму бави и питањем шта се догађа с нашом рационалном науком када се ови феномени не могу скроз објаснити, али, због доказа, не могу ни игнорисати. „Мој филм није пропаганда за храњење светлом. Филмом сам људе хтео да подстакнем и да мање једу и здравије се хране. Мени је важно да преиспитујем класични материјалистички поглед на свет“, тврди редитељ.
dw-world.de