Слобода у богослужењу не сме постати слобода од богослужења. Нико није ни добар ни моралан ко не штује Бога. Мојсије упозорава Израелце да могу упасти у опасност да због обиља благослова забораве на Бога (5. Мој. 8) Грех незнабожаца је било запостављање штовања Бога: "И као што не мараху да познаду Бога, зато их Бог предаде у покварен ум да чине шта не ваља…" (Рим. 1,28 РДК)
Да ли је штовање Бога увек добро или исправно? Како могу знати да заиста штујем Бога? Шта је богослужење?
Присуствовати неком богослужењу још не значи да служим Богу, да га заиста и штујем. Многи цео живот учествују у богослужењу а да никад нису схватили његову праву суштину. Многи састанци у цркви су оптерећени једноличношћу, празнином и досадом. Истинско богослужење одише свежином и животом. Нама је данас више него потребно да ускладимо наша садашња богослужења са богослужењем које је вршено у Првој хришћанској цркви – да се вратимо његовој првој идеји.
Место богослужења
После Христовог вазнесења ученици су били у храму (Лк. 24,53). Хришћанска се црква почела окупљати у једном од тремова храма у Јерусалиму (Дела 2,46). Такође, апостоли су почели научавати и у храму (Дела 4,1; Дела 5,25). Павле не крије да за Дан Педесетнице жели да оде у храм (Дела 20,16), да учествује у обреду очишћења (Дела 21,26).
лако су Први хришћани штовали Бога и у храму, храм није био једино место њиховог окупљања, нити су зависили од храма. Мученик Стефан објашњава да "највиши не живи у рукотвореним црквама", и то је став Прве хришћанске цркве (Дела 7,48). Исто, потврђује Павле и Атињанима: "Бог који је створио свет и све што је у њему, Он будући Господар неба и земље, не живи у рукотвореним црквама…" (Дела 17,24). Црква у целини, као и сваки поједини верник су храм Божји (1. Кор. 3,16; 1. Кор. 6,19).
У време Прве хришћанске цркве и јеврејске синагоге су се користиле као места хришћанских богослужења: Стефан проповеда у синагоги (Дела 6,8-10). То ради и Павле (Дела 13,5) и Аполос (Дела 18,26). Многи су се Павлови слушаоци обратили у синагоги. Због тога хришћанско проповедање у синагогама није увек било радо прихваћено. Даље, треба имати у виду да је јеврејско богослужење у синагогама утицало на развој литургије традиционалног хришћанског богослужења.
Јерусалимска се црква окупљала у храму и по кућама (Дела 4,23; Дела 12,12; Дела 2,46-47). Ово сазнајемо из Посланице Римљанима 16,5; 1. Коринћанима 16,19; Колошанима 4,15 и Филимону 2. У Павлово време није било црквених грађевина, то свакако не значи да је градња цркви била забрањена, већ пре није била уопште потребна.
Дан за богослужење
Јерусалимска се црква свакодневно састајала на богослужење (Дела 2,46-47). Према Делима 20,7 Црква се у Троји састајала сваког првог дана у седмици. Ф. Ф. Брус тврди да је ово први несумњиви доказ праксе коју и сада има хришћанска црква састајући се на богослужење недељом.
Састајање "Првог дана у недељи" се спомиње и у 1. Коринћанима 16,1, као и у раној хришћанској књижевности, Дидахе и у Варнавиној посланици спомињу се богослужења у први дан недеље. Јустин Мученик, половином другог века спомиње први дан у недељи као уобичајени дан кад се хришћанска црква састајала на богослужење, јер је то био дан кад је Господ ускрснуо. Даље, апостол Павле упозорава на опасност законског празновања одређеног дана: "Да вас дакле нико не осуђује за јело или за пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе. Које је све било сен од оног што хтеде да дође, и тело је Христово." (Кол. 2,16-17 РДК)
Разлози за богослужење
Основа богослужења је прослављање и штовање Бога: "Ако дакле једете, ако ли пијете, ако ли шта друго чините, све на славу Божију чините!" (1. Кор. 10,31 РДК)
Постоји више разлога за богослужење датих у новозаветним описима. Лука каже да су се хришћани састајали да ломе хлеб (Дела 20,7). Ломљење хлеба, касније Господња вечера, имала је значајно место у раном хришћанском богослужењу, али оно није било једини разлог за окупљање. Господња се вечера не сме пренаглашавати на штету осталих видова богослужења.
Пророчко научавање у апостолској је цркви служило за изградњу, подстицање и управљање (1. Кор. 14,3; 1. Кор. 14,5-12; 1. Кор. 14,26-31). Павле прекорава оне који себично користе богослужење да нагласе своје ја – себе. Приговара хришћанима у Коринту што су створили забуну око Господње вечере.
Писац Посланице Јеврејима позива на верност и даје још један разлог за окупљање на богослужења: "… и пазимо на то да један другога подстичемо на љубав и добра дела, да не остављамо своје скупштине, као што неки имају обичај, него да бодримо један другога утолико пре уколико видите да се приближава судни дан." (Јев. 10,24-25 ЕЧ).
Редослед у богослужењу
Нема одређеног реда богослужења у Новом завету. Опис из Дела 2,42 не може послужити као образац за богослужење. Не може се са сигурношћу тврдити ни о "програму", литургији, ни о тачном редоследу. Јесу ли се прво молили, па певали и читали Света писма или обратно, ово није могуће тврдити са сигурношћу. Бог нам је дао вредности богослужења и оставио слободу да сами одредимо редослед. И из Павловог описа богослужења у цркви у Коринту може се закључити да је и тамо постојала слобода у обликовању богослужења. У свакој цркви треба поштовати добру традицију. Превише новости замара, али замара и превише старог, истог и навикнутог садржаја. У обликовању треба да одлучи разборитост и духовна мудрост, а Библијска места која упућују на то су следећа:
1. Нека све буде тако да буде на изградњу. (1. Кор. 14,26)
2. Да све буде пристојно и уредно. (1. Кор. 14,40)
3. Све што се чини, нека буде у љубави учињено. (1. Кор. 16,40)
4. Шта год желите рећи и учинити, нека све буде у име Господа Исуса, да се по Њему захваљује Богу, Оцу!" (Кол. 2,17)
Павле је осудио најезду незнабожачких обичаја и неред у цркви за време богослужења (1. Кор. 10,14-21; 1. Кор. 11,27-34; 1. Кор. 14,14; 2. Тим. 4,1-7). Криве науке, раскалашно понашање, нескромно одевање, сумњива тумачења Писма или његових посланица, глупе примедбе и лудорије немају места у богослужењу.
Садржај богослужења
Богослужење Прве хришћанске цркве имало је неколико саставних делова.
а. Читање Светих писама. На богослужењу су се читала и проучавала Света писма Старога завета. Пише за Јевреје у Вереји: "Ови пак беху племенитији од оних што живе у Солуну; они примише реч са свим срцем, и сваки дан истраживаху по писму је ли то тако". (Дела 17,11) На богослужењима су се читале и апостолске посланице: "И кад се ова посланица прочита код вас, учините да се прочита и у лаодикијској цркви, и ону што је писана у Лаодикију да и ви прочитате" (Кол. 4,16). Слично, или много снажније у 1. Сол. 5,27: "Заклињем вас Господом да прочитате ову посланицу пред свом браћом светом". И упутство Тимотију каже исто: "Докле дођем пази на читање, утешавање и учење!" (1. Тим. 4,13). Одавде извлачимо закључак: Треба више читати света писма у цркви пред целом заједницом. У читању могу учествовати многи чланови и за већину од њих то ће бити једино читање током те седмице.
б. Проповедање и научавање. У Новом је завету много више проповедања да се придобију за Христа необраћени, него научавања и образовања обраћених. Ипак, нема сумње да је у Првој хришћанској цркви научавање имало значајно место. Павле упозорава Тимотија на дужност научавања: "Докле дођем пази на… учење" (1. Тим. 4,13). Слично и у 2. Тим. 3,15-17. Објашњавање и примена прочитане Божје рећи био је један од кључних видова богослужења у Првој хришћанској цркви. Требало је да хришћани буду обавештени о основним библијским истинама и да буду постојани у њима. Каже у Јеврејима 3,13: "Него се утешавајте сваки дан, докле се данас говори, да који од вас не одрвени од преваре греховне." Павле шаље Тимотија у Солун са нарочитим задатком: "И посласмо Тимотија, брата свог и слугу Божијег, и помагача свог у јеванђељу Христовом, да вас утврди и утеши у вери вашој." (1. Сол. 3,2) Сличан задатак има и Тит у Титу 2,15. Људе чврсте у вери треба поучити и омогућити им да они поучавају друге: "И шта си чуо од мене пред многим сведоцима, оно предај верним људима, који ће бити вредни и друге научити." (2. Тим. 2,2) Дакле, у научавању учествује више људи, али они пре тога морају бити поучени. Били су то почетци "теолошког образовања" људи који ће служити у цркви и научавати. У овоме треба следити Апостолску цркву.
ц. Молитве. У Делима се често помињу молитве у Првој хришћанској цркви (Дела 2,42; Дела 4,23; Дела 12,12). Из тих се молитви закључује да се Црква захваљивала, величала Бога, молила се, заузимала за некога, благосиљала. Посебно се то сусреће у Павловим посланицама у којима он велича Бога за хришћане и њихове вредности и моли за још већи напредак (Фил. 4,6; Еф. 1,15-23; Еф. 3,14-21; 2. Кор. 13,14). После сваке молитве заједница би гласно изговарала: "Амин" (1. Кор. 14,16), тј. слагала би се са изреченим.
д. Вечера Господња. Исус је установио Вечеру Господњу (еухаристију) последње вечери коју је провео са својим ученицима. Матејев извештај каже: "И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер је ово крв моја новог завета која ће се пролити за многе ради отпуштења греха" (Мт. 26:26-28 РДК). И Марко и Лука извештавају на сличан начин додајући Исусов налог да се то ради све док он не дође (Мк. 16,22; Лк. 12,19). Вечера Господња се још зове "Ломљење хлеба", "Заједница", "Чаша благослова", "Господња вечера". На темељу Дела 2,42; Дела 20,7; 1. Кор. 10,16-22; 1. Кор. 11,23-32, Вечера Господња је имала значајно место у богослужењу Прве хришћанске цркве. И Библијски извештаји и извештаји из писања црквених отаца потврђују чињеницу да су Вечеру Господњу имали барем једном у седмици.
Учествовање у Вечери Господњојје сећање на Христову смрт и ускрснуће, учествовање у Христовом телу и крви, освежавање заједништва са Богом и заједништва браће и сестара.
е. Певање. Исус и његови ученици певали су на Последњој вечери пре одласка у Гетсимански врт (Мт. 26,30). Новозаветни писци не говоре много о певању на богослужењима, али се свеједно да назрети да се на богослужењима много певало. Певало се и заједно, и приватно. На пример, говори се о Павлу и Сили да су певали у затвору у Филипи (Дела 16,25).
Павле упућује хришћане да певају "духом" и "умом" (1. Кор. 14,15). То значи да певање није понављање речи или слогова у недоглед, нити се тиче неког строгог реда, него хришћани певају прибрано и свесно, на подстицај Духа Светога. Песма је укључивала разум и осећања певача. То се посебно да закључити из Ефесцима 5,18-19: "И не опијајте се вином у коме је курварство, него се још испуњавајте духом, говорећи међу собом у псалмима и појању и песмама духовним, певајући и припевајући у срцима својим Господу!" Слично и у Колошанима 3,16: "… учећи и саветујући сами себе са псалмима и појањем и песмама духовним, у благодати певајући у срцима својим Господу." Неки и у Филипљанима 2,6-11 и 1. Тим. 3,16 виде прве хришћанске песме, што нам говори и о садржини певања. И у Откривењу неки су одељци као песме, па се о садржини хришћанских песама сазнаје још више. Та места су: Отк. 5,9-10; Отк. 5,12-13; Отк. 5,17; Отк. 11,17; Отк. 18,2-10; Отк. 19,1-2; Отк. 19,6-8.
ф. Добровољни прилози. На богослужењима су се прикупљали доприноси у корист осиромашених и унесрећених и за друге потребе (Дела 4,32-37; Дела 11,27-30; Рим. 15,26; 1. Кор. 16,1; 2. Кор. 9,6-7; 2. Кор. 9,10-13). Павле наглашава заповест: "Тако је и Господ наредио проповедницима еванђеља да од еванђеља живе" (1. Кор. 9,14 ЕЧ). Према Филипљанима 4,10 и 18, неке су цркве својим новчаним доприносима подупирали оне који су јављали Радосну вест. У сваком случају, давање новчаних доприноса у оквиру богослужења била је и јесте ствар љубави према Божјем делу и вид учешћа у богослужењу.
Закључак
Наведени видови богослужења нису постављени као неки закон, али се прихватају као ваљан и опробан вид богослужења. Када хришћани учествују у њему покренути љубављу према Христу и према браћи и сестрама, на правом су путу да буду и остану Христова црква. Учествовање на богослужењима у временским размацима за које се заједница договори и у облицима за које се одлучи, постају начин живота чланова те заједнице.
Сви људи треба да штују Бога и да му служе. То је њихова одговорност према Богу. Хришћани се на почетку свог живота одлучују и обавезују да ће живети у потчињености свом Господу, што укључује и редовито учествовање у богослужењима. Ово учешће се не узима као дужност, обавеза потчињених, него као предност спашених. Кад штујемо Бога и служимо му "у духу и истини" слободно изражавамо своју љубав, поуздање и штовање Богу Оцу и Исусу Христу, свом Господу. Кад појединац расте и сазрева у Христу, рашће и сазреваће и његов однос према богоштовљу. Истинско богоштовље ће хранити и продубљивати његову љубав према Богу.
"Ономе што седи на престолу, и Јагњету благослов и част и слава и држава ва век века." (Отк. 5,13 РДК)
Л. Гарднер
Према:Искре 1/1987.