(непознати аутор)
У три речи само, у три речи је сажета читава тајна успешног хришћанског живота: "… гледајући на Исуса…" (Јев. 12,2)
Гледајући на Исуса –
у Светом Писму, да би сазнали ко је Он, шта је учинио, шта даје, шта тражи, да би нашли у Његовом карактеру свој узор, у Његовим научавањима своју подуку, у Његовим прописима свој закон, у Његовим обећањима свој ослонац у Његовој особи и у Његовом делу потпуно задовољство пружено свим потребама наше душе.
Гледајући на Исуса –
распетог, да би нашли у Његовој проливеној крви свој откуп, своје опроштење и свој мир.
Гледајући на Исуса –
васкрслог, да би нашли у Њему правду која нас једино оправдава и омогућује нама, недостојни какви јесмо, да се приближимо Богу с поуздањем у Његово име, Ономе који је Његов Отац и наш Отац, Његов Бог и наш Бог.
Гледајући на Исуса –
прослављеног, да би нашли у Њему свог небеског заступника (види 1. Јн. 2,1) који допуњује Својим заступањем дело Своје милости и нашег спасења, који се појављује сада за нас пред лицем Божјим, наш Првосвештеник, жртва без мане, који непрестано чисти недостојност наших несветих приноса (види Јев. 2,16-17 и Јев. 7,25).
Гледајући на Исуса –
објављеног по Светом Духу да би нашли у сталној заједници с Њим, очишћење наших запрљаних срца, осветљавање нашег помраченог духа, промену наше бунтовне воље; да би били способни победити све насртаје света и зла, одупирући се њиховом насиљу – Исусом који је постао нашом снагом – осујетивши њихово лукавство – Исусом нашом мудрости; подупрети Његовом склоношћу, који није био поштеђен нити једне кушње, уз помоћ Његову, који није подлегао ниједној од њих.
Гледајући на Исуса –
који је покајање као и опроштење греха (Дела 5,31 и 1. Јн. 1,9), да нам учини милост да упознамо, окајемо, исповедимо и оставимо наше грехе и преступе.
Гледајући на Исуса –
да примимо од Њега задатак и крст за сваки дан, као и милост која је довољна за ношење крста и извршење задатка; да будемо стрпљиви Његовим стрпљењем, радини Његовом радиношћу, љубазни Његовом љубављу; не да се питамо: "Што ја могу?" већ: "Што Он не може?" и очекујући, и ослањајући се на Његову снагу, која се показује у нашој слабости.
Гледајући на Исуса –
да изађемо из себе и да се заборавимо; да би се распршиле наше тмине у јасноћи Његова лица; да би наше радости биле свете и да би наше боли биле смирене; да нас понизи и да нас повиси, да нас ожалости и да нас утеши, да нас осиромаши и да нас обогати. Да нас научи молити се и да услиши наше молитве; да би остављајући нас у свету, одвојио нас од света, тако да наш живот буде сакривен с Њим у Богу, а наше понашање да сведочи о Њему пред људима.
Гледајући на Исуса –
који, кад се вратио у дом Оца свога (Јн. 14,2), припрема нам тамо место. Дакле, да бисмо и ми са овим блаженим очекивањем живели у нади, и да нас приправи да умремо у миру, када буде дошао час да се сусретнемо с последњим непријатељем којега је Он победио за нас, којега ћемо ми победити с Њим – смрт.
Гледајући на Исуса –
који ће опет доћи, када се испуни време које је одредио Његов Отац. Његов поновни долазак је предмет наде за заједницу (Цркву), која се састоји од истинских верника, без разлике где се они налазили. Они Га очекују и примају моћ, храброст, стрпљење и радост при помисли на Његов скори долазак.
Потребно је обратити пажњу на речи којима се послужио Свети Дух у Филипљанима 3,20: "А наша је домовина на небу, откуда и Спаситеља очекујемо Господа Исуса Христа…" За реч "очекујемо" користи се грчка реч ап/ек/децхометха, која је слично састављена као и реч која се у Јеврејима 12,2 се преводи са "гледајући". Она се спомиње само у Новом завету и налазимо је готово само у односу на очекивање поновног доласка Господа Исуса. Она се састоји, као што сам то покушао нагласили помоћу косих цртица из три дела:
1) ап(о) = "одвратити" поглед од свега осталога и очекивати поновни Христов долазак.
2) ек = "из" – "на" – "кроз" – овај слог још више интензивира надолазећу реч.
3) децхометха = "ми примамо" – "ми одајемо добродошлицу".
Ова сложена реч нам указује на потребу, да сву нашу пажњу требамо усредсредити на поновни долазак Господњи.
Гледајући на Исуса –
Зачетника и Довршитеља вере, то јест Онога који је узор и извор и њезин повод. Он од првог до задњег корака иде на челу верујућих; да би Он надахњивао нашу веру, охрабривао, подупирао и довео нас до коначног циља.
Гледајући на Исуса –
и на ништа друго, као што каже грчки оригинални текст, користи реч: апхоронтес, а која нам налаже да усмеримо (вежемо) наш поглед чврсто на Њега, да га окренемо од свега осталог.
Грчка реч ап/хоронтес састоји се из два дела:
1) ап(о) = "одвратити" – нашу пажњу требамо одвратити од свега осталог, и усмерити је на циљ трке, на Господа Исуса. Ако тркач и за тренутак изгуби циљ из својих очију, те ако се обазире на публику, или ако се окрене да види остале тркаче, он ће изгубити барем нешто од своје брзине. Тако је и у духовном погледу: ако окренемо наше духовне очи од Господа Исуса, те ако гледамо на људе или на околности у којима се налазимо, тада ће наша духовна трка и узраст у милости бити успорени – ометени.
2) хоронтес = "гледајући", "посматрајући". Значајно је да се овде Господ назива Његовим личним именом "Исус" (укупно двадесет пута у посланици Јеврејима). Он, који се понизио и постао човек међу људима, Он је сада прослављен и овенчан славом и величанством. Када га тако посматрамо, онда нам то улива силу и устрајност за нашу духовну трку.
У повезаности са значењем речи "гледајући", желимо вам још обратити пажњу и на одељке из: 4. Мојсијева 21,8; 2. Дневника 20,12; Псалам 34,5; Јован 1,36 и Јован 3,15.
На Исуса –
а не на себе, своје мисли, своја размишљања, замисли, жеље и намере.
На Исуса –
а не на свет, на његове жеље, његове дражи, његова начела и његове преваре.
На Исуса –
а не на Сотону, било да настоји да нас застраши својим беснилом или нас покуша завести својим ласкањем. О, колико би себе поштедели непотребних питања, немирне савести, изгубљеног времена, опасних преговора са злим, духовне растрешености, узалудних снова, горких разочарања, жалосних борби и тужних падова, када би гледали увек право на Исуса, и Га следили тамо куда нас Он буде водио. Тада се не требамо плашити да ћемо изгубити из вида стазу коју нам означује и осветљава, и тада наше очи неће заводити туђе и тајновите стазе за које Он сматра да нису за нас и лоше по нас.
На Исуса –
а не на нашу вероисповест (црквену деноминацију), ма, како год нам се она чинила библијска – исправна. Вера која спашава, која посвећује, и која теши, не значи само пристанак на учење о спасењу, већ нас она жели повезати уз особу Спаситеља. Није довољно знати за Исуса, или о Христу, већ Га треба и лично прихватити. Зато надодајем, да нико не може стварно упознати Исуса, ако Га није најпре примио у своје срце. У ствари нико не може истински познавати Христа, ако се Он није настанио у њему. Апостол Јован каже: "Ко има Сина има живот; ко нема Сина Божијег, нема живота." (1. Јн. 5,12).
На Исуса –
а не на наше молитве и читање Библије, на наше побожне разговоре и верску литературу, ни на наше редовно посећивање скупова верних. Све те ствари су добре, али их никад не смемо ставити испред Њега. То су средства помоћу којих нам се Он жели открити, али то не сме одвратити наш поглед од Онога, који тим стварима даје сјај и духовни значај.
На Исуса –
а не на наш положај у хришћанској цркви, нити на велику породицу Божје деце којој припада сваки онај који се обратио – нановородио. Не на наше крштење, на морално васпитање које смо примили, на учење које исповедамо, на мишљења које други стварају о нашој личној побожности, или што ми мислимо о нама самима. Због тога, јер неки од оних који су пророковали у име Исусово и чинили велика чуда, чуће у онај дан: "… никада вас нисам упознао; одлазите од мене ви који чините безакоње" (Мт. 7,22-23). Али засигурно, Он ће признати пред својим Оцем и пред Његовим анђелима оног најпонизнијег који је гледао на Њега.
На Исуса –
а не на своју браћу, па нити на оне најбоље или најпознатије између њих. Ако идемо за човеком, у опасности смо да залутамо, али ако следимо Исуса онда никада нећемо залутати. Уосталом, ако поставимо човека између себе и Исуса, човек ће се повећавати а Исус ће се умањивати, те ускоро нећемо моћи пронаћи Исуса. Ако не можемо пронаћи дотичног човека, наш узор, ако он нестане, јесмо ли тада све изгубили? Напротив, ако Исус стоји између нас и нашег најбољег пријатеља, наша везаност за тог човека биће слабија и не превише дубока, мање горљива и блажа, мање нужна, али кориснија и за нас и за њега, оруђе богатих благослова у Божјим рукама, ако се Њему буде свидело да се с њим послужи, а ако и не, опет ће нам бити благослов. Можда ће се Њему свидети да нас раздвоји од њега, како би нас још више приближио оном једином правом Пријатељу од којега нас не може раздвојити ни смрт ни живот (види Рим. 8,38-39).
На Исуса –
а не на Његове и наше непријатеље. Уместо да их мрзимо или да их се плашимо, знаћемо како да их помоћу љубави придобијемо.
На Исуса –
а не на запреке које сусрећемо на свом путу. Чим се зауставимо да их посматрамо, оне нас чуде, хоће нас поколебати, срушити, јер смо неспособни да схватимо, било разлог ради којега су дозвољене, било средство којим их можемо надвладати. Апостол Петар је почео тонути чим је погледао на узбуркане таласе, али док је гледао на Исуса, ходао је по таласима као по тврдој стени (Мт. 14,29-30). Што је наш задатак тежи, што су веће наше кушње, тим је потребније гледати једино на Исуса.
На Исуса –
а не на наше боли, да их бројимо или одмеравамо, да нађемо не знам какво чудно средство помоћу којега би ублажили њихову горчину. Изван Исуса бол не посвећује, већ чини неосетљивим, или нас жели сломити. Не ствара стрпљење, већ побуну; не симпатију, већ себичност; не наду, већ очај (види Рим. 5,3-5). Једино у сенци Његовог крста можемо исправно оценити меру (величину) наше боли, прихватити је сваког дана из Његове руке, носити је с љубављу и наћи ту за себе и друге извор благослова.
На Исуса –
а не на наше најсрећније земаљске радости, бојећи се да не би били заробљени њима толико да нам замраче поглед на Онога који их нам даје. Кад гледамо најпре на Њега, примићемо све то и биће хиљаду пута вредније, јер их примамо од Њега, да их поверимо Његовој бризи, да их користимо Њему на славу и радујемо се у Његовој заједници.
На Исуса –
а не на људе, без разлике да ли нам они наносили добро или зло. Не гледајмо на људе, околности, и хиљаде других ствари, већ дођимо до правог узрока, Његове воље; дођимо до самог извора ове воље – Његове љубави. Тада се неће зауставити наша захвалност на њима, али неће бити мање жива према онима који су нам учинили добро; тада ћемо моћи казати са Псалмистом у дан кушње, под изненадним ударцима и необјашњивим тешкоћама: "Нем сам, нећу отворити уста својих; јер си ме Ти ударио." (Пс. 39,9). У тишини наше неме боли одговориће нам благи небески глас: "… ти сад не знаш шта ја радим, али ћеш после разумети" (Јн. 13,7).
На Исуса –
а не на интересе наше групе, наше цркве, а још мање на наше личне интересе. Нека би једини предмет нашег живота била Божја слава! Ако она не буде највиши циљ наших напора, онда нећемо примити Његову помоћ, јер је Његова милост само у служби Његове славе. Ако тражимо увек Његову славу, онда можемо рачунати и на Његову милост.
На Исуса –
а не на искреност наших намера и чврстину наших одлука. На жалост, колико су пута само наше најлепше намере биле окренуте у наше најпонижавајуће поразе! Немојмо се ослањати на наше намере, већ на Његову љубав; не на наше одлуке, већ на Његова обећања.
На Исуса –
а не на нашу снагу. Нашом снагом можемо уздизати сами себе; али да би могли прослављати Бога, потребна нам је Божја снага.
На Исуса –
а не на наше слабости. Ако смо плакали над нашим слабостима, да ли смо због тога постали јачи? Гледајмо на Исуса и Он ће нам пружити Своју снагу, а ми ћемо моћи уздићи пред Њиме нашу чашу спасења (Пс. 116,13).
На Исуса –
а не на наше грехе, на извор одакле потичу и казну коју заслужују (Мт. 15,19). Не гледајмо на себе, осим да би увидели колико требамо гледати на Њега и то не као да нисмо грешници, већ напротив, јер ми то јесмо, упоређујући саму величину наших преступа са жртвом коју је Он принио и милост која их прашта. Једном је рекао неки угледни Божји слуга: "Уместо да једном погледамо на себе, боље је да десет пута погледамо на Господа Исуса".
Посматрање греха води нас у смрт, а посматрање Исуса води нас у живот. На који начин су се излечили Израелци у пустињи? Они се нису исцелили посматрајући своје ране, већ кад су подигли очи и погледали на бакарну змију, само тада су били исцељени од љутих рана (види 4. Мој. 21,9; Јн. 3,14).
На Исуса –
а не, као што неки мисле, на њихову тобожњу праведност. Најболеснији од свих болесника је онај који мисли да је здрав. Најслепљи међу слепима је онај, који мисли да јасно види (Јн. 9,41). Ако је опасно гледати дуго на своју беду, још је опасније задовољно се одмарати на својим замишљеним заслугама, својој самоправедности.
На Исуса –
а не на закон. Закон даје наредбе, а не даје снаге да их се изврши. Закон увек осуђује и никад не прашта. Ставити се под закон значи, удаљити се од милости. У оној мери у којој чинимо од своје послушности средство спасења, губимо наш мир, снагу и радост, јер смо заборавили да је Исус "… свршетак закона – за оправдање сваком који верује." (Рим. 10,4). Нити један човек не може испунити услове закона, и ради тога нас закон тера ка Христу, једином Спаситељу. Он има право од нас захтевати послушност. Та послушност захтева наше читаво срце и мисли, па и оне најтајније, али то није гвоздени јарам и тешко бреме. Исус каже: "Јер је мој јарам благ и моје бреме је лако." (Мт. 11,30). Та послушност произлази из љубави према Њему, пошто нам је Он поклонио тако дивно избављење.
На Исуса –
а не на оно шта ми чинимо за Њега. Ако смо сувише забављени нашим делом, може се десити да заборавимо на нашег Учитеља. Могуће је имати пуне руке, а празно срце. Могуће је много радити за Бога а без Бога. Ако смо забављени Господом, онда не можемо заборавити на наш рад. Ако је срце испуњено љубављу према Њему, како би онда наше руке могле мировати? Оне ће увек радити оне праве ствари, јер док гледамо на Њега разумећемо шта то Он жели да радимо.
На Исуса –
а не на привидни успех наших напора. Привидни успех није мерило стварног успеха; уосталом, Бог нам није наредио да морамо успети, већ да радимо. За тај наш рад мораћемо полагати рачуне, а не за успех, зашто да се бринемо за то? На нама је да сејемо семе, а на Богу је да бере плод, ако не данас, онда сутра, ако не ми, наћи ће се неко други. Ако имамо успеха, опасно је уживати у томе. Гледати на успех, значи живети по гледању, гледати на Исуса и устрајати на путу за Њим, служити Му, успркос свим разочарењима, то значи живети по вери. "Јер по вери живимо, а не по гледању" (2. Кор. 5,7).
На Исуса –
а не на духовне дарове које смо већ примили или које сада примамо од Њега. Што се тиче јучерашње милости, она је прошла с јучерашњим делом; више је не можемо употребити, и не треба се ту заустављати. Што се тиче данашње милости која је дана за данашње дјело, она нам је поверена, не да је гледамо, већ да је употребимо: "гледајући на утемељитеља и усавршитеља вере, Исуса…"
На Исуса –
а не на дубину боли коју нам задају наши греси, или на понижење које они изазивају у нама. Само ако смо довољно понизни да не угађамо себи, ако смо довољно ојађени да бисмо гледали на Исуса да би нас Он ослободио, то једино Он тражи од нас, и тај поглед, више него све остало, изазваће наше сузе и срушити наш понос. И кад нам се пружи прилика да горко заплачемо као Петар (Лк. 22,62), онда наше застрте очи требају бити више него икада везане уз Њега, јер и наше покајање може нам постати замком, ако мислимо тако избрисати у некој мери својим сузама учињене грехе, које ништа не може избрисати осим крви Божјег Јагњета.
На Исуса –
а не на меру наше радости, на чврстоћу наше сигурности или осећајну горљивост наше љубави. Иначе, чим се учини да је ова љубав охладила, сигурност се пореметила, нестаће ове радости, било због наше неверности, било због кушње наше вере. Чим се изгуби осећај, верујемо да смо изгубили своју снагу, и даћемо се поразити и постати неактивни и још се бунити. Радије се сетимо, да осећања могу нестати, али вера и њена снага увек остаје, да бисмо могли бити "пуни ревности у Господњем делу свагда" (1. Кор. 15,58). Гледајте непрекидно, не на своја превртљива срца, већ на Исуса који је увек исти.
На Исуса –
а не на степен посвећења до којега смо доспели. Ако се нико не би могао сматрати Божјим дететом, све док налази мрље у свом срцу и пад у свом животу, ко би дакле могао окусити радост спасења? Светост је плод нашег избављења, дар од Бога удељен. Дело Исуса Христа мири нас с Богом, а Свети Дух нас обнавља у Његов лик. Несавршеност искрене вере, која је још слабо утврђена и мало плодна, ништа не мења на пунини савршеног дела Спаситеља, ни сталност Његовог непромењивог обећања, које осигурава вечни живот свакоме који се поузда у Њега. Почивати на Откупитељу, право је средство како Му се покорити и само у миру опроштења, душа је способна за борбу.
У Писму се говори о две врсте посвећења.
1) Прво, о посвећењу које прима верник на темељу испуњеног Христовог дела. Христ је наше посвећење (1. Кор. 1,30). Верници се због тога називају и светима, а у 1. Коринћанима 6,11 стоји записано: "… али сте се опрали, и посветили!"
2) Под друго, ту се ради о делу Светога Духа, кроз којега смо подигнути на положај којега имамо у Христу, да би могли ходати (живети) онако, да би Му били све сличнији. "Будите свети, јер сам ја свет." (1. Пет. 1,16). "Освети их истином својом: реч је Твоја истина." (Јн. 17,17). "Мир имајте и светињу са свима; без овог нико неће видети Господа." (Јев. 12,14). У Откривењу се повезују обе мисли "… ко је свет нека се још свети." (Отк. 22,11). Што бива од ове драгоцене истине код оних који се предају духовној млитавости, користећи веру коју мисле да имају, мало ценећи светост коју немају? Треба их подсетити на ону озбиљну Јованову изјаву: "Који говори: Познајем Га, а заповести Његове не држи, лажа је, и у њему истине нема." (1. Јн. 2,4). А сам Исус је рекао: "Свако дакле дрво које не рађа род добар, секу и у огањ бацају." (Мт. 7,19).
На Исуса –
а не на нашу веру. Задње лукавство је непријатеља, кад не може одвратити наш поглед од Спаситеља, да га сврати на нашу веру. Ако је она слаба, онда ће нас покушати обесхрабрити, а ако је она јака, онда ће се трудити да се узохолимо. Циљ му је, и у једном и у другом случају, да нас ослаби. Наша снага не долази од вере, већ од Спаситеља кроз веру. Зато гледајмо на Исуса.
На Исуса –
јер од Њега ћемо сазнати, не само шта је добро за наше душе, већ и о свету, о нашим невољама, опасностима, изворима снаге и победама. Тада ћемо гледати све у правом светлу, јер нам Он показује и то у време и оној мери, када ће нам та спознаја донети род понизности, мудрости, захвалности, храбрости, будности и молитве. Све што требамо знати, то ће нас подучити Исус. Све што не научимо од Њега, боље је да и не знамо.
Гледајући на Исуса –
док смо још на земљи, на Исуса, од часа до часа, и не дајмо се збунити ни сећањима на прошлост коју треба оставити иза себе, ни бригом за будућност, о којој и тако веома мало знамо.
Гледајмо на Исуса –
сада
у будућности
увек!
Увек на Исуса –
све упорнијим погледом, све више сигурним "преображавамо се у исту слику из славе у славу…" (2. Кор. 3,18), чекајући тако час кад ће нас позвати да пођемо са земље у небо, и из времена у вечност.
Обећани тренутак,
благословљени тренутак,
кад ћемо Му бити напокон "слични, јер
видећемо Га као што јесте". (1. Јн. 3,2)