Приноси (дарови) и жртве Богу постоје у људском роду од најстаријих времена.
Тако већ Каин даје "принос Господу од рода земаљскога" а Авел његов брат, од "првина стада својега" (Пост. 4,3-4).
Прва жртва која се у Староме Завету помиње јесте жртва Патријарха Јакова.
Он је принео жртву "на гори и сазвао браћу своју на већеру" (Пост. 31,54).
Приношење Богу на дар и освећење првих земаљских плодова и крвних жртава (јагње, теле, голубови и др.) била је потреба човекова, и Божија заповест.
Приноси и жртве били су знак човековог кајања за грехе и његове благодарности Богу за сва добра од Њега;
умилостивљење Бога и пут очисћења од нећистоте душевне и телесне.
Жртве су приношене за очисћење и грех, за преступ, жртве свеспаљенице и жртве захвалне (хлеб, брашно и др.)
-Најзнаћајнија жртва за Изабрани народ Божији била је пасхално Јагње.
Оно је клано и приношено у спомен избављења Јеврејског народа из ропства у Египту.
Свештеници и првосвештеник су приносили дарове и жртве најпре за своје грехе а онда за грехе народа (Јевр. 7, 27).
Но, показало се да су све ове жртве биле немоћне да истински спасу и оћисте човека од греха.
Као и цео Стари Завет и оне су служиле "слици и сјени небесних стварности" (Јевр. 8,15).
Све оне су у ствари биле само припрема за Христову жртву на крсту.
"Он је себе принео на жртву, једном за свагда, да својом жртвом уништи грех (Јевр. 9, 25, 26, 28). "
Тако су у Његовој Жртви све жртве добиле пуноћу и биле укинуте, добивши свој конаћни смисао у Христу који је себе принео "за живот света".
Својим жртвоприношењем Он је постао већно Јагње Божије који узима на себе грехе света.