(хеб. дословно: "помазани") је средишњи есхатолошки појам у јудаизму. Мада се у јеврејској Библији могу наћи многа помињања онога што би се могло назвати месијанским феноменом, тај појам је, строго говорећи, постбиблијски. Он представља предмет опширних расправа у рабинској књижевности. Од Месије, једног чисто људског лика, очекује се да искупи Јевреје ослобађајући их од стране власти, окончавајући изгон и окупљајући Јевреје у земљи израиљској, као и обнављајући Храм у њој. Долазак Месије ће, како се верује, показати истину јудаизма свету и успоставити доба свеопштег мира, склада и правде.
Појам Месије (и месијанског доба које ће Месија успоставити) не треба мешати са сродним идејама о свету који треба да дође, васкрсавању мртвих, Дану суда и људској бесмртности. Не постоји јединствени нормативни спис о јеврејској есхатологији; ови термини дефинисани су на различите начине и њихови су међусобни односи различито описивани. Месијанска нада и ишчекивање један су од темељних мотива јеврејске религије. Реформистички јудаизам је одбацио идеју о личном Месији и заменио је појмом "месијанског доба" које одликује универзална правда и мир.