Смрт представља завршетак животног процеса. Она може наступити као след унутрашњих фактора тј. немогућности организма да се даље одржава у животу. Другим речима тела живих бића по правилу нису направљена да се неограничено дуго одржавају у животу, а смрт долази као његова природна последица. Други узрок смрти су спољни фактори који даљи живот живе јединке чине неостваривим. У природи постоје веома стари организми за које се још увек не зна да ли ће и када умрети, но чињеница је да су њихова тела уништива као и свака друга форма у природи: свака форма живота се може завршити у сваком тренутку.
Организам који више није жив се назива мртвим. По правилу се више не може вратити у живот.
Неки људи верују да после смрти долази рај или пакао. Неки мисле да нема ничега. Стари народи су веровали да смрћу одлазе у загробни живот, вечна ловишта, Јелисејска поља, Валхалу (ово су само нека од веровања) и зато су своје мртве покопавали са оруђем, накитом и оружјем, потребним за тај нови живот. За владаре се често сматрало да смрћу долазе до Апотеозе, то јест да постају Божанства.
Нико у ствари не зна шта долази после – то је велика мистерија.
Грчки филозофи су аргументовали зашто се смрти не треба бојати: Док нас има, нема смрти. Кад смрт дође, онда нема нас.
Постоје у веровањима и филозофији и концепти циклуса поновног рођења.
Материјалисти би рекли да је смрт етапа у кружењу материје у природи, еквивалентна другим природним циклусима.
Неки сматрају да после смрти не долази ништа и да је у том смислу смрт заиста заслужено ослобођење човека од глупости на које је навикао током свог земаљског живота.
Господ Исус Христ, коме је слава за све векове вековима Амин, je Својим Васкрсењем заиста доказао Свој кредибилитет пред постхумним ентитетима које је у Својим учењима постулираo.