Остров

"Остров" (Острво)
Павел Лунгин
2006
филм

Можда сте у свом животу видели довољно специјалних ефеката. Можда сада имате снаге да погледате филм који има оно још нешто – нешто дубље… без специјалних ефеката, претеране шминке, експлозија, без јурњаве аутомобилима, бродовима, чамцима, авионима, камионима, моторима, коњима, пешке… без више стотина мртвих и рањених, без глорификације деструкције…
О радњи самог филма нећу рећи ништа. Само – погледајте га.
…али ево неколико пасуса који се баве овим насловом:

* "Острво" је почео своје путовање класификовано као "филм који није за сваког". Затим је остварио значајне резултате на фестивалима. Освојио је пет Ника награда (руски оскар), и затворио је Санденс фестивал. На московском Инт’л фестивалу је освојио награду жирија, награду публике, и награду за најбољу главну улогу.

* "Острво", које се још увек приказује у неким биоскопима у Русији, први пут је приказано на телевизији 7. јануара на православни Божић. Према Галупу, гледаније од овог филма је било само новогодишње обраћање председника Путина руском народу. Више од 40 процената руса је видело дело за које се некоћ сматрало да ће доживети судбину малог филма.

*"Материјализам не даје одговоре на наша питања" каже режисер. "Људи се осећају духовно изгубљени… Имамо то осећање кривице и греха и у исто време идеју да се можемо избавити."

* После премијере у Москви, свештеници су почели да благослове филм, често стојећи у молитви испред биоскопа…
хттп://www.остров-филм.ру/

Такси Блуз вози на Острво

Интервију са Петром Мамоновим глумцем из филма "Остров"

Режисер Павел Лунгин позвао је на снимање Петра Мамонова, глумца, некадашњег вођу познате рок-групе „Звуци Му“. Пре много година музичар је играо у Лунгиновом дебитантском филму „Такси – блуз“. Петар Мамонов је рођени Московљанин, човек-загонетка, живи више од десет година као пустињак у селу Ревјакино. Долази у град врло ретко, када га савлада искушење да одигра још једну монодраму у Позоришту „Станиславски“. Ретко даје интервјуе.

– Да ли сте дуго размишљали пре него што сте пристали да радите на овом пројекту?

– Да, врло дуго. Код мене је све врло једноставно. Вера ми је дошла касно, са 45 година, а пре тога сам се потуцао, опијао се, радио свашта, што је још горе, врло талентовано – што вас, знате, баца час овамо, час онамо.

А онда одједном, као да ме је нешто ударило маљем. Вера је увек дар Божији, није то напрегнеш се и -поверујеш, тога нема. Све је почело потајно. Већ је једанаест година како сам у томе. Добио сам понуду: Павел Семјонович ми је телефонирао и каже: „Пећа, без тебе нећу да снимам овај филм, само си ми ти потребан“. А ја му кажем „Паша, не, не, не… ја то, каквог то, светога старца?“ А после мислим: о чему ја то својим помраченим умом одлучујем? Ја имам духовног оца, нашег сеоског свештеника, одем до њега и кажем: „Тако и тако, нуде ми светога старца, а ја… ви знате мој живот“. Ја се исповедам, све. Грешан сам човек. А он каже: „И не помишљајте. То је ваш посао. Напред!“

– Неки кажу да је та прича, можда, унеколико аутобиографска.

– Тако увек говоре, када улога полази за руком. Кажу да је глумац одиграо самог себе. Шта то значи? Пробајте да одиграте себе! Једноставно, како се данас каже, ја сам у теми. Верујем у Господа, настојим да променим свој живот, падам, спотичем се, опет устајем, опет падам, хиљаду пута на дан. Али за мене нема другог пута, ја сам одрастао човек и имам 55 година.

Ја више немам шанси, све је готово, ја у то потпуно верујем. Зар ми је тешко да кажем: „Не, све су то бесмислице, измишљотине, бајке, Бога нема, хајде сада да живим као и пре?“ Наравно, не, када знам искуствено да Господ постоји, како он помаже, већ сам на себи искусио Божију помоћ, његову благодатну снагу и остало.

– А можете ли са стране погледати на свој рад, на тај филм, шта је успешно, а шта није?

– Могу, могу, зато ја и јесам уметник. Знате, врло добро, тај исти Антоније Сурошки о томе пише, да када уметник – верујући човек – почне да пева песме или да слика о Богу, то је по правилу фалсификат. Нека ради како хоће, по својој интуицији, његова вера и Бог у њему увек ће некако, на неки начин постојати.

То је врло разумна ствар, за мене врло важна, и наишао сам на то у право време, када сам о томе размишљао, дошао сам до овога: није ли читава ова ствар грешна? То је тако… Гледајући на то са стране, рећи ћу, мени се увек јако свиђа, ја сматрам знаком мајсторства бојажљивост и неку несигурност уметника, био то режисер, глумац, сликар, певач. Ево ово су ми причали о Висоцком, да је он, кад је већ био мајстор свог посла, на снимање сваки пут долазио као да долази први пут, бојажљиво. То је знак снаге. У том филму, шта ја јако волим, тога је било и у раду на њему и на крају се то испољило. То је врло бојажљив филм. Како сте ви то већ приметили, тамо нема никакве безочне сигурности, и то је тако. Како знате, постоји једна будалаштина, да је православље све, а сви остали ће страдати, страдаће католици, сви ће страдати. То је бесмислица! Откуда то? Ти верујеш – врло добро. Значи за тебе Бог постоји и тачка, добро, и не петљај даље. И ето, та плашљивост се у овом филму види.

И пре свега ме је обрадовао режисер, јер ја њега знам одавно, радили смо на „Такси – блузу“, и после тога је он направио много филмова, да кажемо отворено, свакавих (Ви разумете о чему говорим), због тога сам са великом резревом прихватио тај посао. Почео сам од тога да сам постављао некакве своје услове. Гордост, наши грехови – мислиш да ти све разумеш, а он не. Једно од ђаволових имена јесте Онај који раздваја, јер када су људи подељени по било којој основи, један чврсто верује да је он у праву, а други верује да је он у праву и они су подељени. Нису обојица у праву. Дакле, у овом филму, у овом раду, нема те поделе. Постоји извесна бојажљивост и недоумица око тога шта смо ми то урадили, шта је то испало.

Нема никакве тврдоглавости, а гледалац има место куда ће ићи. Схватате ли о чему говорим? За уметника је то врло важна ствар да искаже свој став, али да нешто не искаже до краја, да остави место слушаоцу, читаоцу, гледаоцу да се он покрене. Ако сам све рекао као сви ти паметњаковићи, све сам их бацио у бункер – Бергмана, Тарковског, Годара, све на таван, зато што ми они тврдоглаво намећу своје мишљење. Шта ће ми они?! Уметност, то су само питања.

– Кажите, а ето такав филм, да ли је он сада правовремен или је он у том циничном свету, у том свету лажи?

– Ја сматрам да је он правовремен. Јер свет уопште није такав какав ви говорите. Ја ћу вам дати јако добар пример. У тролејбус улази пијана простачина и изгледа да се не може путовати. А осталих четрдесет људи седе мирно и путују. Такав је данас и наш свет. Изгледа да је немогуће живети, а људи устају у седам сати иду да раде и хране децу, све то спокојно, мирно раде и они се не виде, ми их не видимо. Због тога ти људи тешко и напорно живе. Због тога сам од њих дошао до вас.
Хоћу да им дам подршку, потпорицу, малу штаку, већ не знам како да кажем. Ја сам њихов депутат, те девојке, која у тројебусу контролише и на минус тридесет читавога дана: „Вашу карту? Вашу картицу?…“ за пет хиљада рубаља. Ја сам један од њих.

– Моје питање је овако. Када мислим о вашем јунаку, онда ми изгледа да за човека који је сагрешио на тај начин као ваш јунак, вероватноћа да ће покушати да искупи свој грех врло је мала. То јест, живот је удешен тако да ће он највероватније склизнути још ниже, да човек који живи са осећањем таквог греха, или уопште о томе не мисли, он је склизнуо, затим краде, убија и тако даље.

– Одговорићу вам цитатом да не будем толико охол. Јефрем Сирин, 4. Век: „Црква је гомила грешника који се кају“. Ето шта је црква. Сви наши грехови у мору Божијег милосрђа су као шака песка. Због тога Господ све прихвата и све прашта – и убици, и најстрашнијем од њих, само ако се наше срце окрене не за 20 степени, већ за свих 180. То се у животу дешава свуда и на сваком месту. И са мном, који седим пред вама, то се догодило. Због тога са таквом сигурношћу говорим о томе. Ја сам направио јако много свакојаких ствари, и моје срце се окренуло Христу за 180 степени и Господ ми је све опростио и обасјао љубављу. И ја, разоружан, задивљен, стојим.

Интервју објављен на „Радио Слобода“ у емисији „Формула кино“
26. 6. 2006. г.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *