Титаник

Тема филма је романтична прича о богатој девојци и сиромашном момку који се сусрећу и заљубљују на "непотопивом броду", док посада брода жури да обори дотадашњи рекорд у путовању преко Атлантика (на путу им стоји само санта леда).

Титаник је други филм у историји (сада већ један од три) који је освојио једанаест оскара. Такође, то је најпрофитабилнији филм у историји и први филм који је у целом свету зарадио више од једне милијарде долара.

Оно што се догодило на палуби Титаника одражава човекову склоност да не прихвата стварност живота. За Титаник су говорили: "Овај брод је непотопив". Уствари су мислили: "Ми никада нећемо умрети ми смо на сигурном". У том смислу је Титаник метафора неизбежности смрти.

Сви смо ми путници Титаника, а да тога нисмо ни свесни.

10. априла 1912. кренуо је из Соутхамптона тада највећи брод на свету са циљем да што је могуће брже стигне у Њу Јорк и тиме сруши временски рекорд преласка Атлантика. На овом 269 метара дугачком океанском диву високог попут једанаестоспратнице налазило се 2.200 људи. Међу њима су били и многобројни исељеници, који су резервисали места у трећој класи у жељи да у Америци започну нови живот. Другу класу су заузели трговци, а у првој су ноћили неки истакнути људи који су се убрајали у најбогатије људе на свету.

Невероватно луксузан и добро опремљен и опскрбљен, Титаник је кренуо на своју прву пловидбу. За овај модеран брод се говорило да не може потонути. На броду није било ракета за сигнализацију опасности, јер се сматрало да су сувишне, а исто тако је мањкало и чамаца за спашавање. Сигурност брода и познати искусни капетан Смит (Смитх) били су гаранција безбрижног путовања.

У једном моменту њихове пловидбе, почела су долазити радио везом упозорења других бродова у близини  на пловеће санте леда. Тада је Титаник од Њуфоундланда био удаљен 400 наутичких миља, међутим ова су упозоравања игнорисана. Последње упозорење је дошло са брода удаљеног само 19 миља северно и насуканог међу сантама леда, а са тог брода је стигло веома јасно и гласно упозорење, али је радио-телеграфиста са Титаника љуто на то одговорио: "Дај човече завежи. Имам посла!"

Неколико сати касније, у 23:40, догодило се нешто, на шта нико није рачунао: санта леда се зарила у Титаник и пропарала га. Док се у салонима и даље свирало и плесало, капетан и главни конструктор су након инспекције брода први наслутили долазећу катастрофу. Радио-телеграфисти су у 00:15 часова почели грозничаво одашиљати позиве упомоћ броду који се налазио у близини, међутим телеграфиста је ноћу искључио радио и отишао на спавање. Тако је капетан Смит заповедио да се пошаље интернационални сигнал за позив у опасности С.О.С. (Саве Оур Соулс).

Путницима је речено да обуку прслуке за спасавање. На малобројне чамце за спасавање укрцани су деца и жене и спуштени су у море, док су морнари са напуњеним пиштољима, бринули за то да на броду не избије паника и да се неовлаштени мушкарци не укрцају на чамце за спасавање. Милионери су нудили милионе долара, други сво своје имање за место у чамцу, на шта су путници треће класе одговарали подругљивим осмехом.

Док се Титаник већ поприлично нагињао, музички оркестар је још увек изводио Буги-Вуги. Диригент је онда то прекинуо, знајући да последњи пут у руци држи своју диригентску палицу нареди оркестру да засвира химну: "Све смо ближе теби, мој Боже…" Многи су били потресени и у заносу запевали са њима, неки су молили, други бежали или збијали саркастичне шале.
Неки енглески лорд се појавио у свом најбољем фраку у пратњи свог батлера; хтели су се растати од живота на достојанствен, племићки начин. Нека жена није хтела ући у чамац за спасавање, јер је хтела умрети поред свог мужа. Неки су проваљивали у кантину и опијали се, а други су се припремали на самоубиство. Малобројни који су мислили да се ради о безазленој вежби, схватили су да се варају кад је капетан преко разгласа јасно рекао: "Брод тоне! Посадо и официри Титаника, нисте више у служби! Извршили сте своју дужност, показали сте се Британцима! Нек се спасава ко како може! Нека Бог буде са вама".

Око 02:00 часова подигла се још једном, на неколико минута, крма брода, да би онда брод коначно заувек потонуо у дубине океана. Брод Карпатија је журно пристигла и успела спасити 706 људи, док је 1.503 човека умрло у леденом мору.

Наш живот је сличан последњем путовању Титаника. Ми путујемо кроз живот самопоуздани, безбрижни, поносни и пуни планова. Желимо се само што боље забавити, потискујемо сваку помисао на изненадну опасност, јер себе сматрамо непобедивим "титанима". Не осврћемо се на упозорења, уствари она изазивају код нас љуте реакције, сматрамо их за досадне приче, које се нас не тичу, тј. не дотичу нас се.

Бог нам преко свог "радија" шаље сигнале да би нас упозорио на долазеће "ледене санте" на хоризонту. Али ми реагујемо раздражено попут радио-телеграфисте са Титаника: Зачепи! Имам посла!

А онда се одједном нађемо у безизлазној ситуацији. Најпре покушавамо потиснути злослутне мисли, док нисмо присиљени погледати чињеницама у очи: Безнадежно смо изгубљени и неспособни да помогнемо сами себи. Требамо помоћ.

Узалудно је питање: Како Бог све то може допустити? Стојимо пред одлуком, јер се више не ради о филозофирању, већ о животу и смрти. Можемо на све начине бежати од стварности. Можемо сами себи докрајчити живот. Можемо достојанствено у оделу и кравати кренути у сусрет неизбежном… или можемо, можда по први пут, размишљати о Богу и вечности и запомагати: Саве Оур Соулс (спаси наше душе). Као што овај позив упомоћ није остао неуслишан, већ је помоћ пристигла, тако се ни молитва Богу неће одбити од плафона. Бог већ дуго чека ваше запомагање.

Бог нам је одавно ставио на располагање чамац за спасавање – то је Његов план спасења.
Бог не прави разлику између људи.
За Бога је сваки људски живот једнако вредан и свако има исте шансе да буде спашен.
Али у чамац за спасавање мора се ући лично и по својој слободној одлуци а улази се тако што се у своје срце прими Исуса Христа као свог Спаситеља.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *