Овако је називан цео Израиљ (2. Мојс. 4, 22), али и његов цар. Приликом крунисања цар је био постављан за Божијег сина (уп. Пс. 2, 7), то јест, да уместо Бога управља народом.
Зато је и очекивани цар последњих времена, Месија, прави Син Божији.
Апостол Павле каже да је Исус по свом васкрсу био постављен за Сина Божијег; одонда он седи с десне стране Оца (Рим. 1, 3-4).
Према Марку 1, 9-11 још приликом крштења, у духу Псалма 2, 7, Исус је био постављен да речју и делом ради у име Божије; он је Син Божији, на коме је Дух Свети.
Кад апостол Павле (Рим. 8, 3) и јеванђелист Јован (3, 16-17) кажу да је Бог послао свог Сина на свет, Сина који је пре свог земаљског живота од вечности био у Бога, тиме они указују да је то био прави Син Божији, који је постао прави човек на земљи. У Исусу из Назарета, који је имао да умре на крсту, сам Бог је пришао људима.
То се потврђује и приликом његовог рођења од Духа Светог и Марије Деве (Мт. 1, 18; Лк. 1, 35).
Сам Исус био је свестан свог јединственог односа са Богом и зато му се обраћао са »Ава«, Оче (Мк. 14, 36). Овакво молитвено обраћање Богу јудејско ухо никад раније није чуло.
У Јеванђељу Христос врло често говори о »Сину човечијем« у трећем лицу, иако тим називом подразумева самог себе.
Израз потиче од пророка Данила (7, 13), где један, налик »на сина човечијег« (то јест, као један човек), прима од Бога моћ над народима.
Али треба мислити и на Јеремијино пророштво (2, 1; 3, 1 и др.), где »Син човечији« означава обичног, слабог човека.
Исус говори о себи као Сину човечијем када наговештава своја страдања и смрт (Мк. 8, 31; 9, 31; 10, 33).
Овако се назива кад хоће да каже, да он има власт на земљи да опрашта грехе (Мк. 2, 10), па ипак нема места где би могао да легне и одмори се (Мт. 8, 20). Титула »Син човечији« иступа првенствено на местима где се у духу Данила 7, 13 говори о његовој будућој сили и слави (Мк. 13, 26;14, 62).