Исак Њутн – Библијска пророчанства

БИБЛИЈСКА ПРОРО^АНСТВА КЊИГЕ ПРОРОКА ДАНИЛА И ОТКРИВЕЊА
ИСАК ЊУТН
 
УВОД
Исак Њутн је био највећи научник који је икада живео. Опште је прихваћено, у ствари, да је он вероватно највећи научник који ће икад и живети, пошто нико, без обзира на то колико бриљантан био, неће опет бити у тако јединственом историјском положају.
Исак Њутн рођен је на Божић 1642., а умро 1727. године. Његов најћувенији рад, "Математићки принципи природне филозофије" (Пхилосопхиае Натуралис Принципиа Матхематица), објављен је 1687. године.
Његова открића обухватају све аспекте физићког света са нарочитим нагласком на експерименталној и теоријској физици и хемији, и на примењеној математици. Он је изумео дословно целу науку механике и највећи део науке оптике. У току тог рада изумео је онакву математику каква му је била потребна или каква га је интересовала, укључујући и дисциплину познату као раћун.
Исак Њутн био је и експериментални и теоријски нау~ник. Он је ли~но конструисао моделе и ма{инерију којом је вр{ио обимне експерименте из хемије и физике. Кад је, на пример, изумео рефлектирају}и телескоп, прво је изградио једну пе}ницу од цигала. У тој пе}ници је вр{ио металургијске експерименте да би формулисао састав огледала. Затим је направио огледало помо}у којег је конструисао телескоп. Поседују}и менталне способности без премца целог свог `ивота, све до смрти у доби од 85 година, Њутн је имао огромне мо}и. ^есто се при~а, на пример, како је касније у његовом `ивоту један проблем из математи~ке физике, који је поставио велики математи~ар Бернули (Берноулли), био послат Њутну из Царевског дру{тва. Тај проблем, одре|ивање криве минималног времена за једну те{ку ~естицу да би се кретала нани`е изме|у две дате та~ке, збуњивао је ~увене европске математи~аре 18. века преко {ест месеци. Примив{и тај проблем поподне, Њутн га је ре{ио пре него {то је оти{ао на спавање.
Мада је то ре{ење послато Бернулију анонимно, за њега ка`у да је узвикнуо након {то га је про~итао, "тамqуам еx унгуе леонем – као {то се лав познаје по својој канд`и", у погледу свог препознавања Њутновог метода.
Уз свој нау~ни рад (Њутн би рекао "као део свог нау~ног рада"), он је посветио знатан део своје огромне енергије проу~авању Библије и библијских текстова и историје. ^итао је Библију свакодневно целог свог `ивота и написао преко милион ре~и беле`ака у вези са својим проу~авањем Библије.
Исак Њутн је веровао да је Библија дословно истинита у сваком погледу. Целог свог `ивота је континуирано тестирао библијску истину наспрам физи~ких истина експерименталне и теоријске науке. Никад није приметио неку контрадикцију. У ствари, он је гледао на властити нау~ни рад као на један метод за ја~ање веровања у библијску истину. Он је био темељити проу~аватељ Библије, знао је те~но древне језике, и имао {ироко познавање древне историје. Веровао је да сваки ~овек треба да ~ита Библију и да, кроз то ~итање, установи за себе одре|ено разумевање универзалних истина које она садр`и.
Њутново сна`но веровање у индивидуалну слободу у~ења о Богу без спутавања од стране било које друге индивидуе или цркве или владе, једном га је готово довело до тога да напусти свој поло`ај као професора на Кембрид`у. Та ствар ре{ена је кад је цар ^арлс ИИ донео ванредну судску одлуку да се од Исака Њутна не захтева да постане ~лан Енглеске цркве.
И у погледу науке и у погледу хри{}анства, Исак Њутн је провео свој `ивот у интензивном проу~авању, али је оставио објављивање свог рада увелико Прови|ењу. Много онога {то је написао јо{ увек није објављено.
Његов (и светски) најве}и нау~ни рад "Принципи" (Принципиа), био је објављен тек након {то је његов пријатељ, Едмунд Хејли (Халлеy), слу~ајно сазнао за постојање Дела И који је Исак Њутн био написао десет година раније и ставио у фиоку. Хејли га је убедио да завр{и Делове ИИ и ИИИ и допусти му да објави тај рад.
Само је једна Њутнова књига о Библији икад објављена. Године 1733., {ест година после његове смрти, Д`. Дерби (Ј. Дербy) и Т. Браун (Броwне) објавили су "Опсервације о проро~анствима Књиге пророка Даниа и Апокалипсе Светог Јована".
Године 1988., сазнав{и за ту књигу из каталога ретких књига Конгресне библиотеке, затра`ио сам да је про~итам. Био сам запањен кад ми је, неколико минута касније, дат ли~ни примерак Томаса Д`еферсона. (Та књига је у одли~ном стању и има иницијале Томаса Д`еферсона на странама 57 и 137. Пре двеста педесет година била је уоби~ајена пракса {тампара да озна~авају табак страница великим словима на дну доти~ног текста. Д`еферсон би окренуо "Д`" (Ј.) табак и додао "Т" пре "Д`", а затим окренуо "Т" табак и додао "Д`" после "Т". На тај на~ин је идентификовао своје ли~не књиге.)
Са својим ~удесним познавањем древне историје и језика, и својим менталним мо}има без премца, Исак Њутн је најквалификованија индивидуа у овом миленију да пи{е о проро~анствима. Његово проу~авање Књиге пророка Данила по~ело је кад је имао 12 година, и наставило је да заокупља његово наро~ито интересовање целог његовог `ивота. [тави{е, он пи{е о тим проро~анствима са скромно{}у која указује на то да он, сам, осе}а страхопо{товање према тексту који је ~итао.
Исак Ннутн је закљу~ио да је намеравано да Откривење разуме врло мало њих све до времена које }е бити близу краја историје света, времена суда, и по~етка ве~ног царства Светаца Свеви{њег.
Исак Њутн говори о свом уверењу да су ове књиге проро~анстава дате тако, да како се историјски испуњавају, трајно сведо~е о ~ињеници да светом влада Бо`је Прови|ење. Он је приговарао кори{тењу проро~анстава у поку{ајима да се предсказује буду}ност. 
На страни 251, на пример, он пи{е:
"Лудост тума~а је да предсказују времена и ствари помо}у овог проро~анства, као да Бог планира да их у~ини пророцима. Овом непроми{љено{}у су не само себе, ве} и Проро~анство изло`или презиру."
Кроз ове 323 стране он прати људску историју од писања проро~анстава. Он показује да се према његовом знању, у његово време, у раном 18. веку, један део проро~анстава  испунио, а да је други део преостао да се испуни. У складу са његовом оценом, ово и даље ва`и и у 1991. години.
Одликована (као и његови нау~ни радови) занимљивим споредним радовима, као {то су то изво|ења та~них датума Бо`и}а и Ускрса, и броја година током којих је Исус поу~авао, и про`ета дубином у~ености која ви{е не постоји ме|у модерним у~ењацима, ова књига Исака Њутна мо`е бити најва`нији рад у својој врсти икад написан.
Среди{ња порука ове књиге за модерног ~овека мо`е бити не толико у ономе {то она ка`е, колико у ономе {то она јесте. Исак Њутн је током целог свог `ивота стално поредио своје експериментално и теоријско разумевање науке, са својим ~итањем Библије. Он је на{ао је да је садр`ај ова два извора истине тако потпуно компатибилан да је сматрао сваку ре~ у Библији исто онолико та~ном колико су то и једна~ине математике и физике. 
Стога, кроз целу ову књигу Исак Њутн узима сваку ре~ проро~анства за апсолутно та~ну. Он никад не сумња у њихов садр`ај. Он само те`и да га разуме.
Он никад не одустаје од своје одлу~ности да не представља предсказања буду}ности заснована на библијским проро~анствима. На странама 113. и 114. он даје идентификацију последњег рога Звери и нумери~ки прора~ун ду`ине његове власти. Он тако|е даје прибли`но време по~етка његове владавине, али не додаје бројеве нити прави неко предсказање.
Додавање ових бројева, ме|утим, поставља време суда и по~етак ве~не владавине Светаца Свеви{њег прибли`но у временски период изме|у 2000. и 2050. године.
Јесу ли ово гре{ке у Њутновој процени проро~анстава? Он би одговорио да не би  написао ову процену да није веровао да је она без гре{ке, али и да је обавеза хри{}ана да проу~авају Библију и до|у до властитог закљу~ака.
Новијих година постало је модерно говорити да су Њутнови закони кретања садр`авали једну гре{ку (гре{ку претпоставке да је маса констатна), и да је њу исправила Ајн{тајнова Теорија специјалне релатовности. Као {то је то показао Питр Бекман (Петр Бецкманн) у својој књизи "Историја броја Пи" (А хисторy оф Пи ), та гре{ка никад није постојала. 
У делу "Принципи" Њутн пи{е о ~увена три закона кретања. У преводу, други закон гласи: "Промена импулса пропорционална је саоп{теној покрета~кој сили; она делује у правцу у којем се та сила саоп{тава." Њутн дефини{е импулс овако: "Коли~ина импулса је мера истог, која се јавља из брзине и коли~ине материје здру`ено."
Или, у симболи~ким терминима Њутновог ра~уна:
Ф = д(мв)дт.
Њутн није знао да ли је маса константна или није, а био је суви{е па`љив нау~ник да би тако претпостављао сме{тају}и је изван диференцијала. У току следе}их 200 година физи~ари су претпостављали, ради погодности, да је маса константна, и по~ели су да пи{у Ф = ма или Ф = м дв/дт. За ту каснију пре~ицу показало се да је нета~на, а не Њутнов оригинални закон. Исак Њутн је за себе рекао пред крај свог `ивота, "Не знам какав могу изгледати свету, али себи изгледам као да сам био само као де~ак који се игра на морској обали, и који у забави понекад налази глаткији комади} {љунка или леп{у {кољку него оби~но, док велики океан ле`и сав неоткривен преда мном."
Доктору Бентлију (Бентлеy) је писао: "Кад сам написао своју "Расправу о на{ем Систему" (Треатисе абоут оур Сyстем), па`љиво сам разматрао онакве принципе какви би могли деловати код смотрених људи, ради веровања у једно бо`анство, и ни{та ме не мо`е развеселити ви{е него кад на|ем да је она корисна у ту сврху."
Њутнови комади}и {љунка и {кољака формирали су основу за нау~ну револуцију и индустријску револуцију које су створиле на{у дана{њу цивилизацију. Ова демонстрација невероватне мо}и његових откри}а, ме|утим, је сама по себи минорна у поре|ењу са њиховом улогом као ~удâ 17. и 18. века која слу`е као трајно сведо~анство о дословној истинитости Библије и ~удесним стварањима Господњим.
У свом властитом нау~ном раду и ја сам стално поредио Библију са налазима модерне експерименталне науке. Као и Исак Њутн, не знам ни за какве потвр|ене нау~не ~ињенице неконзистентне са дословном истинито{}у сваког аспекта Библије.
Захвалан сам на томе {то сам имао прилику да про~итам рад Исака Њутна о проро~анствима, и објављујем овај репринт тако да и други могу имати то искуство. Овај репринт направљен је као та~ан фотографски дупликат ли~ног примерка Томаса Д`еферсона.
Као {то је Исак Њутн написао на другом издању "Принципа":
"Истински Бог је `иво, интелигентно и мо}но би}е. Његово постојање допире од ве~ности до ве~ности; Његово присуство од бескона~ности до бескона~ности. Он управља свим стварима." 
Артур Б. Робинсон 
Јули 1991.  

ПРВИ ДЕО
БИБЛИЈСКА ПРОРО^АНСТВА КЊИГЕ ПРОРОКА ДАНИЛА 

ПОГЛАВЉЕ И Увод који говори о компилаторима књига Старог завета
Кад је Манасија поставио резани лик у дому Господњем (2. Дневника 33,5.6), и саградио олтаре у два трема тог дома свој војсци небеској, и користио вра~ење и ~арање и сли~не духове, и кад га је због његове велике изопа~ености напала војска Асерхедона, цара Асирије, и одвела га у заробљени{тво у Вавилон, књига Закона била је изгубљена до осамнаесте године владавине његовог унука Јосије. Затим ју је на{ао Хелкија првосве{теник, поправљају}и Храм (2. Дневника 34); цар је `алио {то њихови о~еви нису радили по ре~има те књиге, и наредио да се она ~ита народу, и у~инио да народ обнови свети завет са Богом. То је књига Закона која данас постоји. Кад је египатски цар Сисак иза{ао из Египта и оскврнио храм, и довео Јуду у пот~ињеност египатском царству, ({то је било у петој години владавине Ровоама, Јевреји су наставили да буду под те{ким невољама око двадесет година: бивају}и без "истинитог Бога, и без све{теника који би их поу~авао, и без Закона: и у тим временима није било мира оном ко је излазио, нити ономе ко је улазио, ве} су велике невоље биле на свим становницима тих земаља, и народ уни{тава{е народ и град уни{тава{е град, јер Бог их смете свакојаким невољама" (2. Дневника 12,2.3.4.8.9. и 15,3.5.6). Али кад је Сисак умро, и Египат запао у невоље, др`ава Јуда је имала мир десет година; и у то време је Аса изградио огра|ене градове у Јуди, и подигао војску од 580 хиљада људи, с којима је, у 15. години своје владавине, пресрео и савладао Зеру Етиопљанина, који је покорио Египат и Либију, и Троглодитику, и иза{ао са војском од милион Либијаца и Етиопљана да поврати земље које је Сисак освојио (2. Дневника 14,1.6.7.9.12). После те победе, Аса је свргнуо са престола своју мајку због њеног идолопоклонства, и обновио олтар и донео нове златне и сребрне посуде у Храм (2. Дневника 15,3.12.13.16.18.); а он и његов народ у{ли су у нови завет да би тра`или Господа Бога својих предака, под претњом смр}у онима који се клањају другим бо`анствима; његов син Јосафат уклонио је висине, а у тре}ој години његове владавине послао је неке од својих војвода, све{теника и Левита да поу~авају по градовима Јуде; они су са собом имали књигу Закона, и и{ли су по свим градовима Јуде и у~или народ. То је та књига Закона која је касније изгубљена за време владавине Манасије, и опет на|ена за време владавине Осије, и тако је она написана пре тре}е године владавине Јосафата.
Исту књигу Закона са~ували су и потомству предали Самарјани, и тако је њу Десет израелских племена примило пре свог ропства (2. Царевима 17,47.28.31.33). Јер кад су Десет племена одведени у ропство, један све{теник је из тог ропства послат назад у Бетел, по наредби асирског цара, да упути нове становнике Самарије, у на~ин Бога те земље; и Самарјани су имали Пентатеух (Петокњи`је, пет Мојсијевих књига – прим. прев.) од овог све{теника, књигу која је садр`авала закон или "на~ин Бога те земље", којем је она требало да их поу~и (2. Царевима 17,34.41). По{то су истрајавали у религији коју их је он у~ио, спајају}и с њом обо`авање својих властитих бо`анстава, и бивају}и истрајни у ономе {то су нау~или, они су са~ували ову књигу свог Закона на оригиналном хебрејском писму, док су Два племена, после свог повратка из Вавилона, променила то писмо у халдејско, које су нау~или у Вавилону. А по{то су Пентатеух примила као књигу Закона и Два племена и Десет племена, следи то да су га она примила пре него {то су се поделила у два царства. Јер после те поделе она нису примала законе једна од других, ве} су наставили разли~ито. Јуда није могао повратити Израел од Јеровоамовог греха, а Израел није могао привести Јуду себи. Пентатеух је тако била књига Закона у данима Давида и Соломона. О питањима Табернакула и Храма наредбе су давали Давид и Соломон, према Закону ове књиге; а Давид у 78. псалму, опомињу}и народ да пази на Бо`ји Закон, спомиње Закон ове књиге. Јер у описивању тога како га њихови преци нису др`али, он наводи многе историјске ствари из 2. и 4. Књиге Мојсијеве.
Род царева Едома, пре него {то је владао икакав цар над Израелом, забеле`ен је у 1. Књизи Мојсијевој, и зато та књига није била у потпуности у облику у којем данас постоји пре владавине Саула (1. Мојсијева 36,31) Писац је забеле`ио род царева до свог властитог времена, и тако је писао пре него {то је Давид освојио Едом. Пентатеух је састављен од Закона и историје Бо`јег народа заједно, а та историја била је сакупљена из ви{е књига, какве су биле историја Стварања коју је саставио Мојсије (1. Мојсијева 2,4), књига нара{таја Адамових (1. Мојсијева 5,1) и књига ратова Господњих (4. Мој. 21:14). Ова књига ратова садр`авала је оно {то је у~ињено код Црвеног мора, и на путовању Израиља кроз Пустињу, и зато је њу запо~ео Мојсије. А Исус Навин могао је водити народ Израиља у освајање Ханана. Јер Исус Навин је записао неке ствари у књизи Закона Господњег (Исус Навин 24,26), и стога је могао записати своје властите ратове у тој књизи ратова. То су биле јавне књиге, и стога нису писане без ауторитета Мојсија и Исуса Навина. А Самуило је имао слободу за време владавине Саулове да их постави у облику сада постоје}их Мојсијевих књига и књиге Исуса Навина, убацују}и у 1. Књигу Мојсијеву род царева Едома, док није владао цар у Израелу.
Књига о судијама је континуирана историја судија све до смрти Самсона, и стога је компилирана после негове смрти, из Дела судија. За ви{е ствари у овој књизи ка`е се да су ура|ене "док није било цара у Израелу" (Судије 17,6; 18,1; 19,1; 21,25), и тако је та књига писана после по~етка Саулове владавине. Кад је написана, у Јерусалиму су `ивели Јевусеји (Судије 1,21), и тако је она писана пре осме године Давидове владавине (2. Самуилова 5,8 и 1. Дневника 11,6). Књиге Мојсија, Исуса Навина и Књига о судијама садр`е једну континуирану историју, од Стварања па све до Самсонове смрти. Тамо где завр{ава Пентатеух, по~иње Књига Исуса Навина; а где завр{ава књига Исуса Навина, ту по~иње Књига о судијама. Стога су све те књиге састављене из списа Мојсија, Исуса Навина и других изве{таја једном те истом руком, после по~етка Саулове владавине, а пре осме године Давидове владавине. Самуило је био посве}ен писац (1. Сам. 10,25), упознат са историјом Мојсија и судија (1. Самуилова 12,8-12), и имао је слободе за време владавине Саула, и довољно ауторитета, да састави те књиге. Он је био пророк, судио је Израелу свих дана свог `ивота, и народ га је врло по{товао; а Закон којим је он требало да суди народу није требало да објави ауторитет мањи од његовог властитог, буду}и да Законодавац није инфериоран у односу на судију. А Књига Ја{арова (у преводу \уре Дани~и}а – Књига истинитога – прим. прев.), која се наводи у Књизи Исуса Навина (Исус Навин 10,13), постојала је у време Сулове смрти (2. Самуилова 1,18).
Код посве}ивања Соломоновог храма, кад је Ков~ег унесен у Светињу над светињама, у њему није било ни{та осим две пло~е (1. Царевима 8,9), {то зна~и да су Филистејци, кад су отели Ков~ег, узели из њега књигу Закона, златни }уп мане и Аронов {тап. И овај и други губици у пусто{ењу Израела од стране осваја~ких Филистејаца могли су дати прилику Самуилу да после неког предаха од тих непријатеља, поново сакупи разбацане списе Мојсија и Исуса Навина, и записе патријархâ и судија, и састави их у данас постоје}и облик.  Књига о Рути је историја ствари које су се ~иниле у данима судија, и на њу се мо`е гледати као на додатак Књизи о судијама, писан од стране истог аутора, и у исто време. Ово зато {то је она писана после ро|ења Давида (Рута 4,17.22) и не много после тога, јер историја Вооза и Рута, Давидових прадеде и прабабе, не би могла да се добро памти преко две или три генерације. А по{то ова књига изводи родослов Давида од Вооза и Руте, а изоставља Давидову старију бра}у и његове синове, она је писана у ~аст Давиду, након {то га је Самуило помазао за цара, а пре него {то је имао децу у Хеврону, па је према томе писана за време Саулове владавине. Она не наставља са Давидовом историјом и стога изгледа да је писана одмах након {то је он помазан. Стога добро расу|ују они који приписују Самуилу књиге Исуса Навина, Књигу о судијама и Књигу о Рути. Самуило је тако|е претпостављени аутор Прве књиге Самуилове, до времена своје смрти. Две Књиге Самуилове не наводе своје ауторе, и зато изгледа да су оригинали. Оне по~ињу његовим родословом, ро|ењем и образовањем, и могао их је делом написати за свог `ивота он сам или пак његови у~еници пророци из Најота у Рами (1. Самуилова 19,18-20), а делом после његове смрти исти ти у~еници.
Књиге о царевима наводе друге ауторе, као књига Дела Соломонових, књига Дневника царева израелских и Књига Дневника царева Јудиних. Књиге дневника наводе књигу Самуила видиоца, књигу Натана пророка и књигу Гада видиоца за Дела Давидова; књигу Натана, Проро{тво Авије [илонита и визије Идоа видиоца за Дела Соломонова; књигу [емаје пророка, и књигу Идоа видиоца у погледу родословâ, за Дела Ровоамова и Авијина; књигу Царева Јудиних и израелских за Дела Асина, Јоасова, Амосијина, Јотамова, Ахазова, Језекијина, Манасијина и Јосијина; Књигу Ананије видиоца за Дела Јосафатова; и визије Исаијине за дела Узијина и Језекијина. Ове књиге биле су, дакле, сакупљене из историјских списа древних виделаца и пророка. А по{то Књиге о царевима и Књиге дневника наводе једна другу, оне су писане у једно те исто време. А то време било је после повратка из Вавилонског ропства јер беле`е историју Јуде, и родослове царева Јудиних, и првосве{теникâ, до тог ропства. Књига Јездрина била је оригинално део Књиге дневника, и одељена је од ње. Наиме, она по~иње са два последња стиха Књигâ дневника, а прва Књига Ездраса по~иње са њена два последња поглавља. Јездра је дакле био компилатор Књигâ о царевима и Књигâ Дневника, и записао је историју до свог времена. Он је био поуздан у Бо`јем Закону; а да би му помогао у том послу, Немија је основао библиотеку и "сакупио Дела царева и пророка, и Давида, и Писма царева која се ти~у светих дарова" (2. Макабејцима 2,13). Под Делима Давидовим подразумевам овде две Књиге Самуилове, или бар Другу његову књигу. Из Дела царева, која су с времена на време писали пророци, он је саставио Књиге царева Јудиних и израелских, Дневнике царева Јудиних и Дневнике царева израелских. А раде}и то он је спојио та Дела, по одговарају}ем временском редоследу, копирају}и саме ре~и аутора, као {то се види из тога {то се Књиге о царевима и Књиге дневника ~есто сла`у једна са другом по ре~има за многе ре~енице. Тамо где се сла`у по смислу, ту се сла`у и по ре~има. Тако је проро~анства Исаије, писана у ви{е наврата, он сакупио у један корпус. Сли~но је урадио и са онима Јеремије, и осталих пророка, све до дана другог Храма. Књига пророка Јоне је историја Јоне писана ту|ом руком. Књига пророка Данила је збирка списа писаних у ви{е наврата. [ест последњих поглавља садр`е проро~анства која је у ви{е наврата писао сам Данило; првих {ест је збирка историјских списа које су писали други. ^етврто поглавље је један Навуходоносоров декрет. Прво поглавље писано је после Данилове смрти, јер аутор ка`е да је Данило наставио да `иви до прве године Кира, то јест до његове прве године над Персијанцима и Ми|анима, а тре}е године над Вавилоном. Из истог разлога су и пето и {есто поглавље морали бити написани после његове смрти. Она наиме завр{авају ре~има: "Тако Данило напредова{е за владе Даријеве, и за владе Кира Персијског." Па ипак је ове ре~и могао додати и сакупља~ тих списа, за кога сматрам да је био Јездра. Псалме које су саставили Мојсије, Давид и други изгледа да је тако|е прикупио Јездра у једну књигу. Сматрам га прикупља~ем, јер у овој збирци налазим Псалме настале све до Вавилонског ропства, али ниједан мла|и од тога.
После ових ствари је Антиох Епифан оскврнуо храм, заповедио Јеврејима да се одрекну Закона под пртењом смрти, и довео до тога да се свете књиге спаљују где год се на|у; у тим невољама је Књига дневника царева израелских била у целости изгубљена. Али по опоравку од тог угњетавања, Јуда Макабејац је сакупио све оне списе које је на{ао (2. Макабејцима 2,14), и у њиховом сре|ивању је део проро{тава Исаије, или неког другог пророка, додат на крај Захаријиних проро~анстава: књига Јездрина је пак одвојена од Књиге Дневника, и постављена заједно у два разли~ита поретка; у једном поретку у Књигу Јездрину, прихва}ену у Канон, а у другом – у прву књигу Ездраса.
После Римског ропства, Јевреји су их ради о~увања својих традиција записали у свој Талмуд, а ради о~увања својих списа сло`или су се око једног издања, и избројали слова сваке врсте у свакој књизи; о~увањем само овог издања, старије разне варијанте, осим оних које се могу на}и помо}у Септуагинта верзије, сад су изгубљене; а онакве беле{ке на маргинама, или друга искварења, каква су се гре{кама преписива~а, пре него {то је то издање направљено, увукла у текст, сад те{ко да би се могла исправити.
Јевреји су пре Римског ропства делили свете књиге на Закон, Пророке и Списе, или свете списе, и ~итали само Закон и Пророке у својим синагогама. Христос и Његови апостоли тако|е су стављали нагласак религије на Закону и Пророцима (Матеј 7,12; 22,4; Лука 16,16.19.31; 24,44; Дела 24,14; 26,22; Римљанима 3,21). Под списима они су подразумевали историјске књиге зване: Исус Навин, Судије, Рута, Самуило, Цареви, Дневници, Јездра, Немија и Јестира, Књига о Јову, Псалми, књиге Соломонове и Пла~ Јеремијин. Самарјани су ~итали само "Пентатеух", а кад је Јосафат послао људе да поду~авају по градовима, они су са собом имали само књигу Закона, јер данас постоје}а Проро~анства тад нису била написана. А по повратку из Вавилонског ропства Јездра је ~итао само књигу Закона народу, од јутра до поднева, првог дана седмог месеца, а свакодневно на Празник сеница, јер јо{ није сакупио списе пророка у књигу сад постоје}у, ве} је увео њихово ~итање након {то је та збирка направљена. ^итањем Закона и Пророка у синагогама, те књиге биле су мање подло`не искривљењу него Списи.
При самом настанку нације Израел, кад им је Бог дао Закон, и у~инио с њима завет да буде њихов Бог ако др`е Његове заповести, он им је слао пророке да их поправе ~им би се они окренули обо`авању других богова; а након ниховог повратка Њему они су понекад обнављали завет који су прекр{или. Те пророке је Он настављао да {аље све до Јездриних дана; али након {то су њихова проро~анства ~итана у синагогома, сматрана су довољним. Јер ако народ не послу{а Мојсија и старе пророке, не би послу{ао ни оне нове, "ни кад би се подигли из мртвих". Најзад кад је једна нова истина требало да се проповеда незнабо{цима, наиме, да је Исус Бо`ји Помазаник (Христос), Бог је послао нове у~итеље и пророке; али након {то су и њихови списи примљени и ~итани у синагогама хри{}ана, проро{тво је престало по други пут. Имамо Мојсија, пророке, апостоле и ре~и самог Христа; и ако их не послу{амо, те`е нас је оправдати него Јевреје. Јер пророци и апостоли су прорекли да }е, као {то се Израел ~есто бунио и кр{ио завет, а по покајању га обнављао, до}и и до отпада и ме|у хри{}анима, ускоро после апостолских дана; и да }е у последње дане Бог уни{тити непокајане побуњенике, и у~инити нови завет са својим народом.
А слу{ање пророка темељна је карактеристика праве Цркве, јер је Бог тако уредио проро~анства да их у последњим данима "мудри могу разумети, али }е безбо`ни радити безбо`но и ниједан од безбо`них не}е разумети" (Данило 12,9.10). Ауторитет царева, царева и војвода људски је. Ауторитет савета, сабора, епископа и презбитера људски је. Ауторитет пророка бо`ански је, и покрива укупност религије, убрајају}и Мојсија и апостоле ме|у пророке. "И ако ан|ео с неба проповеда какво друго јеван|еље, од оног које су они јавили, нека је проклет." Њихови списи задр`е завет изме|у Бога и Његовог народа, са упутствима за ~ување тог завета; примере Бо`јих су|ења онима који га кр{е; и предсказања ствари које }е до}и. Док Бо`ји народ ~ува тај завет, он наставља да буде Његов народ; кад га прекр{е, престаје да буде Његов народ или црква, и постају "синагога Сотоне, који ка`у да су Јевреји, а нису". И никаква мо} на земљи није овла{}ена да мења тај завет.
Предсказања ствари које }е до}и односе се на стање Цркве у свим временима; а ме|у старим пророцима Данило је најјаснији по временском следу, и најлак{и за разумети; стога у оним стварима које се ти~у последњих времена он мора бит у~ињен кљу~ем за остале.   
 
ПОГЛАВЉЕ ИИ  О проро~ком језику
За разумевање проро~анстава треба да се на првом месту упознамо са фигуративним језиком Проро~анстава. Тај језик узима се из аналогије изме|у природног света и једног царства или царства које се узима као полити~ки свет.
У складу с тим, цели природни свет који се састоји од неба и земље озна~ава целокупну светску политику, која се састоји од престолâ и народâ, или од толико тога колико се разматра у проро~анству; ствари у оном свету озна~авају аналогне ствари у овоме. Јер небо, и ствари на њему, озна~авају престоле и достојанства; земља, са стварима које су на њој – подре|ени део народа; најни`и делови земље, звани Хад или Пакао – најни`и или морално посрнули део народа. Отуда уздизање ка небу и сила`ење на земљу представљају успон и пад у мо}и и ~асти: уздизање из земље, или водâ, и пад у њих, представља уздизање до било какве ~асти или власти из подре|еног стања народа, или пад из славе у то подре|ено стање; спу{тање у ни`е делове земље је спу{тање у врло ниско и несре}но стање; говорење слабим гласом из пра{ине је бивање у врло слабом и ниском стању; кретање са једног места на друго је прелаз из слу`бе, ~асти или власти на другу; велики земљотреси, и тре{ење неба и земље, представљају тре{ење царевстава, такво да их угро`а или обара; стварање новог неба и земље, и прола`ење оних старих, или по~етак и крај света, представљају успон и пропаст полити~ког тела њима озна~еног. На небу Сунце и Месец, по тума~има снова, представљају особе царева и царица; али у светом проро~анству, које се не ти~е појединих особа, Сунце представља целу врсту и род царева, у царству или царствима полити~ког света, који сјаје царевском мо}и и славом; Месец представља тело оби~ног народа, који се посматра као царева супруга; звезде представљају подре|ене прин~еве и велике људе, или епископе и владаре Бо`јег народа, кад је Сунце Христос; светлост је слава, истина и знање, којима велики и добри људи сјаје и осветљавају друге. Тама је нејасност стања, и гре{ка, слепо}а и незнање; помра~ење, уни{тење или залазак Сунца, Месеца и звезда представљају крај једног царства, или његово пусто{ење, пропорционално тој тами; помра~ење Сунца, крвава боја Месеца и падање звезда представљају исто; млад Месец је повратак распр{еног народа у једно полити~ко или црквено тело.
Ватра и метеори односе се и на небо и на земљу, и озна~авају следе}е: горење било које ствари озна~ава њено уни{тење ратом; запаљеност земље или претварање др`аве у огњено језеро представља уни{тење царства ратом; бивање у пе}и озна~ава робовање под другим народом; ве~ито уздизање дима било какве ватре је настављање бивања покореног народа под бедом сталне пот~ињености и ропства; `естока врелина сунца је те`ак рат, прогони и невоље које узрокује цар; јахање на облацима је владање над много људи, покривеност сунца облаком, или димом, представља непријатељске војске; олујни ветрови, или кретање облака, представљају ратове; гром, или глас облака, представљају глас мно{тва; олуја са грмљавином, севањем муња, градом и поплавном ки{ом је бура рата која се спу{та са полити~ких неба и облака на главе њихових непријатеља; ки{а, ако није неумерена, и роса, као и теку}а вода, представљају милости и у~ења Духа; а недостатак ки{е је је духовна јаловост.  На земљи, суво тло и сакупљене воде, као {то су море, река или потоп, представљају народе разних подру~ја, нација и власти; загор~ање вода је велика несре}а народа изазвана ратом и прогонством; претварање ствари у крв је мисти~на смрт полити~ких тела, то јест њихово распадање; изливање мора или реке представља инвазију тог полити~ког копна народима водâ; ису{ење вода је освајање њихових региона од стране народа симболизованих копном; извори воде су градови, сталне главе полити~ких река; планине и острва су градови полити~ких копна и мора, са територијама и властима које припадају тим градовима, пе}ине и стене планина су храмови градова; скривање људи у те пе}ине и стене је затварање идола у њиховим храмовима; ку}е и ла|е су породице, скуп{тине и градови, на полити~ком копну и мору; а флота ратних бродова је војска царства симболизованог морем.
И `ивотиње, као и биљке, представљају људе разли~итих подру~ја и стања; наро~ито су дрве}е, траве и копнене `ивотиње народ полити~ког копна; трске и рибе су народ полити~ких вода; птице и инсекти су народ полити~ког неба и копна; {ума представља царство; а пустиња усамљен и слаб народ.
Ако се полити~ки свет, разматран у проро~анству, састоји од многих царевстава, она су представљена са исто толико делова природног света; онај најплеменитији представљен је небеском структуром, и онда Месец и облаци представљају оби~ан народ; мање племенит представљен је копном, морем, и рекама, и `ивотињама или биљкама, или гра|евинама у њима, а онда ве}е и мо}није `ивотиње и ви{е дрве}е представљају цареве, прин~еве и велика{е. А по{то је цело царство полити~ко тело цара, стога Сунце, или дрво, или звер или птица или ~овек, којима је тај цар представљен, представља у великом зна~ењу цело царство; ви{е `ивотиња, као лав, медвед, леопард, јарац, према својим особинама, представљају ви{е царевстава и полити~ких тела; `ртвовање зверја је покољ и покоравање царевстава; а пријатељство изме|у звери је мир изме|у царевстава. Па ипак су некад биљке и `ивотиње извесним епитетима или околностима про{ирене на друга зна~ења, као дрво, кад се назива дрво `ивота или знања; и звер, кад се назива стара змија, или се обо`ава.
Кад звер или ~овек представља царство, њене, односно његове особине представљају аналогне делове и особине тог царства; као глава звери која представља велике људе који предводе и управљају; реп – подре|ени народ којим се управља; главе, ако их је ви{е од једне, представљају број капиталних делова, или династија, или власти у том царству, било упоредних или сукцесивних, у погледу цивилне управе; рогови на било којој глави су број царевстава на тој глави, у погледу војне силе; гледање је разумевање, о~и су људи од разумевања и политике, а у стварима религије су епископи, бискупи; говорење је доно{ење закона; уста су законодавац, било цивилни или посве}ени; ја~ина гласа је мо} и сила; тихост гласа је слабост; једење и пијење представљају стицање онога {то је озна~ено стварима које се једу и пију; длаке звери или ~овека, и перје птице, представљају народ (људе); крила су број царстава представљених том звери: рука ~овека представља његову мо}, или било који народ у којем се састоји његова снага и мо}; његове стопе су најни`и део народа, или потоњи крај царства; стопала, нокти и зуби звери месо`дера су војске и ескадрони војске; кости су снага, и утвр|ена места; месо су богатство и имовина, а дани њиховог деловања су године: а кад дрво представља царство, његове гране, ли{}е и плод озна~авају оно {то и крила, перје и храна птице или звери. Кад је ~овек узет у мисти~ном смислу, његове особине ~есто су озна~ене његовим акцијама, и околностима око њега. Тако је владар озна~ен тиме {то ја{е на звери; ратник и осваја~ тиме {то имају ма~ и лук; мо}ан ~овек својим д`иновским стасом; судија – вагама и мерилима; пресуда о опро{тају или осуди – белим или црним каменом; ново достојанство – новим именом; моралне или гра|анске квалификације – оде}ом; ~аст и слава – сјајном одором; царевско достојанство – пурпуром или скерлетом, или круном; праведност – белом и ~истом одором; безбо`ни{тво – умрљаном и прљавом оде}ом; несре}а, `алост, оплакивање и пони`ење – одевено{}у у кострет; бе{~а{}е, срамота и недостатак добрих дела – голотињом; гре{ка и беда – његовим или њеним испијањем ~а{е вина које то узрокује; {ирење било које религије ради добити – обављањем трговине са људима ~ија је то религија; обо`авање или слу`ење ла`них богова било којег народа – ~ињењем прељубе са њиховим прин~евима, или са клањањем њима; сабор – његовим ликом; идолопоклонство – богохуљењем; свргавање у рату -раном ~овека или звери; трајно зло рата – раном и болом; несре}а или прогонство које народ трпи у настојању да створи ново царство – `еном која се пора|а; распад једног полити~ког или црквеног тела – смр}у ~овека или звери: а о`ивљење изгубљене власти – васкрсењем мртвих.
  
 ПОГЛАВЉЕ ИИИ   О визији лика састављеног од ~етири метала
Проро~анства пророка Данила сва су повезана једна са другим, као да су само ви{е делова једног оп{тег проро~анства. Прво је најлак{е за разумевање, а свако следе}е проро~анство додаје не{то ново претходном. Прво је дато у сну Навуходоносору, цару Вавилона, у другој години његове владавине, али кад је цар заборавио свој сан, он је дат опет Данилу у сну, и преко њега се открио цару. Тиме је Данило постао ~увен по мудрости и откривању тајни, у толикој мери да је Језекиљ, његов савременик, у деветнаестој години Навуходоносора овако говорио о њему тирском цару: "Ето мудрији си од Данила, никака тајна није сакривена од тебе" (Језекиљ 28,3). А исти тај Језекиљ, на другом месту, изједна~ава Данила са Нојем и Јовом, као најви{им у милости Бо`јој (Језекиљ 14, 14.15.18.20). А у последњој години Валтазара, царица мајка рекла је за њега том цару: "Има ~овек у твом царству, у ком је дух светих богова; и у време оца твојега на|е се у њега видело и разум и мудрост, каква је у богова, и цар Навуходоносор отац твој, царе, постави га главарем вра~арима, звездарима, Халдејима и гатарима; јер велик дух и знање и разум за казивање санова и пога|ање загонетака и размр{ивања замр{ених ствари на|е се у Данила, којему цар надену име Валтасар; нека сада дозову Данила, и он }е казати {та зна~и" (Данило 5,11.12). Данило је био изузетно по{тован ме|у Јеврејима, до владавине римског цара Хадријана: и одбацити његова проро~анства зна~и одбацити хри{}анску религију. Јер ова религија заснована је на његовим проро~анствима која се ти~у Месије.
У овој визији о лику састављеном од ~етири метала постављен је темељ свих Данилових проро~анстава. Она представља једно тело од ~етири велике нације, које треба да владају на земљи сукцесивно, наиме Вавилоњане, Персијанце, Грке и Римљане. А каменом одваљеним  без руку, који је пао на стопала тог лика и смрвио сва ~етири метала у комаде, "и постао велика гора, и испунио целу земљу", она даље представља то да }е се поди}и ново царство, после та ~етири, и покорити све народе, и нарасти врло велико, и трајати ве~но.
Глава овог лика била је од злата, и озна~ава народе Вавилона, који су владали први, како то Данило сам тума~и. "Ти си ова глава златна", ка`е он Навуходоносору. Ти народи владали су док Кир није покорио Вавилон, и неколико месеци после тог освајања окренуо се Персијанцима, и поставио их изнад Ми|ана. Прса и руке тог лика били су од сребра и представљају Персијанце који су следе}и владали. Трбух и бедра лика били су од мједи, и представљају Грке, који су под владом Александра Великог покорили Персијанце и владали после њих. Ноге су биле од гво`|а, и представљају Римљане који су владали после Грка, и који су по~ели да их покоравају у осмој години Антиоха Епифана. Јер те године су поразили Персеја, цара Македоније, главног гр~ког царства, и од тада па надаље они су израстали у мо}но царство, и владали великом мо}и до дана Теодосија Великог. Онда су се упадима многих северних народа распали у многа мања царства, која су представљена стопалима и но`ним прстима Лика, састављеним делом од гво`|а а делом од глине. Јер онда }е се, ка`е Данило, "царство разделити, али }е бити у њему твр|е од гво`|а, јер си видео гво`|е поме{ано с калом лон~арским" (Данило 2,41 и даље).
"А у време тих царева Бог }е небески подигнути царство које се довека не}е расути, и то се царство не}е оставити другом народу; оно }е сатрти и укинути сва та царства, а само }е стајати довека, како си видео где се од горе одвали камен без руку и сатр гво`|е, мјед, глину, сребро и злато."

ПОГЛАВЉЕ ИВ  О визији ~етири звери
У следе}ој визији, визији ~етири звери, понавља се проро~анство о ~етири царства са неколико нових додатака, каква су два крила лава, три ребра у устима медведа, ~етири главе и ~етири крила леопарда, и син ~ове~ији који долази на небеским облацима према старцу који седи на суду.
Прва звер била је као лав, и имала је орловска крила, да би озна~ила царства Вавилона и Мидије, која су покорила Асирско царство и поделили га ме|у собом, и тиме постала знатна и израсла у велика царства.
У претходном проро~анству, Вавилонско царство било је представљено главом од злата; у овој су оба та царства представљена заједно крилима лава. "И гледах", ка`е Данило, "док јој се крила не и{~упа{е и поди`е се са земље и стаде на ноге као ~овек, и срце људско даде јој се", то јест док не би пони`ена и пот~ињена, и не у~ини се да спозна своје људско стање (Данило 7,4) Друга звер била је као медвед, и представља царство које је владало после Вавилоњана, то јест Персијско царство. Твоје царство раздељено је, или сломљено, ка`е Данило последњем вавилонском цару, "и дато Ми|анима и Персијанцима" (Данило 5,28). Ова звер "стаде с једне стране"  (у другом преводу "била је подигнута на једној страни" – прим. прев.) буду}и да су Персијанци били под Ми|анима при паду Вавилона, али су се сад издизали изнад њих. "И има{е три ребра у устима ме|у зубима својим", која озна~авају царства Сарда, Вавилона и Египта, која је покорила, али која нису припадала њеном властитом телу. И про`дирала је много меса – богатство та три царства.
Тре}а звер била је царство које је наследило Персијско; било је то царство Грка (Данило 8,6.7.20.21). Било је као леопард, {то озна~ава њену `естину; и имало је ~етири главе и ~етири крила, {то озна~ава да }е се поделити на ~етири царства (Данило 8,22), јер је трајало у монархисти~ком облику за време владавине Александра Великог, и његовог брата Аридеја, и младих синова Александра и Херкула, а затим се распало у ~етири царства тако {то су управитељи провинција ставили круне на властите главе, и са узајамним пристанком владали над својим провинцијама. Касандер је владао Македонијом, Гр~ком и Епиром; Лизамах над Тракијом и Витинијом; Птоломеј над Египтом, Либијом, Арабијом, Целосиријом и Палестином; а Селеук над Сиријом. 
^етврта звер била је царство које је наследило Гр~ко, а то је Римско царство. Ова звер била је јака и врло стра{на, имала је велике гвоздене зубе и про`дирала је и сатирала, и газила ногама остатак; и такво је било Римско царство. Оно је било ве}е, ја~е, стра{није и трајније од било којег другог. Покорило је Македонско царство у осмој години Антиоха Епифана, 580. године (по асирском календару – прим. прев.), наследило је Пергамско царство 615. године, покорило Сиријско царство 679. године и Египатско царство 718. године. Тим и другим освајањима оно је постало ве}е и стра{није од сваке претходне звери. Ово царство наставило је да постоји у својој вели~ини до владавине Теодосија Великог; затим се распало у десет царстава представљених са десет рогова те звери; наставило је да постоји у том распаднутом облику док старац није сео на престо сли~ан огњеном пламену, "и суд седе, и књиге се отвори{е… и Звер бе{е убијена и тело јој се уни{ти и даде да се изгори огњем… и гле, као син ~ове~ји и|а{е на облацима небеским, и до|е до старца" (Данило 7,10-13) и прими власт над свим народима, и суд би дат свецима свеви{њег, и до|е време да имају царство.  "И гледах", ка`е Данило, "док не би убијена звер, и тело јој се уни{ти и даде да се изгори огњем. И осталим зверима узе се власт, али им се `ивоти проду`и{е до времена и до рока". Дакле све ~етири звери су јо{ увек `иве, мада је власт прве три узета. Народи Халдеје и Асирије и даље су прва звер. Они Мидије и Персије су и даље друга звер. Они Македоније, Гр~ке и Тракије јо{ увек су тре}а. А они Европе, на овој страни Гр~ког царства, и даље су ~етврта. Стога је посматрање тре}е звери ограни~ено на народе са ове стране реке Еуфрата, а тело ~етврте звери ограни~ено је на народе на овој страни Гр~ког царства; треба да тра`имо све ~етири главе тре}е звери ме|у народима на овој страни реке Еуфрата, а свих једанаест рогова ~етврте звери ме|у народима на овој страни Гр~ког царства. Стога код распада Гр~ког царства на ~етири царства Гркâ, не укљу~ујемо ниједан део Халдејаца, Ми|ана и Персијанаца у та царства, јер су они припадали телима прве две звери. Тако|е не убрајамо Гр~ко царство са седи{тем у Констатинопољу ме|у рогове ~етврте звери, јер је оно припадало телу тре}е.
 
 ПОГЛАВЉЕ В О царствима представљеним стопалима Лика састављеним од гво`|а и глине
Дакија је била велика област ограни~ена на југу Дунавом, на истоку Еуксинским (Еуxине) морем, на северу реком Дњестром (Неистер) и планином Крапак (Црапац), а на западу реком Тибесис, или Теyс која те~е на југ у Дунав не{то изнад Београда. Она је обухватала земље сада зване Трансилванија, Молдавија и Вла{ка (Wаллацхиа), и исто~ни део горње Ма|арске. Њене древне становнике Грци су звали Гетае, Латини Да~ани, а они сами су се звали Готима. Александар Велики их је нападао, а Трајан их је покорио и свео њихову земљу на провицију Римског царства; тиме је {ирење Јеван|еља ме|у њима било увелико потпомогнуто. Били су састављени од неколико готских народа, званих Остроготи, Визиготи, Вандали, Гепиди, Ломбарди, Бургунди, Алани итд, који су се сви слагали по својим манирима, и говорили исти језик, како то представља Прокопије. Док су `ивели под Римљанима, Готи или Остроготи налазили су се у исто~ним деловима Дакије, Вандали у западном делу на реци Теyс, тамо где у њу ути~у реке Маре{ и Кере{ (Маресх анд Кересх). Визиготи су били изме|у њих. Гепиди су, према Јорнандесу, били на Висли. Бургунди, један вандалски народ, били су изме|у Висле и ју`ног извора Бористена (Бористхенес), на извесној удаљености од планине Крапак на северу, где их сме{та Птоломеј, под именима Фругундионес и Бургионес (Прокоп. 1. И. "О вандалском рату"). Алани, јо{ један готски народ, били су изме|у северног извора Бористена и у{}а реке Танаиса, где Птоломеј сме{та планину Аланус, и западну страну Палус Маеотиса.
Ови народи били су под вла{}у Римљана до друге године цара Филипа, а затим су због ратног данка по~ели да се буне; Остроготи оснивају}и царство, које је под њиховим царевима Остроготом, Книвом, Арариком, Гепериком и Херманариком расло до 366. године после Христовог ро|ења; затим се упадом Хуна из подру~ја иза Танаиса, и смрти Херманарика, оно распало на неколико мањих царстава. Хунимунд, син Херманариков, постао је цар над Остроготима; Фридигерн над Визиготима; Винитар над делом Гота који Амијан назива Гритхунзима, а Клаудијан Готунима, а остали Сарматима и Скитима; Атанарик је владао над другим делом Гота у Дакији, званим Тервинзи; Бокс над Антима у Сарматији; а и Гепиди су имали свог цара. Вандали су побегли преко Дунава од Геберика за време другог дела владавине Константина Великог, и настанили се у местима која им је доделио тај цар, где су `ивели мирно 40 година, наиме до године 377., кад је неколико готских народа бе`е}и од Хуна пре{ло преко Дунава и настанило се на местима у Мезији и Тракији која им је доделио гр~ки цар Валенс. Али следе}е године су се побунили, позвали неке Готе, Алане и Хуне од преко Дунава и поразили римску војску, убили цара Валенса и про{ирили се у Гр~ку и Панонију све до Алпа. У годинама 379. и 380. их је зауставило ору`је царева Грацијана и Теодосија, и склопили су покоран мир; Визиготи и Тервинзи вратили су се у своја подру~ја у Мезији и Тракији, Хуни су се повукли преко Дунава, а Алани и Грутинзи добили су стани{та у Панонији. 
Око године 373., или 374., Бургунди су се дигли из својих стани{та на Висли, са војском од 80.000 људи, да би напали Галију, и наи{ав{и на отпор, сместили се на северној страни Рајне наспрам Меца (Ментз). Године 358. је једну групу Салијских Франака, са њиховим царем, која је долазила са реке Сале, примио у царство цар Јулијан, и она је сме{тена у Галију изме|у Брабанта и Рајне; њиховог цара Мелобауда је цар Грацијан у~инио "Цомес доместицорум". Рикомера, једног другог племенитог Салијског Франка, Теодосије је у~инио "Цомес доместицорум и Магистер утриусqуе Милитиае"; а 384. године он је био конзул са Клеархом. Он је био велики Теодосијев миљеник, и пратио га је у ратовима против Еугенија, али је умро у тој експедицији и оставио сина званог Теудомир, који је после тога постао цар Салијских Франака у Брабанту. У време овог рата су неки Франци од преко Рајне напали Галију под водством Генобалда, Маркомира и Суноа, али их је одбио Стилико; а након {то је Маркомир убијен наследио га је у Нема~кој његов син Фарамонд.
Док су ови народи остајали мирни унутар Царства, подре|ени Римљанима, многи други и преко Дунава су наставили то да буду до смрти цара Теодосија, а затим се дигли на ору`је. Јер Павле \акон (Паулус Диаконус) нам у својој "Хисториа Мисцелл. либ. xив", говори о временима одмах после смрти овог цара, а Прокопије на по~етку своје "Хисториае Вандалицае" пи{е у исту сврху. До тада је Западно царство трајало цело, али сад се распало на многа царства.
Теодосије је умро 395. године, а затим су се Визиготи, под водством Аларика, наследника Фридигерновог, подигли из својих градова у Тракији, и пусто{или Македонију, Тесалију, Ахају, Пелопонез и Епир огњем и ма~ем пет година непрекидно; кад су се окренули на запад, напали су Далмацију, Илирик и Панонију; одатле су у{ли у Италију 402. године, а следе}е године су били поту~ени код Поленције и Вероне од Стиликоа, заповедника снага Западног царства. После тога је Аларик склопио мир са царем, веома пони`ен. Овај мир ратификован је помо}у узајамних талаца; Еције је био први талац Аларику; а Аларик је наставио да буде слободан принц у градовима који су му додељени. Кад се Аларик латио ору`ја, народи иза Дунава по~ели су да се кре}у; а следе}е зиме, изме|у 395. и 396. године, велика група Хуна, Алана, Острогота, Гепида и других северних народа пре{ла је замрзнути Дунав, по{то их је позвао Руфин, кад су се и њихова бра}а, која су добила градове унутар Царства, дигла на ору`је. Јероним назива ово велико мно{тво Хунима, Аланима, Вандалима, Готима, Сарматима, Суадима и Маркоманима, и ка`е да су они освојили сва места изме|у Константинопоља и Јулијских Алпи, пусто{е}и Скитију, Тракију, Македониију, Дарданију, Дакију, Тесалију, Ахају, Епир, Далмацију и целу Панонију. Свеви су тако|е напали и Рецију; јер кад је Аларик пусто{ио Панонију, Римљани су бранили Рецију, {то је дало прилику Аларику да нападне Италију.
А кад је Аларик оти{ао из тих делова у Италију, неки други варварски народи напали су Норикум и Винделицију. Ово је било у годинама 402. и 403. А ме|у ове народе убрајам Свеве, Суаде и Маркомане, јер они су сви били под ору`јем у то време. Суади и Маркомани били су свевски народи: и они и Свеви до{ли су првобитно из Бохемије, и са реке Суевус или Спраке у Лузацији, и сад су били уједињени под једним заједни~ким царем званим Ермерик, који их је ускоро потом повео у Галију. Вандали и Алани могли су се тако|е око тог времена про{ирити у Норикум. И Улдин је са великим бројем Хуна пре{ао Дунав отприлике у време Христозомовог прогонства, то јест 404. године, и опусто{ио Тракију и Мезију. Радагаисус, цар Гритуна и наследник Винитара, позивају}и многе варваре од преко Дунава, напао је Италију са војском од око 200.000 Гота, а кроз годину или две, 405. или 406. године поразио га је Стилико, и уни{тио и њега и његову војску. У овом рату је Стиликоу помагала велика група Хуна и Острогота, под водством Улдина и Саруса, које је унајмио цар Хонорије. У целој овој збрци било је неопходно Ломбардима у Панонији да се наору`ају ради властите одбране, и о~увају своју слободу, по{то Римљани ви{е нису могли да их {тите.  А сад је Стилико, намеравају}и да постане цар, обезбедио војну префектуру за Аларика и послао га на исток у слу`би Хонорија, западног цара, подвргавају}и неке римске трупе његовом водству да би оја~ао своју војску Гота, и обе}авају}и да }е га ускоро и он следити са својом властитом војском. Његов изговор је био тај да `ели да поврати нека подру~ја Илирика за које је исто~ни цар био опту`ен да их задр`ава одузета, неправедно од западног цара; али његов тајни план био је тај да у~ини себе царем, уз помо} Вандала и њихових савезника; јер он сам био је Вандал. Да био олак{ао извр{ење овог плана, позвао је мно{тво варварских народа да нападну Западно царство, док су он и Аларик нападали Исто~но. И ови народи под во|ством својих неколико царева, Вандали под Годегисилом, Алани у два дела, једним под Гоаром а другим под Респлендиалом, и Свеви, Суади и Маркомани, под Ермериком, мар{ирали су кроз Рецију на обалу Рајне, остављају}и своја стани{та у Панонији Хунима и Остроготима, придру`ивали се Бургундима под Гундикаром, и узнемиравали Франке у свом даљем напредовању. Последњег дана децембра 406. године  пре{ли су Рајну код Меца (Ментз), и ра{ирили се у Германију приму и суседне регионе; ме|у осталим акцијама, Вандали су заузели Трир. Затим су напредовали у Белгију, и по~ели да пусто{е ту земљу. На то су се Салијски Франци у Брабанту латили ору`ја и под водством Теудомира, сина Рицимера, или Рикомера, горе споменутог, пру`или тако сна`ан отпор, да су у бици убили готово 20.000 Вандала, са њиховим царем Годегесилом; остатак је побегао тек уз помо} Респлендиалових Алана који су на време до{ли да им помогну.
Онда су се британски војници, алармирани гласинама о тим стварима, побунили, и поставили тамо тиране; прво Маркуса, којег су убили одмах; затим Грацијана, кога су убили за ~етири месеца: и најзад Константина, под којим су напали Галију 408. године, уз помо} Гоара и Гундикара. А Константин је, имав{и добар део Галије, у~инио свог сина Констанса цезаром, и послао га у [панију да тамо сре|ује његове ствари, године 409.
У ме|увремену је Респлендиал, виде}и горе ре~ену катастрофу Вандала, и да је Гоар пре{ао Римљанима, повео своју војску са Рајне, и заједно са Свевима и остатком Вандала кренуо ка [панији, док су Франци у ме|увремену уве}авали своју победу толико да су повратили Трир који су затим, након {то су га опља~кали, препустили Римљанима. Варвари су се зауставили прво код Пиринејских планина, {то је у~инило да се про{ире у Аквитанију; али следе}е године су им пролаз одали неки Констансови војници, па су у{ав{и у [панију на 4. Кал (по римском календару – прим. прев.), октобра 409. године покорили кога год су могли, и на крају, 411. године, поделили освојена подру~ја коцком; Вандали су задобили Боетику, и део Галиције, Свеви – остатак Галиције, а Алани – Лузитанију и картагинску провинцију; цар их је ради о~увања мира потврдио на тим стани{тима даровницом године 413.
Горе поменути Римски Франци су по~ели, у~инив{и Теудомира својим царем, да након {то су поразили Вандале нападају и њихове суседе. Први на које су кренули били су Гали из Брабанта, али су наи{ав{и на сна`ан отпор по`елели њихово савезни{тво; тако су ти Гали отпали од Римљана и склопили близак савез са Францима да буду као један народ `ене}и се и удају}и се ме|усобно, и прихватају}и оби~аје једни других док нису постали једно, без икакве разлике. Тако је приступањем тих Гала, као и страних Франака, који су касније до{ли преко Рајне, Салијско царство постало врло велико и мо}но. Стиликова експедиција против Гр~ког цара била је заустављана наредбом Хонорија; затим је Аларик иза{ао из Епира у Норикум и затра`ио извесну суму новца за своју слу`бу. Сенат је био склон да га одбије, али је ипак он усли{ен Стиликовим посредовањем. После неког неког времена је, ме|утим, Стилико био опту`ен за издајни~ку заверу са Алариком, и убијен 10. септембра 408. године; Аларик је тиме ли{ен свог новца и прогла{ен непријатељем Царства; затим је провалио право у Италију са војском коју је извео из Епира и пору~ио свом брату Адолфу да га следи са снагама које је имао у Панонији, које нису биле велике, али ни за потцењивање. На то се Хонорије, пла{е}и се да }е бити затворен у Риму, повукао у Равену, октобра 408. године. Од тог времена је Равена постала седи{те западних царева. У тим данима су и Хуни напали Панонију, и освојив{и напу{тена стани{та Вандала, Алана и Гота, основали тамо ново царство. Аларик је напредују}и према Риму, напослетку га опсео и заузео септембра 410. године, а онда поку{ао да пре|е у Африку, али је до`ивео бродолом. После тога је Хонорије склопио с њим мир и подигао војску да је по{аље против тиранина Константина. У исто време се Геронције, један од Константинових капетана, побунио против Константина, и поставио Максимуса за цара у [панији. На то је Константин послао Едобека, другог свог капетана, да дову~е у помо} Варваре под Гоаром и Гундикаром у Галији, и неке Франке и Алемане од преко Рајне, а бригу о Виени у Галији поверио је свом сину Констансу. Геронције је, напредују}и, прво убио Констанса у Виени, а затим по~ео да опседа Константина у Арлу. Али по{то је Хонорије у исто време послао Констанција са војском по истом налогу, Геронције је побегао, а Констанције је наставио опсаду, оја~ан приступањем најве}ег дела Геронцијеве војске. После ~етверомесе~не опсаде, Едобек је стекав{и помо} у варварским царевима у Мецу (Ментс), Гоару и Гундикару, у~инио Јовина царем, и сви заједно са њим кре}у да ослободе Арл. Кад су се прибли`или, Констанције се повукао. Они су га потерали, а он их је потукао уз помо} изнена|ења; али по{то није терао своју победу до краја, Варвари су се ускоро опоравили, но ипак не толико да спре~е пад тиранâ Константина, Јовина и Максима. Британија се није могла повратити Царству, ве} је заувек остала засебно царство.
Следе}е године, 412., Визиготима је, након пораза у Италији, дата Аквитанија да се у њу повуку; они су је населили уз много насиља, присиљавају}и Алане и Бургунде да се повуку, који су је онда напу{тали. У исто време су Бургунди приведени миру, а цар им је доделио у насле|е једно подру~је на Рајни које су освојили; исто је, претпостављам, урадио и са Аланима. Али по{то су се Франци, не дуго потом повратили и спалили Трир, 415. године је против њих послат Кастин са војском, који их је до ногу потукао и убио њиховог цара Теудомира. Ово је било друго заузимање Трира од стране Франака. Он је тако заузиман ~етири пута, једном од стране Вандала и трипут од стране Франака. Теудомира је наследио Фарамонд, принц или цар Салијских Франака у Нема~кој. Отуда је он довео нове снаге, завладао над целом територијом, и његовом народу је унутар Царства додељено стани{те код Рајне.
Сад су Варвари били сви умирени, и населили су неколико краљевина унутар Царства, не само освајањем, ве} и давањима цара Хонорија. Јер Рутилије у свом "Итинереру", писаном у јесен "Анно Урбис" 1169., то јест, према Вароновом ра~унању које се тад користило, 416. године на{е ере, `алио је опусто{ена поља.
А Орозије крајем своје историје, која је завр{ена 417. године, представља једну оп{ту пацификацију варварских народа ре~има "цомпримере, цоангустаре, аддицере гентес имманиссимас"; зову}и их "империо аддицтас", јер су били добили стани{та у царству савезом и споразумом; и "цоангустатас", јер нису ви{е нападали сва подру~ја по вољи, ве} су истим тим споразумом остајали мирни на стани{тима која су им додељена. И ово су царства од којих су од тада била састављена стопала Лика, а која су представљена изме{аним гво`|ем и глином, који нису приањали једно уз друго, и који су били разли~ите снаге.
 
ПОГЛАВЉЕ ВИ  О десет царевстава представљених са десет рогова ~етврте звери Сад се ратовима, горе описаним, Западно царство Римљана, отприлике у време у које су Рим опсели и заузели Готи, распало на следе}их десет царевстава.
 1. Царство Вандала и Алана у [панији и Африци.
 2. Царство Свева у [панији.
 3. Царство Визигота.
 4. Царство Алана у Галији.
 5. Царство Бургунда.
 6. Царство Франака.
 7. Царство Британаца.
 8. Царство Хуна.
 9. Царство Ломбарда.
10. Царство Равене.
Седам од ових царевстава овако спомиње Сигоније: "Хонорио регнанте, ин Паннониам Хунни, ин Хиспаниам Вандали, Алани, Свеви & Готи, ин Галлиам Алани Бургундионес & Готхи, цертис седибус перуниссис, аццепти." Додајте Франке, Британце и Ломбарде, и имате десет; јер они су се појавили у исто време са ових седам. Али осмотримо их засебно.
1. Цареви Вандала били су, 407. године после Христа – Годегесил, 407. Гундерик, 426. Геисерик, 477. Хунерик, 484. Гундемунд, 496. Трасамунд, 523. Геисерик, 530. Гелимер. Годегесил их је довео у Галију 406. године, Гундерик у [панију 409., Геисерик у Африку 427., а Гелимера је покорио Велизар 533. године. Њихова царства трајала су у Галији, [панији и Африци непрекидно 126 година; у Африци су били врло мо}ни. Алани су имали само два властита цара у [панији – Респлендиала и Атакеса, Утакуса ил Отакара. Под Респлендиалом су у{ли у Француску 407. године, а у [панију 409. године. Атакеса је са готово целом његовом војском убио Валиа, цар Визигота 419. године. Затим се остатак ових Алана пот~инио Гундерику, цару Вандала у Боетици, а онда с њима оти{ао у Африку, како сазнајем од Прокопија. Отада су се цареви Вандала називали царевима Вандала и Алана, као {то се то мо`е видети у едикту Хунерика о којем говори Виктор у свом вандалском прогону. У вези са Катима, ови Алани су дали име Каталонији, или Кат-Аланији, провинцији која се и данас тако зове. Ови Алани су имали и Гепиде ме|у собом; дакле, Гепиди су до{ли у Панонију пре него {то су је Алани напустили. Ту су се пот~инили Хунима до смрти Атиле 454. године, и најзад су их покорили Остроготи.
2. Цареви Свева били су године 407. Ермерик, 438. Рехила, 448. Рехиарије, 458. Малдра, 460. Фрумарије, 463. Регисмунд. А после неколико царева ~ија су имена непозната, владали су године 558. Теудомир, 568. Миро, 582. Еуборик и 583. Андека. Ово царство, након {то се једном усталило у [панији, остало је увек у Галицији (Галлаециа) и Лузитанији. Ермерик га је после пада Аланског царства про{ирио на сву Галицију, присиљавају}и Вандале да се повуку у Боетику и картагинску провинцију. Ово царство трајало је, према Исидору, 177 година, а затим га је покорио Леовигилд, цар Визигота, који га је у~инио провинцијом свог царства 585. године.
3. Цареви Визигота били су 400. године Аларик, 410. Атаулф, 415. Сергерик и Валиа, 419. Теодорик, 451. Торисмунд, 452. Теодорик, 465. Енрик, 482. Аларик, 505. Генсаларик, 526. Амаларик, 531. Теудије, 548. Теудискле, итд. Датирам ово царство од времена кад је Аларик напустио Тракију и Гр~ку да би напао Западно царство. На крају владавине Атаулфа, Готе су пот~инили Римљани, па су поку{али да пре|у из Француске у [панију. Сергерик је владао само неколико дана. На по~етку Валиине владавина опет су напали Римљане, али су опет одбијени, и онда склопили мир под условом да у корист Царства нападну варварске цареве у [панији; то су и у~инили, заједно са Римљанима, у годинама 417. и 418., ру{е}и Алане и део Вандала. Затим су од цара добили Аквитанију, пуном донацијом, остављају}и своје освојене територије у [панији цару; тиме су стани{та покорених Алана пала у руке Римљана. Године 455. је Теодорик, уз помо} Бургунда, напао [панију, која је тад била готово сасвим под вла{}у Свева, и од њих преузео један део ње. Године 506. Готе су из Галије потиснули Франци. Године 585. они су покорили Свевско царство и постали господари целе [паније. Године 713. освојили су их Сарацени, али су они временом повратили своју власт и владају [панијом све од тада.
4. Цареви Алана у Галији били су Гоар, Самбида, Еохарик, Сангибан, Беург, итд. Под Гоаром су напали Галију 407. године, и имали градове дате им код Рајне, 412. године. Под Самбидом, кога Бу{е (Буцхер) сматра Гоаровим наследником, ако не и сином, др`али су територије Валенције (Валенце) које им је дао Еције, царев генерал, 440. године.
Под Еухариком су освојили једно подру~је побуњених Арбори~ких Гала, које им је тако|е дао Еције. Ово подру~је је по њима названо "Аленцониум, qуаси Аланорум цонвентус". Под Сангибаном их је напао, и њихов царски град Орлеан опсео, Атила цар Хуна, са огромном војском од 500.000 људи. Еције и варварски цареви Галије до{ли су да сру{е ту опсаду, и победили су Хуне у ~увеној борби, "ин цампис Цаталауницис", тако названој по тим Аланима поме{аним са Катима. То подру~је сад се зове Кампанија или [ампања. У тој бици погинуло је 160.000 људи. Годину или две касније, Атила се вратио са огромном војском да покори ово царство, али су га ови, заједно за Визиготима, опет поразили у бици која је трајала три дана, уз покољ готово исти као онај претходни. Под Беургом, или Биоргором, населили су се по целој Галији до владавине цара Максима; затим су пре{ли Алпе зими, и у{ли у Лигурију, али их је Рицимер, командант римских снага, потукао, а Беургора убио, 464. године. Затим су их опет поразиле удру`ене снаге Одоакара, цара Италије, и Килдерика, цара Франака, око године 480., и опет Теудоберт, цар Аустријских Франака, око године 511.
5. Цареви Бургунда били су, 407. године Гундикар, 436. Гундиок, 467. Рилимер, 473. Гундобалд са својом бра}ом, 510. Сигисмунд, 517. Годомар. Под Гундикаром су напали Галију 407. године, и цар им је доделио територије код Рајне у Белгијској Галији, 412. године. Имали су ме|у собом и Саксонце, и били сад тако мо}ни да је Орозије 417. године о њима писао. Око године 435. имали су велике невоље са Ецијем, а ускоро затим и са Хунима; али пет година касније им је додељена Савоја да је деле са њеним становницима; од тог времена постали су опет мо}но царство, оме|ено реком Роном (Рходанус), али про{ирив{и се после тога много даље у срце Галије. Гундобалд је покорио подру~ја око река Саоном (Арарис) и Роном, са територијама Марсеја; а освајају}и Италију у време цара Глицерија, покорили су сву своју бра}у. Годомар је у~инио Орлеан својим царским седи{тем; од тада се то царство зове "Регнум Аурелианорум". Њега су поразили Клотарије и Килдеберт, цареви Франака, 526. године. Од тада се ово царство некад уједињавало са царством Франака, а некад одвајало од њега, до владавине Карла Великог, који је у~инио свог сина Каролота царем Бургундије. Од тог времена, око 300 година укупно, оно је било припојено својим правим царевима, а затим се распало у војводство Бургундије, грофовију Бургундије и грофовију Савоје; касније су се ове распале у друге мање грофовије.
6. Цареви Франака били су, 407. године Теудомир, 417. Фарамонд, 428. Клодио, 448. Меровије, 456. Килдерик, 482. Клодовије, итд. Винделин и Бу{е, два од најмарљивијих истра`ива~а постанака овог царства, сматрају да оно настаје исте године кад и варварске инвазије на Галију, то јест 407. године. О тим првим царевима постоји овај запис у "Лабеовој (Лаббе) библиотеци".
[то ти~е Генобалда, Маркомера и Суноа, они су били капетани Прекорајнских Франака за владавине Теодосија, и нису нам ва`ни. Треба да по~немо са Теудомиром, првим царем побуњених Салијеваца, кога Иво Карнотенсис зове Дидиом, а Ренан – Тиедом или Теудемером. Његов лик налази се на једном златном нов~и}у на|еном са записом ТХЕУДЕМИР РЕX, који је објавио Петавије, и тај нов~и} јо{ је доскора постојао, како то сведо~и Винделин; то показује да је он био цар, и то у Галији, буду}и да Нема~ка тад није познавала ковање новца, нити је користила латинске ре~и или слова. Он је био син Рицимера, или Рикомера, миљеника цара Теодосија; и буду}и да је био Римски Франк, и од салијевске царске крви, они су га после те побуне у~инили царем. Сво време његове владавине налази се описано у "Еxцерптис Грегории Туроненсис е Фредигарио, цап. 5-8", где се његово устоли~ење за цара, тиранија Јовина, покољ Јовинових помо}ника, друго франа~ко заузимање Трира и њихов рат са Кастином, у којем је тај цар убијен, налазе као низ узастопних ствари које су  записане.
Након своје победе над Римљанима, Франци и побуњени Гали, који су у време Теудомира били у рату једни са другима, ујединили су се да би оја~али, како то Ордерик Виталис спомиње. Проспер беле`и време: "Анно 25 Хонории, Пхарамундус регнат ин Франциа." Ово се, Бу{е добро приме}ује, односи на крај године 416., или на по~етак следе}е године, датирају}и године Хонорија од смрти Валенцијана; и он добро запа`а да је у то време Фарамонд био не само цар по уре|ењу Франака, ве} крунисан и са пристанком Хонорија, и да му је део Галије додељен заветом. И ово би могао бити узрок томе {то су га римски писци ра~унали као првог цара, {то неки нису разумели па су га прогласили оснива~ем овог царства помо}у војске Прекорајнских франака. Он је могао до}и са таквом једном војском, али је он наследио Теудомира по праву крви и са пристанком народа. Јер запис Фредигарија имплицира  да је то царство трајало до своје нове владају}е породице за време ви{е од једног цара. Ако датирате године Хонорија на основу смрти његовог оца, владавина Фарамонда могла је по~ети две године касније него {то му то приписује Бу{е. Салијски закони донесени за његове владавине, који и данас постоје, показују својим именом да је царство Салија оно над којим је владао; а по нов~аним казнама у њима, да је место где је владао обиловало мно`ином новца, и према томе било унутар царства, по{то Нема~ка није знала за кори{тење новца док се њен народ није поме{ао са Римљанима. У Предговору тако|е Салијским законима, писаном и префиксираном за њих мало после преобра}ења Франака у хри{}анску религију, то јест на крају владавине Меровеја, или мало после тога, настанак овог царства тако|е се описује. Ово царство је, дакле, било основано не инвазијом ве} побуном, како је горе описано. Проспер нам, у беле`ењу својих царева по реду, ка`е: "Пхарамундус регнат ин Франциа; Мероваеус регнат ин Франциа", и ко мо`е замислити {та друго до да је на свим местима мислио на једну те исту "Франциу"? Па ипак је извесно да је "Франциа" Меровеја била у Галији.
Ипак, по{то је Фарамундов отац био цар једног дела Франака у Нема~кој за време владе цара Теодосија, као {то је ре~ено горе, Фарамонд је мо`да владао над истим Францима у Нема~кој пре него {то је наследио Теудомира у Салијском Царству унутар Царства, и ~ак и пре него {то је Теудомир по~ео своју владавину; претпоставите у првој години Хонорија, или кад су ти Франци, кад их је одбио Стилико, изгубили своје цареве Маркомера и Суноа, од којих је један био Фарамондов отац; а Римски Франци су, после смрти Теудомира, мо`да позвали Фарамонда са његовим народом од преко Рајне. Али не треба да разматрамо владавину Фарамонда у Нема~кој; ми треба да датирамо ово царство из његовог раста унутар царства, и да га посматрамо оја~аног приступањем других Франака од преко Рајне, било за владавине овог цара или за оне његовог наследника Клодиа. Јер је у последњој години Фарамондове владавине Еције узео од њега део његових поседа у Галији; али је његов наследник Клодио, кога Фредигарије представља као сина Теудомира, а неки га зову Цлогио, Цлоио и Клаудије, позвав{и од преко Рајне велику групу Франака, повратио све, и наставио њихова освајања све до реке Соаме (Соаме). Онда су ти Франци деле}и освојене територије с њим основали извесна нова царства у Келну и Камбреу (Цамбраy), и неким другим градовима; сва та царства касније је покорио Клодовеј, који је тако|е и истерао Готе из Галије, и утврдио своје седи{те у Паризу, где је оно остало све од тада. И то је био постанак дана{њег царства Француске.
7. Цареви Британије били су, 407. или 408. године, Маркус, Грацијан и Константин, редом; године 425. Вортигерн, 466. Аурелије Амброзије, 498. Утер Пендрако, 508. Артур, 542. Констанције, 545. Аурелије Кунан, 578. Ворципореј, 581. Малго, 596. Каретик, 613. Кадван, 635. Кадвалин, 676. Кадвалкдер. Три прва били су римски тирани, који су се одметнули од Царства. Орозије, Проспер и Зосим повезују њихово одметање са упадима Варвара у Галију, као последицу њих. Проспер, са којим се сла`е Зосим, ставља га у годину која је по~ела дан после тог упада. Та~но време ја овако одре|ујем: Маркус није владао много дана, Грацијан ~етири месеца, а Константин три године. Он је убијен годину дана после заузе}а Рима, то јест 411. године, 14. Кал. октобра. Отуда је до тог одметања до{ло у проле}е 408. године. Созомен повезује Константинову експедицију у Галију са Аркадијевом смр}у, или временом мало после ње; а Аркадије је умро 1. маја 408. године. Сад, мада је владавина ових тирана била само кратка, они су ипак поло`или темељ царству Британије и тако се могу сматрати за прва три цара, наро~ито по{то су Константинови потомци, наиме његови синови Ауреллије Амброзије и Утер Пендрако, и његов унук Артур, касније владали. Јер од времена одметања ових тирана, Британија је остала засебно царство ослобо|ено подре|ености Царству, по{то цар није могао одвојити војнике које би тамо послао да заузму и ~увају Острво, и стога га је занемарио, како то сазнајемо из веродостојних записа: Јер Проспер и Сигоберт нам говоре о томе.
А Зосим, у књизи 6, ка`е: "Прекорајнски Варвари су освајају}и сва места, довели становнике острва Британије, и тако|е неке Келтске народе у такво стање, да су отпали од Римског Царства, и не покоравају}и се ви{е римским законима, `ивели су у одвојеним групама по свом властитом нахо|ењу. Британци, дакле, узимају}и ору`је и изла`у}и се ризику ради сопствене сигурности, ослободили су своје градове од прете}их Варвара. На сли~ан на~ин су се цео Брабант и неке друге провинције Галије, опона{ају}и Британце, ослободили, одбацују}и римске управнике, формирају}и једну врсту полити~ког тела по властитом нахо|ењу. Ова побуна Британије и келтских народа десила се кад је Константин узурпирао царство." Тако и Прокопије (либ. И Вандал.), говоре}и о истом Константину ка`е: "Константин буду}и пора`ен у борби, био је убијен са својом децом. Ипак, Римљани нису могли повратити Британију никад ви{е, ве} је од тог доба она остала под Тиранима."
Изме|у смрти Константина и владавине Вортигерна било је једно ме|увла{}е од око 14 година, у којем су Британци ратовали са Пиктима и [котима, и двапут добили помо} једне римске легије која је истерала непријатеље, али им и позитивно рекла да не}е ви{е долазити. О по~етку Вортигернове владавине постоји запис у једној старој хроници код Ненија, коју цитирају Камден и други. Долазак Саксона Сигеберт повезује са 4. годином Валенцијана, која се поклапа са годином 428. коју приписује ова Хроника; а две године касније, Саксонци су заједно са Пиктима били поту~ени од Британаца. После тога, за време владавине цара Марцијана, то јест изме|у година 450. и 456., Саксонци су под Хенгистом били позвани у помо} од стране Британаца, али су се {ест година касније одметнули од њих, заратили с њима са променљивим успехом, и постепено их наследили. Ипак су Британци наставили да имају напредно царство до владавине Каретика; а рат изме|у ова два народа наставио се до понтификата Сергија 688. године (Ролевинц Антиqуа Саxон. И. И. ц. 6.).
8. Цареви Хуна били су, 406. године Октар и Ругила, 433. Бледа и Атила. Октар и Ругила били су бра}а Мунзука цара Хуна у Готији преко Дунава; Бледа и Атила су били његови синови, а Мунзук је био син Баламира. Прва двојица, како нам то говори Јорнанд, били су цареви Хуна, али не свих, и имали су последњу двојицу за наследнике. Ја датирам владавину Хуна у Панонији у време од кад су им Вандали и Алани препустили Панонију, 407. године, а Сигоније у време од кад су Визиготи напустили Панонију 408. године. О томе како је Еције био талац Готима и Хунима при~а Фригерид, који након {то спомиње да је Теодозије, цар Истока, послао наре|ења Јовану, који је после смрти Хонорија узурпирао круну Западног царства, додаје.
Бу{е показује да је Еције био талац Аларику до године 410., кад је Аларик умро, и Хунима изме|у година 411. и 415., а зет Карпилију око године 417. или 418., а Цуропалатес Јовану око краја године 423. Отуда је вероватно да је он постао талац Хунима око године 412. или 413., кад је Хонорије направио савезе са готово свим варварским народима и доделио им територије. Даље се из Проспера види да су Хуни били у мирном поседу Паноније у години 432. По овоме изгледа да је у то време Ругила, или како га Максим зове, Рехила (Рецхилла), владао над Хунима у Панонији; и да Панонија није сад била толико колико се мисли унутар територије Царства, буду}и да је претходно била дата Хунима; и да су ови били оно исто тело Хуна са којима је Еције имао, у време док је био талац, уговорно пријатељство; на основу ~ега је, као {то их је звао раније у помо} Јовану Тиранину 424. године, сад постигао њихово залагање за себе код цара. Октар је умро 430. године, јер Сократ нам ка`е да су око тог времена Бургунди, бивају}и опет узнемиравани од Хуна, сазнав{и за Октарову смрт и виде}и их без во|е, навалили на њих са толико `естине да је 3.000 Бургунда убило 10.000 Хуна. О Ругили као о цару у Панонији ве} сте ~ули. Он је умро 433. године и наследио ге је Бледа, како нас обаве{тавају Проспер и Максим. Овај Бледа и његов брат Атила били су пре овог времена цареви Хуна преко Дунава, поделив{и изме|у себе царство свог оца Мунзука, а сад су свом царству присајединили царство Паноније. Отуда Павле \акон ка`е да су у~инили "регнум интра Паннониам Дациамqуе герере". У години 441. опет су по~ели су да нападају Царство, додају}и панонским снагама нове и велике војске из Скитије. Али овај рат сад се смирио, и онда је Атила, виде{и да је Бледа склон миру, убио Бледу, године 444., наследио његова подру~ја власти и опет напао Царство. Напослетку је, после разних великих ратова са Римљанима, Атила умро 454. године; а његови синови су, препиру}и се око његових подру~ја власти, дали прилику Гепидима, Остроготима и другим народима, њима подре|еним, да се побуне и заратују с њима. Исте године су цареви Остроготима дали територије у Панонији, и ови су са Римљанима избацили Хуне из Паноније, убрзо после Атилине смрти, као {то се сла`у сви истори~ари. До овог избацивања до{ло је за време владавине Авита, како је забеле`ено у "Цхроницум Биорум", и код Сидонија (Царм. 7 ин Авитум). Песник мисли на то да су доласком Авита, Хуни лак{е попустили пред Готима. Ово је написао Сидоније на по~етку Авитове владавине, а његова владавина запо~ела је године 455., и трајала ни пуну једну годину.
Јорнанд ка`е да су Хуни освојили и др`али Панонију од године 378. или 379. до године 427., а затим били изба~ени из ње. Али ово је једна јасна погре{ка: јер извесно је да је цар Теодосије оставио Царство целим, а видели смо код Проспера да су Хуни били у мирном поседу Паноније у години 423. Визиготи у тим данима нису имали никакве везе са Панонијом, а Остроготи су наставили да буду подре|ени Хунима до смрти Атиле, 454. године; Валиа цар Визигота није владао дванаест година. Он је запо~ео своју владавину крајем године 415., владао три године, и био убијен 419. године, како сведо~е Идације, Исидор и [панске рукописне хронике које је видео Гроције. А Олимпиодор, који досе`е својом историјом само до 425. године, беле`и у њој смрт Валие цара Визигота, и повезује је са оном Констанција до које је до{ло 420. године. Отуда је Јорнандов Валиа, који је владао бар дванаест година – неки други цар. А ја подозревам да је ово име стављено гре{ком за Валомира цара Острогота, јер је акција која је забеле`ена била римско и остроготско избацивање Хуна из Паноније после Атилине смрти, а није вероватно да би истори~ар повезивао историју Острогота са годинама визиготских царева. До ове акције до{ло је крајем године 455., коју узимам за дванаесту годину Валомира у Панонији, и која је била готово 50 година после године 406., у којој су Хуни наследили Вандале и Алане у Панонији. По престанку линије Хунимунда сина Херманериковог, Остроготи су `ивели без царева свог народа око 40 година непрекидно, бивају}и подре|ени Хунима. А кад је Аларик по~ео да ратује против Римљана, {то је било у 444. години, у~инио је Валомира, и његову бра}у Теодомира и Видемира, унуке Винетара, капетанима или царевима ових Острогота под њим. У дванаестој години Валомирове владавине датираној одатле, Хуни су били протерани из Паноније.  Па ипак Хуни нису били тако изба~ени, и ратовали су и даље са Римљанима, све док глава Денфикса Атилиног сина није донета у Константинопољ, 469. године, за конзулства Зенона и Марцијана, како изве{тава Марцелин. Нити су они били јо{ истерани из Царства, јер поред њихових остатака у Панонији, Сигоније нам при~а да су цареви Марцијан и Валенцијан, кад су доделили Панонију Готима, {то је било године 454., доделили део Илирика некима од Хуна и Сармата. А у години 526., кад су Ломбарди кре}у}и се у Панонију заратили ту са Гепидима, Авари, један део Хуна који су узели име Авари по једном од својих царева, помогли су Ломбардима у том рату, а Ломбарди су после тога, кад су оти{ли у Италију, оставили своја стани{та у Панонији Аварима као накнаду за њихово пријатељство. Од тог времена Хуни су опет израсли врло мо}ни; њихови цареви, које су звали каганима, наносили су много невоља Царству за време владавина царева Мауриција, Фокаса и Хераклија; и то је по~етак дана{њег царства Ма|арске, која је од ових Авара и других Хуна изме{аних узела име Хун-Авариа, а контракцијом Хунгарија.
9. Ломбардима су, пре него {то су пре{ли Дунав, заповедала два капетана, Ибор и Ајон; после њихове смрти имали су цареве, Агилмунда, Ламисоа, Лекуа, Хилдехока, Гудехока, Класоа, Татоа, Вакоа, Валтера, Аудоина, Албоина, Клеофа, итд. Агилмунд је био син Ајона, који је постао њихов цар, према Просперу, за конзулства Хонорија и Теодосија 389. године, владао 33 године, према Паулу Варнерфридусу, и кога су у бици убили Бугари. Проспер сме{та његову смрт у конзулство Маринијана и Асклепиодора, 423. године. Ламисо је потукао Бугаре, и владао три године, а Леку готово ~етрдесет. Гудехок је био савременик Одоакра, цара Херула у Италији, и одвео је свој народ из Паноније у Ругију, земљу на северној страни Норикума одмах преко Дунава; отуда је Одоакар затим одвео свој народ у Италију. Тато је сру{ио царство Херула од преко Дунава, Вако је покорио Свеве, царство које се тад грани~ило на истоку са Баваријом, на западу са Француском, а на југу са Бургундима. Аудоин се вратио у Панонију 526. године, и тамо поразио Гепиде. Албоин је 551. године сру{ио царство Гепида, и убио њиховог цара Кунимунда; године 568. помогао је гр~ком цару против Тотиле, цара Острогота у Италији; а године 568. он је извео свој народ из Паноније у Ломбардију, где су владали до 774. године.
Према Павлу \акону, Ломбарди су са многим другим готским народима у{ли у Царство од преко Дунава за време владавине Аркадија и Хонорија, то јест изме|у 395. и 408. године. Али они су мо`да до{ли и мало раније; јер нам се ка`е да су Ломбарди, под својим капетанима Ибором и Ајоном, победили Вандале у борби; а Проспер сме{та ову победу у конзулство Аусонија и Олибрија, то јест у 379. годину. Пре овог рата Вандали су  остали мирни ~етрдесет година на територијама која им је у Панонији доделио Константин Велики. И стога, ако су ово били исти Вандали, тај рат мора да се водио у Панонији; а повод му је могао бити долазак Ломбарда преко Дунава у Панонију, годину или две пре те битке, који су тако прекинули тај мир који је владао ~етрдесет година. Након {то су Грацијан и Теодосије  умирили Варваре, они су се мо`да или повукли преко Дунава, или наставли да буду мирни под Римљанима до смрти Теодосија, а затим или поново напали царство или одбацили сваку пот~ињеност њему. По њиховим ратовима, прво са Вандалима а затим са Бугарима, једним скитским народом званог тако по реци Волги одакле је до{ао, изгледа да су јо{ у то време били царство знатне вели~ине.
10. Сад кад смо размотрили ових девет царевстава, треба да размотримо остатак Западног Царства. Док је то Царство трајало цело, оно је било звер сама; али њен остатак је само део ње. Ако се сад тај део посматра као један рог, владавина овог рога мо`е се датирати из преноса царствог седи{та из Рима у Равену, {то се десило октобра 408. године. Јер тад се цар Хонорије, пла{е}и се да }е га Аларик опсести у Риму ако тамо остане, повукао у Милано, а одатле у Равену; а каснија опсада и пад Рима утврдиле су његову резиденцију тамо, тако да су он и његови наследници увек касније имали у седи{те у њој. У складу с тим, Макијавели у својој Флорентинској историји пи{е да је Валенцијан напустив{и Рим пренео седи{те царства у Равену. Реција је припадала западним царевима, све док је то царство опстајало; затим је она припала, са Италијом и Римским сенатом, Одоакару цару Херула у Италији, а после њега Теодорику цару Острогота и његовим наследницима, даровницом гр~ких царева. По смрти Валенцијана Другог, Алемани и Свеви су освојили Рецију 455. године. Нисам, ме|утим, на{ао да су тамо основали икакво насељено царство, јер у години 457, док су јо{ напу{тали Рецију, напао их је и поразио Бурто, командир коњице цара Мајорана; нисам ни{та ви{е ~уо о њиховом освајању Реције. Клодовеј, цар Француске покорио је, отприлике 496. године, царство Алемана, и убио њиховог последњег цара Ермерика. Али овом царству седи{те је било у Нема~кој, и само се грани~ило са Рецијом, јер је његов народ побегао од Клодовеја у суседно царство Острогота под Теодориком, који их је примио као пријатеље, и написао Клодовеју једно пријатељско писмо у њихову корист; тако су они постали становници Реције, као поданици под вла{}у Острогота.
Кад је гр~ки цар покорио Остроготе, он их је наследио у царству Равене, не само правом освајања ве} и правом насле|а, јер је Римски сенат и даље постојао са овим царством. Стога мо`емо ра~унати да је ово царство наставило да постоји у Егзархату Равене и Сенату Рима, јер је остатак Западног Царства и{ао заједно са Сенатом Рима, због права које је овај Сенат и даље задр`авао, и најзад и спроводио, бирање новог западног цара.
Набројао сам сад десет царевстава на која се поделило Западно Царство код свог првог распада, то јест у време кад су Рим опсели и заузели Готи. Нека од тих царевстава су напослетку пала, а подигла се нова, али који год да је био њихов број касније, они се и даље називају Десет царева по свом првом броју.
 
ПОГЛАВЉЕ ВИИ  О једанаестом рогу Данилове ~етврте звери
"Гледах рогове, и гле други мали рог иза|е ме|у онима, и три прва рога и{~упа{е се пред њим; и гле, о~и као ~ове~је беху на том рогу, и уста која говораху велике ствари" (Данило 7,8) – "и бе{е по ви|ењу ве}и од других, и тај рог војева{е са свецима и надвла|ива{е их" (Данило 7,20.21); а онај који је стајао крај Данила и обја{њавао му те ствари, ре~е му да "десет рогова јесу десет царева који }е настати из тог царства, а после њих наста}е други, и он }е се разликовати од пре|а{њих и покори}е три цара, и говори}е ре~и на Ви{њега, и потира}е свеце Ви{њега, и поми{ља}е да промени времена и законе; и да}е му се у руке време и временâ и пола времена" (Данило 8,24.25). Цареви представљају царства, као горе; стога је мали рог једно мало царство. То је био рог ~етврте звери, и и{~упа}е три од њених првих рогова; дакле треба да га тра`имо ме|у народима Латинског Царства, после израстања десет рогова. Али то је царство друга~ије врсте од других десет царевстава, имају}и `ивот или ду{у карактеристи~ну за себе, са о~има и устима. По о~има је оно виделац; а по устима која говоре велике ствари и мењају времена и законе оно је било пророк и цар. А такав виделац, пророк и цар је Римска црква. Виделац је бискуп у дословном смислу ре~и, а ова црква пола`е право на универзалну бискупију.
Својим устима она даје законе царевима и народима као проро~и{те, и претендује на непогре{ивост, и на то да су њени диктати обавезују}и за цели свет, {то зна~и бити пророк у најви{ем степену.
У осмом веку, и{~упав{и и пот~ињавају}и себи Егзархат Равене, царство Ломбарда, и Сенат и Војводство Рима, она је стекла такозвану "Петрову о~евину" из њихових подру~ја власти, и тиме се уздигла као световни принц или цар, или рог ~етврте звери.
У једној књи`ици {тампаној у Паризу 1689. године, "Докторској дисертацији о неким нов~и}има Карла Великог, Лудвига Пија, Лотација и других наследника {тампаној у Риму", забеле`ено је да је у данима папе Лава X преостао у Ватикану, и до тих дана био изло`ен јавности, један запис у ~аст Пипина, оца Карла Великог, са овим ре~има: "Да је Пипин побо`ни био први који је отворио пут вели~ини Цркве Рима, принео јој Егзархат Равене и многе друге `ртве." За време и пре владавине царева Грацијана и Теодосија, римски бискуп је сјајно `ивео, али је ово било због прилога римских госпо|а, како то описује Амијан. После тих владавина Италију су освојили страни народи, и није се ре{ила својих невоља пре пада царства Ломбардије. Било је извесно да је победом бискупије Рима над гр~ким царем, царем Ломбардије и Римским сенатом, оно стекло "Петрову о~евину", и уздигло се до своје вели~ине. Донација Константина Великог је фикција, као и донација Котијских Алпи (Алпес Цотиае) папи од стране Ариперта, цара Ломбарда; јер су Котијске Алпе биле део Егзархата, и у данима Ариперта припадале су гр~ким царевима. По{то се призивање мртвих и обо`авање њихових ликова постепено уводило у 4., 5., 6. и 7. веку, гр~ки цар Филипик изјаснио се против њих 711. или 712. године. А цар Лео Исаур, да би њима у~инио крај, сазвао је састанак саветника и епископа у својој палати, 726. године, и по њиховом савету донео едикт против тог обо`авања, те писао папи Гргуру ИИ да би се могао сазвати оп{ти Сабор. Али, папа је на то сазвао један сабор у Риму, потврдио обо`авање ликова, екскомуницирао гр~ког цара, одре{ио народ од њихове верности и забранио му да пла}а данак или на други на~ин да му се буде покоран. Затим се народ Рима, Кампаније, Равене и Пентапоља, са градовима под њима, побунио и напао своје судије (магистрате), убијају}и егзарха Павла у Равени, и склањају}и Петра, војводу од Рима, који је ослепео; а кад је ободрени војвода од Кампаније побунио народ против папе, Римљани су напали Кампанију и убили га, као и његовог сина Хадријана. Затим је нови егзарх, Еутихије, долазе}и у Напуљ, послао тајно неке да убију папу и римске велика{е, али кад је та завера откривена, Римљани су сасвим отпали од гр~ког цара, и заклели се да }е ~увати `ивот папе, бранити његову др`аву и бити покорни његовом ауторитету у свим стварима. Тако се Рим са својим војводством, укљу~ују}и део Тоскане и део Кампаније, побунио 726. године, и постао слободна др`ава под вла{}у Сената тог града. Ауторитет Сената у гра|анским стварима од тада је била апсолутан, јер се ауторитет Папе до тада није протезао даље од ствари саме Цркве. У то време су Ломбарди, тако|е ревни за обо`авање ликова, и претендују}и да подр`е папску ствар, напали градове Егзархата; и најзад, тј. 752. године, заузели су Равену, и укинули Егзархат (Сигониус иб. ад. Анн. 726,752). Ово је било прво од три царства која су пала пред малим рогом. Године 751., папа Зехарије је свргнуо Килдерика, лењог и бескорисног цара Француске, и последњег од рода Меровеја, а одре{ив{и његове поданике њихове заклетве о вазалској верности, дао је то царство Пипину, мајордому палате, и тиме стекао новог и мо}ног пријатеља (Сигон. иб. Анн.750.). Његов наследник папа Стефан ИИИ, знају}и боље како да се бави гр~ким царем него Ломбардима, оти{ао је следе}е године цару Ломбарда да га наговори да врати Егзархат цару. Не успев{и у томе, оти{ао је у Француску и наговорио Пипина да узме Егзархат и Пентапољ од Ломбарда, и да их да св. Петру. У складу с тим је Пипин до{ао са војском у Италију, и у~инио да Аистулф, цар Ломбарда, обе}а ту предају; али, следе}е је године Аистулф, напротив, да би се осветио папи, опсео град Рим. На то је папа послао писма Пипину, у којима му је говорио да }е, ако не до|е брзо против Ломбарда, бити екскомунициран. Пипин је стога, пла{е}и се револта својих поданика, и буду}и заду`ен од Римске цркве, опсео Ломбарде у Павији и присилио их да предају Егзархат и регију Пентапоља папи у трајни посед. Тако је папа постао господар Равене, и Егзархата, изузев неких градова; и кљу~еви су послати у Рим, и поло`ени на Конфесију св. Петра, то јест на његов гроб код високог олтара, као {то је гласио напис на једном Пипиновом нов~и}у. То је била година 755., а отада су папе, као световни прин~еви, пропу{тали у својим посланицама и булама да беле`е године гр~ких царева, као {то су то до тада ~инили.
По{то су после овога Ломбарди нападали папине земље, папа Адријан је у помо} позвао Карла Великог, Пипиновог сина и наследника (Сигон. иб. Анн. 773.). У складу с тим, Карло је у{ао у Италију са војском, напао Ломбарде, сру{ио њихово царство, загосподарио њиховим земљама и вратио папи не само оно {то су од њега узели, ве} и остатак Егзархата за који су били обе}али Пипину да }е му га предати, али су га до тада задр`али; дао му је и неке градове Ломбарда, а заузврат су га Римљани у~инили патрицијем, и добио је власт да потвр|ује изборе папа који су му подно{ени. Те ствари де{авале су се 773. и 774. године. Ово царство Ломбарда било је друго царство које је пало пред малим рогом. Али Рим, који је требало да буде његово седи{те, јо{ није био његов.
Године 776. Лав ИИИ је, бив{и изабран за папу, обавестио о свом избору Карла Великог преко својих посланика, {аљу}и му на поклом златне кљу~еве Петрове Конфесије и заставу града Рима; ово прво као признање папског др`ања градова у Егзархату и Ломбардији даром Карла, а друго као симбол тога да Карло треба да до|е и покори Сенат и народ Рима, као {то је то у~инио са Егзархатом и царством Ломбарда (Сигон. де регно Итал. ад Анн. 796.). Јер, папа је у исто време `елео да Карло по{аље неке од својих прин~ева у Рим, који би могли њему подвр}и римски народ, и везати их заклетвом ин фиде & субјецтионе, у верности и пот~ињености, како његове ре~и наводи Сигоније.
Отуда је до{ло до неразумевања изме|у папе и тог града; и Римљани су, две или три године касније, уз помо} дела све{етнства, подигли такве мете`е против њега да је до{ло до једног новог стања ствари на целом Западу. Јер два све{теника опту`ила су га за зло~ине, и Римљани су га, ору`аном силом, заробили, свукли му све{тени~ку оде`ду и затворили га у манастир. Али он је уз помо} пријатеља побегао, и то у Нема~ку, Карлу Великом, којем се `алио на то да су Римљани деловали против њега планирају}и да сру{е сав ауторитет цркве и да поврате своју стару слободу. У његовом одсусутву су његови ту`итељи својим снагама опусто{или поседе Цркве и послали опту`бе Карлу, који је пак крајем те године послао папу назад у Рим са великом пратњом. Племи}и и бискупи Француске који су га пратили, испитали су главне во|е његових ту`итеља у Риму, и послали их у тамницу у Француској. То се де{авало 799. године. Следе}е године је Карло и сам оти{ао у Рим, и на заказани дан председавао једном Сабору италијанских и француских бискупа да би ~уо обе стране. Али кад су папини противници о~екиивали да }е бити саслу{ани, Сабор је објавио да је он, који је надре|ен свим људима, изнад тога да му суди ико други осим он сам; на то је он дао све~ану изјаву о својој невиности пред целим народом, и у~инив{и то сматран је оправданим (Виде Анастасиум). Ускоро потом, на Бо`и}, римски народ, који је до тада бирао свог бискупа и ра~унао да су они и њихов Сенат наследили права старог Сената и римског народа, изабрао је Карла за свог цара и пот~инио му се на на~ин на који се старо Римско царство и његов Сенат пот~ињавали старим римским царевима. Папа га је крунисао, и помазао светим уљем, и кле~ао на коленима пред њим на на~ин на који су се обо`авали стари римски цареви.
 Цар је, с друге стране, дао заклетву папи. Цар је тако|е у~ињен конзулом Рима, а његов син Пипин крунисан за цара Италије; отада се цар називао: "Царолус серениссимус, Аугустус, а Део цоронатус, магнус, пацифицус, Ромае губернанс империум, или Император Романорум"; и за њега се молило у црквама у Риму. Његов лик био је отада стављан на новац Рима, док су непријатељи папе, око 300 Римљана и два или три све{теника, осу|ени на смрт. Те три стотине Римљана погубљене су у једном дану у Латеранским пољима, али је све{теницима посредовањем папе било опро{тено, и протерани су у Француску. Тако је титула римског цара, која је до тада припадала гр~ким царевима, овим ~ином пренесена на Запад, царевима Француске. После ових ствари Карло је дао град и војводство Рима папи, подре|ено њему као цару Римљана; провео је зиму уре|ују}и ствари Рима, и оне апостолске бискупије и целе Италије, гра|анске и црквене, и доносе}и нове законе за њих; вратио се у Француску следе}ег лета, остављају}и град под његовим Сенатом, под папом и под собом (Сигон. де регно итал.). Али ~ув{и да његове нове законе не по{тују судије у диктирању закона, нити народ у његовом по{тивању, да велика{и узимају слуге од слободних људи, и из цркава и манастира, да раде у њиховим виноградима, пољима па{њацима и ку}ама, и настављају да тра`е од њих стоку и вино, и да угњетавају оне који слу`е црквама, написао је свом сину Пипину да исправи ове злоупотребе, пази на Цркву и настоји да се његови закони спроводе.
Сад ја узимам да су Сенат, народ и кне`евина Рима онај тре}и цар којег је свргнуо мали рог, и ~ак да је то главни ме|у њима. Јер овај народ је изабрао папу и цара; а сад му је, бирају}и цара и ~ине}и га конзулом, признато задр`авање ауторитета старог римског Сената и народа. Овај град био је метропола старог Римског Царства, представљеног ~етвртом звери у Књизи пророка Данила; а пот~ињавају}и Сенат и народ и Кне`евину, он је постао метропола малог рога те звери, и комплетирао Петрову о~евину, које је било царство тог рога. Поред тога, ову победу пратиле су ве}е последице него оне над друга два цара. Јер она је установила Западно царство, које наставља да траје до данас. Она је установила папу изнад јурисдикције римског Сената, и изнад оне Сабора италијанских и француских бискупа, и ~ак изван сваке људске јурисдикције, и дало му супремацију над западним црквама и њиховим Саборима у великом степену. Она му је дало "да буде крупнија од других звери", тако да кад је ова нова религија по~ела да се установљава у духу људи, она се за примат борила не само са царевима, ве} ~ак и са самим Западним царем. Приметно је тако|е да је оби~ај љубљења папиних стопала, по~аст изнад оне царева и царева, настао у ово време. Има неких примера тога у деветом веку; Платина нам ка`е да стопала папе Лава ИВ, према древном оби~ају, љубили сви који су му долазили; а неки ка`у да је Лав ИИИ установио овај оби~ај, претварају}и се да му је рука инфицирана пољупцем једне `ене. Папа је тако|е по~ео и да канонизује свеце отприлике у ово доба, и да дели опро{тајнице; неки ка`у да је Лав ИИИ био први аутор свих ових ствари. Даље је приметно то да је Карло Велики изме|у 775. и 796. године покорио целу Нема~ку од Рајне и Дунава на север до Балти~ког мора, а на исток до реке Теис, {ире}и своја освајања и у [панију све до реке Ебра; а овим освајањима он је ударио темељ новог царства, и у исто време {ирио римокатоли~ку религију на све освојене облсати, обавезују}и Саксонце и Хуне, који су били незнабо{ци, да приме римску веру, деле}и своје северне освојене територије на бискупије, додељују}и десетке све{тенству и данак папи; свим тим је Римска црква била врло пове}ана, обога}ена, узви{ена и оја~ана.
У горе споменутој "дисертацији о неким нов~и}има Карла Великог, Лувига Побо`ног, Лотара и њихових наследника, {тампаној у Риму", налази се црте` мозаика који је по налогу папе Лава ИИИ направљен у његовој палати код цркве Јована Лутеранског, у спомен на његово слање заставе града Рима, занимљиво изра|еног, Карлу Великом, а који је јо{ увек стајао тамо у време писања ре~ене књиге. На том мозаику приказан је Петар са три кљу~а у крилу, како додаје палиум (папску оде`ду) папи десном руком, а заставу града Карлу Великом – левом. Поред папе се налазио напис. СЦИССИМУС Д.Н. ЛЕО ПП; поред цара овај, Д.Н. ЦАРВЛО РЕГИ; а под Петровим стопалима ово: БЕАТЕ ПЕТРЕ, ДОНА ВИТАМ ЛЕОНИ ПП, ЕТ БИЦТОРИАМ ЦАРВЛО РЕГИ ДОНА. Овај споменик даје титулу цара Карлу, дакле подигнут је пре него {то је овај постао цар. Подигнут је кад је Петар додавао палиум папи, а папа слао заставу града Карлу, то јест 796. године. Ре~и изнад, "Санцтиссимус Доминус ностер Лео Папа Домино ностро Цароло Реги", односе се на поруку; а ре~и испод, "Беате Петре, дона витам Леони Папае & вицториам Цароло реги дона", молитва су да у том подухвату Бог са~ува `ивот папе, а да победу цару над Римљанима. Три кљу~а у Петровом крилу озна~авају кљу~еве три дела његовог Патримонија, оног Рима са његовим војводством, на које је папа полагао право и освајао га, и оних територије Равене са Егзагатом и територије узете од Ломбарда – оба новоосвојена. Ово су била три подру~ја власти, ~ији су кљу~еви били у крилу св. Петра, и ~ије је круне сад носио папа, и ~ијим је освајањем постао мали рог на ~етвртој звери. По томе {то је Петар давао палиум папи десном руком, а заставу града цару левом, и {то је папа именован пре цара у овом запису, мо`е се разумети да се папа тад сматрао супериорнијим по достојанству од земаљских царева.
После смрти Карла Великог, његов син и наследник Лудвиг Побо`ни је, на захтев папе, потврдио донације свог деде и оца Римској бискупији (Цонфирматионем рецитат Сигониус, либ. 4. де Регно Италиае, ан. 817.). А у тој потврди он именује прво Рим са његовим војводством, које се проте`е у Тоскану и Кампанију; затим Егзархат Равене, са Пентапољем; и на тре}ем месту територије узете од Ломбарда. Ово су његова три освајања, и он је требало да их добије од цара за кори{тење Цркве "суб интегритате", у потпуности, без царевог ме{ања у њих, или са јурисдикцијом или мо}и папе у њима, осим ако на то није позван у извесним слу~ајевима. Ову ратификацију је цар Лудвиг направио под заклетвом, и као {то је цар Острогота, као признање да др`и царство Италије гр~ког цара, утиснуо лик тог цара на једној страни свог кованог новца, а властити на другој, тако је и папа одао сли~но признање западном цару. Јер папа је сад по~ео да кује новац, и ковани новац Рима отада се правио са главама царева, Карла, Лудвига Побо`ног, Лотара и њихових наследника на једној страни, а са папским записом са друге, јо{ много година.
 
 
 
 ПОГЛАВЉЕ ВИИИ О мо}и једанаестог рога Данилове ~етврте звери да мења времена и законе
За време владавине гр~ког цара Јустинијана, и опет за владавине Фока, римски бискуп добио је неку власт над гр~ким црквама, али не задуго. Његова стална власт била је само над народима Западног Царства, које представља Данилова ~етврта звер. А ову јурисдикцију поставио је едикт царева Грацијана и Валенцијана (видети Анналс де Барониус, Анно 381. Сецт. 6). Овај едикт, без имена и Валенса и Теодосија у наслову, донесен је у време изме|у њихових владавина, то јест крајем 378. или по~етком 379. године. Он је упу}ен "Праефецти Праеторио Италиае & Галиае" и стога је био оп{ти. Јер "Праефецтус Праеторио Италиае" владао је Италијом, Западним Илириком и Африком; а "Праефецтус Праеторио Галлиае" владао је Галијом, [панијом и Британијом. Давање ове јурисдикције папи дало је неколиким бискупима прилику да му писмено тра`е ре{ења за неке сумњиве слу~ајеве, на {то је он одговарао декреталним посланицама; отада је он давао законе западним црквама таквим посланицама. Химерије, бискуп од Торакоа, главног града провинције [паније, писао је папи Дамасу ради његовог усмеравања око извесних црквених ствари, али је то писмо стигло у Рим тек после Дамасове смрти, 384. године. Његов наследник Сирик одговорио је на исту законодавним ауторитетом. Папа Либерије је за време владавине Јовиана или Валенцијана послао оп{те декрете провинцијама, наре|ују}и да аријанце не треба поново крстити; то је у~инио у корист Александријског сабора, да ви{е ни{та не треба од њих тра`ити, осим да се одрекну својих ставова. За папу Дамаса ка`у да је декретом одредио на једном Римском сабору да десетке и десетине треба пла}ати под претњом анатеме; и да "Слава Оцу", итд, треба да се говори или пева на крају Псалама. Али прва декретална посланица која данас постоји је она Сирикија Химерију, којом је папа у~инио Химерија својим намесником над целом [панијом ради објављивања његових декрета и надгледања њиховог по{товања. Бискуп од Севиље тако|е је понекад био папски намесник. А папа Хормисда у~инио је бискупа од Севиље својим намесником над Боетиком и Лузитанијом, а бискупа од Таракоа својим намесником над свом осталом [панијом, како изгледа из његових посланица овоме (Хормисд. Епист. 24.26.).
Папа Инокентије, први је, у својој декреталној посланици бискупу Руана у Француској, 404. године, сходно Грацијановом едикту, донео декрет. По овим писмима изгледа ми да је Галија сад била подре|ена папи, и да је била таква извесно време пре тога, и да је бискуп од Руана био тада његов намесник, или један од њих; јер папа му наре|ује да упу}ује ве}е ствари Римској столици, у складу са оби~ајем. Али бискуп од Арла ускоро је постао папски намесник над целом Галијом, јер папа Зосим, године 417, наре|ују}и да нико не мо`е имати приступ к њему без овла{тења његових намесника, дао је Патроклу, бискупу Арла, ову власт над Галијом. А да је бискуп од Арла био понекад папин викар (намесник) над целом Француском потвр|ују и сви бискупи дијецезе Арла у свом писму папи Лаву И.
Утицајем истог царског едикта, не само [панија и Галија, ве} је и Илирик постао подре|ен папи. Дамас је у~инио Асколија, или Аколија, бискупа Солуна, метрополе Исто~ног Илирика, својим намесником за саслу{авање слу~ајева, а године 382. је Аколије, кад га је позвао папа Дамас, до{ао на сабор у Рим. Папа Сирикије, Дамасов наследник, декретом је изјавио да ниједан бискуп не треба да се рукопола`е у Илирику без сагласности Анисија, Аколијевог наследника. А следе}е папе дале су Руфусу, Анисијевом наследнику, мо} да сазива провинцијске саборе, јер у Холстенијевим збиркама постоји један изве{тај о сабору у Риму сазваном под папом Бонифацијем ИИ, на којем су показана писма Дамаса, Сирикија, Инокентија И, Бонифација И, и Целестина, римских бискупа, Алколију, Анисију и Руфусу, бискупима Солуна; у тим писмима они су им препору~ивали саслу{авање слу~ајева у Илирику, које даје Господ и свети канони Апостолске бискупије по целој тој провинцији.
Западни Илирик обухватао је Панонију Приму и Секунду, Савију, Далмацију, Норикум Медитеранеум и Норикум рипенсе; метропола му је био Сирмиум, док Атила није разорио тај град. После тога је Лауреакум постао метропола Норикума и обе Паноније, а Салона метропола Далмације. Сад су бискупи Лауреакума и Салоне примили и палиум од папе, а Зосим, у својој декреталној посланици Хезикију, бискупу Салоне, наре|ује му да отка`е апостолске декрете бискупима своје, као и онима суседних провинција (Виде Цароли а С. Пауло Геограпхицам сацрам, стр. 72,73.). Подре|еност ових провинција Римској столици изгледа да је по~ела са Анемијем, којег је за бискупа Сирмиума рукополо`ио Амброз, бискуп Милана, и који је на Савету у Аквилеји, 381. године, објавио своју пресуду. Следе}е године су Анемије и Амброз, са Валеријаном – бискупом Аквилеје, Аколијем – бискупом Солуна и многим другим, оти{ли на сабор у Риму, који се састао ради одбијања Гр~ке цркве ве}ином гласова, и уздизања ауторитета Апостолске бискупије, као {то је поку{ано раније на сабору у Сардици.
Аквилеја је била други град Западног Царства, и звана од неких "други Рим". Она је била метропола Истре, Јулијског Форума и Венеције, а њену подре|еност Римској бискупији манифестује декретална посланица Лава И, упу}ена Никети, бискупу тог града; јер папа, након отпо~ињања своје посланице, беле`и одговор на питања која је Никета поставио. Григорије Велики је 591. године позвао Севера, бискупа Аквилеје, да се појави пред њим на сабору у Риму (Грег. М. либ. И Индиц. 9. Епист. 16). Бискупи Аквилеје и Милана створили су један другог, и стога су били једнаког ауторитета и сли~не подре|ености Римској бискупији. Папа Пелагије је око 557. године сведо~ио о томе (Апуд Гратианум де Медиоланенси & Аqуилиненси Еписцопис). Ове ре~и имплицирају да је рукополагање ова два бискупа припадало Римској бискупији. Кад је Лавренције, бискуп Милана, екскомуницирао Магнуса, једног од својих презбитера, и умро, Григорије Велики разре{ио је Магнуса, и послао палиум новоизабраном бискупу Констанцију (Грег.М. либ. 3. Епист. 26. & либ. 4. Епист. И.), кога је следе}е године укорио због пристрасности у су|ењу Фортунату (Грег. либ. 5. Епист. 4.) и наредио му да по{аље Фортуната у Рим да му се тамо суди: ~етири године касније помазао је бискупе Милана и Равене да саслу{ају ствар једног Максима (Грег. либ. 9. Епист. 10 & 67), а две године касније, тј. 601. године, кад је Констанције био мртав, а народ Милана  изабрао Деусдедита као његовог наследника, а Ломбарди изабрали другога, Григорије је писао јавном беле`нику, све{тенству и народу Милана (Грег. либ. 11, Епист. 3, 4.) да ауторитетом његових писама Деусдедит треба да се рукополо`и, и да је онај кога су Ломбарди рукополо`или незаконити наследник Амброза; отуда сматрам да је Миланска црква наставила да буде у том стању подре|ености Римској бискупији све од дана Амброза, јер је Амброз сам признавао ауторитет те бискупије.
Дакле, цркве Аквилеје и Милана биле су подре|ене Римској бискупији од дана цара Грацијана. Ајексенције, Амброзов претходник, није био подре|ен Римској бискупији, па је према томе подре|еност Миланске цркве по~ела за време Амброза. Ова дијецеза Милана садр`авала је Лигурију са Исубријом, Котијске Алпе (Алпес Цоттиае) и Рецију, а била је одвојена од дијецезе Аквилеје реком Адуом (Аддуа). Године 844. се миланска бискупија одвојила од Римске, и остала тако одвојена око 200 година, како то овако беле`и Сигоније  (Сигониус де Регно Италиае, либ. 5). Бискуп Равене, метрополе Фламиније и Емилије, тако|е је био подре|ен папи, јер је Зосим, 417. године, екскомуницирао неке од презбитера те цркве и написао једну опомињу}у посланицу о њима све{тенству те цркве као грани Римске цркве: "Ин суа", ка`е он, "хоц ест, ин Еццлесиа ностра Романа". Кад су они из Равене, изабрав{и новог бискупа, обавестили о томе папу Сикста, папа га је уклонио, и рукополо`ио Петра Крисолога на његово место (види "Барониус, Анно 435. Сецт. 24"). Папа Лав И је Лаву, бискупу Равене, кад га је овај о истим питањима консултовао, одговорио декреталном посланицом 451. године. А папа Грегорије Велики, критикују}и Јована, бискупа Равене у погледу кори{тења палиума, говори му о упутству једног од његових претходника, папе Јована, које нала`е да све привилегије раније дате бискупу и цркви Равене треба да се задр`е; на ово је Јован узвратио покорним одговором, а после његове смрти папа Грегорије је наредио посету цркве Равене, потврдио привилегије до тада им дате, и послао свој палиум, по старом оби~ају, њиховом новом бискупу Маринијану. Па ипак је та црква некад отпадала од Цркве Рима, али се и опет вра}ала послу{ности.
Остатак Италије, са суседним острвима, садр`е}и "субурбицариан" регије, или десет провинција под световним намесником Рима, наиме Кампанију, Тоскану и Умбрију, "Пиценум субурбицариум", Сицилију, Апулију и Калабрију, Брутии и Луканију, Самниум, Сардинију, Корзику и Валерију, са~ињавао је праву провинцију бискупа Рима. Јер Сабор у Ници је у свом петом канону налагао да сабори треба да се одр`авају сваког проле}а и јесени у свакој провинцији; а према овом канону, бискупи ове провинције састајали су се у Риму сваких пола године. У овом смислу је папа Лав И применио овај канон на Рим, у једној декреталној посланици бискупима Сицилије. Провинција Рима обухватала је, дакле, Сицилију са онолико Италије и суседних острва колико их је слало бискупе на годи{ње саборе у Риму, али се није протезала на провинције Равене, Аквилеје, Милана, Арла итд., јер су те провинције имале властите саборе. Бискупе сваке провинције Римског царства сабирао је митрополит или бискуп главног града доти~не провинције, и тај бискуп председавао је тим сабором; али бискуп Рима не само да је председавао у свом властитом сабору бискупа "субурбицариан" регија, ве} је издавао и наре|ења митрополитима свих других провинција у Западном Царству, као њихов оп{ти управља~, као {то се мо`е видети из следе}их примера.
Папа Зосим је 417. године позвао Прокула, бискупа Марсеја, да се појави пред сабором у Риму због незаконитих рукополагања, и осудио га, као {то спомиње у неколико својих посланица. Папа Бонифације И је 419. године, на `албу све{тенства Валенције против бискупа Максима, сазвао бискупе целе Галије и седам провинција да се окупе на један сабор против њега; а ка`е у својим посланицама да су сли~но ~инили и његови претходници. Папа Лав И сазвао је оп{ти сабор свих провинција [паније да се одр`и у Галаецији против манихеја и присцилијанаца, како то ка`е у својој декреталној посланици Турибију, једном {панском бискупу. А у једној од својих декреталних посланица Никети, бискупу Аквилеје, наре|ује му да сазове сабор бискупа те провинције против пелагијеваца, који би могао ратификовати све синодске декрете које је ве} ратификовала бискупија Рима против те јереси. А у својој декреталној посланици Анастазију, бискупу Солуна, нало`ио је да бискуп треба да одр`ава два провинцијска сабора сваке године, а да се обрати за те`е слу~ајеве бискупији Рима; и ако је по био каквом необи~ном слу~ају неопходно да се сазове сабор, он не треба да замара бискупе под собом, ве} да се задовољи са по два бискупа из сваке провинције и не задр`ава их преко петнаест дана.
У истој посланици он описује облик црквене власти тад установљене, такав да се састоји у подре|ености свих цркава Римској бискупији. Ове ре~и довољно показују монархијски облик власти тад установљен у црквама Западног Царства под бискупом Рима, помо}у царског декрета Грацијана, и позива и декреталних посланица на њему утемељених.
Исти папа Лав, након {то је на једном савету у Риму донесена осуда Хиларија, бискупа Арла, због онога {то је у~инио једним провинцијским саветом у Галији, одатле је искористио прилику да издејствује следе}и едикт од западног цара Валенцијана ИИИ за апсолутније успостављање ауторитета његове бискупије над свим црквама Западног царства. Овим едиктом цар Валенцијан је наредио апсолутну послу{ност вољи бискупа Рима по свим црквама свог царства, и објављује да је за бискупе поку{авање било које ствари без папиног ауторитета противно старом оби~ају, и да бискупе позване да се појаве пред његовом јурисдикцијом мора тамо допратити гувернер те провинције; он приписује ове привилегије Римске бискупије концесијама својих умрлих претходника, то јест едикту Грацијана и Валенцијана ИИ; по том ра~уну, ова доминација Римске цркве сад је постојала 66 година, а ако за све то време није била довољно успостављена, овај нови едикт био је довољан да је постави ван сваке сумње по целом Западном Царству. Отуда сви бискупи провинције Арла у свом писму папи Лаву, године 450, моле за поновно успостављање привилегија њиховог митрополита.
Док се уздизала ова црквена власт, северни варварски народи нападали су Западно царство, и основали неколико царевстава у њему, друга~ијих религија од оне Римске цркве. Али та царства постепено су пригрлила римску веру, и у исто време пот~инила се папском ауторитету. Франци су се у Галији пот~инили крајем петог века, Готи у [панији крајем {естоог, а Ломбарде је у Италији покорио Карло Велики 774. године. Изме|у година 775. и 794, исти Карло про{ирио је папин ауторитет на целу Нема~ку и Ма|арску све до реке Тесе и Балти~ког мора; затим га је поставио изнад сваке људске јурисдикције, и у исто време му помогао у пот~ињавању града и војводства Рима. Преобра}ењем десет царстава у римску религију, папа је само пове}ао своју духовну власт, али јо{ није израстао као рог звери. Његова световна мо} у~инила га је једним од рогова, а ту власт стекао је у другој половини осмог века, пот~ињавају}и три од претходних рогова, како је горе описано. А сад је, стекав{и световну власт и мо} изнад сваке људске јурисдикције, владао изгледају}и "крупнији од других" (Данило  7,20), и времена и закони били су отада дати у његове руке, за време, временâ и пола времена (Данило 7,25), или три и по времена, то јест 1260 соларних година, ра~унају}и време за календарску годину од 360 дана, а један дан за соларну годину. После тога }е "сести суд, и узе}е му се власт" (Данило 7,26), не одједном, ве} постепено, "те }е се истребити и затрти сасвим. А царство и власт и вели~ина царства под целим небом да}е се, постепено, народу светаца Свеви{њег, ~ије царство је ве~но царство, и све власти }е му слу`ити и слу{ати га" (Данило 7,26-27).
 
ПОГЛАВЉЕ ИX  О царствима која код Данила представљају ован и јарац
Друго и тре}е царство, које представљају медвед и леопард, опет су представљена овном и јарцем, али с том разликом {то ован представља царства Ми|ана и Персијанаца од по~етка сва ~етири царства, а јарац представља царство Грка до њиховог краја. Овим средствима, под типом овна и јарца, опет се описују времена сва ~етири царства: "Подигох о~и", ка`е Данило, "и видех, и гле стаја{е пред реком (Улаи) ован, који има{е два рога, а рогови беху високи, али један бе{е ви{и од другога, и ви{и порасте после (Данило 8,3) – А ован …, који има два рога, то су цареви мидски и персијски" (Данило 8,20); не две особе ве} два царства, царства Мидије и Персије; а царство Персије било је ви{и рог и порасло је касније. Царство Персије уздигло се кад се Кир, тек освојив{и Вавилон, одметнуо од Дарија, цара Ми|ана, и поставио Персијанце изнад Ми|ана. То је био рог који је порастао после. А рог који је први израстао био је царство Ми|ана, од времена кад су Сијаксакас и Навуходоносор освојили Ниниву и ме|у собом поделили Асирско Царство. Царства Мидије и Вавилона била су истовремена, и дигла су се заједно падом Асирског Царства; проро~анство о ~етири звери по~иње једним од њих, а оно о овну и јарцу другим. Као {то ован представља царство Мидије и Персије од по~етка ~етири звери, тако јарац представља царство Грка до краја тих монархија. У владавини његовог великог рога, у ~етири рога која су га наследила, он представља ово царство у току владавине леопарда; а у владавини његовог малог рога, који  је израстао током каснијег времена владавине ова ~етири, и после њиховог пада постао мо}ан не својом силом, он га представља у току владавине ~етврте звери. 
"Руњави јарац", ка`е Данило, "је цар Гр~ке", то јест царство; а "велики рог изме|у његових о~ију је први цар"; не први монарх, ве} прво царство, оно које је трајало за време владавине Александра Великог, и његовог брата Аридеја и два млада сина, Александра и Херкула. [то се он (рог) сломи, и место њега нарасто{е ~етири (рога), то су ~етири царства која }е настати из тог народа (Грка), али не у његовој (првог рога) сили (Данило 8,22). Та ~етири рога су дакле ~етири царства, и према томе, први велики рог којег су наследили – прво је велико царство Грка, оно које је изградио Александар Велики, "Ан. Набонасс". А ова ~етири су она Касандра, Лизимаха, Антигона и Птоломеја.
"А на крају царевања њиховог, кад безаконици навр{е меру, наста}е цар" (или ново царство) бестидан и лукав. "Мо} }е му бити велика, али не његовом властитом мо}и" (Данило 8,23). Овај цар био је последњи рог јарца, мали рог који је иза{ао из једног од ~етири рога, и нарастао прекомерно велики. Последње време њиховог царства било је кад су Римљани по~ели да их покоравају, то јест кад су покорили Персеја, цара Македоније, најва`нијег царства Грка. А у то време су безаконици навр{или меру: јер тад је првосве{тени{тво изло`ено на продају, судови Храма били су продати да се плати та куповина, а првосве{теник је, са неким од Јевреја, издејствовао дозволу од Антиоха Епифана да ~ини по уредбама незнабо`аца и основао {колу у Јерусалиму за поду~авање тим уредбама. Затим је Антиох заузео Јерусалим ору`аном силом, убио 4.000 Јевреја, укинуо богослу`ење, заповедио да се спали Мојсијев закон, и успоставио обо`авање паганских бо`анстава по целој Јудеји. Исте те године, ан. Набонасс. 580, Римљани су освојили Македонију, главни од ~етири рога. До тада је јарац био мо}ан властитом мо}и, али је отада по~ео да буде под Римљанима. Данило разликује времена, описују}и врло детаљно акције царева Севера и Југа, она два од ~етири рога која су се грани~ила са Јудејом, док Римљани нису покорили Македонију; а од тада доти~у}и само главне револуције које су се де{авале унутар народâ представљених јарцем. У овом каснијем временском периоду требало је да се мали рог подигне и израсте мо}ан, али не својом мо}и.
Трима првим од Данилових звери узета је власт, свакој од њих при расту следе}е звери; али `ивоти су им проду`ени, и све од њих су и даље `иве. Тре}а звер, леопард, владала је у виду своје ~етири главе, до успона ~етврте звери, или царства Латина; и `ивот му је проду`ен под њиховом мо}и. Овај леопард, владају}и у виду своје ~етири главе озна~ава исту ствар као и јарац који влада у виду своја ~етири рога; дакле је јарац владао у виду своја ~етири рога до успона Данилове ~етврте звери, царства Латина; затим су му Латини узели власт, али му је `ивот проду`ен под њиховом мо}и. Латини нису обухва}ени народима представљеним јарцем у овом проро~анству; њихова власт над Грцима само је именована у њему, да се разликују времена у којима је он био мо}ан, али не властитом силом. Он је био мо}ан властитом силом док му ту власт нису узели Латини; после тога, `ивот му је проду`ен под њиховом вла{}у, и до овог проду`авања његовог `ивота до{ло је у данима његовог последњег рога; јер у данима тог рога Јарац је постао мо}ан, али не властитом силом.
Сада, по{то је овај рог био рог Јарца, треба да га тра`имо ме|у народима који су са~ињавали тело тог јарца. Ме|у тим народима он је требало да се уздигне и нарасте мо}ан; "нарастао је мо}ан према југу, и према истоку, и према красној земљи" (Данило 8,9); и стога је требало да нарасте у северозападном делу тих народа, и про{ири своју власт ка Египту, Сирији и Јудеји. У каснијем времену царевања ~етири рога, он је требало да израсте из једног од њих и пот~ини остале, али не властитом силом. Требало је да му помогне једна страна сила, мо}нија од њега, сила која је преузела власт тре}е звери – сила ~етврте звери. А такав један мали рог било је царство Македоније, од времена кад је постало пот~ињено Римљанима. Ово царство, победом Римљана над Персејем, царем Македонаца, Анно Набонасс. 580, престало је да буде један од ~етири рога Јарца, и постало власт једне нове врсте; не рог ~етврте звери, јер је Македонија припадала телу тре}е, ве} рог тре}е звери једне нове врсте, јар~ев рог који је израстао мо}ан, али не властитом силом, рог који је израстао и постао мо}ан под једном страном мо}и, мо}и Римљана.
Римљани су, заостав{тином Атала, последњег цара Пергама, ан. Набонасс. 615, наследили то царство, укљу~ују}и целу Малу Азију на овој страни планине Тауруса. Анно Набонасс. 684. и 685. они су покорили Јерменију, Сирију и Јудеју; Ан. Набонасс. 718. пот~инили су Египат. А овим освајањима мали рог "нарасте врло велик према југу и истоку и према красној земљи. И нарасте ~ак до војске небеске; и обори на земљу неке од те војске и од звезда, и погази их" (Данило 8,9.10), то јест народ и велике људе Јевреја. "И нарасте до поглавара тој војсци" (Данило 8,11), Месије, принца Јевреја, којег уби, Ан. набонасс. 780. И узе `ртву свагда{њу, и место његове светиње обори се; наиме, у ратовима које су исто~ни народи, под водством Римљана, водили против Јевреја, кад су Нерон и Веспазијан били цареви, Ан. Набонасс. 816., 817. и 818. "И војска му би дана против `ртве свагда{ње због преступа, и она обори истину на земљу, и ~иња{е и напредова{е" (Данило 8,12). Овај преступ се у следе}им стиховима назива "преступ пусто{ења"; у Данилу 11,31 "гнусоба која пусто{и"; а код Матеја 24,15 "гнусоба пусто{ења, о којој говори пророк Данило, како стоји на светом месту". Он се мо`е стога повезати углавном са обо`авањем Јупитера Олимпијског у храму који је изградио Хадријан, на месту јеврејског Храма, и са устанком Јевреја под Бар-Косбом, тиме изазваним, и пусто{ењем Јудеје које је уследило након тога. "Онда ~ух", ка`е Данило, "једног свеца како говори, и другог свеца како говори том свецу који говора{е: Докле }е трајати та утвара за свагда{њу `ртву, и преступ пусто{ења. да се дају и светиња и војска да се газе? И ре~е ми, до две хиљаде триста дана; онда }е се светиња о~истити". Данилови дани су године; а ове године могу се мо`да бројати или од римског уни{тења Храма за владавине Веспазијана, или од оскврњења светиње обо`авањем Јупитера Олимпијског, или од пусто{ења Јудеје до којег је до{ло крајем Јеврејског рата, протеривањем свих Јевреја из њихове властите земље, или од неког другог датума које }е време открити. Од тада надаље последњи рог јарца наставио је да буде мо}ан под Римљанима, до владавине Константина Великог и његових синова; а онда се он, поделом Римског Царства изме|у гр~ких и латинских царева, одвојио од Латина, и постао Гр~ко Царство само, али ипак под вла{}у једне римске породице; а сада је он мо}ан под вла{}у Турака.
За овај последњи рог неки узимају Антиоха Епифана, али не врло оправдано. Рог  једне звери никад се не узима за једну особу; он увек озна~ава једно ново царство, а Антиохово царство било је старо. Антиох је владао над једним од ~етири рога, а мали рог је био пети под својим одговарају}им царевима. Овај рог био је испо~етка мали, и нарастао је прекомерно велик, али то са Антиохом није био слу~ај. Он (мали рог) описан је велик изнад свих бив{их рогова, а Антиохово није било такво. Његово царство је, напротив, било слабо, и вазално у односу на Римљане, а он га није про{ирио. Тај "цар био је `естоке појаве, и ~удесно је пусто{ио, и напредовао је и ~инио", то јест напредовао је у својим бављењима против светог народа; али Антиоха је избацила из Египта оби~на порука Римљана, а касније су га потукли и одбили Јевреји. Тај рог био је мо}ан ту|ом силом, а Антиох је деловао за себе. Тај рог устао је против принца небеске војске, принца прин~ева; а ово није карактеристика Антиоха ве} Антихриста. Тај рог је оборио Светињу, а то Антиох није у~инио; он ју је оставио да стоји. Светиња и војска били су га`ени 2300 дана, а у Даниловим проро~анствима дани представљају године; али скврњење Храма за време владавине Антиоха није трајало толико природних дана. Требало је да они трају до времена краја, до последњег краја гнева против Јевреја; а овом гневу јо{ није крај. Требало је да трају док се Светиња која је била оборена о~исти, а Светиња јо{ није о~и{}ена.
Ово проро~анство о овну и јарцу поновљено је у последњем проро~анству у Данилу. Ту ан|ео говори Данилу да "је стао да помогне Дарију Ми|анину, и да треба јо{ три цара да настану у Персији, (Кир, Камбиз и Дарије Хистап), а ~етврти (Ксеркс) }е бити далеко богатији од њих свих, и својим укрепљен богатством све }е подигнути на Гр~ко царство" (Данило 11,1.2). Ово се односи на овна, ~ија су два рога били царства Мидије и Персије. Затим он наставља описују}и рогове Јарца тиме {то "}е настати силан цар, који }е владати великом др`авом и радити {та хо}е" (Данило 11,3), и {то }е се негово царство расути и поделити у ~етири мања царства, не ме|у његове потомке. Затим ан|ео описује акције два од ових царстава која су се грани~ила са Јудејом, наиме Египта и Сирије, зову}и их царевима Југа и Севера, то јест у односу на Јудеју, и затим настваља тај опис до времена краја царевања та ~етири цара, и до владавине Антиоха Епифана, кад је требало да безаконици навр{е меру. У осмој години Антиоха, години у којој је он оскрнавио Храм и поставио незнабо`а~ка бо`анства по свој Јудеји, а Римљани освојили царство Македоније, тај проро~ки ан|ео напу{та описивање де{авања царева Југа и Севера и по~иње да описује она Грка под владом Римљана, овим ре~има: "И војска }е стајати уза њ, и оскврну}е светињу у граду…". У оригиналном тексту, у Данилу 11,8 стоји: "…после тог цара." Тако овде, оригинални текст мо`е гласити "после њега", односно "после једног од њих" (Данило 8,9).
Ору`је (руке) свугде у овим проро~анствима Данила представља војну силу једног царства, а оно устаје кад царства освајају и постају мо}на. Римљани су освојили Илирик, Епир и Македонију, у години Набонасара 580, а тридесет година касније, последњом наредбом и тестаментом Атала, последњег цара Пергама, они су наследили то богато и успе{но царство, то јест целу Азију на овој страни планине Таурус; а {ездесет девет година касније, покорили су царство Сирије и свели га не једну провинцију; тридесет ~етири године касније у~инили су сли~но и са Египтом. Свим овим корацима римско ору`је уздигло се изнад Грка. А после јо{ 95 година, ратују}и против Јевреја, "оскврнули су светињу снаге, и однели свагда{њу `ртву и", на њено место ускоро потом, "поставили гнусобу која пусто{и земљу" (библијски цитати преведени су на неким местима директно из Њутновог текста, и незнатно се разликују од превода \уре Дани~и}а, код нас уоби~ајеног – прим. прев.). Јер ова гнусоба постављена је после Христових дана (Матеј 24,15). У 16. години владавине цара Хадријана, 132. године, они су поставили ту гнусобу градњом храма Јупитеру Капитолинском тамо где је стајао Храм у Јерусалиму. На то су се Јевреји под водством Бар-Косбе дигли на ору`је против Римљана и у том рату је 50 градова уни{тено, 895 од њихових најбољих мањих градова разорено, а 580.000 људи побијено ма~ем; а крајем тог рата, 136. године, сви су протерани из Јудеје под претњом смрти; у то време је та земља остала пуста од својих становника.
То да ан|ео прелази на овај на~ин са ~етири царства Грка на Римљане, како владају над Грцима, потвр|ује то {то на следе}ем месту он описује судбину хри{}ана до времена краја, овим ре~има: "И они који разумеју ме|у људима поу~и}е многе, па ипак }е пасти ма~ем и огњем, ропством и грабе`ом много дана." "Кад падну прими}е мало помо}и", наиме, за време владавине Константина Великог; "… али многи }е пристати с њима дволи~е}и. А неки од разумних }е пасти да се иску{ају, и да се о~исте од дволи~ника, и да се убеле све до времна краја." А мало касније, за време краја се ка`е да је "време, временâ и пола времена" (Данило 11,33 и даље); {то је трајање владавине последњег рога Данилове ~етврте звери, и @ене и њене Звери у књизи Откривење.
 
ПОГЛАВЉЕ X О проро~анству седамдесет седмица
Визија лика састављеног од ~етири метала дата је прво Навуходоносору, а онда и Данилу у сну, и Данила су тад по~ели славити због откривања тајни (Језекекиљ 28,3). Визија ~етири звери, и сина ~ове~јег како долази на небеским облацима, тако|е је дата Данилу у сну. Она о овну и јарцу јавила му се по дану, кад је био поред реке Улај, а објаснио му ју је проро~ки ан|ео Гаврило. Она се ти~е "принца над војском, и принца над прин~евима"; а сад у првој години Дарија Ми|анина над Вавилоном, исти проро~ки ан|ео јавља се Данилу опет, и обја{њава му {та је зна~ио Син ~ове~ији, принц над војскама и принц над прин~евима. Проро~анство о "Сину ~ове~ијем" који долази на облацима односи се на други Христов долазак, онај о "принцу над војском" односи се на Његов први долазак; а ово проро~анство о Месији, обја{њавају}и их, односи се на оба та доласка, и одре|ује њихово време. Ово проро~анство, као и сва остала Данилова, састоји се од два дела, уводног проро~анства и његовог обја{њења; ту целину ја овако преводим и тума~им.
"Седамдесет је седмица одсе~ено твом народу и твом граду светом да се свр{и преступ, и да нестане греха, да се окаје неправда и да се доведе ве~на праведност, да се укине визија и пророк, и пома`е Најсветији.
Знај тако|е и разуми: од кад иза|е наре|ење да се обнавља и да се гради Јерусалим, до Помазаника војводе би}е седам седмица.
Ипак }е {ездесет две седмице да се улице и зидове изграде, али у те{ка времена; а после ове {ездесет две седмице Помазаник }е бити погубљен и ни{та му не}е остати. Али људи једног принца који }е до}и разори}е град и светињу; и крај }е му до}и са једним потопом, и до краја рата пусто{ења су одре|ена.
Ипак }е он потврдити завет са многима за седмицу дана; а за половину седмице узрокова}е то да се укине `ртва и принос; и на крилу гнусобâ он }е га у~инити пустим, све до свр{етка, и да се оно {то је одре|ено излива на ту пусто{."
"Седамдесет седмица је одсе~ено твом народу и твом граду светом да се свр{и преступ", итд. Овде се, стављањем једне седмице за седам година, ра~уна 490 година од времена кад }е расејани Јевреји поново да се интегри{у у један народ (видети Исаија 23,13)  и један свети град до смрти и васкрсења Христа, ~име }е се "свр{ити преступ и нестати греха, и окајати неправда и довести ве~на праведност, и ова визија остварити, и пророк запе~атити" – тај пророк којег су Јевреји о~екивали; и ~име }е Најсветији бити помазан, он који се, дакле, у следе}им ре~има зове Помазаник, то јест Месија, или Христ. Јер повезивањем испуњења визије са испа{тањем греха, 490 година навр{авају се смр}у Христа. Расејани Јевреји постали су један народ и град кад су се први пут вратили у једно полити~ко тело; а ово се десило у седмој години Артаксеркса Лонгимана, кад се Јездра вратио са једним делом Јевреја из ропства и о`ивео јеврејско богослу`ење, и са царевим налогом створио судије у целој земљи, да суде и управљају људима по закону Бога и цара (Језекиљ 7,25). Била су само два повратка из ропства, Зоровавељово и Јездрино; у Зоровавељовом они су имали само дозволу да граде Храм, а у Јездрином први пут су постали полити~ко тело или град са властитом управом. Године овог Артаксеркса по~еле су два или три месеца после летње равнодневнице, а његова седма година поклапала се са тре}ом годином осамдесете олимпијаде; а њен завр{ни део, у којем је Јездра оти{ао у Јерусалим, био је у години јулијанског периода 4257. Ра~унајте време од тада до Христове смрти, и на}и }ете да оно износи та~но 490 година. Ако ра~унате у јудејским годинама, које по~ињу у јесен, и датирате то ра~унање од прве јесени после Јездриног доласка у Јерусалим, кад је он по~ео да спроводи царев декрет, Христова смрт пада у годину јулијанског периода 4747., или 34. годину на{е ере; а те седмице би}е јеврејске године, које завр{авају [абатним годинама, и за ово узимам да је истина; ако пак стављате Исусову смрт пре, у годину раније, како се то оби~но ~ини, мо`ете ура~унати и годину Јездриног путовања.
"Знај тако|е и разумиј, од кад иза|е наре|ења да се вра}а и да се гради Јерусалим, до Помазаника војводе би}е седам седмица." Претходни део проро~анства односи се на први долазак Христа, буду}и да је датиран према његовом доласку као пророка; овај други део, буду}и да је датиран према његовом доласку да буде принц или цар, изгледа да се односи на његов други долазак. Тамо је пророк запе~а}ен, а најсветији помазан; овде онај који је био помазан долази да буде принц и да влада. Јер Данилова проро~анства допиру до краја света; а ретка су проро~анства у Старом завету која се ти~у Христа, а да у не~ему нису повезана са Његовим другим доласком. Ако су разни стари, као Иринеј, Јулије Африканац, Апуд Хиерон, Хиполит Му~еник, и Аполинарис бискуп Лаодикеје, примењивали ту половину седмице на времена Антихриста, за{то ми не бисмо могли, по истој слободи тума~ења, применити ових седам седмица на време кад }е Антихрист бити уни{тен сјајем Христовог доласка?  
Израелци су у данима старих пророка, кад су Десет племена во|ена у ропство, о~екивали двоструки повратак, и да }е код првог Јевреји градити нови Храм инфериоран Соломоновом, док се време тог доба не испуни, а после тога врати}е се из свих места свог ропства, и градити Јерусалим и Храм славно (Тобија 14,4-6); а да изразе славу и лепоту тог места, за њега се фигуративно говори да }е бити изгра|ен од драгог камења (Тобија 13,16-18; Исаија 14,11-12; Откривење 11) и назива се "Новим Јерусалимом", "Небеским Јерусалимом", "Светим Градом", "Јагњетовом невестом", "Градом Великог Цара", "Градом у који цареви земље уносе своју славу и ~аст". Сад док је тај повратак из ропства био о~екиван у Израелу, јо{ пре Даниловог времена, не знам за{то би га Данило изоставио у свом проро~анству. Буду}и, дакле, да овај део проро~анства јо{ није испуњен, не}у поку{авати да га наро~ито протума~им, ве} се задовољавам опсервацијом да као {то су "седамдесет и {ездесет две седмице" биле јеврејске седмице, које завр{авају са [абатним годинама, тако су и седам седмица показатељ једног Јубилеја (Јубиларна година, свака 50. година – прим. прев.), и по~ињу и завр{авају дога|ајима који одговарају једном Јубилеју, и најви{е су природе због које се један Јубилеј мо`е одр`авати; и да по{то заповест о повратку и градњи Јерусалима претходи Месији принцу 49 година, она мо`да мо`е потицати не од самих Јевреја, ве} од неког другог царства њима пријатељског, и претходити њиховом повратку из ропства, и давати прилику за њега; и најзад, да је ова поновна градња Јерусалима и опустелих места Јуде предви|ена у Михеју 7,11, Амосу 9,11.14, Језекиљи 34,33.35.36.38, Исаији 54,3.11.12; 55,12; 61,4; 65,18.21.22 и Тобији 14,5, и да су повратак из ропства и долазак Месије и његовог царства описани у Данилу 7, Откривењу 19, Делима 1, Матеју 24, Јоилу 3, Језекији 34; 37, Исаији 60; 62; 65 и 66, и многим другим местима. На~ин не знам. Нека време буде тума~. 
"После {ездесет две седмице он (Јерусалим) }е се вратити, и улица }е се изградити и зид, али у те{ка времена, а после те {ездесет две седмице Помазаник }е бити погубљен и он (Јерусалим) не}е бити његов. Али људи једног принца који }е до}и разори}е град и светињу, итд. Предсказав{и оба Христова доласка, и датирају}и последњи из њиховог повратка и градње Јерусалима, а да би спре~ио да се то примени на градњу Јерусалима под Немијом, он разликује овај од оног, говоре}и да }е од овог периода до Помазаника бити не седам седмица, ве} {ездесет две седмице, и то не у време напретка ве} у те{ко време; а на крају тих седмица Месија не}е бити принц Јевреја, ве} }е бити одсе~ен; и Јерусалим не}е бити његов, ве} }е град и светиња бити разорени. Немија је до{ао у Јерусалим 20. године овог истог Артаксеркса, док је Јездра ту и даље био (Немија 12,36), и на{ао град пуст, и ку}е и зид неизгра|ене (Немија 2,17; 7,4), и довр{ио је зид 25. дана месеца Елула (Немија 6;15), у 28. години Цара, тј. у септембру године 4278. јулијанског периода (Ј.П.). Бројте сад од ове године {ездесет две седмице година, и бројање }е завр{ити на 4712. години јулијанског периода, {то је година у којој је Исус ро|ен, према Клементу Александријском, Иринеју, Еузебију, Епифану, Јерониму, Орозију, Касиодору и другим старима; и ово је било оп{те ми{љење, док Дионизије Егзигије није изумео тзв. "вулгарни" изве{тај, који ставља Христово ро|ење две године касније. Ако са некима ра~унате да је Христ био ро|ен три или ~етири године пре вулгарног изве{таја, ипак }е његово ро|ење пасти у други део последње седмице, {то је довољно. Како је после тих седмица Христ био одсе~ен, а град и светиња разорени од стране Римљана, добро је познато.
"Ипак }е он потврдити завет са многима за једну седмицу." Он га је са~увао, упркос својој смрти, до одбацивања Јевреја, и позивају}и Корнелија и незнабо{це у седмој години после свог страдања.
"А за половину седмице узрокова}е да престане `ртва и принос"; то јест, ратом Римљана против Јевреја; тај рат је, после неких побуна, по~ео 13. године владавине Нерона, 67. године у проле}е, кад их је напао Веспазијан са војском, а завр{ио 7. септембра кад је Тит заузео град, спалив{и Храм 27 дана пре тога; тако је он трајао три и по године.
"И на крилу гнусобâ узрокова}е пусто{, све до свр{етка, и да се оно {то је одре|ено излива на ту пусто{." Пророци, представљају}и царства зверима и птицама, представљају њиховим крилима ра{иреним над било којом земљом, њихове војске послате да нападају и владају над том земљом. Отуда су крила гнусобâ војска ла`них богова; јер гнусобом се ~есто у Библији представља ла`но бо`анство; као тамо где се Хемос назива гнусобом (гадом) Моавском, а Молох гнусобом Амоновом. (1. Царевима 11). Зна~ење је, дакле, то да }е народ једног војводе који }е до}и разорити светињу и укинути слу`ење правом Богу, и прекрити земљу војском ла`них богова; и успостављају}и њихову власт и обо`авање, узрокова}е пусто{ Јеврејима, док се не испуне времена незнабо`аца. Јер Христ нам ка`е да }е гнусоба пусто{на о којој говори пророк Данило бити постављена у временима Римског Царства (Матеј 24,15). 
Тако у овом кратком проро~анству имамо предсказање свих главних периода повезаних са доласком Месија; време његовог ро|ења, његове смрти, време одбацивања Јевреја, трајања Јеврејског рата којим }е он узроковати уни{тење града и светиње, и време његовог другог доласка; и тако је тума~ење које је овде дато потпуније и комплетније и адекватније плану него кад бисмо га ограни~или само на његов први долазак, {то тума~и оби~но ~ине. Избегавамо и то да вр{имо насиље над Даниловим језиком, узимају}и "седам седмица" и "{ездесет две седмице" као један број. Да је то било Данилово зна~ење, он би био рекао "{ездесет девет седмица", а не "седам седмица" и "{ездесет две седмице", {то је на~ин бројања који не користи ниједан народ. По нама су те године јеврејске лунарно-соларне године, какве и ваља да буду; Старе соларне године исто~них народа састојале су се од 12 месеци, а сваки месец од 30 дана; отуда је до{ло до поделе круга на 360 степени. Ову годину изгледа да је користио Мојсије у својој историји Потопа, као и Јован у Откривењу, где су време, временâ и пола времена, 42 месеца и 1260 дана стављају с подједнаким зна~ењем. Али како многи ра~унају заједно ове године, ра~ун је тај да се одузму непарни дани који су били додавани крају ових година. Јер Егип}ани су додавали пет дана крају ове године, тако су ~инили и Халдејци пре Данилових времена, како то изгледа по ери Набонасара; а персијски маги користили су исту годину од 365 дана, до царства Арабљана. Древни Грци тако|е су користили исту соларну годину од 12 једнаких месеци, или 360 дана, али сваке године додавали су један преступни месец, који се састојао од 10 или 11 дана наизмени~но.
Година Јевреја, јо{ од њиховог изласка из Египта, била је лунарно-соларна. Била је соларна, јер је `етва увек следила Пасху, а плодови земље скупљали су се увек пре Празника сеница (3. Мојсијева 23). Али месеци су били лунарни, јер је Мојсије наредио народу да по~етком сваког месеца дувају у трубе и приносе `ртве паљенице са својим захвалним `ртвама (4. Мојсијева 10,10; 28,11.14), и та све~аност одр`авала се за време младог месеца (Псалам 81,3-5, 1. Дневника 23,31). Те месеце Мојсије назива првим, другим, тре}им, ~етвртим месецом, итд, а први месец звао се и "Авив", други "Зиф", седми "Етаним", осми "Вул" (2. Мојсијева 13,4, 1. Царевима 6,37.38; 8,2). Али у Вавилонском ропству Јевреји су користили имена халдејских месеци, и под тим именима подразумевали месеце своје властите године, тако да су јеврејски месеци напустили своја стара имена и сад се зову по онима узетим од Халдејаца.
Јевреји су по~ињали своју цивилну годину од јесење равнодневнице, а религиозну од проле}не; а први дан првог месеца падао је на видљиви млад месец који је био најбли`и равнодневници.
Да ли је Данило користио халдејску или јеврејску годину није врло зна~ајно, јер је та разлика само {ест сати годи{ње, а 4 месеца у 480 година. Али ја узимам да су ови месеци јеврејски; прво, јер је Данило био Јеврејин, а Јевреји су ~ак и под именима халдејских месеци подразумевали месеце своје властите године; друго, јер је ово проро~анство утемељено на Јеремијином проро~анству у погледу 70-годи{њег ропства, и стога се мора подразумевати као оно са истом врстом година какве су и тих седамдесет; а ове су јеврејске, јер је то проро~анство дато у Јудеји пре тог ропства; и напокон, јер Данило ра~уна у седмицама годинâ, {то је на~ин ра~унања својствен за јеврејске године. Јер како су и њихови дани и{ли по седам, а последњи дан од сваких седам био [абат, тако су и године и{ле по седам, и последња година од сваких седам била је [абатна, а седам таквих година ~иниле су један Јубилеј. "Седамдесет седмица годинâ" су "јеврејске седмице" које завр{авају [абатним годинама, {то је врло зна~ајно. Јер оне завр{авају или са годином ро|ења Христа, две године пре лаи~ког изве{таја, или са годином његове смрти, или са седмом годином после ње: све су оне "[абатне године". Други или броје лунарним годинама, или седмицама које нису јудејске; и {то је најгоре, темеље своје тума~ење на погре{ној хронологији, изузимају}и ми{љење Функција (Фунцциус) о "седамдесет седмица", које је исто као и на{е. Јер они сме{тају Јездру и Немију у владавину Артаксеркса Мнемона, а градњу Храма у владавину Дарија Нота, и датирају седмице Данила из те две владавине. 
Темеље хронологије, овде пра}ене, сад }у изло`ити {то кра}е могу.
Пелопонески рат по~ео је у проле}е Ан. 1. Олимп. 87, у ~ему се сла`у Диодор, Еузебије и сви други аутори. Он је запо~ео два месеца пре него {то је Питодор престао да буде архонт (Тхућд. 5. 2), то јест у априлу, два месеца пре краја те олимпијске године. Сад се године тог рата најсигурније одре|ују по 50 година дистанце његове прве године од пролаза Ксеркса, укљу~ив{и и те две године (Тхућд. л. 2), или 48 година без њих (Ератостх. апуд Цлем. Алеx.); по 69 година дистанце од његовог краја, или 27. године од по~етка Александрове владавине у Гр~кој; по одр`авању Олимпијских игара у његовој 4. и 12. години (Тхућд. л. 5); и по три помра~ења сунца, и једном месеца, која спомињу Тукидид и Ксенофон. Сад нам Тукидид, несумњиви сведок, ка`е да су вести о смрти Артаксеркса Лонгимана донете у Ефес, а одатле преко неких Атињана у Атину, у 7. години Пелопонеског рата, у току зимске половине године; дакле, он је умро Ан. 4 Ољмп. 88, крајем Ан. Ј. П. 4289, узмимо месец или два пре зиме, јер толико је било потребно да вести путују. Артаксеркс Лонгиман је владао 40 година, у ~ему се сла`у Диодор, Еузебије, Сулпиције; или 41, према "Птол. ин. цан. Цлем. Алеxанд. л. И. Стром. Цхрон. Алеxандр. Абулпхарагиус, Ницепхорус", укљу~ују}и ту и владавину његових наследника Ксеркса И Согдиана, како нас информи{е Абулфарагије. После Артаксеркса, владао је његов син Ксеркс два месеца, а Согдиан седам месеци, али се њихова владавина не ра~уна као одвојена у сабирању година тих царева, ве} се укљу~ује у 40 или 41 годину владавине Артаксеркса; изоставите тих девет месеци, и прецизно трајање владавине Артаксеркса би}е 39 година и три месеца. Дакле,  његова је владавина, по{то је завр{ила по~етком зиме Ан. Ј. П. 4289, по~ела изме|у средине лета и јесени, Ан. Ј. П. 4259.
Исту ствар ја гледам и овако. Камбиз је запо~ео своју владавину у проле}е Ан. Ј. П. 4185, и владао је осам година, укљу~ују}и и пет месеци Смердеса; а онда је Дарије Хистап по~ео у проле}е Ан. Ј. П. 4193, и владао 36 година, у ~ему се једноду{но сла`у сви хронолози. Владавине ова два цара одре|ују се по два помра~ења месеца приме}ена у Вавилону, а која је забеле`ио Птоломеј, тако да то не мо`е бити спорно. Једно је било у седмој години Камбиза, Ан. Ј. П. 4191, 16. јула, у 11 сати но}у; друго у 20. години Дарија, Ан. Ј. П. 4212, 19. новембра, у 11 сати и 45 минута но}у; тре}е у 31. години Дарија, Ан. Ј. П. 4223. 25. априла, у 11 сати и 30 минута но}у. По овим помра~ењима, и проро~анствима Агеја и Захарије, заједно поре|еним, о~ито је да су његове године по~еле после 24. дана 11. јеврејског месеца, а пре 25. априла, па према томе, отприлике, у марту. Ксеркс је, дакле, по~ео у проле}е Ан. Ј. П. 4229, јер је Дарије умро у петој години после Маратонске битке, како то спомињу Херодот, либ. 7, и Плутарх; а та битка десила се у октобру Ан. Ј. П. 4224, десет година пре битке код Саламине. Ксеркс је, дакле, по~ео за мање од годину после октобра Ан. Ј. П. 34228, узмимо следе}ег проле}а; јер је провео својих првих пет година, и не{то ви{е, у припремама за свој поход против Гр~ке; а овај поход предузет је у време Олимпијских игара, Ан. И Олимп. 75, Цаллиаде Атхенис Арцхонте, 28 година после бекства цара, и конзулства првог конзула Јунија Брута (Анно Урбис Цондитае 273, Фабио & Фурио Цосс). Пролаз Ксерксове војске преко Хелеспонта по~ео је крајем ~етврте године 74. олимпијаде, то јест у јуну Ан. Ј. П. 4234, и трајао је месец дана; а у јесен, три месеца касније, на пуни месец, 16. дана месеца Манихиона (Муњцхион), била је битка код Саламине, а мало после ње помра~ење сунца, које је према изра~унавањима пало на 2. октобар. Његова {еста година по~ела је, дакле, мало пре јуна, узмимо у проле}е Ан. Ј. П. 4234, а његова прва година, према томе, у проле}е Ан. Ј. П. Он је владао готово двадесет једну годину, у ~ему се сла`у сви писци. Додајте седам месеци Артабама (Артабанус), и збир }е бити 21 година и око ~етири или пет месеци, {то завр{ава изме|у средине лета и јесени Ан. Ј. П. 4250. У то време је, дакле, по~ела владавина његовог наследника Артаксеркса, како је требало и доказати. 
Исту ствар потвр|ује и Јулије Африканац, који нас обаве{тава из ранијих аутора да је 20. година овог Артаксеркса била 115. година од по~етка владавине Кира у Персији, и поклапала се са Ан. 4. Олимп. 83. Она је, дакле, по~ела са олимпијском годином, ускоро после летње дугодневнице, Ан. Ј. П. 4269. Одузмите деветнаест година, и његова прва година запо~е}е у исто време године Ан. Ј. П. 4250.
  
ПОГЛАВЉЕ XИ   О временима ро|ења и страдања Христа
Времена ро|ења и страдања Христа, са таквим сли~ним детаљима, буду}и да нису била од ва`ности за религију, мало су занимала хри{}ане првог времена. Они који су их први по~ели славити, сме{тали су их у кардиналне периоде године; као {то је то благовест Девице Марије, на 25. март, {то је, након {то је Јулије Цезар исправио календар, била проле}на равнодневница; празник Јована Крститеља на 24. јуни, {то је била летња дугодневница; празник св. Михајла на 29. септембар, {то је био јесења равнодневница; и ро|ење Христа на зимску краткодневницу, 25. децембра, са празницима св. Стефана, св. Јована и Невиних, сме{теним близу њега колико им је то било могу}е. А по{то је краткодневница временом померена са 25. децембра на 24., 23., 22., итд. уназад, отуда су неки у каснијим вековима сме{тали Христово ро|ење на 23. децембар, и најзад на 20. децембар; а из истог разлога изгледа да су сместили празник св. Томе на 21. децембар, а онај св. Матеја на 21. септембар. Тако су и код уласка Сунца у све знаке по јулијанском календару, сме{тали дане других светаца; као преобра}ање св. Павла на 25. јануар, кад је Сунце улазило у Водолију; св. Матију на 25. фебруар, кад је улазило у Рибе; св. Марка на 25. април, кад је улазило у Бика; Тело Христово на 26. мај кад је улазило у Близанце; св. Јакова на 25. јули, кад је улазило у Рак; св. Вартоломија на 24. август, кад је улазило у Девицу; Симона и Јуду на 28. октобар кад је улазило у [корпиона; и ако је било икаквих других ва`нијих дана у јулијанском календару, они су у њих сме{тали свеце, као св. Варнаву на 11. јуни, где Овидије изгледа сме{та празник Весте и Фортуне, и богиње Матуте; а свете Филипа и Јакова на први мај, дан посве}ен и Бони Деи, или Великој Мајци (Магна Матер), и богињи Флори, и јо{ увек слављен са њеним ритуалима. Све то показује да су ове дане у првим хри{}анским календарима математи~ари фиксирали по свом нахо|ењу, без икаквог темеља у традицији, и да су се хри{}ани касније повезали са оним {то су на{ли у тим календарима.
Није постојала никаква сигурна традиција ни у погледу година Христа. Јер хри{}ани који су први по~ели да испитују ове ствари, као Климент Александријски, Ориген, Тертулијан, Јулије Африканац, Лактанције, Јероним, Св. Августин, Суспиције Север, и сви они који сме{тају Христову смрт у 15. или 16. годину Тиберија, ~ине да изгледа да је Исус проповедао само једну годину, или најви{е само две године. Најзад је Еузебије открио ~етири сукцесивне Пасхе у Јовановом јеван|ељу, и на томе засновао став да је он проповедао три и по године, и тако умро у 19. години Тиберија. Други су, касније, налазе}и да је став да је он умро на равнодневницу 25. марта ви{е у складу са временима јеврејске Пасхе, у 17. или 20. години, сме{тали његову смрт у једну од те две године. Не постоји никаква ве}а извесност ни око времену његовог ро|ења. Први хри{}ани сме{тали су његово кр{тење око по~етка 15. године Тиберија; а отуда су ра~унају}и тридесет година уназад сме{тали његово ро|ење у 43. јулијанску годину, 42. годину Августа и 28. од победе код Акција. Ово је било ми{љење које је сте~ено у првим временима, док Дионизије Егзигије није, сме{тају}и кр{тење Христово у 16. годину Тиберија, и погре{но тума~е}и текст из Јеван|еља по Луци 3,23, као да је Исус тек узео 30. годину кад се крстио, изумео вулгарни изве{тај, у којем се његово ро|ење сме{та у две године касније него пре. По{то, дакле, у погледу ових ствари нема традиције вредне разматрања, ставимо на страну све и испитајмо какве се претпоставке могу сакупити из записа доброг изве{таја. 
Петнаеста година Тиберија по~ела је 28. августа Ан. Ј. П. 4727. Тако, ускоро након {то је зима про{ла, и време постало довољно топло, мо`емо ра~унати да је Јован по~ео да кр{тава, и да се пре следе}е зиме његова слава про{ирила и сав народ до{ао на његово кр{тење, изме|у осталих и Исус. Отуда је прва Пасха после његовог кр{тења, споменута у Јовану 2,13, била у 16. години Тиберија. После овог празника, Исус је у{ао у земљу Јудеје и остао тамо крсте}и, док је Јован крстио у Енону (Јован 3,22.23). Али кад је ~уо да је Јован ба~ен у тамницу, оти{ао је у Галилеју (Матеј 4,12), пла{е}и се јер су фарисеји ~ули да он кр{тава ви{е у~еника него Јован (Јован 4,1), и на свом путовању про{ао је кроз Самарију ~етири месеца пред `етву (Јован 4,35), то јест отприлике у време зимске краткодневнице. Јер њихова `етва била је изме|у Ускрса и Духова (Wхитсундаy), и по~ињала око месец дана после проле}не равнодневнице. "Не ка`ете ли да су јо{ ~етири месеца до `етве, па }е `етва приспети? Ето, ка`ем вам: подигните о~и своје и видите њиве како се ве} `уте за `етву", {то је зна~ило да су људи у пољима били спремни за јеван|еље, како то показују његове следе}е ре~и. Приме}ујем да су Христос и његов прете~а Јован у својим параболи~ким излагањима оби~авали да алудирају на теку}е ствари. Стари пророци, кад би описивали ствари недвосмислено, нису само извла~или параболе из ствари које су се нудиле, као из поцепане оде}е (1. Самуилова 15), из [абатне године (Исаија 37), грн~аревих посуда (Јеремија 18), итд, ве} су, кад таквих подесних објеката није било, они њих стварали сопственом акцијом, цепањем оде}е (1. Царевима 11), одапињањем стреле (2. Царевима 13), разголи}иванем свог тела (Исаија 20), давања зна~ајних имена својим синовима (Исаија 8, Осија 1), скривањем појаса у обалама Еуфрата (Јеремија 13), ломљењем грн~арске посуде (Јеремија 19), стављењем на себе окова и јарма (Јеремија 27), везивањем књиге за камен, и бацањем и једног и другог у Еуфрат (Јеремија 51), опседањем насликаног града (Језекиљ 4), делењем косе на три дела (Језекиљ 5), прављењем ланца (Језекиљ 7), изно{ењем ку}них ствари као роб и дрхте}и (Језекиљ 12), итд. Таквом врстом типологије пророци су волели да говоре. А Христос, обдарен једним племенитијим проро~ким духом него остали, одликовао се и у овој врсти говора, али не тако да говори сопственим акцијама, које су биле мање те{ке и пристојне, ве} претварају}и у параболе онакве ствари какве су се саме нудиле. Прилокм прибли`авања `етве, он опомиње у~енике једном, и опет, на духовну `етву (Јован 4,35, Матеј 9,37). Виде}и љиљане у пољу, он их опомиње на радосно обла~ење (Матеј 6,28). У алузији на тада{ње стање плодова, он опомиње у~енике на познавање људи по њиховим плодовима (Матеј 7,16). У време Пасхе, кад дрве}е пу{та ли{}е, он нуди у~еницима да "нау~е параболу од смоквиног дрвета; кад су му гране јо{ не`не, и кад пу{та ли{}е, знате да је лето близу", итд (Матеј 24,32, Лука 21,29). Истог дана, алудирају}и и на годи{ње доба и на своје страдање, које је требало да буде два дана ксаније, направио је параболу о прибли`авању времена плодова, и о убијању наследника (Матеј 21,33). Алудирају}и у исто време и на мења~е новца које је тек истерао из Храма и на своје блиско страдање, направио је параболу о велика{у који је оти{ао у далеку земљу да прими царство и да се врати, остављају}и своје благо слугама, а при повратку осу|ују}и лењог слугу јер није уло`ио његов новац код трговаца (Матеј 25,14, Лука 19,12). Бивају}и близу Храма, где су се овце ~увале у пољима да би се продале за `ртве, говорио је многе ствари параболи~но о овцама, о пастиру, и о вратима тора, и откривао да је алудирао на торове који треба да се изнајме на пијаци говоре}и о таквим торовима у које лопов не мо`е у}и кроз врата, нити их пастир сам отворити, ве} их вратар отвара пастиру (Јован 10,3.1). Бивају}и на Маслинској Гори (Матеј 36,30, Јован. 14,31), месту тако плодном да му није могло недостајати винове лозе, говорио је многе ствари мисти~но о дома}ину, и о лози и о њеним гранама (Јован 15). Сусрев{и слепца, опоменуо је на духовну слепо}у (Јован 19,39). Ви|ају}и малу децу, увек је описивао невиност одабраних (Матеј 18,2; 19,13). Знају}и да је Лазар мртав и да треба да се опет подигне, при~ао је о васкресњу и ве~ном `ивоту (Јован 11,25.26). ^ув{и за покољ који је над некима извр{ио Пилат, опоменуо је на ве~ну смрт (Лука 13,1). Својим пријатељима рибарима при~ао је о рибарима ду{а (Матеј 4,10), и саставио јо{ једну параболу о рибама (Матеј 13,47). Бивају}и поред Храма, говорио је о храму свог тела (Јован 2,19). При ве~ери је при~ао параболу о мисти~ној ве~ери до које треба да до|е на небу (Лука 14). Поводом световне хране опомињао је своје у~еника на духовну храну, и на мисти~но једење његовог тела и пијење његове крви (Јован 6,27.53). Кад су његови у~еници `елели хлеб, рекао им је да се ~увају фарисејског квасца (Матеј 16,6). Замољен да једе, одговорио је да има другу храну (Јован 3,31). На велики дан Празника сеница, кад су Јевреји, како њихов закон нала`е, доносили велике коли~ине воде из реке Силоамске у Храм, Христос је стао и повикао: "Ако је неко `едан нека до|е мени и пије. Из тела оног који верује у мене поте}и }е реке `иве воде" (Јован 7:37). Следе}ег дана, алудирају}и на робове који су тек ослобо|ени поводом [абатне године, рекао је: "Ако наставите да будете у мојој ре~и, истина }е вас ослободити." Ти Јевреји су, разумев{и дословно његове ре~и у погледу тада{њег ослоба|ања робова, одговорили: "Ми смо Аврамово семе, и никад нисмо били у ропству ниједном ~овеку, како онда ка`е{, ја }у вас ослободити?" (Јован 8). Они су тврдили да су слободни кроз два аргумента: прво, јер су семе Аврамово, и стога би били управо ослобо|ени да су били икад у ропству; и друго, јер нису никад били у ропству. За време последње Пасхе, кад је Ирод провео војску кроз Јудеју против Аретаса, цара Арабије, а по{то је Аретас био агресор и ја~и по војној сили, како је изгледалу по том дога|ају, Христос је алудирају}и на то стање ствари саставио параболу о једном слабијем цару који води своју војску против једног ја~ег који је заратио с њим (Лука 14,31).
И не сумњам да су и разне друге параболе биле формиране другим поводима, ~ију историју не знамо.
Јован Крститељ је био затворен, отприлике, у новембру, 17. године Тиберија; а Христос је тада оти{ао из Јудеје у Кану Галилејску у децембру, и тамо су га примили Галилејци, који су видели све {то је ~инио у Јерусалиму на Пасху; а кад је велика{ из Капернаума ~уо да се он вратио у Галилеју, и оти{ао код њега и замолио га да до|е и изле~и његовог сина, он тамо ипак није оти{ао, ве} је само рекао: "Иди својим путем, твој син `иви; и велика{ се вратио и на{ао да је тако, и поверовао, он и његов дом" (Јован 4). Ово је по~етак његових ~уда у Галилеји, и дотле је Јован потпун и јасан у прено{ењу деловањâ његове прве године, која изостављају други јеван|елисти. Остатак његове биографије од тог времена преносе потпуније други јеван|елисти него Јован, јер оно {то они говоре он изоставља.
Од овог времена је, дакле, Исус поу~авао у синагогама Галилеје на [абатне дане, слављене од свих; а долазе}и у свој град Назарет и поу~авају}и у њиховој синагоги, они су били увре|ени, и избацили га из града, и довели га на литицу брда на којем је град изгра|ен да га баце одозго; али он је, про{ав{и посред њих, оти{ао својим путем, и до{ао и `ивео у Капернауму (Лука 4). И по том времену мо`емо ра~унати да је друга Пасха била или про{ла, или била надомак. 
Сво ово време Матеј преноси у неколико ре~и, и овде по~иње да при~а о проповедању и ~удима Христа. "Кад је Исус", ка`е он, "~уо да је Јован ба~ен у тамницу, оти{ао је у Галилеју; и напустив{и Назарет, оти{ао је и `ивео у Капернауму, и од тог времена по~ео да проповеда и говори: Покајте се, јер се прибли`и Царско небеско" (Матеј 4,12). После тога је позвао своје у~енике Петра, Андрију, Јакова и Јована; и затим "и|аху по свој Галилеји, поду~авају}и у синагогама, … и ле~е}и сваку болест; … и његова слава ра{ири се кроз целу Сирију; и доводи{е му све болесне, … и следи{е га велико мно{тво људи из Галилеје, и из Декаполиса, и из Јеусалима, и из Јудеје, и од преко Јордана (Матеј 4,18.25). Све ово ра|ено је пре Беседе на гори; и стога мо`емо са сигурно{}у ра~унати да је друга Пасха про{ла пре изговарања те беседе. Мно{тво које га је следило из Јерусалима и Јудеје показало је да је он недавно био тамо за празник. Беседа на гори одр`ана је кад му је до{ло велико мно{тво из свих места, и следило га у отвореним пољима, {то је аргумент за летње доба; а у тој беседи он је указао на љиљане у пољу који су тад били у цвету пред о~има његових слу{алаца. "Погледајте", ка`е он, "љиљане у пољу, како расту; не труде се и не преду; па ипак се Соломон у свој својој слави не обу~е као један од њих. Кад Бог тако одева траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пе} баца, итд. (Матеј 6,28). Дакле,  трава у пољу је била сад у цвату, и према томе је месец март са Пасхом био про{ао.  Погледајмо стога како остатак празника следи по реду у Матејевом Јеван|ељу, јер он је био о~евидац онога о ~ему говори, и тако при~а све ствари по правом временском распореду, {то Марко и Лука не ~ине.
Неко време после Беседе на гори, кад је до{ло време да буде примљен, кад је до{ло време једног празника да га приме Јевреји, одлу~ио је да иде у Јерусалим; а како је и{ао са својим у~еницима тим путем, кад су му Самарјани у његовом проласку одбили сме{тај, и извесни писар му рекао: "Господару, следи}у те где год да иде{", Исус му је рекао: "Лисице имају јаме, и птице небеске имају гнезда, али Син ~ове~ји нема где да спусти главу" (Матеј 8,19; Лука 9,51.57). Тај писар је рекао Христу да }е му се придру`ити на његовом путу, а Христос је одговорио да `ели сме{тај.
За овај празник ја узимам да је Празник сеница, јер ускоро затим налазим Христа и његове апостоле на Тиберијском мору у бури тако великој да се брод испунио водом и претио да потоне, док "Христос није запретио ветровима и мору" (Матеј 8,23). Ова бура показује да је сад до{ла зима.
После овога је Христос у~инио многа ~уда, и "и{ао по свим градовима и селима Галилеје, поду~авају}и у њиховим синагогама, и проповедају}и јеван|еље о царству, и исцељују}и сваку болест и сваку немо} ме|у људима" (Матеј 9), а онда је послао дванаесторицу да ~ине сли~но (Матеј 10), и најзад је, кад је примио поруку од Јована, и одговорио на њу, рекао мно{тву: "Од дана Јована Крститеља до сада царство небеско трпи насиље", и укорио градове Хорацин, Витсаиду и Капернаум, где је најве}и део његових силних дела у~ињен, јер се нису покајали (Матеј 11). Ових неколико пасуса показује да је од утамни~ења Јована Крститеља до сад про{ао знатан временски период: зима је сад про{ла, а следе}а Пасха била је близу; јер непосредно после овога, Матеј у 7. поглављу додаје да је "Исус и{ао на [абат кроз `ито, и његови у~еници били гладни, и по~ели да беру класје и да једу, … трљају}и их", ка`е Лука, "у рукама"; `ито, дакле, није било само класало, ве} и зрело; према томе, Пасха, у којој су првине увек прино{ене пре `етве, сад је била до{ла или про{ла. Лука зове овај [абат као "други велики". Као {то ми зовемо ускр{њи дан велики Ускрс, а следе}у недељу "ниским Ускрсом" или "Ниском недељом", тако Лука зове празник на седми дан бесквасних хлебова као други од два велика [абата.
На један од следе}их [абата оти{ао је у синагогу, и исцелио ~овека са осу{еном руком (Матеј 12,9, Лука 6,6). А кад су фарисеји одр`али савет да га уни{те, он се повукао одатле, и велико мно{тво га је следило; и исцелио их је све, и нало`ио им да га не разгласе (Матеј 12,14). После тога, док је био на броду, а мно{тво га слу{ало на обали, испри~ао им је три параболе заједно, узете од сеја~а који сеју `ито (Матеј 13), по ~ему мо`емо знати да је било време сејања, па је, према томе, је Празник сеница про{ао. После овога "је оти{ао у своју земљу, и у~ио их у њиховој синагоги и исцељивао их све", али "није у~инио много ~уда тамо због њихове невере". Затим су се дванаесторица, после годину дана боравка далеко одатле, вратили, и рекли Исусу {та су радили; у исто време је Ирод погубио Јована у тамници, и његови у~еници до{ли су Исусу и испри~али му; а кад је Исус то ~уо, повео је дванаесторицу и оти{ао одатле тајно бродом на једно пусто место које је припадало Витсаиди; а народ кад је то сазнао, следио га је пе{ице из градова, по{то је зима сад про{ла; и он је ле~ио њихове болеснике, а у пустињи нахранио пет хиљада људи, поред `ена и деце, са само пет хлебова и две рибе (Матеј 14, Лука 9), за време којег ~уда је јеврејска Пасха била близу (Јован 6,4). Али Исус није оти{ао на тај празник, ве} је после тих ствари оти{ао у Галилеју, јер су јеврејски све{теници раније, за празник Пасхе, одлу~или да га убију, и "јо{ увек га тра`или због тога" (Јован 7,1). Отада се, дакле, он на{ао прво на обали Тира и Сидона, затим поред Галилејског мора, онда на обали Филипове ]есарије, и најзад у Капернауму (Матеј 15,21.29; 16,13; 18,34). Касније су га, пред сами Празник сеница, бра}а прекорила због кретања у тајности и наговарала га да оде на Пасху. Али он није оти{ао док они нису оти{ли, а затим је то у~инио тајно (Јован 7,2), а кад су јеврејски фанатици хтели да га каменују, оти{ао је од њих (Јован 8,59). После овога био је на Празнику обновљења, у зиму (Јован 10,22), а кад су опет хтели да га ухвате пре{ао је преко Јордана (Јован 10,39.40, Матеј 19,1), где је остао до смрти Лазара, а затим је оти{ао у Витанију код Јерусалима, и васкрсао га (Јован 11,7.18), на {та су се јеврејсли све{теници од тог времена договарали да га убију, и зато није ви{е отворено ходао ме|у Јеврејима, ве} је оти{ао одатле у земљу близу пустиње, у град звани Јефрем; и ту је остао са својим у~еницима до последње Пасхе, на којој су га убили (Јован 11,53.54).
Тако имамо, у Јеван|ељима Матеја и Јована поре|еним заједно, хронологију Христових акција у континуираном реду током пет Пасхи. Јован је јаснији на по~етку и на крају, Матеј у средини; {то један изоставља, други говори. Прва Пасха била је изме|у кр{тења Христа и затварања Јована (Јован 2,13), друга најви{е ~етири месеца после затварања Јована, и по~етка Христовог проповедања у Галилеји (Јован 4,35), и стога је то био или онај празник на који је Исус оти{ао, кад је књи`евник `елео да га прати (Матеј 8,19, Лука 9,51.57), или празник пре њега. Тре}а је био следе}и празник после тога, кад је `ито било класало и зрело, (Матеј 12,1, Лука 6,1). ^етврта је била она која је била близу кад је Христ у~инио ~удо са пет хлебова (Матеј 14,15, Јован 6,45), а пета она на којој је Христос страдао (Матеј 20,17, Јован 12,1).
Изме|у прве и друге Пасхе, Јован и Христос су крстили заједно, до затварања Јована, које се десило ~етири месеца пре друге. Онда је Христ по~ео да проповеда и зове своје у~еника, а након {то их је у~ио годину дана послао их је да проповедају у градовима Јевреја; у исто време се Јован, ~ув{и за Христову славу, њему јавио да сазна ко је. На тре}ој, све{теници су по~ели да се саветују о Христовој смрти. Мало пре ~етврте, дванаесторица су се, након {то су проповедали годину дана у свим градовима, вратили Христу; а у исто време је Ирод погубио Јована у тамници, након {то је овај тамо био две године и три месеца; на то је Христос оти{ао у пустињу из страха од Ирода. На ~етврту, Исус није оти{ао у Јерусалим због јеврејских све{теника, који су се на Пасхи раније саветовали о његовој смрти, и зато {то његово време јо{ није до{ло. Од тада се, дакле, до Празника сеница кретао по Галилеји, и то тајно из страха од Ирода; а после Празника сеница није се ви{е вра}ао у Галилеју, али је понекад био у Јерусалиму, а некад се повла~ио преко Јордана, или у град Јефрем поред пустиње, до Пасхе на којој је издан, ухва}ен и разапет.
Јован је, дакле, крстио два лета, а Христос је проповедао три. Првог лета је Јован крстио да би се за њега сазнало, да сведо~и о Христу; затим, након {то је Христос до{ао на његово кр{тење и кад га је упознао, да у~ини Христа познатим својим сведо~ењем; и Христос је крстио истог лета, да се јо{ ви{е сазна за њега; а због Јовановог сведо~ења ви{е их је долазило на Христово кр{тење него на Јованово. Следе}е године Јован је утамни~ен; и сад, кад је његово деловање било при крају, Христос је у{ао у своју праву слу`бу проповедања у градовима. У по~етку његовог проповедања Он је попунио број од дванаест апостола, и поу~авао их целу прву годину да би их послао у разним правцима. Пре краја ове године, слава Његовог проповедања и ~удâ, толико су се свуда про{ирила да су се јеврејски све{теници на следе}у Пасху саветовали како да га убију. У другој години свог проповедања, по{то није ви{е било сигурно за Њега да отворено говори у Јудеји, послао је дванаесторицу да проповедају у свим својим градовима; а на крају године они су му се вратили и рекли му {та су ~инили. Целу последњу годину дванаесторица су наставили да буду с Њим да би се их боље поу~ио, да би проповедали свим народима после његове смрти. А на вести о Јовановој смрти, пла{е}и се Ирода као и све{теника, кретао се те године тајније него пре; посе}ују}и пустиње и проводе}и другу половину те године у Јудеји, ван подру~ја Иродове власти. Тако имамо у Јеван|ељима Матеја и Јована све ствари ре~ене по правом редоследу, од по~етка Јовановог проповедања до Христове смрти, и године разликоване једне од других са тако су{тинским карактеристикама да се не могу заменити. Друга Пасха разликује се од прве по уметању Јовановог зато~ени{тва. Тре}а се разликује од друге по двострукој карактеристици; прво, по уметању празника на који је Христос оти{ао (Мат. 8,19, Лука 9,57), и друго, по временској дистанци од по~етка Христовог проповедања; јер друга је била на по~етку његовог проповедања, а тре}а толико касније, да пре него {то је наступила, Исус је рекао: "Од данâ Јован Крститеља до сада", итд., и укорио градове Галилеје због њиховог непокајања на Његово проповедање, и ~уда која је ~инио све то време. ^етврта се разликује од тре}е по мисији у коју је Христос послао дванаесторицу да проповедају у градовима Јудеје у целом том периоду. Пета се разликује од свих других по томе {то су се дванаесторица вратила са проповедања, и наставили да буду са Христом цео тај период, изме|у ~етврте и пете, и по страдању и другим непогре{ивим карактеристикама.  Сада, по{то је прво лето Јовановог кр{тавања падало у петнаесту годину цара Тиберија, и према томе прва од ових пет Пасхи у његову петнаесту годину, последња од њих, на којој је Исус страдао, пада}е на двадесету годину истог цара; и према томе, у конзулство Фабија и Вителија, у 79. јулијанској години, и 34. години после Христа, која је била [абатна година Јевреја. А да је то било тако, потвр|ујем даље овим аргументима.
Узимам за сигурно да је страдање било у петак 14. дана месеца Нисана, велики празник Пасхе у суботу 15. дана Нисана, а васкрсење дан касније. Сад, ~етрнаести дан Нисана увек је падао на пун месец после проле}не равнодневнице, а месец је по~ињао на млад месец пре тога, не на саму коњункцију, ве} на прву појаву младог месеца; јер Јевреји су говорили све време о "}уте}ем месецу", како су га звали, то јест о месе~евом нестајању, према старом месецу, и по{то је прва појава могла оби~но бити око 18 сати после праве коњункције, они су стога по~ињали свој месец од {естог сата уве~е, то јест при заласку сунца, следе}ем после 18. сата од коњункције.
Знам да нам Епифаније говори, ако неки тума~е његове ре~и исправно, да су Јевреји користили један погре{ан циклус, и тиме предви|али правне младе месеце два дана раније.
Али он ово говори сигурно не као сведок, јер није разумео ни астрономију ни рабинско у~ење, ве} то тврди из своје погре{ене хипотезе о времену страдања. Јер Јевреји нису предви|али, ве} одлагали своје месеце; сматрали су законитим да по~ињу своје месеце дан касније од прве појаве младог месеца, јер је млади месец трајао ви{е дана од једног; али не дан раније, да не би славили млади месец пре него {то има икаквог. А Јевреји јо{ увек одр`авају традицију у својим књигама, да је Санедрион па`љиво одре|ивао нове месеце по ви|ењу, {аљу}и сведоке у планинска места, и испитују}и их о месе~евом појављивању, и преводе}и млади месец из дана у којем су се они слагали на дан раније, кад год су сведоци долазили из удаљених области, који су га видели дан раније него {то је он ви|ен у Јерусалиму. Према Јосифу, један од јеврејских све{теника који је вр{ио слу`бу у храму, ка`е нам да се Пасха одр`авала на 14. дан Нисана, "према месецу, кад је сунце бивало у Овну" (Јосепх, Антиq. либ. 3. ц. иц.). Ово потвр|ују и два примера, која он беле`и, који тотално обарају хипотезу да су Јевреји користили један погре{ан циклус. За ону годину у којој је Јерусалим заузет и разорен, ка`е он, Пасха је била 14. дана месеца Ксантикуса, {то је према Јосифу на{ април; а пет година раније, она је падала на 8. дан истог месеца. Ова два примера сла`у се са током месеца.
Изра~унавају}и, дакле, младе месеце првог месеца у складу са кретњем месеца и правилом "Јах", и отада броје}и 14 дана, налазим да је 14. дан овог месеца у 31. години после Христа падао на уторак 27. марта; у 32. години на недељу 13. априла; у 33. години на петак 3. априла; у 34. години на среду 24. марта, или пре, ради избегавања равнодневнице која је падала на исти дан, и да би се имало погодније време за `етву, на ~етвртак 22. априла; тако|е у 35. години, на уторак 12. априла, а у 36. години на суботу 31. марта.
Али по{то су 15. и 21. дани Нисана, и дан или два Педесетнице, и 10. 15. и 22. Ти{рија били увек [абатни дани или дани одмора, и јер је било непогодно да на два [абата заједно буде забрањено сахрањивање њихових мртвих и спремање све`ег меса, јер у том врелом подру~ју месо би се лако кварило за два дана, да би дакле избегли такве и сли~не непогодности, Јевреји су одлагали своје месеце за један дан, ~им је први дан месеца Ти{рија или, {то је свеједно, тре}и дан месеца Нисана био недеља, среда или петак; а ово правило су звали "Аду", који озна~авају бројеве 1, 4, 6, то јест 1, 4. и 6. дан седмице, а те дане зовемо недеља, среда и петак. Одла`у}и, дакле, овим правилом месеце на|ене горе, 14. дан месеца Нисана пада}е у 31. годину после Христа, на среду 28. марта; у 32. години, на понедељак 14. април; у 33. години, на петак 3. април; у 34. години, на петак 23. април, у 35. години, на среду 13. април; и у 36. години, на суботу 31. март.
Овим ра~унањем је, дакле, 32. година апсолутно искљу~ена, јер Страдање не мо`е падати на петак, а да га не у~ини петим даном после пуног месеца, или другим пре њега, а он ваља да је дан пуног месеца, или следе}и дан. Из истог разлога искљу~ене су и године 31. и 33., јер у њима Страдање не мо`е пасти на петак, а да се он не у~ини тре}им даном после пуног месеца, или ~етвртим пре њега; гре{ке су тако огромне да би биле врло уо~љиве  на небу и сваком неупу}еном оку. Годину 36. подр`ава мало њих или нико, и она се, као и година 35., мо`е тако искљу~ити.
Тиберије је по~етком своје владавине у~инио Валерија Грата председником Јудеје, а после 11 година заменио Понтија Пилата, који је владао 10 година. Онда га је Вителије, новопостављени председник Сирије, ли{ио његове ~асти, замењују}и Марцела, и најзад га послао у Рим; али због ка{њења, Тиберије је умро пре него {то је Пилат тамо стигао. У ме|увремену је Вителије, након {то је свргнуо Пилата, до{ао у Јерусалим у време Пасхе, да посети ту провинцију као и друге на по~етку своје слу`бе, и на место Кајафе, тада првосве{теника, поставио Јонатаса, сина Анановог, или Аниног, како се он зове у Библији. После тога, кад се Вителије вратио Антиоху, примио је писма од Тиберија да склопи мир са Артабаном, царем Пар}ана. У исто време су Алани, уз помо} Тиберија, напали Артабаново царство; јер Тиберије је мислио да }е Артабан, тако притиснут те{ко}ама, спремније прихватити мировне услове. Артабан је стога одмах, сакупљају}и ве}у војску, потиснуо побуњенике, а онда, сретнув{и се са Вителијем, склопио савез са Римљанима. После овога је Тиберије наредио Вителију да зарати против Аретаса, цара Арабије. Он је зато, воде}и своју војску против Аретаса, оти{ао заједно са Иродом у Јерусалим, да принесе `ртве на јавном празнику који се тад славио. Тамо је, примљен уз све по~асти, остао три дана, и у ме|увремену пренео првосве{тенство са Јонатаса на свог брата Теофила; а ~етврти дан, примив{и писма о Тиберијевој смрти, у~инио да се народ закуне на верност Кају, новом цару, и опозвав{и своју војску, послао је у касарне. Све ово приповеда Јосиф у "Старинама", књ. 18, погл. 6, 7. Тиберије је владао 22 године и 7 месеци, и умро 16. марта, на по~етку 37. године после Христа; а празник Пасхе пао је на следе}и 20. април, то јест 35 дана од Тиберијеве смрти, тако да је требало 36 или 38 дана да вести о његовој смрти стигну из Рима Вителију у Јерусалим; то потвр|ује, буду}и да је време за ту поруку одговарају}е, да је празник на који су сад и{ли Вителије и Ирод, био Пасха. Јер да је то била Педесетница, као {то се оби~но претпоставља, Вителије би остао три месеца у незнању о царевој смрти, {то не би ваљало претпостављати. Ме|утим, ствари у~ињене изме|у овог празника и Пасхе на којој је Вителије био раније, наиме дизање устанка у Партији, смиривање тог устанка, склапање савеза после тога са Пар}анима, слање вести о том савезу у Рим, примање нових наре|ења одатле и извр{ење тих наре|ења, захтевале су много ви{е времена од педесет дана изме|у Пасхе и Педесетнице исте године; дакле, Пасха на коју је Вителије први пут и{ао била је у години раније. Пилат је, дакле, био свргнут пре Пасхе 36. године, па је према томе Страдање Христово било пре те Пасхе; јер он је страдао не под Вителијем, нити под Вителијем и Пилатом заједно, ве} под самим Пилатом.
Сад је приметно да је првосве{тенство у ово време постало годи{ња слу`ба, а Пасха је била време постављања новог првосве{теника. Јер је Грат, претходник Пилата, ка`е Јосиф, у~инио Исмаила првосве{теником после Ане; а мало касније, претпоставимо годину дана, свргнуо га, и поставио Елиезара, а годину дана касније Симона, а после јо{ годину дана Кајафу; а затим је уступио мести Пилату. Тако је Вителије за једну Пасху у~инио Јонатаса наследником Кајафе, а на следе}у Теофила наследником Јонатаса. Отуда нам Лука ка`е да су у 15. години Тиберија Ана и Кајафа били првосве{теници, то јест Ана до Пасхе, а Кајафа после. Сходно томе Јован говори о првосве{тенству као о годи{њој слу`би, јер нам стално изнова говори, у последњој години Христовог проповедања, да је Кајафа првосве{теник за ту годину (Јован 11,49.51; 18,13). А следе}е године, ка`е нам Лука, првосве{теник је био Ана (Дела 4,6). Теофил је, дакле, био у~ињен првосве{теником у првој години Гаја, Јонатас у 22. години Тиберија, а Кајафа у 21. години истог цара; дакле, придају}и годину дана свакоме, Страдање, кад је Ана наследио Кајафу, није могло бити после 20. године Тиберија, 34. године.
Тако остаје да се размотре само године 33. и 34.; а годину 33. ја искљу~ујем овим аргументом. На Пасху, две године пре Страдања, кад је Христос и{ао кроз `ито, и његови у~еници тргали класје и трљали их ме|у рукама да би јели, ова зрелост `ита показује да је Пасха тад падала касно; то је био слу~ај и са Пасхом 32. године, 14. априла, али је Пасха 31. године, на 28. март, падала врло рано. Дакле, Христос је страдао не две године после године 31., ве} две године после 32. Тако се све карактеристике Страдања сла`у у години 34.; и то је једина година у којој се све оне сла`у.
 
ПОГЛАВЉЕ XИИ  О проро~анству Писма истине
Царства представљена другом и тре}ом звери, или медведом и леопардом, опет се описују код Данила у његовом последњем проро~анству, писаном у тре}ој години Кира над Вавилоном, години у којој је он освојио Персију. Јер ово проро~анство је коментар визије овна и јарца.
"Ево", ка`е он, "уста}е јо{ три цара у Персији" (Кир, Камбиз и Дарије Хистап), "и ~етврти }е бити далеко богатији од свих, и осна`ен кроз своје богатство поди}и }е све против области Гр~ке. А један мо}ни цар (Александар Велики) уста}е, и влада}е великом вла{}у и ради}е {та хо}е. А кад устане царство }е му се расути, и подели}е се према ~етири ветра небеска; и не његовом потомству (осим после његове смрти), нити у складу са његовом вла{}у којом је он владао; јер }е се његово царство и{~упати, и допасти другима. Александар Велики је, освојив{и Персијско царство и један део Индије, умро у Вавилону месец дана пре летње дугодневнице, у години Набонасара 425, и његови капетани предали су монархију његовом незаконитом брату Филипу Аридеју, ~овеку пому}еног ума, и у~инили Пердикаса администратором царства. Пердикас је са њиховим пристанком у~инио Мелеагра заповедником војске, Селеука заповедником коњице, Кратера ризни~арем царства, Антипатра гувернером Македоније и Гр~ке, Птоломеја гувернером Египта, Антигона гувернером Памфилије, Ликије, Ликаоније и Велике Фригије (Пхрyгиа мајор); Лизимаха гувернером Тракије, а друге капетане гувернерима других провинција; исто онолико колико их је било у данима Александра Великог. Вавилоњани су сад по~ели да ра~унају по једној новој ери, коју су назвали ера Филипа, користе}и године Набонасара, и броје}и 425. годину Набонасара као прву годину Филипа. По{то је Розана, Александрова `ена, остала трудна и после три или ~етири године родила сина, назвали су га Александар, прогласили га царем и придру`или Филипу, кога су раније поставили на престо. Филип је владао три године под администраторсвом Пердикаса, јо{ две године под администраторством Антипатра и јо{ ви{е од годину под оним Полиперкона; укупно {ест година и ~етири месеца; затим је, заједно са својом царицом Еуридиком, убијен у септембру по наре|ењу Олимпијаде, мајке Александра Великог. Грци су се, гневни због Олимпијадиних суровости, побунили и окренули Касандеру, сину и наследнику Антипатра. Касандер је успостављају}и власт у Гр~кој убио Олимпијаду, и ускоро затим затворио младог цара Александра, са његовом мајком Розаном, у Амфипољској твр|ави, под надзором Глаукијаса, Ан. Набонасс. 432, под овим условима: да Касандер влада Тракијом, Птоломеј Египтом и Либијом, а Антигон целом Азијом. Селеук је сам био присвојио Месопотамију, Вавилон, Сузиану и Мидију, годину дана раније. Око три године после Александрове смрти њега је Антипатер у~инио гувернером Вавилона, а затим га је протерао Антигон; сад се, ме|утим, он опоравио и уве}ао своју власт над великим делом Истока, {то је довело до нове ере, зване "ера Селеукида". Не дуго после мира склопљеног са Антигоном, Диодор ка`е исте олимпијске године, Касандер је, виде}и да је Александар, Розанин син, одрастао, и да се по целој Македонији говорило да је време да се пусти на слободу и преузме власт над царством свог оца, наредио Глаукијасу, заповеднику твр|аве, да убије Розану и младог цара, и прикрије њихову смрт. Затим је Полиперкон поставио Херкула, сина Александра Великог са Барсином (Барсине), за цара, а ускоро потом, на тра`ење Касандера, организовао његово убиство. Ускоро после тога, после велике победе на мору Антигоновог сина Деметрија над Птоломејем, Антигон је сам узео титулу цара, и дао исту титулу и свом сину. То је била Анно Набонасс. 441. По његовом примеру су и Селеук, Касандер, Лизимах и Птоломеј дали себи титулу и достојанство царева, уздр`авају}и се од те ~асти док је преостајао ико од Александровог рода да наследи круну. Тако се монархија Грка због немања престолонаследника распала на ви{е царстава, од којих су ~етири, са седи{тима "према ~етири небеска ветра", постала врло истакнута. Јер Птоломеј је владао над Египтом, Либијом и Етиопијом; Антигон над Сиријом и мањим делом Азије; Лизимах над Тракијом, а Касандер над Македонијом, Гр~ком и Епиром.
Селеук је у то време владао над народима који су били преко Еуфрата, и припадали телу две прве звери; али после {ест година он је покорио Антигона, и тиме заузео једно од ~етири царства. Наиме, Касандер се, пла{е}и се Антигонове мо}и, удру`ио са Лизимахом, Птоломејем и Селеуком против њега; и док је Лизимах заузимао делове Азије поред Хелеспонта, Птоломеј је покорио Феникију и Целосирију, са приморским областима Азије.
Селеук је си{ао са мо}ном војском у Кападокију, и придру`ују}и се савезни~ким снагама, поразио Антигона у Фригији и убио га, и присвојио његово царство, Ан. Набонасс. 447. После тога је Селеук изградио Антиохију, Селеукију, Лаодикеју, Апамеју, Берхеју, Едесу и друге градове у Сирији и Азији, и у њима дао Јеврејима исте привилегије као и Грцима.
Деметрије, Антигонов син, задр`ао је само мали део области свог оца, и најзад изгубио Кипар од Птоломеја; али је након убиства Александра, сина и наследника Касандера, цара Македоније, приграбио његово царство, Ан. Набонасс. 454. Не{то касније, док је спремао врло велику војску да поврати области свог оца у Азији, Селеук, Птоломеј, Лизимах и Пир, цар Епира, удру`или су се против њега, и Пир је нападају}и Македонију поразио његову војску, натерао га у бекство, приграбио његово царство и поделио га са Лизимахом. После седам месеци је Лизимах потукав{и Пира узео од њега Македонију, и др`ао је пет и по година, уједињују}и царства Македоније и Тракије. Лизимах је у својим ратовима са Антигоном и Деметријем од њих преотео Карију, Лидију и Фригију, и имао једну ризницу у Пергаму, твр|аву на врху једног купастог брда у Фригији, поред реке Каикус, коју је на ~ување поверио једном Филетеру, који му је испо~етка био веран, али се у последњој години његове власти побунио. По{то је Лизимах, на подстицај своје `ене Арсиноје, убио прво свог сина Агатокла, а затим ви{е њих који су га оплакивали, Агатоклова `ена је побегла са својом децом и бра}ом, и јо{ неким од својих пријатеља, и затра`ила од Селеука да заратује против Лизимаха; на то се и Филетер, који је `алио смрт Агатокла, и био опту`ен због њега од стране Арсиноје, латио ору`ја и стао уз Селеука. Том приликом су се Селеук и Лизимах срели и сукобили у Фригији, и Лизимах је, погинув{и у бици, изгубио своје царство од Селеука, Ан. Набонасс. 465. Тако се Царство Грка, које се прво распало на ~етири царства, сад свело на два зна~ајна, која отада Данило зове царевима Севера и Југа. Јер, Птоломеј је сад владао над Египтом, Либијом, Етиопијом, Арабијом, Феникијом, Целосиријом и Кипром; а Селеук, ујединив{и три од ~етири царства, имао је власт једва не{то мању од оне Персијског царства, које је покорио Александар Македонски. Све ово овако представља Данило: "И цар југа (Птоломеј) би}е јак, и један од његових прин~ева (Селеук, један од Александрових прин~ева) би}е ја~и од њега, и има}е власт; његова власт }е бити велика" (Данило 11,5).
Након {то је Селеук владао седам месеци над Македонијом, Гр~ком, Тракијом, Азијом, Сиријом, Вавилоном, Мидијом и целим Истоком све до Индије, Птоломеј Кераун, мла|и брат Птоломеја Филаделфа, цара Египта, издајни~ки га је убио и преузео његове области у Европи, док је Антиох Сотер, Селеуков син, наследио свог оца у Азији, Сирији и на најве}ем делу Истока; а после 19 или 20 година њега је наследио његов син Антиох Теос, који је дуго ратују}и против Птоломеја напослетку умирио истог о`енив{и Беренику, Филаделфову к}ерку; али после петнаестогоди{ње владавине, његова прва `ена Лаодика га је отровала, и поставила свог сина Селеука Калиника на престо. Калиник је на по~етку своје владавине, на подстицај своје мајке Лаодике, опсео Беренику у Дафнеу код Антиоха, и убио је са њеним младим сином и многим од њених `ена. На то је Птоломеј Еуергетес, син и наследник Филаделфов, заратио са Калиником, преотео му Феникију, Сирију, Киликију, Месопотамију, Вавилон, Сузиану и нека друга пору~ја, и однео у Египат 40.000 таланата сребра, и 25.000 ликова богова, ме|у којима су били египатски богови које је однео Камбиз. Антиох Хиеракс је испо~етка помагао свом брату Калинику, али се касније с њим сукобио око Азије. У ме|увремену је Еуменес, гувернер Пергама, потукао Антиоха, и одузео од њих обојице целу Азију западно од планине Таурус. Било је то у петој години Калиника, којега је након неславне владавине од 20 година наследио његов син Птоломеј Филопатер. Све ово овако озна~ава Данило: "А на крају година они (цареви Југа и Севера) }е се спојити; јер }е сестра цара Југа (Береника) до}и цару Севера да направи споразум, али не}е задр`ати своју мо}, нити }е се она одр`ати, ни њено семе, ве} }е бити изру~ена, и он (Калиник) који ју је довео, и онај кога је родила, и они који су је ја~али у (тим) временима, (или бранили је за опсаде време Дафнеа). Али из једне гране њених корена уста}е један у његовом седи{ту (њен брат Еурегетес) који }е до}и са војском, и у}и у твр|аве (или огра|ена места) цара Севера, и делова}е против њега и надвладати; и одве{}е заробљенике у Египат, њихове богове са њиховим кнезовима и драгоценим посудама од сребра и злата, и оста}е неколико година после цара Севера" (Данило 11,6.7.8.)
Селук Кераунус, наследив{и остатке царства свог оца, и поми{љају}и да поврати остатак, подигао је велику војску против гувернера Пергама, сада цара те др`аве, али је умро у тре}ој години своје владавине. Његов брат и наследник, Антиох Велики (Магнус), је ратују}и узео од цара Пергама скоро целу Малу Азију, повратив{и и провинције Мидију, Персију и Вавилон од гувернера који су се одметнули; а у петој години своје владавине је нападају}и Целосирију, уз мало отпора, освојио добар део ње; следе}е године је вра}ају}и се да нападне остатак Целосирије и Феникију потукао војску Птоломеја Филопатра код Берита (Берyтус); затим је напао Палестину и суседне делове Арабије, и тре}е године вратио се са војском од 78.000 људи; али се Птоломеј, излазе}и из Египта са војском од 75.000 људи, сукобио с њим и потукао га код Рафије близу Газе, изме|у Палестине и Египта, и повратио целу Феникију и Целосирију, Анн. Набонасс. 532. По{то се узохолио због своје победе, и `ивео у раско{и сваке врсте, Егип}ани су се побунили и ратовали с њим, али их је он надвладао; и у тим превирањима убијено је 60.000 египатских Јевреја. Све ово је Данило овако описао: "Али његови синови (Селеук Кераун и Антиох Велики, синови Калиникови) узбуни}е се се и сакупити велику војску, и он (Антиох Велики) }е до}и делотворно и преплавити, и про}и кроз, и вратити се, и (опет следе}е године) узбунити се (мар{ирају}и ~ак) до његове твр|аве (пограни~ни градови у Египту); и цар Југа би}е покренут гневом и иза}и (тре}е године) и борити се с њим, ~ак са царем Севера; и он (цар Севера) пове{}е велико мно{тво, али }е то мно{тво бити дато у његове руке. И кад се то мно{тво однесе, срце }е му се поди}и, и поби}е многе десетине хиљада; али не}е бити тиме оја~ан; јер цар Севера }е се вратити", итд. (Данило 11,10 итд.)
Око дванаест година после битке изме|у Филопатера и Антиоха, Филопатер је умро и оставио своје царство свом младом сину Птоломеју Епифану, детету од пет година. На то се Антиох Велики удру`ио са Филипом, царем Македоније, да сваки од њих нападне Епифанове области које су до њих. Отуда је до{ло до променљивог рата изме|у Антиоха и Епифана, у којем су наизмени~но освајали Феникију и Целосирију; тиме су те земље претрпеле много од обе стране. Прво их је освојио Антиох; затим је неки Скопас послат са египатском војском и повратио их од Антиоха; следе}е године, Ан. Набонасс. 550, Антиох се борио са Скопасом и поразио га код изворâ Јордана, опсео га у Сидону, заузео тај град и повратио Сирију и Феникију од Египта, док су му Јевреји добровљно при{ли. Али после око три године, припремају}и се за рат против Римљана, он је до{ао у Рафију на граници Египта, склопио мир са Епифаном, и дао му своју к}ер Клеопатру; следе}е јесени је пре{ао Хелеспонт да нападне градове Гр~ке под римском за{титом, и освојио неке од њих, али су га Римљани поразили следе}ег лета и присилили да се врати са својом војском у Азију. Пред крај те године је Антиохову флоту поразила римска флота код Фокеје; а у исто време су Епифан и Клеопатра послали једно посланство у Рим да ~еститају Римљанима на њиховом успеху против њиховог оца Антиоха, и да их охрабре да про{ире свој рат против њега и у Азију. Римљани су опет поразили Антиоха на мору код Ефеса, превели своју војску преко Хелеспонта, и постигли велику победу над њим на копну, одузели му целу Азију западно од планине Таурус и дали је цару Пергама који им је помогао у том рату, и наметнули велики данак Антиоху. Тако је цар Пергама, римском мо}и, повратио оно {то му је Антиох узео, а Антиоха су, кад се вратио у остатак свог царства, убили Персијанци, кад је пља~као храм Јупитера Белуса у Елимнису, да би прикупио новац за Римљане; све ово Данило овако описује: "Јер цар Севера (Антиох) }е се вратити, и повести мно{тво ве}е него прво, и сигурно }е до}и, после неколико година, са великом војском и великим богатством. А у тим временима многи }е устати на цара Југа (наро~ито Македонци), и пља~ка{и твог народа (Самарјани, итд.) }е узди}и себе да потврде визију, али }е пасти. Тако }е цар Севера до}и и поди}и један брег; и ору`је Југа не}е одолети, нити његов одабрани народ, нити }е бити икакве силе да се одупре. Али онај који долази против њега ~ини}е по својој вољи, и нико му не}е одолети, и стаја}е у славној земљи која }е пасти у његову руку. Тако|е }е кренути да иде са снагом (или војском) целог свог царства, и у~ини споразум с њим (код Рафије) и да}е му к}ерку `енâ које је кваре; али она не}е стајати на његовој страни, нити бити за њега. После овога он }е окренути лице острвима, и узе}е многа, али }е један кнез за себе (Римљани) узроковати да престане немилост коју је он нудио; без његове властите немилости узрокова}е да се она окрене на њега. Онда }е окренути лице ка твр|ави своје властите земље, али }е се спота}и и пасти, и не}е се на}и" (Данило 11,13-19).
Селеук Филопатор наследио је свог оца Антиоха, Анно Набонасс. 561, и владао дванеаст година, али није урадио ни{та знаменито, јер је био лењ и циљ му је био на прикупља  новац за Римљане, којима је био вазал. Убио га је Хелиодор, којег је послао да опља~ка Храм у Јерусалиму. Данило овако описује његову владавину: "Онда }е стати на његовом месту сакупља~ пореза у слави царства, али }е за мало дана бити уни{тен, ни у гневу ни у бици." (Данило 9,20).
Мало пре смрти Филопатора, његов син Деметрије послат је као талац у Рим, на место Антиоха Епифана, брата Филопатровог; а Антиох је био у Атини на свом путовању ку}и кад је Филопатор умро; на то је Хелиодор, ризни~ар царства, ступио на престо. Али Антиох је тако уредио своје ствари да су Римљани задр`али Деметрија у Риму, а њихов савезник цар Пергама протерао Хелиодора, и поставио Антиоха на престо, док је Деметрије, прави престолонаследник, остао талац у Риму. Антиох је, постав{и цар захваљују}и пријатељству цара Пергама, владао мо}но над Сиријом и суседним народима, али се пона{ао умногоме испод свог достојанства, искрадају}и се но}у из своје палате, лутају}и тамо-амо по граду преру{ен, са једним или два пратиоца, разговарају}и и пију}и са људима најни`ег реда и са странцима, посе}ују}и скупове неморалних људи да би се гостио и оргијао, обла~е}и се као римски кандидати и официри, играју}и њихове улоге као имитатор, а на јавним празницима лудирају}и се и играју}и са слугама и неозбиљним људима, изла`у}и се на све на~ине сме{ним гестовима. Због оваквог пона{ања неки су га сматрали лудим, и звали га Антиохус. У првој години своје владавине свргнуо је Онију првосве{теника, и продао првосве{тени{тво Јасону, мла|ем Онијином брату; јер Јасон је обе}ао да }е му дати 440 таланата сребра за ту слу`бу, и јо{ 150 за дозволу да подигне једно ве`бали{те за обу~авање омладине оби~ајима незнабо`аца; ту дозволу му је цар дао, и Јасон ју је реализовао. Затим је цар {аљу}и неког Аполонија у Египат на крунисање Птоломеја Филометра, младог сина Филометра и Клеопатре, и знају}и да Филометер није благонаклон према његовим бављењима у Феникији, обезбедио своју властиту сигурност у тим деловима; у том циљу до{ао је у Јопу и Јерусалим, где је примљен уз све по~асти; одатле је оти{ао на сли~ан на~ин са својом малом војском у градове Феникије да се у~врсти против Египта, удварају}и се народу и деле}и им изузетне милости. Све ово представља Данило: "И на његовом (Филометровом) месту уста}е једна гнусна особа, којој нису дали ~аст царства. Ипак }е он у}и мирно, и сте}и царство ласкањима (углавном цару Пергама) и ору`је (које }е му се у корист Хелиодора успротивити) би}е преплављено потопом испред њега, и бити сломљено, па и (Онија првосве{теник) принц завета. И након {то направи савез с њим (са царем Египта, {аљу}и Аполонија на његово крунисање), делова}е преварно (против цара Египта), јер }е до}и и постати јак (у Феникији) са мало људи. И у}и }е у мирне и многе градове провинције (Феникије); и (да се додвори Јеврејима Феникије и Египта, и њиховим пријатељима) ~ини}е {то нису његови о~еви, ни о~еви њихових о~ева; раздели}е ме|у њих плен и богатство (изну|ено из других места) и сми{ља}е планове против јаких твр|ава (Египта) ~ак за једно време. (Данило 11,21, итд).
Ове ствари ура|ене су у првој години његове владавине, Ан. Набонасс. 573. А отада је он сми{љао планове против јаких твр|ава Египта, до {есте године. Јер три године касније, то јест у ~етвртој години његове владавине, Менелај је купио првосве{тенство од Јасона, али је, јер није платио по тој цени, цар послао по њега; а цар је, пре него {то је могао саслу{ати ствар, оти{ао у Киликију да умири тамо{њи устанак, и оставио свог заменика Андроника у Антиоху; у ме|увремену је Менелајев брат, да би набавио новац, изнео ви{е посуда из Храма, продају}и неке од њих у Тиру, а {аљу}и друге Андронику. Кад је Менелаја због овог прекорио Онија, он је у~инио на Онију убије Андроник; због тога је цар, кад се вратио из Киликије, наредио да се Андроник убије. Онда је Антиох спремио други поход против Египта, који је извр{ио у {естој години своје владавине, Ан. Набонасс. 578, јер по смрти Клеопатре, гувернери њеног сина, младог цара Египта, тра`или су од њега Феникију и Целосирију као њен мираз, и да поврате те земље дигли велику војску. Антиох је, сматрају}и да његов отац није одустао од поседовања тих земаља, негирао да су оне њен мираз, и са другом великом војском пресрео Егип}ане и борио се с њима на границама Египта, изме|у Пелузија и планине Касије. Он их је ту поразио, и могао је уни{тити целу њихову војску да није јахао горе-доле и наре|ивао својим војницима да их не убијају, ве} да их хватају `иве; због те хуманости добио је Пелузиј, а ускоро потом и сав Египат, улазе}и у њега са огромним мно{твом пе{ака и кола, слонова и коњаника, и великом морнарицом. Затим је, заузев{и градове Египта као пријатељ, одмар{ирао према Мемфису, свалио сву кривицу за рат на Еулеја, царевог гувернера, ступио у привидно пријатељство са младим царем и оставио на њему да уре|ује ствари царства.
Док је Антиох био тиме заокупљен, а Феникијом се про{ирио глас да је мртав, Јасон је, да би повратио првосве{тенство, напао Јерусалим са преко хиљаду људи, и заузео град; на то је цар, мисле}и да се Јасон побунио, бесно изјурио из Египта, повратио град, побио 40.000 људи и исто толико заробио, и продао их да прикупи новац; оти{ао је у храм, опља~као благо из њега, украсе и златне и сребрне посуде, укупно 1.800 таланата, и однео све то у Антиохију. Ово је ура|ено у години Набонасара 578, и овако описано код Данила: "И он }е узбунити своју мо}, и своју храброст, против цара Југа са великом војском; и цар Југа }е бити подигнут у битку са врло великом и мо}ном војском, али не}е одолети, јер они (Антиох и његови пријатељи) сми{ља}е планове против њега (како је представљено горе); да, они који једу од порције његовог меса изда}е га и уни{тити, и војска }е му бити савладана, и многи }е пасти убијени. И срца оба ова цара би}е да ~ине зло; и они, бивају}и сад пријатељи, говори}е ла`и за једним столом (против Јевреја и против светог завета); али не}е успети; јер }е јо{ крај (у којем је требало да напредује постављање гнусобе пусто{ења), бити у одре|ено време. Онда }е се вратити у своју земљу са великим богатством и срце }е му бити против светог завета; и врати}е се у своју земљу. 
Егип}ани из Александрије су, виде}и да је Филометора прво одгајао у раско{и Евнух Еулеј, а да је сад у рукама Антиоха, дали царство у руке Енергетесу, мла|ем брату Филометора. На то је Антиох, претварају}и се да хо}е да врати на престо Филометора, заратио против Енергетеса, победио га на мору, и опсео њега и његову сестру Клеопатру у Александрији, док су опседнути прин~еви писали у Рим тра`е}и помо} Сената. Антиох се, налазе}и да не мо`е да освоји град те године, вратио у Сирију, остављају}и Филометора у Мемфису да влада Египтом у његовом одсуству. Али Филометор се спријатељио са својим братом те зиме, и Антиоха су, док се вра}ао следе}ег проле}а Ан. Набонасс. 580 да опседне оба брата у Александрији, пресрели римски посланици, Попилије Лена, Ц. Децимије и Ц. Хостилије; он им је понудио руку да је пољубе, али му је Попилије уру~ио таблице у којима је била порука Сената, и понудио да их прво про~ита. Кад их је про~итао, одговорио је да }е размотрити са својим пријатељима {та треба да уради, али му је Попилије цртају}и круг око њега понудио да одговори пре него {то иза|е из њега; Антиох је, запањен овим отвореном и необи~ном надмено{}у, одговорио да }е у~инити оно {то Римљани захтевају; затим је Попилије дао своју руку цару да је пољуби, и вратио се из Египта. Исте године, Ан. Набоннас. 580, његови капетани су по његовом наре|ењу опља~кали и поклали Јевреје, оскрнавили храм, успоставили обо`авање паганских богова по целој Јудеји, и по~ели да прогоне и ратују са онима који их не би обо`авали; те акције Данило овако описује: "У одре|ено време он }е иза}и опет према Југу, али овај пут не као про{ли. Јер }е до}и ла|е китимске (са посланством из Рима) против њега. Стога }е он бити о`ало{}ен, те }е се вратити, и разљути}е се на свети завет. Тако }е ~инити; ~ак }е се вратити се, и разуме}е се са онима који се одри~у светог завета" (Данило 11,29.30).
У истој години у којој се Антиох по наре|ењу Римљана повукао из Египта, и успоставио богослу`ење Грка у Јудеји, Римљани су освојили царство Македоније, основно царство Царства Грка, и свели га на римску провинцију, и тиме по~ели да приводе крају владавину Данилове тре}е звери. Ово Данило овако изра`ава: "А после њега }е ору`је (односно Римљани), устати" (Данило 11,8). "Ору`је" свугде у овом Даниловом проро~анству представља војну мо} једног царства; а оно устаје кад покорава и израста мо}но. До сада је Данило описивао акције царева Севера и Југа, али по освајању Македоније од стране Римљана, он престаје да описује акције Грка, а по~иње да описује оне Римљана у Гр~кој. Они су покорили Македонију, Илирик и Епир, у години Набонасара 590. После 35 година, последњом вољом и тестаментом Атала, последњег цара Пергама, они су наследили то богато и напредно царство, то јест целу Азију западно од планине Таурус; 69 година касније покорили су царство Сирије, и свели га на провинцију, а после 34 године у~инили су сли~но и са Египтом. Свим овим поступцима римско ору`је се дизало изнад Грка, а после јо{ 95 година, ратују}и против Јевреја, "оскврнули су светињу снаге, и однели свагда{њу `ртву, и затим поставили гнусобу пусто{ења". Јер ова гнусоба била је постављена после Христових дана, (Матеј 24,15). У 16. години цара Хадријана, 132. године, они су поставили ову гнусобу градњом храма Јупитеру Капитолинском тамо где је стајао Бо`ји храм у Јеусалиму. На то су се Јевреји под водством Бар-Косбе дигли на ору`је протиив Римљана, и у том рату је 50 градова разру{ено, 985 најбољих мањих градова уни{тено, а 580.000 људи побијено ма~ем; а на крају рата, 136. године, протерани су из Јудеје под претњом смрти, и отада је та земља остала пуста од својих старих становника.
На по~етку Јеврејског рата за време Неровове владавине, апостоли су побегли из Јудеје са својим паствама; неки преко Јордана у Пелу и друга места, неки у Египат, Сирију, Месопотамију, Малу Азију и другде. Петар и Јован су до{ли у Азију, а Петар је одатле оти{ао преко Коринта у Рим, али су Јована, који је остао у Азији, Римљани протерали на острво Патмос, као поглавара једне групе Јевреја, ~ији је народ био у рату са Римљанима. Овим распр{ењем хри{}анских Јевреја, хри{}анска религија, која је ве} пропагирана на западу све до Рима, про{ирила се брзо по целом Римском Царству, и до`ивела многе прогоне под њим до данâ Константина Великог и његових синова; све ово Данило овако описује: "И такве какве ~ине безбо`но против завета }е он (који поставља гнусобу) узроковати да дволи~е (и обо`авају паганске богове), али }е људи (ме|у њима) који познају свог Бога бити јаки и деловати. И они који разумеју ме|у народом поу~и}е многе; ипак }е падати од ма~а, и од огња, и зато~ени{твом, и од грабе`и много дана. Кад падну, помо}и }е им се са мало помо}и (наиме за владавине Константина Великог); и (у то време због њиховог напретка) многи }е (пре}и њима из незнабо`аца, и) приоунути њима дволи~е}и. Али од оних од разумевања пада}е (јо{) да иску{ају Бо`ји народ њима, и да (их) о~исте (од дволи~ника), и да их убеле све до времена краја; јер то је јо{ за одре|ено време" (Данило 11,32. итд.).
До сада је Римско Царство трајало цело, а под овом вла{}у, мали рог јарца наставио је да буде "мо}ан, али не својом силом". Али сад, изградњом Константинопоља, и давањем њему Сената и других сли~них привилегија какве су оне Рима, и поделом Римског Царства на два царства, Гркâ и Латинâ, са седи{тима у тим градовима, запо~иње једна нова сцена ствари, по којој један цар, царство Грка, "~ини {та ко}е и", постављају}и властите законе изнад оних Бо`јих, "узди`е се и вели~а изнад сваког Бога и говори ~удесне ствари против Бога над Боговима, и напредује док се не навр{и време гнева. … Нити }е марити за Бога својих о~ева, нити за закониту `ељу за `еном, ве} }е се вели~ати изнад свега. И у свом седи{ту слави}е Махузиме (Махуззимс) (то јест јаке ~уваре, ду{е мртвих); ~ак и са једним богом за којег нису знали његови о~еви слави}е их златом и сребром, и драгим камењем и вредним стварима" (Данило 11,36 итд.). Све ово односи се на {ирење Гр~ког Царства са калу|ерима и калу|ерицама, који су налазили светост у уздр`авању од брака, и на зазивање светаца и обо`авање њихових мо{тију, и таква сли~на празноверја која су ти људи увели у 4. и 5. веку. "А у време краја цар Југа (или царство Сарацена) притисну}е га; а цар Севера (или царство Турака) до}и }е на њега као вихор, са колима и коњаницима, и са многим бродовима. И он }е у}и у земље (Гркâ), и преплави}е и про}и. У}и }е и у славну земљу, и многе земље }е пасти, али ове }е избе}и из његове руке, Едом и Моав, и поглавар деце Амонове (то јест они којима његови каравани пла}ају данак). Он }е пру`ити руку и на многе земље, и земља Египта не}е изма}и; ве} }е имати мо} над ризницама злата и сребнра, и над свим драгоценим стварима Египта; и Либијци и Етиопљани и}и }е за њим." Сви ови народи са~ињавају царство Турака, и стога под царем Севера треба разумети ово царство. Они са~ињавају и тело Јарца; и стога Јарац и даље влада у свом последњем рогу, али не сопственом мо}и.
 
ПОГЛАВЉЕ ВИИИ О цару који је радио {та хо}е и вели~ао се изнад сваког бога, и славио Махузиме, и коме није било стало до `еље `ена
У првим временима хри{}анске религије, хри{}анима сваког града управљао је сабор презбитера, а преседник тог сабора био је бискуп тог града. Бискуп и презбитери једног града нису се ме{али у ствари другог града, осим опомињу}им писмима или порукама. Нити су се бискупи ви{е градова сретали на сабору пре времена цара Комодија; јер они се нису могли састајати без дозволе римских гувернера провинција. Али у данима тог цара, по~ели су да се састају на провинцијским саборима, дозволом гувернерâ; прво у Азији, у супротстављању катафригијској јереси, а ускоро потом у други местима и другим поводима. Бискуп главног града, или метрополе римске провиинције, оби~но је постављан за председника сабора; отуда је до{ло до ауторитета бискупа метрополâ изнад онога других бискупа унутар исте провинције. Отуда је, тако|е, бискуп Рима у Кипријановим данима звао себе "бискупом над бискупима". ^им је Царство постало хри{}анско, римски цареви по~ели су да сазивају оп{те саборе из свих провинција Царства; прописују}и им које та~ке треба да разматрају, и ути~у}и на њих својим интересом и мо}и, постављали су ону странку коју су хтели. Овим је Гр~ко Царство, након поделе Римског Царства на Гр~ко и Латинско, постало "онај цар који је, по питањима религије, ~инио {та је хтео; и (у законодавству) уздизао се и вели~ао изнад сваког Бога"; и најзад је, Седмим оп{тим сабором, установио обо`авање ликова и ду{а мртвих људи, овде званих "Махузими".
Исти цар је придао светост уздр`авању од брака. Еузебије нам у својој Црквеној историји (ЛИб. 4. ц. 28, 29.) ка`е да је Мусан написао један трактат против оних који отпадају у јерес енкратитâ, која је тад тек настала, и увела фаталне гре{ке; да је Татијан, Јустинов у~еник, био њен аутор, а да Иренеј у својој првој књизи против јереси поу~ава ово, пи{у}и о Татијану и његовој јереси. Али су и Татијанови следбеници били испо~етка осу|ивани као јеретици под именом "енкратити", или "континенти"; њихови принципи јо{ се нису могли сасвим про{ирити, јер је Монтан прогласио само други брак незаконитим; он је увео и ~есте постове, и годи{ње дане поста, др`ање поста од Пепељаве среде до Ускрса, и исхрану су{еним месом. Апостолици су, око средине тре}ег века, осу|ивали брак, и били једна грана Татијанових у~еника. Хијерокити у Египту, у другој половини тре}ег века, тако|е су осу|ивали брак. Павле Еремит побегао је у пустињу од Децијевог прогона и `ивео тамо усамљени~ким `ивотом до владавине Константина Великог, али није имао у~енике. Антоније је у~инио сли~но под Диоклецијановим прогоном, или мало раније, и имао је у~енике; и многи други следили су ускоро његов пример. 
До сада су цркве одбацивале принципе енкратитâ; али сад кад су их калу|ери обрадили и наметнули не свим људима, ве} само онима који би добровољно предузели мона{ки `ивот, по~ели су да се по{тују, и да преплављују прво Гр~ку цркву, а затим и Латинску, као бујица. Еузебије нам ка`е (Ин вита Цонстантини, И. 4. ц. 28), да је Константин Велики изузетно по{товао те људе, који су се сасвим посветили бо`анској филозофији; и да је готово обо`авао најсветије дру{тво девица трајно посве}ених Богу, јер је био сигуран да Бог, коме су се посветиле, борави у њиховим срцима. У његово време и у оно његових синова, ово исповедање сама~ког `ивота у Египту {ирио је Антоније, а у Сирији Хиларион; и про{ирило се тако брзо да је ускоро после времена Јулијана Отпадника тре}ина Егип}ана оти{ло у пустињу. @ивели су прво по један у }елијама, а затим се распоредили у "цаенобиа" или манастире; а напослетку су до{ли у градове, и напунили цркве бискупима, презбитерима и |аконима. Атаназије је у својим мла|им данима сипао воду на руке свог господара Антонија; а налазе}и да су му калу|ери верни, у~инио је многе од њих бискупима и презбитерима у Египту; ти бискупи подигли су нове манастире, из којих су изабрали презбитере својих градова, а послали бискупе у друге. Сли~но се радило и у Сирији, где је то празноверје брзо про{ирио из Египта Хиларион, Антонијев у~еник. Спиридон и Епифаније са Кипра, Јаков из Ниниве, Кирил из Јерусалима, Еустатије из Себастије у Јерменији, Еузебије из Емисе, Тит из Бистре, Василије из Анкире, Акације из Цезареје у Палестини, Елпидије из Лаодикеје, Мелиције и Флавијан из Антиоха, Теодор из Тира, Протоген из Хиерапоља, Еузебије из Халкедона, Амфилохије из Ивонијума, Григорије Назианзен, Григорије Нисен и Јован Христозом из Константинопоља, били су и бискупи и калу|ери у 4. веку. Еустатије, Грегорије Назианзен, Грегорије Нисен, Бафил, итд., имали су манастире све{тенства у својим властитим градовима, из којих су бискупи били слати у друге градове; они су на сли~ан на~ин подизали тамо манастире, док цркве нису биле снабдевене бискупима из тих манастира.
По{то је Гр~ко царство сад било у рукама тих енкратита, и врло их по{товало, Данило ~ини карактеристиком цара који ~ини {та хо}е "то да не}е марити за `ељу `ена". 
Тако се секта енкратита, коју су на ноге поставили гностици, а {ирили Татијан и Монтан пред крај другог века, коју су осу|ивале цркве тог и тре}ег века, а разрадили је њени следбеници, про{ирила на исто~не цркве у ~етвртом веку, а пред његов крај по~ела да се {ири и на западне. Отада су хри{}анске цркве, имају}и облик побо`ности, али негирају}и њену силу, пале у руке енкратитâ; а незнабо{ци, који су у 4. веку у великом броју при{ли хри{}анима, пригрлили су спремније ову врсту хри{}анства, јер је она имала ви{е сродности са њиховим старим празноверјима, него она искрених хри{}ана, који су све}њацима седам цркава у Азији, а не све}њацима манастирâ, осветљавали Католи~ку цркву у току прва три века.
Катафригијци су увели и ви{е других празноверја, као {то су у~ење о духовима, и о њиховој казни у ^истили{ту, са молитвама и приносима за убла`авање те казне, како Тертулијан у~и у својим књигама "Де Анима" и "Де Моногамиа". Они су користили и крст као магијски предмет. О свим овим празноверјима говори апостол, тамо где ка`е: "Сад Дух ка`е изри~ито, да }е у потоњим временима неки одступити од вере, обра}ају}и се заводљивим духовима, и |аволским у~ењима (демонима и духовима које обо`авају незнабо{ци), говоре}и ла`и у лицемерју (о својим утварама, ~удима која ~ине они, њихове мо{ти и знак крста), имају}и савести `игосане врелим гво`|ем; забрањују}и `енидбу, и наре|ују}и уздр`авање од хране", итд. (1. Тимотију 4,1-3). Од Катафригијаца су се ти принципи и праксе {ирили даље потомству. "Јер је тајна безакоња ве} деловала (у апостолским данима у гностицима, настављају}и да делује врло сна`но у њиховом потомству татијанистâ и катафригијацâ, и требало је да делује) док се не открије тај ~овек греха; ~ији је долазак за делима Сотоне, са свом мо}и и знацима, и ла`ним ~удима, и свом преварно{}у неправи~ности; обојен једним обликом хри{}анске побо`ности, али без његове мо}и" (2. Солуњанима 2,7.10).
Јер мада је катафригијско хри{}анство донекле заустављено провинцијским саборима, до ~етвртог века, ипак су римски цареви обратив{и се тад у хри{}ане, и велико мно{тво незнабо`аца до{ав{и у споља{њу припадност цркви, на{ли да катафригијско хри{}анство ви{е одговара њиховим старим принципима, онима стављања религије у споља{ње форме и церемоније, свете дане и у~ења духова, него религија искрених хри{}ана; стога су спремно стали уз катафригијске хри{}ане и успоставили то хри{}анство пре краја ~етвртог века. Овим средствима су они од разумевања, након {то су били прогоњени од незнабо`а~ких царева у три прва века, и "помогло им се са мало помо}и", обра}ењем Константина Великог и његових синова, пали под нове прогоне, "да их о~исте (од дволи~ника), и да их убеле, ~ак до времена краја". 
 
ПОГЛАВЉЕ XИВ О Махузимима, које је славио цар који ~ини {та хо}е
У Библији нам се говори о некима који "верују у Бога" и другима ”који верују у идоле", и да је Бог на{е "прибе`и{те, на{а снага, на{а одбрана". У овом смислу је Бог "стена свог народа", а ла`ни богови зову се "стеном оних који верују у њих" (5. Мојсијева 32,4.15.18.30.31.37). У истом смислу се богови "цара који }е ~инити {та хо}е" зову Махузими, утвр|ења, твр|аве, за{титници, ~увари, или браниоци. "На свом месту", ка`е Данило, "он }е славити Махузиме; ~ак са једним богом којег његови о~еви нису знали, он }е их славити златом и сребром, и драгим камењем и вредним стварима. Тако }е он ~инити у најја~им утвр|ењима (или храмовима); … и узрокова}е то да они владају над многима, и поделити земљу (ме|у њих) за својину." (Данило 11,38.39.) Сад се ово постепено де{авало на следе}и на~ин. 
Григорије Нисен нам ка`е да је после прогона цара Деција, Григорије бискуп Неоцезареје у Понту "установио ме|у свим народом, као додатак или последицу посве}ености Богу, да празни~не дане и скупове треба славити онима који су се борили за веру, то јест му~еницима" (Орат. де вита Грег. Тхауматург. Т. 3. п. 574). Затим додаје овај разлог за ту институцију: "Кад је приметио", ка`е Нисен, "да просто и неуко мно{тво, због телесних у`ивања, остаје у греху идолâ, да би се главна ствар могла поправити ме|у њима, наиме, да уместо њиховог празног обо`авања могу окренути о~и ка Богу, дозволио им је да у се}ање на свете му~енике могу да се веселе и у`ивају, и буду у радости." Незнабо{ци су били оду{евљени празницима својих богова и невољни да се одрекну тих у`ивања; стога је Грегорије, да олак{а њихово преобра}ање, установио годи{ње празнике посве}ене свецима и му~еницима. Отуда је до{ло до тога да су, због {ирења празника незнабо`аца, на њихово место уследили главни празници хри{}ана; као {то је прослава Бо`и}а са зимзеленом и го{}ењем, и музиком и играма уместо баханалија и сатурналија; слављење Првог маја са цве}ем, на место флоралиија; а празници посве}ени Девици Марији, Јовану Крститељу и разним апостолима, уместо све~аности код уласка Сунца у знаке Зодијака по старом јулијанском календара. За истог Децијевог прогона, Кипријан је наредио да се забеле`е страдања му~еника у Африци, да би се сваке године славиле успомене на њих приносима и `ртвама; а Феликс, римски бискуп, мало касније је, како при~а Платина, "имају}и у виду славу му~еникâ, наредио да треба све~ано приносити `ртве сваке године у њихово име". У`ивањима у овим празницима, хри{}ани су умногоме добили на броју, а изгубили на врлини, док се "не о~исте и убеле" Диоклецијановим прогоном. Ово је био први корак направљен у хри{}анској религији као обо`авању светаца; и мада оно јо{ није постало једно безаконо обо`авање, ипак је оно предиспонирало хри{}ане за такво даље обо`авење мртвих, какво је ускоро завр{ило призивањем светаца.
Следе}и корак био је утицање да се моли код гробова му~еника; та пракса по~ела је за Диоклецијановог прогона. Сабор у Елиберису у [панији, одр`ан у 3. или 4. години Диоклецијановог прогона, имао је разли~ите каноне. Одмах после тог прогона, узмимо око 314. године, сабор у Лаодикеји у Фригији, који се тад састао ради обнављања ослабљене дисциплине Цркве, има следе}е каноне.
Канон 9: "Онима из цркве није дозвољено да иду на гробља или мартирије, како се она зову, јеретикâ, ради молитве или опоравка здравља; али такви како иду, ако су од верних, би}е екскомуницирани за једно време."
Канон 34: "Хри{}анин не сме напустити му~енике Христа, и и}и ла`ним му~еницима (то јест му~еницима јеретикâ), јер су они страни Богу: и стога нека буду анатемисани који иду њима."
Канон 51: "Ро|ендани му~еникâ не}е се славити од Пепељаве среде до ускрса, али њихова комеморација одр`ава}е се на [абатне дане и на Господње дане."
Савет Пафлагоније, одр`ан године 324., донео је овај канон: "Ако се иједан ~овек, из охолости, гну{а конгрегација му~еникâ, или литургијâ одр`аваних у њима, или успоменâ му~еникâ, нека буде анатемисан."
Из свег овог је о~ито да су хри{}ани у време Диоклецијановог прогона оби~авали да се моле на гробљима или местима где су мртви покопавани, да би избегли опасност од прогона, и због недостатка цркава које су све биле пору{ене; а кад је тај прогон про{ао, наставили су ову праксу у ~аст му~еникâ, док се нису могле изградити нове цркве, и употребом је наметнули као корисну за побо`ност, и за поправак здравља оних оболелих. Тако|е изгледа да су на овим местима сахрањивања одр`авали помене на му~енике сваке године на дане њима посве}ене, и сва та бављења сматрали побо`ним и религијским, а анатемисали су као охоле оне који су им се супротстављали, или се молили у мартиријима јеретикâ. Они су палили и бакље му~еницима за време дневног светла, како су то радили незнабо{ци својим боговима; тај оби~ај је, пред крај 4. века, преовла|ивао углавном на Западу. Прскали су светом водом оне који се моле, као {то су и незнабо{ци радили са обо`аватељима својих богова; и и{ли на ходо~а{}а да виде Јерусалим и друга света места, као да су та места давала светост посетиоцима. Из оби~аја мољења на гробљима и мартиријима произа{ао је оби~ај прено{ења тела светаца и му~еникâ у новогра|ене цркве; цар Констанције је запо~ео са овом праксом око 359. године, у~инив{и да се тела апостолâ Андрије, Луке и Тимотија пренесу у цркву у Константинопољ; а пре овог Констанцијевог ~ина, Егип}ани су др`али тела својих му~еника и светаца незакопана на креветима у приватним ку}ама, и при~али како се ду{е ових појављују после смрти и узди`у на небо, како то Атанасије при~а у `ивоту Антонија.
Све ово је дало прилику цару Јулијану, како то при~а Кирил, да опту`и хри{}ане на овај на~ин: "Ва{ег додавања том древном мртвом ~овеку, Исусу, многих нових мртваца, ко се мо`е довољно гну{ати? Испунили сте сва места гробовима и споменицима, мада вам нигде није ре~ено да падате ни~ице у гробовима, и да их звани~но по{тујете." А мало касније: "По{то је Исус рекао да су гробови пуни не~исто}е, како зазивате Бога над њима?" А на другом месту он ка`е да "би хри{}ани, да су привр`ени уредбама Јеврејâ, обо`авали једног Бога а не многе, и не једног ~овека, или пре не многе несре}не људе; (и да они) обо`авају дрво крста, праве}и његов лик на својим ~елима, и пред својим ку}ама."
Након {то су гробови светаца и му~еникâ тако претворени у места обо`авања као незнабо`а~ки храмови, а цркве у гробове, и извесна врста светости приписана мртвим телима светаца и му~еникâ покопаним у њима, и одр`авани годи{њи празници у њихову ~аст, са `ртвама прино{еним Богу у њихово име, следе}и корак ка призивању светаца било је приписивање њиховим мртвим телима, костима и другим мо{тима – мо}и ~ињења ~удâ, помо}у одвојених ду{а, за које се претпостављало да знају {та ми радимо или говоримо, и да могу да нам у~ине добро или да нас повреде, и да праве та ~уда. Ово је управо била представа коју су незнабо{ци имали о одвојеним ду{ама њихових древних царева и хероја, које су обо`авали под именима Сатурна, Рее, Јупитера, Јуноне, Марса, Венере, Баха, Корâ, Озириса, Изиде, Аполона, Еијане и осталих њихових богова. Јер по{то су богови му{ко и `енско, му` и и `ена, син и к}ерка, брат и сестра, тиме се открива да су они древни људи и `ене. Сад је, као {то је први корак ка призивању светаца био у~ињен под Децијевим прогоном, а други под оним Диоклецијановим, тре}и изгледа био узрокован дејствима Констанција и Јулијана Апостате. Кад је Јулијан по~ео да обнавља обо`авање паганских богова, и да озлогла{ује свеце и му~енике, хри{}ани Сирије и Египта изгледа да су дигли велику буку око ~уда која су ~иниле мо{ти хри{}ана и му~еникâ, насупрот мо}има које су Јулијан и незнабо{ци приписивали својим идолима. Јер Созомен и Руфин нам ка`у да му је, кад је отворио паганске храмове, и саветовао се са проро~и{тем Аполона Дафнеја у предгра|у Антиоха, и принео многе `ртве за одговор, то проро~и{те одговорило да га кости му~еника Бабиласа, покопане у њему, спре~ава да говори. Из овог одговора мо`емо разумети да су неки хри}ани доспели у то место где су пагански све{теници оби~авали да говоре кроз једну цев изри~у}и своја проро~анства; а пре овога, Хиларије у својој књизи против Констанција, писаној у последњој години тог цара, прави спомен о ономе {то се тад радило на Истоку где је он био. А Грегорије Назианзен, у свом првом Говору против цара Јулијана, тада владају}ег, пи{е сли~но. Ове ствари су довеле до тога да су незнабо{ци за време владавине истог цара демолирали гроб Јована Крститеља у Феникији и спалили његове кости. Тад је неколико хри{}ана, ме{ају}и се са паганима, сакупило неке од његових остатака и послало их Атанасију, који их је сакрио у зид једне цркве, предви|ају}и проро~ким духом, како нам Руфин ка`е, да би оне могле бити од користи следе}им поколењима.
Кад се глас о овим ~удима једном усталио, наставио је да траје јо{ много година, нарастао и уоп{тио се. Хризостом, у свом другом Говору на светог Бабиласа, двадесет година након {то је проро~и{те Аполона Дафнијског занемело, како је горе описано, наиме 382. године, говори о ~удима која ~ине свеци и њихове мо{ти (Виде Хом. 47. ин С. Јулиан). А у својој 66. Беседи, описује како кости му~еника му~е и истерују |аволе. А Јероним у свом епитафу о Паули (Паула), сли~но спомиње исте ствари. Ово је било око године 384., а Хризостом у свом Говору о египатским му~еницима изгледа да прави Египат воде}им подстрека~ем у тим стварима (Едит. Фронтонис Дуцаеи, Том. И). Овај Говор био је написан у Антиохији, док је Александрија јо{ била метропола Истока, тј. пре године 381., у којој је Константинопољ постао метропола; и Егип}анима је било потребно неколико година да ра{аљу ~удотворне мо{ти својих му~еника по целом свету, као {то су то ~инили и пре те године. Египат је најви{е обиловао мо{тима светаца и му~еникâ, јер су их Егип}ани ~ували балзамоване на креветима ~ак и у својим приватним ку}ама, а Александрија се истицала изнад свих других градова по њиховом ода{иљању, тако да на ра~ун тога стекне славу код свих људи и прика`е се као метропола света. Антиохија је следила пример Египта, ода{иљају}и мо{ти ~етрдесет му~еника, а примере Египта и Сирије ускоро је следио и остатак света.
Мо{ти ~етрдесет му~еника у Антиохији разаслано је ме|у цркве пре године 373., јер Атанасије, који је умро те године, написао је један Говор о њима. Овај Говор јо{ није објављен, али га је @ерар Восије видео у рукописима у библиотеци кардинала Асканија у Италији, како то ка`е у свом коментару на Говор Ефраима Сируса (Епхраем Сyрус), истих ~етрдесет му~еника. Сад, по{то су калу|ери Александрије послали те мо{ти му~еника Египта у све делове света, и тиме стекли славу свом граду, и прогласили је у тим стварима метрополом целог света, као {то смо то приметили из Хризостома, мо`е се закљу~ити да је Александрија, пре него {то је примила ~етрдесет му~еника из Анриоха, по~ела да {аље мо{ти својих властитих му~еника по свим крајевима, први дају}и пример другим градовима. Ова пракса је, дакле, по~ела у Египту неколико година пре Атанасијеве смрти. Она је по~ела кад су ~удотворне кости Јована Крститеља донесене у Египат, и сакривене у зид једне цркве, "да би могле бити од користи буду}им поколењима". Она је била ограни~ена за време владавине Јулијана Отпадника, а затим се про{ирила из Египта у цело Царство, са Александријом као метрополом целог света, према Хризостому, ради пропагирања ове врсте побо`ности; Антиохија и други градови ускоро су следили њен пример.
У {ирењу ових празноверја колово|е су били калу|ери, а Антоније им је био глава; јер на крају Антонијевог `ивота, Атанасије при~а да је су ово биле његове последње ре~и у~еницима који су тад били код њега. "Пазите ли", рекао је Антоније, "да прионете Христу на првом месту, а затим свецима, да после смрти могу да вас приме као пријатеље и познанике у ве~ни Табенакул. Мислите о тим стварима, пазите на те ствари, и ако имате икаквог обзира према мени, се}ајте ме се као оца." Ово издато као налог калу|ерима од Антонија при његовој смрти, 356. године, није могло а да не запали цело њихово тело предано{}у свецима, као спремним на~ином да их ови приме у ве~ни Табернакул после смрти. Отуда је до{ла та бука о ~удима која су ~инили свеци у доба Констанција; отуда је до{ло до раза{иљања ~удотворних мо{тију по целом Царству; Александрија је, дају}и пример, постала позната по томе изнад свих других градова. Отуда је до{ло у данима Јулијана, 362. године, до тога да Атанасије, једним проро~ким духом, како нам ка`е Руфин, сакрије кости Јована Крститеља од пагана, не у тло да буду заборављене, ве}у у {упљи зид једне цркве пред одговарају}им сведоцима, "тако да могу да буду од користи буду}им поколењима". Отуда је тако|е потекло призивање светаца да ~ине таква ~уда, и да пома`у људима у њиховим молитвама, и посредују код Бога. Јер Атанасије је, јо{ од своје младости, гледао на свеце и му~енике као на посреднике у на{им молитвама; у својој посланици Марцелину, писаној у данима Константина Великог, он ка`е да ре~и псалама не треба да се транспонују, нити на било који други на~ин мењају, ве} да се рецитују и певају без икакве интервенције, како су написане, тако "да свети људи који су их дали, знају}и да су то њихове властите ре~и, могу да се моле са нама; или пре, да Свети Дух који је говорио у светим људима, виде}и Његове властите ре~и којима их је надахнуо, мо`е да им се придру`и у помагању нама".
По{то је Египат обиловао калу|ерима ви{е од иједне друге земље, обо`авање светаца по~ело је пре, и про{ирило се бр`е ту него на другим нестима. Паладије, иду}и у Египат 388. године да посети манастире, и гробове Аполонија и других му~еника Тебе који су страдали под Максимином, пи{е о њима. Тако|е и Енаплије, један паганин, па ипак компетентан сведок оног {то се де{авало у његово време, при~ају}и како војници предају храмове Египта у руке калу|ера, {то је ура|ено 389. године, `али се на један непобо`ан на~ин на му~енике, као оне који насле|ују место старих богова Египта. Кроз ове примере мо`емо разумети да је призивање светаца имало сада извесни статус у Египту, и да га је тамо оби~ни народ {ироко прихватио и практиковао.
Тако Базил калу|ер, који је постао бискуп Цезареје 369. године, а умро 378. године, у свом Говору о му~енику Мамасу, ка`е: "Се}ајте се тог свеца; онолико вас колико је у`ивало њега у својим сновима, онолико колико их је на овом месту он помогао у молитви, онолико вас колико је по призивању његовог имена имало њега у својим делима, онолико вас колико је он извео на пут из лутања, онолико вас коликим је повратио здравље, онолико вас коликим је о`ивео децу из мртвих, онолико вас коликима је проду`ио `ивот"; а мало касније, он овако изра`ава универзалност овог празноверја у подру~јима Кападокије и Битиније: "Код се}ања на тог му~еника", ка`е он, "цео тај крај је покренут; на његов празник цео град је понесен радо{}у. Ни породице богатих не скре}у у гробнице својих предака, ве} сви иду на место побо`ности." И опет, на крају беседе, он се моли, да "Бог ~ува Цркву, тако утвр|ену великим кулама му~еникâ"; а у свом Говору о ~етрдесеторици му~еника: "То су они", ка`е он, "који нам сти~у}и на{у др`аву, као неке куле пру`ају сигурност против на{их непријатеља. Нити су они затворени на само једно место, ве} су тиме {то су распоре|ени послати у многе крајеве, и красе многе земље. … ^есто сте настојали, ~есто сте се трудили да на|ете онога који би се могао молити за вас; ево их ~етрдесет, који пу{тају један глас молитве. … Онај ко је у несре}и лети к овима, онај који се радује има уто~и{те овима; први, да се могну ослободити од зла, други да могу наставити у сре}и. Овде се `ена која се моли за своје дете ~ује; она сти~е сигуран повратак за свог му`а који је далеко, и здравље за њега у његовој болести. … О ви, заједни~ки ~увари ~ове~анства, најбољи пратиоци на{их брига, бискупи-помага~и, и на{их молитви, најмо}нији посланици Богу, итд." Из свега овога је о~ито да су пре године 378. говори и беседе о свецима били умногоме изван граница пуких говорни~ких украса, и да је оби~ни народ на Истоку био ве} генерално искварен преко калу|ера обо`авањем светаца. 
Грегорије Незианзен, калу|ер, у свом {естом Говору писаном 373. године, кад је тек постављен за бискупа Сафиме, ка`е: "О~истимо се му~еницима, или пре Богом му~еникâ"; а мало касније он зове му~енике "посредницима стицања узнесења или бо`анствености". Исте године, на крају свог Говора о Атанасију, тад тек умрлом, он га овако призива: "Гледа{ ли доле на нас благонаклоно, и управља{ ли овим народом као савр{еним обо`аватељима савр{еног Тројства, које је у Оцу, Сину и Светом Духу контемплирано и обо`авано; ако }е бити мир, са~увај ме, и паси моје стадо са мном; али ако }е бити рат, води ме ку}и, постави поред себе, и поред оних који су као ти; колико год велика моја молба била." А на крају посмртног Говора о Басилу, писаног 378. године, он му се овако обра}а: "Али ти, о бо`анска и посве}ена Главо, погледај на нас са неба, и својим молитвама или однеси тај трновит пут коју нам је дао Бог ради ве`бања, или постигни да га мо`емо носити са храбро{}у, и упути цео нас `ивот ка ономе {то је најподесније за нас. Кад напустимо овај `ивот, прими нас у својим табернакулима, да `иве}и заједно и гледају}и свето и бла`ено Тројство ~истије и савр{еније, којег имамо сад само као несавр{ену визију, мо`емо тамо до}и до краја својих `еља, и примимо ову награду ратова које смо водили или трпели"; а у свом Говору о Кипријану, не бискупу Картагине ве} једном Грку, он га призива на исти на~ин; тако|е нам говори и о томе како је једна побо`на девица по имену Јустина била за{ти}ена призивањем Девице Марије, и како је стварао ~уда Кипријанов пепео.
Григорије Нисен, један други истакнути калу|ер и бискуп, у говору о `ивоту Јефрема Сируса нам при~а о томе како је неки ~овек, вра}ају}и се из далеке земље, био у великој опасности, јер су све путеве пресекле војске варварских народа, али је након призивања Јефрема по имену, и говорења, "Свети Јефреме помози ми", избегао опасности, презрео страх од смрти и, мада је био изгубио сваку наду, безбедно стигао ку}и. На крају овог Говора, Грегорије зазива Јефрема на седе}и на~ин:
"Али ти, о Јефреме, пома`у}и сад код бо`анског олтара, и `ртвују}и Принцу `ивота, и најсветијем Тројству, заједно са ан|елима; сети се свих нас, и задобиј нам опро{тај на{их греха, да мо`емо да у`ивамо ве~ну сре}у царства небеског."
Исти Грегорије, у свом Говору о му~енику Теодору, писаном 381. године, овако описује мо} тог му~еника, и активности народа:
"Овај му~еник", ка`е он, "про{ле године је смирио варварску олују и зауставио стра{ни рат дивља~них и окрутних Скита. … Ако је икоме допу{тено да однесе пра{ину којом је тај гроб покривен, у којем тело овог му~еника по~ива, та пра{ина се прихвата као дар, и сакупља да се поло`и као ствар од велике вредности. Јер дотицати мо{ти саме, ако се икаква таква велика сре}а икад деси; како је велика та милост, и да се не мо`е сте}и без најусрднијих молтава, знају добро они који су је стекли. Јер као `иво и здраво тело, они који га виде пригрљују га, приносе}и га својим о~има, устима, у{има и свим органима ~ула, а затим са осе}ањем лију}и сузе на тог му~еника, као да је он ~итав и јавља им се; они приносе усрдне молитве да он посредује за њих као заступник, моле}и му се као слу`бенику који слу`и код Бога, и призивају}и га као оног који прима дарове кад год то хо}е." Напослетку, Грегорије закљу~ује тај Говор овом молитвом: "О Теодоре, `елимо многе благослове; посредуј и преклињи за своју земљу пред оп{тим царем и Господом; јер земља Му~еника је место његовог страдања, и његови су гра|ани, бра}а и родбина они који га имају, бране, вели~ају и одају му по~ат. Бојимо се несре}а, о~екујемо опасности; безбо`ни Скити нису далеко, спремни су да заратују против нас. Као војник бори се за нас, као му~еник употреби слободу говора за своје слуге. Моли се за мир, да ови јавни састанци не престану, да дивљи и безбо`ни варварин не мо`е бе{њети против храмова и олтарâ, да профани и безбо`ни не мо`е газити по светим стварима. Ми признајемо за доброту примљену од тебе то {то смо са~увани безбедни и ~итави, молимо се за слободу од опасности у времену које долази; и ако буде потребе за ве}им посредовањем и одвра}ањем молитвом, сазови хор своје бра}е му~еника и у заједници с њима посредуј за нас. Нека молитве многих праведних о~исте греха мно{тва и народа; узмоли Петра, побуди Павла, и Јована бо`анског и вољеног у~еника, да они могу бити заговорници за цркве које су подигли, за које су били у ланцима, за које су претрпели опасности и смрти; да обо`авање идола не мо`е ди}и главу против нас, да јереси не могу избијати као трње у винограду, да кукољ израсли не мо`е угу{ити п{еницу, да стена ли{ена праве росе не мо`е бити против нас, и стварати јалову мо} ре~и ли{ене корена; ве} да силом молитава твојих и твојих дру`беника, о дивни ~ове~е и истакнути ме|у му~еницима, оп{та заједница хри{}ана мо`е постати једно `итно поље."
Исти тај Грегорије Нисен, у својо беседи по смрти Мелеција, бискупа Антиохије, проповедао је у Константинопољу исте године, 381., пред бискупима целог Истока сакупљеним на Другом оп{тем сабору, и овако говорио о Мелецију.
"Младо`ења", ка`е он, "није узет од нас; он стоји усред нас, мада га не видимо; он је све{теник у најунутра{њијим местима, и лицем у лице посредује пред Богом за нас и грехе народа."
Ово није била говорни~ка фигура, ве} Грегоријево стварно ми{љење, {то се мо`е разумети из онога {то смо навели од њега у погледу Јефрема и Теодора; и како је Грегорије проповедао ово пред Сабором Константинопоља, мо`ете отуда знати, ка`е Бароније, да је он исповедао оно {то је цели тај Сабор, а с њим и цела Црква тих делова, веровао, наиме, да свеци на небу упу}ују пред Богом молитве за нас (Ад. ан. 381, Сецт. 41.).
Јефрем Сирус, јо{ један истакнути калу|ер, који је био савременик Басилов, и умро исте године, на крају своје Похвале или Говора о Базилу, тада тек умрлом, призива га на овај на~ин: "Посредуј за мене, врло бедног ~овека; и сети ме се својим посредовањима, о О~е; ти који си јак, моли за мене који сам слаб; ти који си марљив, за мене који сам немаран; ти који си ведар, за мене који сам те`ак; ти који си мудар, за мене који сам будаласт. Ти који има{ похрањено богатство свих врлина, буди води~ мени који сам празан од сваког доброг дела." На по~етку своје Похвале ~етрдесеторици му~еника, писане у исто време, он их овако зазива: Помозите ми зато, о ви свеци, својим посредовањем; и, о ви вољени, својим светим молитвама; да Христос својом мило{}у мо`е управљети мојим језиком да говори", итд, а затим спомињу}и мајку једног од тих ~етрдесет му~еника закљу~ује свој Говор овом молитвом: "Преклињем те, о света, верна и бла`ена `ено, моли се за мене свецима, говоре}и: Посредуј за ту победу у Христу, за најмањег и најбеднијег Јеферма, да мо`е на}и милост, и мило{}у Христовом бити спа{ен." И опет, у својој другој Беседи или Говору о похвалама светих Христових му~еника, он им се обра}а овако: "Прклињемо вас пресвети му~еници, да посредујете код Господа за нас бедне гре{нике, спопаднуте не~исто}ом немарности, да он улије своју бо`анску милост у нас"; а касније, пред крај истог говора:
"Сад ви пресвети и преславни му~еници Бо`ји, помозите мени бедном гре{нику својим молитвама, да у оном стра{ном ~асу могу задобити милост, кад се обзнане тајне свих срца. Ја сам данас постао према вама, пресвети му~еници Христови, такоре}и један безвредан и неве{т пехарник; јер сам дао синовима и бра}и ва{е вере пехар изврсног вина ва{ег ратовања, са изврсном трпезом ва{е победе, богатом свим врстама биране хране; настојао сам, са свим осе}анем и `ељом свог ума, да поново створим ва{е о~еве и бра}у, родбину и пријатеље, који свакодневно седају за тај сто. Јер, гле, они певају, и са усхи}ењем и радо{}у славе Бога, који је крунисао ва{е врлине, постављају}и на ва{е пресвете главе непропадљиве и небеске круне; они са превеликом радо{}у стоје око светих мо{тију ва{ег му~ени{тва, `еле}и благослов, и да разделите свете лекове, и за тело и за дух. Као добри у~еници и верни слу`беници на{ег добростивог Господа и Спаситеља, спустите стога благослов на њих све; и на мене тако|е, мада слабог и незнатног, који примив{и снагу ва{им заслугама и посредовањима, певам са свом предано{}у свог ума химну у ва{у хвалу и славу пред ва{им светим мо{тима. Зато вас преклињем да станете пред престо бо`анског Вели~анства за мене Јефрема, злог и бедног гре{ника, да ва{им молитвама могу да заслу`им да стекнем спасење, и с вама да у`ивам ве~ну сре}у мило{}у и благода}у на{ег Господа и Спаситеља Исуса Христа, којем нека је са Оцем и Светим Духом хвала, ~аст и слава увек. Амин."
Из онога {то је наведено из говора Басила, два Грегорија и Јефрема, мо`емо разумети да је клањање свецима било установљено ме|у калу|ерима и њиховим по{товатељима у Египту, Феникији, Сирији и Кападокији, пре године 378., {то је година у којој су Басил и Јефрем умрли. Хризостом није `ивео много касније; он је проповедао у Антиохији готово све време Теодосија Великог, и у својим Беседама има много охрабривања за ову врсту празноверја, као {то се то мо|е видети из његових Говора о Св. Јулији, св. Пелагији, му~енику Игнацију, о Судбини и Прови|ењу, о му~еницима уоп{те, о св. Береники и св. Просдоку (Просдоце), о Јувентину и Максиму, о имену Гробља (Цоеметерy), итд. Тако у својој Беседи о Береники и Просдоку ка`е: "Мо`да горите не малом љубављу за ове му~енике; стога са овим `аром паднимо пред њихове мо{ти, обгрлимо њихове лесове. Јер лесови му~еника имају велику врлину, исто као {то и кости му~еникâ имају велику му}. Не само на дан овог празника, ве} и у другим данима обра}ајмо се њима, зазивајмо их, и преклињимо их да буду на{и за{титиници; јер они имају велику мо} и делотворност, не само док су `иви, ве} и после смрти; и много ви{е после смрти него пре. Јер сад они носе ознаке или белеге Христа; и кад они показују те ознаке, они могу сте}и све ствари Цара. Виде}и, дакле, да они обилују таквом делотворно{}у, и имају тако много пријатељства с њим, и ми тако|е, кад сталним присуством и посе}ивањем њих уведемо себе у њихово познавање, мо`емо њиховом помо}и сте}и милост Бо`ју."
Константинопољ је био без ових празноверја док тамо није до{ао Грегорије Незианзен 379. године; али за неколико година и он је био њиме запаљен. Руфин нам ка`е да је, кад је цар Теодосије кретао против тиранина Евгенија, {то је било 394. године, и{ао са све{теницима и народом у сва места молитве, ле`ао ни~ице у кострети пред свети{тима му~еникâ и апостолâ, и "молио се за помо} посредством светаца" (Хист. Еццл. И. 2. ц. 23.). Созомен додаје да је, кад је цар одмар{ирао седам миља од Константинопоља против Еугенија, у{ао у једну цркву коју је саградио Јовану Крститељу, и "призивао Крститеља у помо}".
Хризостом ка`е: "Он који је одевен у пурпур, прилази да обгрли те гробнице, и занемарив{и своје достојанство, стоји моле}и усрдно свеце да посредују за њега код Бога; и он који иде окруњен дијадемом, упу}ује своје молитве ономе који је правио {аторе, и рибару, као својим за{титницима (Хо. 66. ад популум, цирца финем & Хом. 8, 27 у Мат. Хом. 42,43. у Ген. Хом. Хом. И у 1. Сол.). А на другом месту: "Градови су и{ли заједно ка гробовима му~еникâ, и људи горе љубављу према њима" (Еxпосит. ин Псал. 114. суб финем.).
Ова пракса слања мо{тију из места у место ради ~ињења ~уда, и тиме распиривања посве}ености народâ мртвим свецима и њиховим мо{тима, и успостављање религије призивања њихових ду{а, трајала је само до средине владавине Теодосија Великог, јер ју је он забранио  едиктом. После овога су они испунили поља и путеве олтарима подигнутим му~еницима, за које су се претварали да су их открили сновима и откривењима; а ово је довело до доно{ења 14. канона Петог савета у Картагини, 398. године. Ови олтари слу`или су за призивање светаца или му~еника покопаних, или наводно покопаних под њима. Прво су цркве у свим местима испуњене мо{тима или наводним мо{тима му~еникâ, ради њиховог призивања у црквама; затим су поља и путеви испуњени олтарима, ради њиховог призивања свугде; а ову нову религију су калу|ери успоставили по целом Гр~ком царству пре похода цара Теодосија против Еугенија, а ја мислим пре његовог горе споменутог едикта, године 386.
 Иста религија клањања Махузимима брзо се про{ирила и у Западно царство; али Данило у свом проро~анству описује углавном ствари у~ињене ме|у народима које укљу~ује тело тре}е звери. 

ДЕО ИИ 
БИБЛИЈСКА ПРОРО^АНСТВА КЊИГЕ ОТКРИВЕЊЕ
    
ПОГЛАВЉЕ И   Увод, који се ти~е времена кад је Апокалипса била писана
Иринеј је увео ми{љење да је "Апокалипса" (или библијска књига "Откривење") писана у време Доницијана; али он је и одлагао писање неких других светих списа, и требало је да смести "Апокалипсу" после њих; могао је мо`да ~ути од свог господара Поликарпа да је овај примио ову књигу од Јована отприлике у време Домицијанове смрти; или је заправо Јован могао сам у то време да је поново објави, одакле је Иринеј мо`да помислио да је она тек тад написана. Еузебије у својој "Хроници" и "Црквеној историји" следи Иринеја; али касније (Дем. Еванг. И. 3.), у својим "Еван|еоским демонстрацијама" он повезује протеривање Јована на Патмос са смр}у Петра и Павла; тако ~ине (Вид. Памцлиум ин нотис ад Тертулл. де Праецритионибус, н. 215. & Хиерон. И. цонтра Јовинианум, ц. 14. Едит. Еросми.) и Терулијан и Псеудо-Прохор, као и први аутор, ко год да је то био, оне врло старе при~е да је Јована Нерон ставио у посуду врелог уља, и кад је овај иза{ао неповре|ен, протерао га на Патмос. Мада ова при~а мо`е бити само фикција, ипак је она заснована на предању првих хри{}ана да је Јован протеран на Патмос у данима Нерона. Аретас (Аретх. ц. 18, 19) на по~етку свог Коментара наводи ми{љење Иринеја из Еузебија, али га не следи; јер касније потвр|ује да је Апокалипса била написана пре разорења Јерусалима, и да су пре|а{њи коментатори објаснили {ести пе~ат тог разарања.
Са ми{љењем првих коментатора сла`е се и предање цркава у Сирији, са~увано до данас у наслову сиријске верзије Апокалипсе, који гласи: "Откривење које је Јовану еван|елисти у~инио Бог на острву Патмосу, на које га је прогнао Нерон цезар." Исто потвр|ује и једна при~а коју преноси Еузебије (Хист. Еццл. И. 3. ц. 23.) од Клемента Александријског, и других старих аутора, у погледу једног млади}а којег је Јован, не{то после свог повратка са Патмоса, поверио на бригу бискупу неког града. Тај бискуп га је васпитавао, поду~авао и најзад крстио; али је одрекав{и се његове бриге, тај млади} онда запао у ло{е дру{тво и по~ео постепено прво да бан~и и одаје се пороцима, а затим да злоупотребљава и квари оне које је сретао но}у; најзад је постао тако безнаде`ан да су га његови дру`беници, постав{и банда друмских разбојника, у~инили својим капетаном; и, ка`е Хризостом (Цхрyсост. ад Тхеодорум лапсум.), остао је њихов капетан јо{ дуго времена. Најзад је Јован, вратив{и се у тај град, и ~ув{и {та је ура|ено, одјахао до тог лопова; и, кад је овај из по{товања према свом старом господару, побегао, Јован је јахао за њим, поново га позвао и вратио Цркви. Ово је при~а многих година, и захтева то да се Јован вратио са Патмоса, пре у време смрти Нерона него Домицијана; јер изме|у смрти Домицијана и оне Јована протекле су само две и по године; а Јован је у својој старости био тако слаб (Хиерон. ин Епист. ад Гал. И. 3. ц. 6.) да су га носили у Цркву, умрев{и у доби од преко 90 година, и стога се за њега није могло претпоставити да је могао да ја{е за тим лоповом.
Ово ми{љење даље подупиру алузије у Апокалипси на Храм и Олтар, и свети Град, као онај који јо{ стоји; и на незнабо{це, који су требали ускоро потом да газе свети Град и споља{њи Трем. Ово потвр|ује и стил саме Апокалипсе, који је испуњенији хебрејизмима него његово Јеван|еље. Јер отуда се мо`е закљу~ити да је она писана кад је Јован тек иза{ао из Јудеје, где је био навикао на сиријски језик, и да није написао своје Јеван|еље док није дугим разговором са азијским Грцима напустио ве}ину тих хебрејизама. Ово потвр|ују и многе ла`не Апокалипсе, као оне Петра, Павла, Томе, Стефана, Илије и Керинта, писане по угледу на ону праву. Јер као {то су и многа ла`на јеван|еља, ла`на Дела, и ла`не посланице имале за повод оне праве, тако и писање многих ла`них Апокалипси, и њихово приписивање апостолима и пророцима доказује да је постојала једна истинска апостолска, врло тра`ена ме|у хри{}анима; тако се за ову истинску мо`е претпоставити да је писана рано, да би могло бити времена у апостолском добу за писање тако много ла`них после ње, а које су се приписивале Петру, Павлу, Томи и другима, који су били мртви пре Јована. Кај, који је био савременик Тертулијана, при~а нам (Апуд Еусеб. Еццл. Хист. И. 3. ц. 28. Едит. Валесии.) да је Керинт писао своја Откривења као велики апостол, и претварао се да су му те визије показали ан|ели, утвр|ују}и један "миленијум" телесних задовољстава у Јерусалиму после васкрсења, тако да је његова Апкалипса јасно писана као имитација Јованове; па ипак је он `ивео тако рано, да се опирао апостолима (Епипхан. Хаерес. 28.) у, или пре прве године Клаудија, то јест 26 година пре смрти Нерона, и умро пре Јована (Хиерон. адв. Луциф.).
Ови разлози могу бити довољни за одре|ивање времена; а ту је и јо{ један, који смотреним људима мо`е изгледати добар, а другима не. Ја }у га предло`итии, и оставити га процени сваког ~овека. Изгледа да се на Апокалипсу алудира у Петровим посланицама и у оној Јеврејима, и да је стога писана пре њих. Такве алузије у Посланици Јеврејима сматрам да су излагања која се ти~у првосве{теника у небеском Табернакулу, који је и све{теник и цар, какав је био Мелхиседек; и оне које се ти~у "Бо`је ре~и", са "двоструким ма~ем", или "миленијумског" по~инка, "земље ~ији свр{етак треба изгорети", претпоставимо огњеним језером, "суда и `естоког гнева који }е прогутати противнике, небеског Града који има темеље ~ији је градитељ и творац Бог, облака сведокâ, горе Сион, небеског Јерусалима, духова прави~них људи у~ињених савр{еним", наиме васкрсењем, и "тре{ења неба и земље, и њиховог уклањања, да ново небо, нова земља и ново царство који се не могу трести могу да остану." У Првој Петровој посланици јављају се ове: "Откривење Исуса Христа", двапут или трипут поновљено (1. Петрова 1,7.13; 4,13; 5,1); "крв Христа као Јагњета предодре|еног од оснивања света" (Откривење 13,8); "духовна зграда" на небу (Откривење 21, 1. Петрова 2,5); "Насле|е непропадљиво и неоскврњено и које не и{~езава, спремљено на небу за нас који се ~увамо за спасење, спремно да се открије у последње време (1. Петрова 1,4.5); "Царевско све{тенство" (Откривење 1,6; 5,10), "свето све{тенство" (Откривење 20,6), "суд који по~иње у Бо`јој ку}и" (Откривење 20,4.12), и "Црква у Вавилону" (Откривење 17). Ово су заправо опскурније алузије; али ова друга посланица, од 19. стиха првог поглавља до краја, изгледа да је један континуирани коментар на "Апокалипсу". Овде, у писању црквама у Азији, којима је Јовану запове|ено да по{аље ово проро~аство, он им говори да имају "једну сигурнију ре~ проро~анства", да пазе на њу, "као светло које сија у тамном месту, док дан не сване, и дневна звезда се не дигне у њиховим срцима", то јест док не по~ну да је разумеју; јер "ниједно проро~анство", ка`е он, "Писма није ни од каквог ли~ног тума~ења; проро~анство није долазило у старо време вољом ~овека, ве} су свети људи Бо`ји говорили, како их је покретао Свети Дух". Данило сам (Данило 8,15.16.27; 12,8.9) признаје да не разуме властита проро~анства; и стога цркве није требало да о~екују тума~ење од свог пророка Јована, ве} да саме проу~авају та проро~анства. Ово је ствар о којој Петар говори у првом поглављу; а онда у другом он наставља описивањем, из ове "сигурне ре~и проро~ансва, како }е да се у цркви дигну ла`ни пророци", или "ла`ни у~итељи", изра`ени колективно у Апокалипси именом "ла`ни пророк"; који }е да "унесу проклетства достојне јереси, ~ак негирају}и и Господа који их је искупио", {то је карактер Антихриста; "И многи", ка`е он, "следи}е њихов блуд"; оне који `иве на земљи превари}е ла`ни пророк (Откривење 13,7.12), и напи}е се вином Курвиног курварства, "због којег }е се хулити на пут истине"; јер је Звер пуна хуле (Откривење 13,1.5.6); "и кроз `удњу }е они претворним ре~има правити робу од тебе"; јер ови су трговци Земље, који тргују са великом Курвом, и њихова роба су (Откривење 18,12.13) све ствари од цене, са телима и ду{ама људи; "~ији суд се не одла`е, и њихово проклетство не спава" (Откривење 19,20), ве} }е сигурно до}и на њих последњег дана изнанада, као потоп на "стари свет", и ватра и сумпор на Содом и Гомор, кад се праведни избаве (Откривење 21,3.4) као Лот, јер "Господ зна како избави побо`не из иску{ењâ, и да са~ува неправи~не до дана суда да буду ка`њени", у огњеном језеру; "али углавном оне који ходају за телесним `ељама у блуду не~исто}е (Откривење 9,21; 17,2) опијени вином Курвиног блудни~ења; који презиру власт, и не боје се да хуле на славе"; јер је звер отворила своја уста против Бога (Откривење 13,6) да хули на Његово име и његов Табернакул, и оне који станују на небу. "Ови, као природне дивље звери", десеторога звер и дворога звер, или ла`ни пророк, "направљени да буду узети и уни{тени", у огњеном језеру, "хуле на ствари које не разумеју"; … они броје у задовољство да се буне за дана … забављају}и се властитм заблудама, док се госте (Откривење 18,3.7.9) с тобом, "имају}и о~и пуне прељубе"; јер царства звери `иве одли~но са великом Курвом, и народи су пијани од вина њеног курварства. Они су залутали, "следе}и путеве Валама, сина Беоровог, који је волео плате неправедности", ла`ног пророка (Откривење 2,14) који је у~ио Валака да баци камен спотицања пред децу Израелову. "Ови су" не извори `иве воде, ве} "зденци без воде"; не такви облаци светаца у које се узди`у два сведока, ве} "облаци које носи бура", итд. Тако аутор ове посланице кроз цело друго поглавље описује особине апокалипти~ких звери и ла`ног пророка, а затим у тре}ем наставља описују}и њихово уни{тене потпуније, и буду}е царство. Он ка`е да }е се, јер Христов долазак треба дуго да се одла`е, они ругати, говоре}и, "где је обе}ање Његовог доласка?" Онда описује изненадни долазак Господа на њих, "као лопова у но}и", {то је апокалипти~ка фраза; и "милемијум", или "хиљаду година", који "су Богу као један дан; прола`ење старог неба" и земље, горењем огњеног језера, и на{е "тра`ење новог неба и земље, у којима станује праведност".
Виде}и, дакле, да су Петар и Јован били апостоли у обрезању, изгледа ми да су они остали са својим црквама у Јудеји и Сирији док Римљани нису заратили против њиховог народа, то јест до 12. године Нерона; да су они следили главни део својих цркава које су бе`але у Азију, и да је Петар оти{ао одатле преко Коринта у Рим; да је Римско Царство гледало на те цркве као на непријатеље, јер су били Јевреји по ро|ењу; и стога је оно, да спре~и њихове побуне, затварало њихове во|е и прогнало Јована на Патмос. Изгледа ми, тако|е, вероватно да је Апокалипса тамо састављена, и да су ускоро потом, Посланица Јеврејима и оне Петрове, писане овим црквама, са упу}ивањем на ово проро~анство као на оно за {то су оне биле наро~ито заинтересоване. Јер по овим посланицам изгледа да су оне писане у време оп{тег страдања и невоље од стране пагана, и самим тим онда кад је Царство заратило против Јевреја; јер до тада су пагани били у миру са хри{}анским Јеврејима, исто као и са осталим. Посланица Јеврејима, по{то спомиње Тимотија као повезаног са тим Јеврејима, морала им је бити писана после њиховог бекства у Азију, где је Тимотије био бискуп, и самим тим након {то је рат по~ео, јер су Јевреји у Јудеји били странци Тимотију. Петар изгледа да тако|е зове Рим Вавилоном с обзиром на рат против Јевреја, и на све бли`е ропство, као оно под старим Вавилоном, као и с обзиром на то име у "Апокалипси"; и пи{у}и "странцима распр{еним по целом Понту, Галатији, Кападокији, Азији и Битинији", он изгледа подразумева да су они странци тек распр{ени Римским ратовима; јер они су једини странци тамо који спадају под његову бригу.
Овај изве{тај о стварима сла`е се најбоље са историјом кад се правилно коригује. Јер Јустин (Апол. ад. Антонин. Пиум.) и Иринеј (Хаерес. 1. И. ц. 20. Виде етиам Тертуллианум, Апол. ц. 13.) ка`у да је Симон Маг до{ао у Рим за време владавине Клаудија, и тамо правио трикове са левитацијом. Псеудо-Клеменс додаје да је он тамо настојао да лети, али је сломио врат због Петрових молитви. Отуда је Еузебије (Еусеб. Цхрон.), или пре његов интерполатор Јероним, забеле`ио да је Петар до{ао у Рим у другој години Клаудија; али Кирил (Ћрил. Цатецх. 6.) бискуп Јерусалима, Филастер, Сулпиције, Проспер, Максим Тауриненсис и Хегесипије мла|и сме{тају ову Петрову победу у време Нерона. Заправо је старије предање било то да је Петар до{ао у Рим у данима овог цара, као {то се мо`е видети код Лактанција.
Хризостом (Хом. 70. у Мат. ц. 22.) нам ка`е да су апостоли остали дуго у Јудеји, а да су затим, кад су их Јевреји истерали, оти{ли ме|у незнабо{це. Ово расејање било је у првој години Јеврејског рата, кад су Јевреји, како нам ка`е Јосиф, по~ели да се буне и буду насилни у свим местима. Јер сви се сла`у да су се апостоли расули у неколико подру~ја одједном; а Ориген је одредио време (Апуд Еусеб. Еццл. Хист. И. 2. ц. 25.) рекав{и нам да су се на по~етку Јудејског рата апостоли и у~еници на{ег Господа распр{или по свим народима; Тома у Партију, Андрија у Скитију, Јован у Азију, а Петар прво у Азију, где је проповедао онима у расејању, а одатле у Италију. Диониције Коринтски ка`е (Еусеб. Хист. И. 2. ц. 25.) да је Петар оти{ао из Азије преко Коринта у Рим, и сви стари списи се сла`у да су Петар и Павле тамо били му~еници пред крај Неронове владавине. Марко је оти{ао са Тимотијем у Рим (2. Тимотију 4,11, Коло{анима 4,10). Силван је био Павлов помо}ник, а по Петровим пратиоцима, споменутим у његовој Првој посланици, мо`емо знати да је писао из Рима, и стари списи се генерално сла`у да је у својој посланици под "Вавилоном"
подразумевао Рим. Његова Друга посланица била је писана истим расејаним странцима са Првом (2. Петрова 3,1), и у њој он ка`е да им је Павле писао о истим стварима, а тако|е и у његовим другим посланицама, стихови 15, 16. Сад, по{то нема друге Павлове посланице овим странцима поред оне Јеврејима, тако у овој посланици, поглавље 10, стихови 11,12, налазимо увелико све оне ствари о којима је Петар говорио, и на које овде упу}ује; наро~ито "прола`ење старог неба и земље, и успостављање једног непокретног насле|а", са опомињајем на милост, јер је Бог, према изопа~еним, "про`диру}а ватра" (Јеврејима 12,25.26.28.29).
Одредив{и време писања Апокалипсе, не морам много да при~ам о њеној истини, по{то је она била толико тра`ена у првим временима да су многи настојали да је опона{ају, кривотворе}и "Апокалипсе" под апостолским именима; и сами апостоли, како сам управо показао, проу~авали су је, и користили њене фразе; тако је стил Посланице Јеврејима постао мисти~нији од оног других Павлових посланица, а стил Јовановог Јеван|еља фигуративнији и вели~анственији од оног других Јеван|еља. Не видим да је Христос назван Бо`јом ре~ју ни у једној књизи Новог завета писаној пре Апокалипсе; стога сам ми{љења да је тај језик узет из овог проро~анства, као и многе друге фразе у овом Јеван|ељу, такве као оне о "Христу као о светлу које обасјава свет, Бо`јем јагњету које односи грехе света, младо`ењи, ономе који сведо~и, ономе који је си{ао с неба, Бо`јем сину", итд. Јустин Му~еник, који је унутар 30 година од Јованове смрти постао хри{}анин, пи{е изри~ито да је "неки ~овек ме|у хри{}анима који се звао Јован, један од дванаест апостола Христових, у Откривењу које му је показано, пророковао да }е они који верују у Христа `ивети хиљаду година у Јерусалиму".
А неколико редова пре тога он ка`е: "Али ја, и сви који су хри{}ани, у свим стварима исправни у свом ми{љењу, верујемо да }е бити васкрсење тела, и хиљадугоди{њи `ивот у Јерусалиму изгра|еном, укра{еном и уве}аном." Ово је исто као да ка`е да су сви прави хри{}ани у том раном добу примили ово проро~анство; јер у свим добима, сви који су веровали у ту хиљаду година, примали су Апокалипсу као темељ свог ми{љења; и ја не знам ниједан супротан пример. Папиас, бискуп Хијерапоља, ~овек из апостолског доба и један од Јованових властитих у~еника, не само да је у~ио доктрини о хиљаду година, ве} је и тврдио да је "Апокалипса" писана бо`анским надахну}ем. Мелито, који је деловао ускоро после Јустина, написао је један коментар о том проро~анству; а он, као бискуп Сарда – једне од седам Цркава – није могао да не зна за њихово предање о томе, нити се наметнути њима. Иринеј, који је био Мелитов савременик, писао је много о "Апокалипси", и рекао да је "број 666 био у свим старим и потвр|еним примерцима; и да су му то потврдили и они који су ви|али Јована лицем у лице", мисле}и несумњиво на свог господара Поликарпа као на једног од њих. У исто време је њу потврдио Теофил, бискуп Антиоха (Еусеб. Хист. И. 4. ц. 24.), као и Тертулијан, Климент Александријски и Ориген, ускоро потом; а њихов савременик Хиполит Му~еник, митрополит Арабљана, написао је (Хиерон.) један коментар о њој. Све ово су били људи старине, који су деловали унутар сто и двеста година после Јованове смрти, и нај~увенији у црквама тих времена. Ускоро потом је Викторин Пиктавиенсис написао јо{ један коментар о њој; а он је `ивео у време Диоклецијана. Ово сигурно мо`е бити довољно да пока`е како је "Апокалипса" била примана и проу~авана у првим вековима; и заправо не налазим ниједну књигу Новог завета толико потвр|ене аутенти~ности, или толико коментарисану, као {то је ова. То проро~анство ка`е: "Бла`ен који ~ита, и они који ~ују ре~и овог проро~анства, и др`е ствари записане у њему." Ово је подстицало прве хри{}ане да је толико проу~авају док те`ина њеног разумевања није у~инила да од ње одустану, и да коментари{у ви{е друге књиге Новог завета. Ово је било стање "Апокалипсе" док неразумевање тих хиљаду година није довело до предрасуде према њој; и док Дионизије из Александрије, приме}ују}и како она обилује страним изразима, то јест хебрејизмима, није довео ту предрасуду тако далеко да су многи Грци 4. века посумњали у ту књигу. Али док су Латини, и велики део Грка, увек задр`авали Апокалипсу, а остатак сумњао само из предрасуде, то никако не нару{ава њен ауторитет.
 Ово проро~анство назива се "Откривењем", с обзиром на "књигу истиниту", за које је Данилу било запове|ено да је "затвори и запе~ати, до времена краја". Данило ју је запе~атио "до времена краја"; а док то време не до|е, Јагње отвара те пе~ате; и касније Два сведока пророкују из ње много времена у кострети, пре него {то се уздигну у небо у облаку. Све ово се своди на то да ова проро~анства Данила и Јована не треба да се разумеју до времена краја; али неки треба да прори~у из њих у унесре}еном и `алосном стању један дуги временски период, и то само нејасно, тако да преобрате само неколицину. "Онда }е", ка`е Данило, "многи и}и на све стране, и знање }е се пове}ати". Јер Јеван|еље се мора проповедати по свим народима пре велике невоље, и краја света. Мно{тво које носи палме, иза{ло из ове велике невоље, не мо`е бити безбројно из свих народа, осим ако није таквим у~ињено проповедањем Јеван|еља, пре него {то она до|е. Мора постојати камен изрезан из горе без (рада) руку, пре него {то он падне на но`не прсте Лика, и постане велика планина и испуни земљу. Један ан|ео мора летети посред неба са ве~ним Јеван|ељем да проповеда свим народима, пре него {то Вавилон падне, и Син ~ове~ји по`ање своју `етву. Два Пророка морају се узди}и у небо у облаку пре него {то царства овог света постану царства Христа. Дакле, део овог проро~анства је то да оно не треба да се разуме пре последњег времена овога света; и стога иде у прилог проро~анству то {то јо{ није схва}ено. Али ако се последње време, време отварања ових ствари, сад прибли`ава, како по великим успесима скора{њих тума~а изгледа, имамо ви{е охрабрења него икад да погледамо у те ствари. Ако се прибли`ава оп{те проповедање јеван|еља, онда углавном нама и на{ем потомству припадају ове ре~и: "У време краја мудри }е разумети, али ниједан од безбо`них не}е разумети" (Данило 8,4.10). "Бла`ен је онај који ~ита, и они који слу{ају ре~и овог прор~анства, и др`е ове ствари које су записане у њему" (Откривење 1,3). Лудост тума~â је {то предсказују времена и ствари по овом проро~анству, као да је Бог планирао да их у~ини пророцима. Том нагло{}у они не изла`у презиру само себе, ве} и проро~анство. Бо`ји план је умногоме био друга~ији. Он је дао ово и проро~анства Старог завета не да задовољи радозналост људи оспособљавају}и их да унапред знају ствари, ве} да се, након {то се испуне, могу тума~ити тим дога|ајем, и да се тиме Његово Прови|ење, а не ти тума~и, обзнани свету. Јер дога|ање ствари предсказаних много векова раније би}е онда убедљив аргумент да светом управља то прови|ење; јер као {то је мало и опскурних проро~анстава у погледу Христовог доласка требало да установи хри{}анску религију, коју су сви народи отада покварили, тако многим и јасним проро~анствима у погледу ствари које треба да се ураде при Христовом другом доласку није циљ само предсказивање ве} и постизање опоравка и поновног успостављања те дуго заборављане истине, и царства у којем станује праведност. Дога|ање }е доказати "Апокалипсу"; и то проро~анство, тако доказано и схва}ено, отвори}е старе пророке, и сви заједно }е обзнанити истинску религију, и успоставити је. Јер онај који хо}е да разуме старе пророке мора по~ети с овим; али јо{ није до{ло време за њихово савр{ено разумевање, јер до главне револуције предсказане у њима јо{ није до{ло. "У данима гласа седмог ан|ела, кад он по~не да се ~ује, тајна Бо`ја би}е завр{ена, како је то објавио својим слугама пророцима; а онда }е царства овог света постати царства на{ег Господа и његовог Христа, и влада}е заувек" (Откривење 10,7; 11,15). Ве} се толико тог проро~анства испунило, да сви они који }е потруде у овом проу~авању, могу да увиде довољне примере Бо`јег прови|ења; али тада }е зна~ајне револуције које су предсказивали сви свети пророци одједном приву}и људски поглед на разматрање предсказањâ и јасно их протума~ити. До тада се морамо задовољити тума~ењем онога {то се ве} испунило. Ме|у тума~има последњег времена има мало кога познатог да није направио неко откри}е вредно знања; отуда ми се ~ине да је Бог пред његовим отварањем. Успех других довео ме на његово разматрање; и ако сам урадио иједну ствар која мо`е бити корисна следе}им писцима, остварио сам свој план.
 
ПОГЛАВЉЕ ИИ О вези коју Апокалипса Јованова има са Мојсијевом Књигом Закона, и са клањањем Богу у Храму
"Апокалипса" Јованова писана је истим стилом и језиком као и Данилова проро~анства, и има исту везу са њима која она имају једна са другим, тако да сва она заједно ~ине само једно потпуно проро~анство; на сли~ан на~ин она се састоји из два дела, уводног проро~анства и његовог тума~ења.
Ово проро~анство подељено је на седам сукцесивних делова, отварањем седам пе~ата књиге за коју је Данилу било запове|ено да је запе~ати; отуда се она и зове "Апокалипса" или "Откривење Исуса Христа". Време седмог пе~ата даље је подељено на осам сукцесивних делова – ти{ином на небу од пола сата, и сукцесивним трубљењем седам труба; седма труба труби на битку великог дана Бога Свемогу}ег, којом }е "царства овог света постати царства Господа и његовог Христа", и којом су уни{тена она која су уни{тила земљу.
Тума~ење по~иње ре~има: "И храм бо`ји отвори се на небу, и у Његовом храму угледа се Ков~ег завета", и наставља се до краја проро~анства. Храм је сцена визијâ, а визије у Храму односе се на празник седмог месеца, јер су јеврејске ствари биле типи~не за ствари које }е до}и. Пасха је била повезана са првим Христовим доласком, а празници седмог месеца са Његовим другим доласком; Његов први долазак је, дакле, био про{ао пре него {то је ово проро~анство дато, а на празнике седмог месеца се овде само алудира.
На први дан тог месеца, ујутро, првосве{теник је палио светиљке; а у алузији на то, ово проро~анство по~иње визијом некога као "Сина ~ове~јег" у првосве{тени~кој оде}и, који се појављује као усред седам златних све}њака, или наспрам њихове средине, пале}и светиљке, које су изгледале као {тап од седам звезда у његовој десној руци; а ово паљење било је вр{ено слањем седам посланица ан|елима или бискупима седам Цркава Азије, које су у та прва времена осветљавале Храм или Католи~ку цркву. Те посланице садр`е опомене против прибли`авају}ег отпадни{тва, и стога су повезане са временима кад је отпадни{тво по~ело сна`но да делује, а пре него {то је преовладало. Оно је по~ело да делује у апостолским данима, и требало је да траје "док се не открије ~овек греха". Оно је по~ело да делује у у~еницима Симона, Менандра, Карпократа, Керинта, и оних врста људи који су упили метафизи~ку филозофију незнабо`аца и кабалисти~ких Јевреја, и отуда били зване гностицима. Јован их зове "антихристима", говоре}и да у његово време има много "антихристâ". Али ови, по{то су их осудили апостоли и непосредни у~еници апостолâ, нису доводили Цркве ни у какву опасност у току отварања прва ~етири пе~ата. Визије при отварању ових пе~ата повезане су само са гра|анским де{авањима паганског Римског Царства. Тако дуго су и преовла|ивале апостолске традиције, и ~увале Цркву у њеној ~истоти, и стога де{авања Цркве не по~ињу да се разматрају у овом проро~анству пре отварања петог пе~ата. Она је тад по~ела да пада, и постале су јој потребне опомене, па је стога опомињана овим посланицама, док отпадни{тво није преовладало и док није до{ло до њега, {то је било при отварању седмог пе~ата. Те опомене у ових седам посланица односе се, дакле, на стање Цркве у временима петог и {естог пе~ата. Код отварања петог пе~ата, Црква се ~исти од лицемера једним великим прогоном. Код отварања {естог, оно {то је сметало – уклоњено је с пута, наиме, паганско Римско царство. Код отварања седмог, открива се ~овек греха. На ова времена се односи ових седам посланица.
Седам ан|ела, којима су ове посланице писане, одговарају седморици Амарк-холима (Амарц-Холим), који су били све{теници и главни слу`беници Храма, и имали заједни~ки кљу~еве капија Храма, са онима Ризницâ, и одре|ивали правац, распоред и надзор над свим стварима у Храму.
Након {то су светиљке упаљене, Јован је угледао "врата Храма отворена", и "гласом као трубним" био позван на исто~ну капију великог трема, да види визије; и "гле, постављен би престо", тј. седи{те милости на Ков~егу завета, који су Јевреји по{товали као "престо Бо`ји ме|у херувимима” (2. Мојсијева 25,2, Псалам 99,1). "И онај који се|а{е на њему бе{е на изглед као камен јаспис и сардоникс", то јест једне маслинасте боје, јер је народ Јудеје те боје. "И", по{то је Сунце тад било на истоку, "дуга бе{е око престола", знак славе. "А око престола беху ~етири и двадесет (у Дани~и}евом преводу: "двадесет ~етири" – прим. прев.) седи{та; {то одговара одајама ~етири и двадесет прин~ева све{теникâ, дванаест на ју`ној страни, и дванаест на северној страни Све{тени~ког трема. "А на седи{тима се|аху ~етири и двадесет старе{ина, обу~ених у бело, са крунама на главама; који представљају прин~еве ~етири и двадесет низова све{теника обу~ених у лан. И са престола севаху муње и громови, и гласови", наиме блесци ватре на олтару за време јутарње `ртве, и грме}и гласови оних који су трубили у трубе, и певали на исто~ној капији Све{тени~ког трема; јер ови су по{то су били изме|у Јована и престола њему изгледали као да излазе из престола. "И бе{е седам светиљки гору}е ватре", у Храму, "пред престолом, које су седам духова Бо`јих", или ан|ела седам Цркава, представљених са седам звезда на по~етку овог проро~анства. "И пред престолом бе{е језеро од стакла ~истог као кристал"; мједено море изме|у покривених улаза Храма и Олтара, испуњено ~истом водом. "А усред престола, и око престола, беху ~етири `ива би}а   пуна о~ију напред и позади"; то јест, једно `иво би}е пред престолом и једно иза њега, изгледају}и Јовану као да су усред престола, и по једно на обе стране круга око престола, да би представљале мно{твом својих о~ију народ који стоји на ~етири стране трема народа. "И прво `иво би}е бе{е као лав, а друго као теле, а тре}е има{е људско лице, а ~етврто бе{е као орао у лету." Народ Израела је у пустињи логоровао око Табернакула, и на исто~ној страни била су три племена под заставом Јуде, на западној три племена под заставом Јефрема, на ју`ној три под заставом Рувима, а на северној три под заставом Дана (4. Мојсијева 2). А застава Јуде био је лав, она Јефремова во, Рувимова ~овек, а Данова орао, {то Јевреји потвр|ују. Отуда су били обликовани орнаменти "Херувима" и "Серафима", да представљају народ Израела. Један Херувим имао је једно тело са ~етири лица: лица лава, вола, ~овека и орла, која гледају на ~етири небеска ветра, без окретања, као у Језекиљевој визији (1. поглавље његове књиге). А ~етири Серафима имала су иста ~етири лица са ~етири тела, по једно лице сваком телу. Ова ~етири `ива би}а су, дакле, ~етири Серафима која стоје на ~етири стране трема народа; први на исто~ној страни са главом лава, други на западној са главом вола, тре}и на ју`ној са главом ~овека, а ~етврти на северној са главом орла; а сва ~етири озна~авају заједно дванаест племена Израела, из којих су запе~а}ене сто ~етрдесет ~етири хиљаде (Откривење 7,4). "И те ~етири `ивотиње имаху свака по {ест крила", два за свако племе, укупно двадесет ~етири крила, {то одговара двадесет ~етирима нивоима народа. "И беху пуне о~ију унутра", или под својим крилима. "И не мироваху ни но}у ни дању", или при јутарњим и ве~ерњим `ртвама, "говоре}и, свет, свет, свет Господ Свемогу}и, који је био, и јесте, и који }е до}и". Ова `ива би}а су, дакле, Серафими, који су се јавили Исаији у визији, као и у овој у Апокалипси (Исаија 6). Јер тамо је тако|е Господ сео на престо у храму, а серафими, сваки са по {ест крила, певали: "Свет, свет, свет Господ над војскама. И кад ове `ивотиње одају славу и ~аст и хвале Њему који седи на престолу, који `иви за увек и увек, ~етири и двадесет старе{ина" иду у Храм, и тамо "падају пред њим који седи на престолу, и клањају се њему који `иви за увек и увек, стави{е своје круне пред престо, говоре}и, Ти си достојан, о Господе, да прими{ славу и ~аст и мо}, јер ти си створио све ствари, и по твојој вољи оне јесу и створене су." Код јутарњих и ве~ерњих `ртава, ~им је `ртва поло`ена на олтар, и по~не да се излива принос, трубиле су трубе, и Левити су певали по реду три пута; и сваки пут кад су се трубе огласиле, народ је падао на тле и клањао се. Дакле, народ се три пута клањао; да изразе тај број, `ива би}а певају: "Свет, свет, свет"; а кад би песма завр{ила, народ се молио стоје}и, док се све~аност не би завр{ила. У ме|увремену су све{теници улазили у Храм, и тамо падали пред њим који седи на престолуу, и клањали се. 
"И Јован виде, у десној руци онога који се|а{е на престолу, књигу написану унутра и споља, запе~а}ену са седам пе~ата", наиме књигу за коју је Данилу било запове|ено да је запе~ати, а која је овде представљена проро~ком Књигом Закона поло`еном на десну страну Ков~ега, као у десној руци онога који седи на престолу; јер празници и церемоније Закона прописани народу у овој књизи осликавали су оне ствари које су биле предсказане у Даниловој књизи; а писање унутар и на поле|ини ове књиге повезано је са синхроним проро~анствима. "И нико се не на|е достојан да отвори књигу" (Откривење 5), осим јагњета Бо`јег. "И гле, усред престола и ~етири `ива би}а, и усред старе{ина", то јест у подно`ју Олтара, "стаја{е јагње као заклано", јутарња `ртва; "са седам рогова", који су седам цркава, "и седам о~ију, који су седам духова Бо`јих послатих по целој земљи; И оно до|е, и узе књигу из десне руке Онога који се|а{е на престолу; и кад узе књигу, ~етири `ива би}а и ~етири и двадесет старе{ина падо{е пред Јагњетом, имају}и сваки од њих харфе, и златне ~а{е пуне мирисâ, који су молитве светих. И певаху нову песму, говоре}и: Ти си достојан да узме{ књигу, и отвори{ њене пе~ате, јер си био заклан, и искупио нас Богу својом крвљу, из сваког рода, и језика и народа и племена, и у~инио нас, на{ем Богу, царевима и све{теницима, и влада}емо на земљи". @ивотиње и старе{ине, дакле, представљају првобитне хри{}ане свих народа; а богослу`ење ових хри{}ана у њиховим цркавама овде је представљено под формом клањања Богу и Јагњету у Храму; Богу за његово ~ињење добра у стварању свих ствари, а Јагњету за његово ~ињење добра у искупљењу нас његовом крвљу; Богу као оном који седи на престолу и `иви ве~но, а Јагњету као узви{еном изнад свега заслугама своје смрти.
"И ~ух", ка`е Јован, "глас ан|ела многих око престола и `ивих би}а и старе{ина, и бе{е број њихов хиљада хиљада, говоре}и гласом великим: Достојно је јагње заклано да прими силу и богатство и премудрост и ја~ину и ~аст и славу и благослов. И свако створење, {то је на небу, и на земљи, и под земљом, и {то је на мору, и {то је у њима, све ~ух где говоре: Ономе {то седи на престолу, и јагњету благослов и ~аст и слава и др`ава ва вијек века. И ~етири `ивотиње говораху: Амин. И ~етири и двадесет старе{ина падо{е и поклони{е се ономе {то `иви ва век века." Амин. Ово је било клањање првобитних хри{}ана. Био је оби~ај да првосве{теник седам дана пре поста у седмом месецу, стално бива у Храму и проу~ава Књигу Закона, да би могао бити савр{ен у њој у и{~екивању дана испа{тања; тамо је слу`бу, која је била разноврсна и сло`ена, требало да у потпуности вр{и он сам; део те слу`бе било је ~итање Закона народу; а да би се унапредило његово проу~авање те књиге, неки све{теници, које би именовао Синедрион, бивали су с њим тих седам дана у једној од његових одаја у Храму, да тамо расправљају с њим о Закону, и да му га ~итају, и да га и самог доведу у дух ~итања и проу~авања. На ово његово отварање и ~итање Закона тих седам дана алудира се овим Јагњетовим отварањем пе~ата. Ми треба да замислимо да тих седам пе~ата по~ињу уве~е сваког дана, јер су Јевреји по~ињали свој дан уве~е, и да све~аност поста по~иње ујутру седмог дана.
Седми пе~ат је дакле отворен на дан испа{тања, а затим је "била ти{ина на небу пола сата. И један ан|ео", првосве{теник, "до|е, и стаде рпед олтаром, и има{е кадионицу златну, и бе{е му дано много тамјана да дâ молитвама свих светих на олтар златни пред престолом". Оби~ај је био на друге дане да један све{теник узме ватру са великог Олтара у сребрну кадионицу, али да на овај дан узме ватру са великог Олтара у златну кадионицу, и кад је силазио од великог Олтара, узимао је кâд од једног од све{теника који су му га је доносио, и и{ао с њим до златног Олтара, и док је приносио кâд, људи су се молили напољу у ти{ини, {то је ти{ина на небу од пола сата. Након {то би првосве{теник поло`ио кâд на Олтар, носио би у руци једну кадионицу с гору}им кâдом у светињу над светњама пред Ков~егом. "И дим кадâ, са молитвама светих, диза{е се пред Бога из ан|елове руке." На друге дане постојала је извесна мера кâда за златни олтар; на овај дан била је ве}а коли~ина и за Олтар и за Светињу над светињама, и стога се она зове "много кâда". После овога "ан|ео узе кадионицу, и напуни је ватром са великог Олтара, и баци је на земљу"; то јест, рукама све{теника, које припадају његовом мисти~ном телу, он ју је бацао на земљу изван Храма, за спаљивање јарца која је била `реб за Господа. "И" код ове и других попратних `ртава, док се не завр{и ве~ерња `ртва, "беху гласиви, и громови, и муње, и земљотрес"; то јест, глас првосве{теника који ~ита Закон народу, и други гласови и громови из труба и храмовске музике при `ртвама, и муње из ватре Олтара. По{то је све~аност дана испа{тања завр{ена, седам ан|ела трубило је у своје трубе, при великим `ртвама током седмице дана Празника сеница; а при истим `ртвама ~уло се и седам громова, који су музика Храма, и певање Левита, поме{ано са звуцима труба; и седам ан|ела изливају своје ~а{е гнева, који су приноси изливања тих `ртава.
Кад је отворено {ест од ових пе~ата, Јован ка`е: "И после ових ствари", то јест после визија {естог пе~ата, "видех ~етири ан|ела где стоје на ~етири угла земље и др`е ~етири ветра земаљска, да не дувају ветар на земљу, ни на море, нити на икако дрво. И видех другога ан|ела где се пење од истока сун~анога, који има{е пе~ат Бога `ивога; и повика гласом великим на ~етири ан|ела којима бе{е дано да кваре земљу и море, говоре}и: Не кварите ни земље, ни мора, ни дрвета, докле запе~атим слуге Бога на{ега на ~елима њиховим". Ово пе~а}ење алудира на традицију Јевреја да је на Дан испа{тања сав народ Израела запе~а}ен у књигама `ивота и смрти (Буxторф ин Сyнагога Јудаица, ц. 18, 21). Јер Јевреји нам у свом "Талмуду" ка`у да се на по~етку сваке нове године, или првог дана месеца "Тисрија", седмог месеца по религијском календару, отварају тре књиге у суду: књига `ивота, у којој су записана имена оних који су савр{ено прави~ни; књига смрти, у којој су записана имена оних који су атеисти или врло изопа~ени; и тре}а књига, оних ~ији је суд одло`ен до Дана испа{тања, и ~ија имена нису записана у књигу `ивота и смрти пре тог дана. Првих десет дана овог месеца они зову "данима покоре", и све те дане они посте и веома много се моле, и врло су предани вери, да би им се на тај дан греси могли пони{тити, а њихова имена унети у књигу `ивота; тај дан се стога зове "дан испа{тања" (или дан помирења, дан о~и{}ења у другим преводима – прим. прев.). А после десетог дана, вра}ају}и се ку}и из синагога, они говоре један другом: "Бог створитељ пе~ати те доброј години." Јер они зами{љају да су књиге сад запе~а}ене, и да Бо`ја пресуда остаје отада непромењена до краја године. Исту ствар озна~авају и два јарца, на ~ија ~ела првосве{теник сваке године, на дан испа{тања, ставља два `реба на којима је записано "За Бога" и "За Азазела"; Бо`ји `реб, озна~авају}и људе који су запе~а}ени именом Бо`јим на својим ~елима, а `реб Азазела, који се {аље у пустињу, представљају}и оне који су примили знак и име звери, и иду у Пустињу са великом Курвом.
По{то се, дакле, Бо`је слуге пе~ате на дан испа{тања, мо`емо замислити да је то пе~а}ење синхроно визијама које се јављају по отварању седмог пе~ата, и да је Јагње, кад је отворило {ест од тих пе~ата и видело визије повезане се унутра{њо{}у {естог од њих, погледало на поле|ину {естог листа, а затим видело "~етири ан|ела како др`е седам ветрова небеских, и јо{ једног ан|ела како се ди`е са Истока са пе~атом Бо`јим". Замислите, тако|е, да су ан|ели који су др`али ~етири ветра прва ~етири од седам ан|ела који су по отварању седмог пе~ата ви|ени како стоје пред Богом; и да је након њиховог др`ања ветрова "била ти{ина на небу пола сата"; и да је, док су слуге Бо`је биле пе~а}ене, ан|ео са златном кадионицом принео њихове молитве са кадом на златни Олтар, и ~итао Закон; и да су, ~им су они запе~а}ени, ветрови {кодили земљи на звук прве трубе, а мору на звук друге; ови ветрови озна~авају}и ратове, на које су прве ~етири трубе трубиле. Јер као {то се прва ~етири пе~ата разликују од три последња појавом ~етири коњаника према ~етири ветра небаска, тако се ратови прве ~етири трубе разликују од оних последње три, тиме {то се представљају као ~етири ветра, а други као три велике несре}е.
У једној Језекиљевој визији (Језекиљ 9), кад је Вавилонско ропство било надомак, "{ест људи" се појавило са "смртоносним" ору`јем; "а седмом", који се појавио "ме|у њима обу~ен у бело ланено платно и писарским прибором за појасом", наре|ено је "да иде посред Јерусалима и ставља знак на ~ела људи који узди{у и пла~у због свих гнусоба које се усред њега ~ине"; а затим је тој {есторици људи, као ан|елима првих {ест труба, "наре|ено" да побију оне људе који су неозна~ени. Замислите стога да су сто ~етрдесет ~етири хиљаде запе~а}ене да се са~увају од зала првих {ест труба; и да најзад, проповедањем ве~ног јеван|еља, они израстају у "велико мно{тво, које ~овек не мо`е избројати, свих нација и родова и народа и језикâ"; и да је на звук седме трубе оно иза{ло из велике невоље "са палмама" у рукама; "царства овог света", ратом на који ова труба труби, "постају}и царства Бога и његовог Христа". Јер су Јевреји све~аност велике "Осане" славили после седмог или последњег дана Празника сеница; Јевреји су на тај дан носили палме у рукама, и викали "Осана".
Након {то се {ест ових ан|ела, који одговарају {есторици људи са смртоносним ору`јем, огласило својим трубама, Јагње је у облику "једног мо}ног ан|ела си{ло са неба обу~ено у облак, са дугом на глави, лицем као Сунцем и стопалима као ватреним стубовима", {то је облик у којем се Христ појавио на по~етку овог проро~анства; "и имао је у руци отворену једну малу књигу", књигу коју је тек отворио; јер он је примио само једну књигу од онога који седи на престолу, а само он је био достојан да отвори и погледа на ову књигу. "И постави своје десно стопало на море, а лево стопало на земљу, и повика великим гласом, као кад лав ри~е." Био је оби~ај првосве{теника на Дан испа{тања да стане на једно узви{ено место у трему народâ, код Исто~не капије Све{тени~ког трема, и ~ита Закон народу, док су јуница и јарац, које су биле Господов `реб, биле спаљиване изван Храма. Мо`емо стога претпоставити да он стоји на такав на~ин да је Јовану изгледало да његово десно стопало стоји на стакленом мору, а лево на тлу ку}е; и да је он викао великим гласом ~итају}и Закон на Дан испа{тања. "А кад повика, ~у се седам громова." Громови су глас једног облака, а облак озна~ава мно{тво; а ово мно{тво могу бити Левити, који су певали громким гласовима, и свирали на музи~ким инструментима при великим `ртвама, на седам дана празника Сеница; тад су трубиле и трубе. Јер трубе су трубиле, а Левити певали наизмени~но, три пута при свакој `ртви. Проро~анство о седам громова није, дакле, ни{та друго до понављање проро~анства о седам труба у другом облику. "И ан|ео кога сам видео да стоји на мору и на земљи поди`е своју руку ка небу и закле се оним који `иви за увек и увек да после седам громова не}е бити ви{е времена; али у данима седмог ан|ела, кад он по~не да се огла{ава, тајна Бо`ја би}е завр{ена, како је објавио својим слугама пророцима." Гласови громова дакле трају до краја овог света, као и они трубâ.
"И глас који сам ~уо с неба", ка`е Јован, "говори ми опет и ре~е, Иди узми малу књигу", итд. "И ја узех малу књигу из ан|елове руке, и поједох је; и би у мојим устима слатка као мед, а ~им је поједох, у стомаку ми би горка. И ре~е ми, Мора{ пророковати опет пред многим народима, и нацијама, и језицима, и царевима." Ово је увод у једно ново проро~анство, у понављање проро~анства целе књиге, и алудира на Језекиља који је појео један свитак или књигу ра{ирену пред њим, и исписан изнутра и споља, пун `аљења и јадиковања и несре}е, али сладак у његовим устима. Једење и пијење озна~авају стицање и поседовање; а јести књигу зна~и постати надахнут проро~анством садр`аним у њој. То подразумева постајање надахнутим на један сна`ан и необи~ан на~ин проро~анством целе књиге, и стога озна~ава `иво понављање целог проро~анства путем тума~ења, и не по~иње док се не завр{и прво проро~анство, оно о пе~атима и трубама. Она је била слатка у Јовановим устима, и стога не по~иње са горким проро~анством Вавилонског ропства, и незнабо{цима како бивају у споља{њем трему Храма, и газе свети град под својим ногама; и пророковањем о два сведока у кострети, и њиховим ударањем земље свим злима, и тиме {то их звер убија; ве} ~им се проро~анство о трубама завр{и, оно по~иње слатким проро~анством о славној @ени на небу, и победом Михаила над А`дајом.; а после тога је оно горко у Јовановим устима, великим описом времена после великог отпадни{тва.  "И ан|ео стаја{е", на земљи и мору, "говоре}и, Устани и измери Храм Бо`ји и Олтар, и оне који се клањају у њему", то јест њихове тремове са гра|евинама на њима, наиме квадратни трем Храма зван "одвојено место", и квадратни трем Олтара зван "све{тени~ки трем", и трем оних који се клањају у Храму зван "нови трем": "али велики трем који је изван Храма, изостави, и не мери га, јер је дат незнабо{цима, и они }е газити свети град под својим ногама ~етрдесет два месеца"; Ово мерење има везе са Језекиљевим мерењем Соломоновог храма; тамо је био мерен цели Храм, укљу~ују}и споља{њи трем, да би се озна~ило да треба да се поново изгради у последњим данима. Овде се мере само тремови Храма и Олтара, и они који се клањају у њима, да се озна~и градња једног другог храма, за оне који су запе~а}ени из свих дванаест племена Израелових, и клањају се у унутра{њем трему искрености и истине; али Јовану се заповеда да изостави споља{њи трем, или споља{њу форму реллигије и црквене управе, јер је она дата вавилонским паганима. Јер славна @ене на небу, ~ије је семе ~увало Бо`је заповести и имало Исусово сведо~анство, наставила је да буде иста `ена по споља{њој форми после свог бега у пустињу, ~име је оставила своју пре|а{њу искреност и побо`ност, и постала велика Курва. Она је изгубила своју ~еститост, али је задр`ала споља{њи облик. И док незнабо{ци газе свети град под својим ногама, и клањају се у споља{њем трему, два сведока, представљени мо`да двема ногама ан|ела који стоји на земљи и мору, пророковали су против њих, и "имали мо}", као Илија и Мојсије, "да уни{те своје непријатеље ватром из својих уста, и да затворе небо да не буде ки{е у данима њиховог проро{тва, и да претварају воде у крв, и да ударе земљу свим злима кад год то хо}е", то јест злима труба и ~а{а гнева; напослетку су они убијени, ди`у се опет из мртвих, и узди`у на небо у облаку; а затим седма труба труби за дан суда. Кад је проро~анство завр{ено, Јована поново надахњује поједена књига, и он по~иње њено тума~ење следе}им ре~има: "И Храм Бо`ји отвори се на небу, и показа се у његовом Храму Ков~ег Завета." По Ков~егу мо`емо да знамо да је ово био први Храм; јер други Храм није имао Ков~ег. "И беху муње, и гласови, и громови и земљотрес и велики грäд." Ови одговарају ратовима у Римском царству, у току владавине ~етири коњаника, који су се појавили по отварању прва ~етири пе~ата.
"И појави се велико ~удо на небу, `ена обу~ена у Сунце." У проро~анству се дога|ања Цркве по~ињу разматрати код отварања петог пе~ата; а у тума~ењу, она по~ињу истовремено са визијом Цркве у облику `ене на небу; тамо је она прогоњена, а овде је у поро|ајним мукама. Тума~ење се наставља прво до пе~а~ења Бо`јих слуга, и обеле`авањем осталих `игом Звери; а затим до дана суда, који представљају `етва и берба. Затим се оно вра}а временима отварања седмог пе~ата, и тума~и проро~анство о седам труба изливањем седам ~а{а гнева. Ан|ели који их изливају излазе из "Храма Табернакула", то јест из другог храма, јер Табернакул (или [атор од састанка – прим. прев.) није имао споља{њи трем. Затим се тума~ење вра}а опет временима мерења Храма и Олтара, и незнабо`аца који се клањају у споља{њем трему, и Звери која убија сведоке на улицама великог града, и тума~и ове ствари визијом "`ене која седи на Звери, пијане од крви светих", и наставља се све до пада великог града и дана суда. Цело проро~анство ове књиге, представљено књигом Закона, дакле се понавља, и тума~и у визијама које следе оне трубљења седме трубе, и по~иње са оном Бо`јег Храма отвореног на небу. Само ствари које су изрекли седам громова нису била записане, и стога ни протума~ене.
  
 (Б)ПОГЛАВЉЕ ИИИ О вези коју Јованово проро~анство има са оним Даниловим; и о предмету овог проро~анства
Цела сцена светог проро~анства сатављена је од три главна дела: подру~јâ иза Еуфрата, која представљају две Данилове звери; Царство Грка на овој страни Еуфрата, које представљају Леопард и Јарац; и Царство Латина на овој страни Гр~ке, које представља Звер са десет рогова. И на ова три дела односе се фразе "тре}и део земље, море, реке, дрве}е, бродови, звезде, сунце и месец". Ја сме{там тело ~етврте звери на ову страну Гр~ке, јер се првим трима, од ~етири Звери, проду`ио `ивот након {то им је узета власт, и стога не припадају телу ~етврте. Она их је само погазила својим стопалима.
Под "земљом" су Јевреји подразумевали велики континент целе Азије и Африке, којим су имали приступ копном, а под острвима "мора" подразумевали су места у која су пловили морем, наро~ито целу Европу; отуда у овом проро~анству "земља" и "море" представљају нације Гр~ког и Римског Царства.
Тре}а и ~етврта звер Данила исте су као и А`даја и десеторога звер код Јована, али с овом разликом: Јован А`дајом представља цело Римско царство док је оно трајало цело, јер је оно било целовито кад је то проро~анство дато, а Звер он не разматра док се Царство није поделило; затим он представља А`дајом Гр~ко Царство, а Зверју царство Латина. Отуда А`даја и Звер имају заједни~ке главе и заједни~ке рогове; али А`даја има круне само на својим главама, а Звер само на својим роговима; јер су Звер и њени рогови владали тек кад су се они одвојили од А`даје; а кад је А`даја дала Звери свој престо, десет рогова су примили мо} као цареви, истовремено са Зверју. Главе су седам сукцесивних царева. ^етири од њих била су ~етири коњаника који су се јавили на по~етку прва ~етири пе~ата. На крају {есте главе, или пе~ата, сматраног присутним у тим визијама, ка`е се, "пет" од седам царева "је пало, а један јесте, а јо{ један није до{ао; а Звер која је била и није, смртно рањена ма~ем, она је осма, и од тих седам"; она је, дакле, један паралелан део тих седам. Рогови су исти као и они код Данилове ~етврте звери, описане горе.
^етири коњаника који се појављују код отварања прва ~етири пе~ата добро је објаснио г. Меде, изузев {то сам ја радије проду`ио трајање тре}ег, до краја владавине три Гордијана (Гордианс) и Филипа Арабљанског, као царева са југа, а запо~ео трајање ~етвртог са владавином Деција и проду`ио га до владавине Диоклецијана. Јер ~етврти коњаник "је седео на бледом коњу, и име му бе{е Смрт; и пакао и|а{е за њим, и би му дата мо} да убија до ~етвртог краја земље, ма~ем, и гла|у, и помором, и Зверима земаљским", или војскама напада~а и бунтовника; и таква су и била времена за време целог тог интервала. До тада је Римско Царство трајало у једном неподељеном монархијском облику, осим буна; и као такво представљено је ~етворицом коњаника. Али, Диоклецијан га је поделио изме|у себе и Максимијана 285. године, и оно је наставило да постоји у том подељеном стању до победе Константина Великог над Лицинијем, 323. године, која је окон~ала паганске прогоне које су установили Диоклецијан и Максимијан, а који су описани код отварања петог пе~ата. Али ова подела Царства била је несавр{ена, јер је оно јо{ увек било под једним те истим Сенатом. Иста победа Константина над Лицинијем, паганским прогонитељем, покренула је пад паганског Царства, описаног код отварања петог пе~ата; а визије овог пе~ата настављају се до после владавине Јулијана Отпадника, као паганског цара који је владао над целим Римским Царством.
Де{авања Цркве по~ињу да се разматрају код отварања петог пе~ата, како је горе ре~ено. Тада је она описана као "`ена" у небеском Храму, "обу~ена у сунце" праведности, "и са месецом" јеврејских церемонија "под својим ногама, која на глави носи круну од дванаест звезда" повезаних са дванаест апостола и дванаест израелских племена. Кад је побегла из Храма у пустињу, она је оставила у Храму "остатак свог семена, који ~увају заповести Бо`је и сведо~анство Исуса Христа"; стога је она пре свог бекства представљала истинску првобитну Цркву Бо`ју, мада после тога дегенерисану као Ахола и Ахолива (Ахолах и Ахолибах). За време Диоклецијановог прогона "она је викала од бола у мукама да роди". А на крају тог прогона, победом Константина над Мезенцијем 312. године, родила је "му{ко дете", такво какво је "требало да влада свим нацијама гвозденом палицом", једно хри{}анско царство. "А њено дете", победом Константина над Лицинијем, 323. године, "би узето Богу и престолу његову. А `ена", поделом Римског царства на Гр~ко и Латинско, "побе`е" из првог Храма "у пустињу", или духовно јалово царство Латинâ, где се налази после тога седе}и на Звери и на седам гора, и зове се "велики град који влада над царевима" земаљским, то јест над десет Царева који дају своје царство њеној Звери.
Али пре њеног бекства бе{е рат на небу изме|у Михајла, и А`даје, хри{}анâ и паганских религија; "и А`даја, велика стара змија, која се зове \аво и Сотона, који вара сав васиони свет, и зба~ена би на земљу, и ан|ели њезини зба~ени би{е с њом. И ~ух глас велики на небу који говори: Сад поста спасење и сила и царство Бога на{ега, и област Христа његова, јер се збаци опада~ бра}е на{е, који их опада{е пред Богом дан и но}. И они га победи{е крвљу јагњетовом и ре~ју сведо~анства својега, и не мари{е за `ивот свој до саме смрти. Зато се радујте, небеса, и ви који станујете у њима. Те{ко вама који `ивите на земљи и мору", или народима Гр~ког и Латинског царства, јер је \аво си{ао ме|у вас, врло се ра`естив{и, јер зна да има само мало времена. А кад А`даја виде да је зба~ен" са римског престола, а тамо доспело му{ко дете, "прогања{е `ену која је родила му{ко дете; и њој се", поделом Римског Царства изме|у градова Рима и Константинопоља 330. године, "дадо{е два крила великог орла", симбола Римског царства, "да мо`е побе}и" из првог Храма "у пустињу" Арабије, "у своје место" код Вавилона, мисти~ки тако званог. "А змија", поделом истог царства изме|у синова Константина Великог, 337. године, "испусти из својих уста воду као потоп", Западно Царство, "за `еном, тако да је однесе тим потопом. А земља", или Гр~ко Царство, "помо`е `ени и отворив{и уста прогута потоп", победом Констанција над Магненцијем, 353. године, и тако је Звер била смртно рањена ма~ем. "А А`даја се рагневи на `ену", за владавине Јулијана Отпадника 361. године, "и", новом поделом Царства изме|у Балентиниана и Валенса, 364. године, "оде" од ње у Исто~но Царство "да зарати са остатком њеног семена", које је оставила за собом кад је побегла; и тако је Звер о`ивела. Следе~ом поделом Царства, до које је до{ло изме|у Грацијана и Теодосија 379. године, "Звер" са десет рогова "ди`е се из мора", а "Звер" са два рога "из земље"; а последњом његовом поделом, оном изме|у Теодосијевих синова, 395. године, "А`даја је дала Звери своју мо} и престо, и велику власт". А десет рогова "прими{е мо} као цареви, истовремено кад и Звер".
Напослетку је `ена стигла на своје место световне, као и духовне власти на ле|има Звери, где се хранила за "време, временâ и пола времена, сакривена од лица змијина"; не у свом царству, ве} удаљена од њега. Хранили су је "трговци земаљски", три и по времена или године, или 42 месеца, или 1260 дана; а у овим проро~анствима дани представљају године. У току свег овог времена Звер је деловала, "а она се|а{е на њој", то јест влада{е над њом, и над десет царева "који су дали своју мо} и снагу", то јест своје царство, "Звери"; и бе{е "пијана од крви светих". По свим овим околностима она је једанаести рог Данилове ~етврте звери, која је владала "изгледају}и крупнија од осталих", и имала о~и "и уста" као ова `ена; "и ратова{е са свецима, и надвла|ива{е, и потира{е их, и поми{ља{е да мења времена и законе", и "дадо{е јој се у руку, до времена, и временâ и пола времена". Ове карактеристике `ене, и малог рога, савр{ено се сла`у; у погледу њихове световне власти, она ја{е на њему у облику `ене, и била је његова Црква, и ~инила је курварство са десет царева.
Друга звер, која је "иза{ла из земље", била је Гр~ко Царство; јер она "има{е два рога као у јагњета", и стога бе{е једна црква; "говорила је као А`даја", дакле била је његове религија; "и иза{ла је из земље", па према томе у његовом царству. Она се назива и "ла`ним" пророком који је ~инио ~уда пред првом Звери, којима је варала оне који су примили њен `иг, и клањали се њеној икони. Кад је А`даја оти{ла од `ене да заратује са остатком њеног семена, ова Звер која излази из земље помогла је у том рату, и "у~инила да се земља и који станују у њој клањају власти прве Звери, ~ија се смртна рана исцели, и да јој направе икону", то јест да сакупи једно тело људи као {то је она у погледу религије. Она је имала и "мо} да даје `ивот" и власт "том лику", тако да он мо`е "и говорити, и" диктатом "у~инити да сва" религиозна тела људи, "која се не би поклонили" власти "лика, треба да се" мисти~ки "убију. И она у~ини да сви људи приме знак на своју десну {аку или на своје ~ело, да ниједан не мо`е куповати ни продавати ако нема тај знак, или име Звери, или број њеног имена"; сав остатак бивају}и екскомунициран од стране Звери са два рога. Њен знак је "+ + +", а њено име "латеинос", а број њеног имена 666.
Тако је Звер, након {то је била смртно рањена ма~ем и о`ивела, постала обо`авана, како су и незнабо{ци оби~авали обо`авати своје цареве после смрти, и имала је лик њој подигнут; а њени обо`аватељи били су иницирани у ову нову религију, примају}и знак или име овог новог бога, или број његовог имена. Убијају}и све који се не клањају њој и њеном лику, први Храм, осветљан светиљкама седам Цркава, уни{тен је, и изгра|ен је нови Храм за оне који јој се не}е поклонити; споља{њи трем овог новог Храма, или споља{њи облик Цркве, дат је незнабо{цима, који се клањају Звери и њеном лику; док су они који јој се не поклоне, запе~а}ени именом Бо`јим на својим ~елима, и повла~е се у унутра{њи трем овог новог Храма. Ови су тако|е оних 144.000 запе~а}ених из свих племена израелских, и званих
"двојицом сведока", како је изведено из два крила `ене док је она летела у пустињу, и представљено помо}у два од седам све}њака. Ови се појављују Јовану у унутра{њем трему другог Храма, стоје}и на гори Сиону са Јагњетом, и као на стакленом мору. То су "свеци Свеви{њег", и небеска војска, и "свети народ" о којем говори Данило, какав је потиран и га`ен под стопалима, и уни{тен у последњим временима од стране малог рога ~етврте Звери или Јарца.
Док Незнабо{ци газе по светом граду, Бог даје "мо} својој двојици сведока, и они пророкују хиљаду дваста {ездесет дана убу~ени у кострет". Они се зову "два маслинова дрвета", у вези са два маслинова дрвета која у Захаријиној визији, поглавље 4, стоје на обе стране златног све}њака да снабдевају светиљке уљем; а маслиново дрве}е, према апостолу Павлу, представљају цркве (Римљанима 11). "Они" снабдевају светиљке уљем, одр`авају}и у~итеље. Они се тако|е зову два све}њака, који у овом проро~анству озна~авају Цркве, јер су седам Цркава у Азији представљене све}њацима. За пет од ових цркава на{ло се да су гре{не, и прети им се ако се не покају; остале две су без мане, и тако су њихови све}њаци подесни да се ставе у други Храм. Ово су цркве у Смирни и Филаделфији. Оне су биле у стању невоље и прогона, и једине две од њих у таквом стању; и тако су њихови све}њаци били подесни да представљеју цркве у невољи у временима другог Храма, и једина два од њих која су била подесна. Мо`емо, дакле, замислити да су кад је први Храм био разорен, а нови се изградио за оне који се клањају у унутра{њем трему, два од седам све}њака били сме{тени у овај нови Храм.
Де{авања цркве не разматрају се у току отварања прва ~етири пе~ата. Она по~ињу да се разматрају код отварања петог пе~ата, како је горе ре~ено, и даље се разматрају код отварања {естог пе~ата; а седми пе~ат садр`и времена великог отпадни{тва. Стога ја повезујем посланице за седам Цркава са временима петог и {естог пе~ата, јер оне су повезане са Црквом кад она по~ење да пропада, и садр`е опомене против великог отпадни{тва које се тад прибли`авало.
Кад је Еузебије до{ао у својој "Црквеној историји" до владавине Диоклецијана, он  опиује стање Цркве. Ово је било стање Цркве пред саму субверзију Цркава на по~етку Диоклецијановог прогона, а са овим стањем сла`е се прва од седам посланица ан|елу седам Цркава, она упу}ена цркви у Ефесу. "Имам не{то против тебе" (Откривење 2,4 итд), ка`е Христос ан|елу те цркве, "{то си љубав своју прву оставио. Опомени се, дакле, откуда си спао, и покај се, и прва дела ~ини; ако ли не, до}и }у ти скоро, и дигну}у све}њак твој с места његова, ако се не покаје{. Но ово има{ {то мрзи{ дела Николинаца, на која и ја мрзим". Николинци су континенти горе описани, који су стављали у религију уздр`авање од брака, и напу{тање `ена ако се имају. Они се овде зову "николинцима" јер је Никола један од седам |акона првобитне Јерусалимске цркве који је, имав{и лепу `ену, а бивају}и оптере}ен супру`ни{твом, њу напустио, допустио јој да се уда за кога хо}е, говоре}и да морамо престати да користимо тело, и отада `ивео у целибату, као и његова деца. Континенти су касније пригрлили у~ење Еона и Духова му{ких и `енских, и цркве су их избегавале до 4. века; а Ефеска црква се овде похваљује због мр`ења њихових дела.
Диоклецијанов прогон по~ео је 302. године, и трајао је десет година у Исто~ном Царству, а две године у Западном. С тим стањем Цркве сла`е се друга посланица, она цркви у Смирни. "Знам", ка`е Христос, "твоја дела, и невољу и сирома{тво (али си богат), и хуле оних који говоре да су Јевреји а нису, него зборница Сотонина. Не бој се ни ода {та {то }е{ пострадати. Гле, \аво }е неке од вас метнути у тамницу, да се иску{ате, и има}ете невољу до десет дана. Буди веран до саме смрти, и да}у ти венац `ивота." Невоља од десет дана не мо`е се слагати са другим прогоном до са оним Диоклецијановим, јер је једино тај прогон трајао десет година. Под "хулом оних који ка`у да су Јевреји, а нису, ве} су синагога Сотоне", ја подразумевам идолопоклонство николинаца, који су ла`но говорили да су хри{}ани.
На николинце се `али и у тре}ој посланици (стих 14), као на оне који "др`е у~ење Валамово, који је у~ио Валака да баци камен спотицања пред децу Израела, да једу ствари посве}ене идолима, и да ~ине" духовно "курварство" (4. Мојсијева 25,1.2.18; 31,16). Јер Валам је у~ио Моавце и Мидијане да ку{ају и позивају Израел преко својих `ена на блуд, и да славе са њима код `ртава њиховим боговима. А`даја је дакле сад по~ео да силази ме|у становнике земље и мора.
На николинце се `али и у ~етвртој посланици, под именом `ене Језавеље, "која зове себе проро~ицом, да поду~ава и да заводи слуге Христове да се одају блуду и да једу ствари посве}ене идолима". @ена је, дакле, сад по~ела да лети у пустињу. Владавина Константина Великог од времена његове победе над Лицинијем, била је монархијска по целом Римском Царству. Затим се Царство поделило изме|у Константинових синова, а каније се опет ујединило под Констанцијем, његовом победом над Магненцијем. Изгледа да су са де{авањима Цркве у ова три сукцесивна временска периода повезане тре}а, ~етврта и пета посланица, то јест оне упу}ене ан|елима цркава у Пергаму, Тијатири и Сарду. Следе}и цар био је Јулијан Отпадник.
У {естој посланици, оној упу}еној ан|елу цркве у Филаделфији, Христос ка`е: "Јер си" за владавине паганског цара Јулијана "са~увао ре~ мог трпљења, и ја }у са~увати тебе од ~аса иску{ења, који }е" `ениним бегом у пустињу и А`дајиним ратом са остатком њеног семена, и убијањем оних који се не поклоне Икони (или Лику) Звери "до}и на свет, да иску{а оне који `иве на земљи", и да направи разлику ме|у њима, пе~а}ењем једних именом Бо`јим на њиховим ~елима, а обеле`авањем других знаком (`игом) звери. "Оног ко надвлада, у~ини}у стубом у храму мог Бога; и не}е ви{е иза}и из њега. И написа}у на њему име мог Бога" на његовом ~елу. Тако су хри{}ани цркве у Филаделфији, сви они који надвладају, запе~а}ени Бо`јим пе~атом, и сме{тени у други Храм, и ви{е не излазе. Исто треба подразумети и у погледу цркве у Смирни, која је тако|е др`ала ре~ Бо`јег трпљења, и била без мане. Ове две цркве, са својим наследницима, дакле су "два Стуба, и два Све}њака", и "два" Сведока у другом Храму.
После владавине цара Јулијана, и његовог наследника Јовијана који је владао само пет месеци, Царство је опет подељено изме|у Валенцијана и Валенса. Тад се хри{}анска црква, у посланици ан|елу цркве у Лаодикеји, кори као "млака", и прети јој се да }е бити "избљувана из Христових уста" (Откривење 3,16.17). Она је говорила да је "богата и уве}ана богатством, и не потребује ни{та", бивају}и у споља{њем просперитету, "а није знала да је" изнутра "несре}на, и бедна, и сирома{на, и слепа и гола". Она је, дакле, "избљувана из Христових уста код отварања седмог пе~ата"; и ово довр{ава времена првог Храма.
Око једне половине Римског Царства пре{ло је у хри{}анство у време Константина Великог и његових синова. Након {то је Јулијан отворио храмове и обновио религију паганâ, цареви Валенцијан и Валенс толерисали су је за време целе своје владавина; стога проро~анство {естог пе~ата није у потпуности испуњено пре владавине његовог наследника Грацијана. Био је оби~ај паганских све{теника, на по~етку владавине сваког страног цара, да му понуде достојанство и хабит "Понтифеx Маxимуса". Ово достојанство су сви цареви до тада прихватали; али Грацијан га је одбио, сру{ио идоле, забранио `ртве и одузео им приходе са платама и достојанством све{теникâ. Теодосије Велики следио је њихов пример, и паганство се после тога није ви{е опоравило, ве} је опало тако брзо, да је Пруденције, око десет година после Теодосијеве смрти, звао пагане "виx пауца ингениа & парс хоминум рариссима". Отуда су де{авања {естог пе~ата завр{ена са владавином Валенса, или пре са по~етком владавине Теодосија, кад је он, као и његов претходник Грацијан, одбио достојанство "Понтифеx Маxимуса". Јер Римљане су врло много узнемиравале инвазије страних нација за време владавине Валенцијана и Валенса. И док су цареви били заузети истеривањем ових непријатеља, Хуни и Алани и Готи пре{ли су Дунав у две велике групе, поразили и убили Валенса, и направили тако велики покољ римске војске. Ови ратови нису сасви престали на свим странама до по~етка владавине Теодосија, 379. и 380. године; али отада је царство остало у миру од страних војски, до његове смрти 395. године. Толико су задр`авана ~етири ветра, и толико је била ти{ина на небу. А седми пе~ат је био отворен кад је ова ти{ина по~ела.
Г. Меде је објаснио проро~анство о првих {ест труба не много нета~но; али да је приметио да је проро~анство о ~а{ама гнева синхроно ономе трубљења труба, његово обја{њење било би јо{ потпуније.
Име "несре}â" дато је ратовима на које су трубиле три последње трубе, да би се разликовали од ратова ~етири прве. @ртве на прва ~етири дана Празника сеница, на које су трубиле прве ~етири трубе, и изливале се прве ~етири ~а{е гнева, су покољи у ~етири велика рата; а ови ратови представљени су помо}у ~етири ветра из ~етири угла земље. Први је био исто~ни ветар, други западни, тре}и ју`ни, а ~етврти северни, с обзиром на град Рим, метрополу старог Римског Царства. Ова ~етири зла пала су на "тре}ину земље, мора, река, сунца, месеца и звезда"; то јест на земљу, море, реке, сунце, месец и звезде тре}ег дела целокупне сцене ових проро~анстава Данила и Јована.
Зло исто~ног ветра, на звук прве трубе, требало је да падне на "земљу", то јест на нације "Гр~ког" Царства. У складу с тим, после смрти Теодосија Великог, Готи, Сармати, Хуни, Исауријанци (Исаурианс) и Астуријски (Аусториан) Мавари нападали су и стра{но пусто{или Гр~ку, Тракију, Малу Азију, Јерменију, Сирију, Египат, Либију и Илирик, десет или дванаест година укупно.
Зло западног ветра, на звук друге трубе, требало је да падне на "море", или "Западно" царство, падом велике "гору}е планине" у њега, и "његовим претварањем у крв". У складу с тим су 407. године то царство по~ели да нападају Визиготи, Вандали, Алани, Свеви, Бургунди, Остроготи, Херули, Суади, Гепиди; и овим ратовима оно се распало на десет царстава, и било је стра{но пусто{ено; а сам Рим, ту гору}у планину, опсели су и заузели Остроготи, на по~етку ових невоља.
Зло ју`ног ветра, на звук тре}е трубе, требало је да узрокује да "једна велика звезда, која гори као светиљка, падне са неба на реке и изворе вода", Западно царство сад подељено на многа царства, и да их претвори у "пелин" и "крв", и да их у~ини "горким". У складу с тим је Генсерик, цар Вандала и Алана у [панији, године 427., у{ао у Африку са војском од 80.000 људи, и тамо нападао Маваре и ратовао са Римљанима, и тамо и на обалама Европе, педесет година, готово без прекида, освајају}и Хипо (Хиппо) 431. године, и Картагину, престоницу Африке, 439. године. Године 455., са бројном флотом и војском од 300.000 Вандала и Мавара, напао је Италију, заузео и опља~као Рим, Напуљ, Капуу и многе друге градове, односе}и одатле њихово благо са цветом народа у Африку; а следе}е године, 456., одвојио је целу Африку од Царства, сасвим протерују}и Римљане. Онда су Вандали напали и заузели острва Медитерана, Сицилију, Сардинију, Корзику, Ебус (Ебусус), Мајорку, Минорку, итд., а Рицимер је опсео цара Антемија у Риму, зузео град и пустио своје војнике да га пља~кају, године 472. Визиготи су отприлике у исто време истерали Римљане из [паније, и сад је западог цара, "велику звезду палу с неба, горе}и као светиљка", након {то је изгубио овим ратовима готово сва подру~ја власти, напао и покорио у једној години Одоакар, цар Херула, године 476. После овога су се побунили Мавари 477. године, слабили Вандале неколико година, и узели од њих Мауританију. Ови ратови наставили су се док Вандале није покорио Велизар, 534. године, и свим тим ратовима је Африка била готово опустела од људи, према Прокопију, који ра~уна да је у њима погинуло преко пет милиона људи. Кад су Вандали тек напали Африку, та земља је била врло насељана, састоје}и се од око 700 бискупија, ви{е него {то их је било у Француској, [панији и Италији заједно; али ратовима изме|у Вандала, Римљана и Мавара она је остала ненасељена до те мере да нам Прокопије ка`е да је за путника било готово ~удо да сретне ~овека.
Код изливања тре}е ~а{е ка`е се: "Праведан си, Господе, … јер си просудио овако; јер они су проливали крв твојих светаца и пророка, и дао си им крв да пију, јер су заслу`или" (Откривење 16,5.6). Како су они проливали крв светаца мо`е се разумети из следе}ег едикта цара Хонорија, који су добили ~етири бискупа које му је послао Сабор афри~ких бискупа, одр`ан у Картагини 14. јуна 410. године. Тај едикт је после пет година јо{ ви{е утвр|ен следе}им едиктом.
Ти едикти су се, упу}ени гувернеру Африке, протезали само на Африканце. Пре њих било је много оних строгих против донатистâ, али се њима није и{ло до крви. Ова два била су први који су у~инили њихове састанке, и састанке свих дисидената, забрањеним под претњом смртне казне; јер по "јеретицима" се у овим едиктима подразумевају сви "дисиденти", као {то се види из овог следе}ег против Еуресија, једног луциферанког бискупа.
Гр~ки цар Зенон усвојио је Теодерика, цара Острогота за сина, у~инио га заповедником коњице и патрицијем, и конзулом Константинопоља, и препору~ују}и му римски народ и Сенат, дао му Западно царство, и послао га у Италију против Одоакра, цара Херула. Теудерик је на то повео своју нацију у Италију, поразио Одоакра, и завладао над Италијом, Сицилијом, Рецијом, Нориком, Далмацијом, Либурнијом, Истром, и делом Свевије, Паноније и Галије. Теодерик је владао врло мудро, умерено и добростиво, третирао Римљане са великом добронамерно{}у, владао њима по својим властитим законима и обновио њихову власт под њиховим Сенатом и конзулима, он сам заузимају}и место цара, без узимања те титуле. Отуда не убрајам владавину овог цара у зла ~етири ветра.
Зло северног ветра, на звук ~етврте трубе, требало је да узрокује да "сунце, месец и звезде", то јест цар, царство и прин~еви Западног царства, "потамне", и да наставе да буду у тами неко време. У складу с тим је Велизар, 535. године, покорив{и Вандале, напао Италију 535. године, и заратио са Остроготима у Далмацији, Либурнији, Венецији, Ломбардији, Тоскани, и другим подру~јима северно од Рима, свеукупно 20 година. У овом рату су многи градови били заузумани и вра}ани. У вра}ању Милана од Римљана, Остроготи су убили све му{карце, старе и младе, њих, како Прокопије ка`е, триста хиљада, и послали `ене као робље својим савезницима Бургундима. Сам Рим био је заузиман и вра}ан ви{е пута, и тиме је народ био број~ано умањен, стара власт Сената престала, и сва слава тог града нестала; а 552. године, после 17-годи{њег рата, пало је царство Острогота; ипак је остатак Острогота, и једна војска Германа позвана њима у помо}, наставио тај рат јо{ три или ~етири године. Онда је избио рат Херула, који су, према Анастасију, побили целу Италију. Овоме је уследио рат Ломбарда, нај`е{}их од свих варвара, који је по~ео 568. године, и трајао укупно 38 година, завр{авају}и најзад за време понтификата Сабинијана, 605. године, миром који је тад склопљен са Ломбардима. Три године пре него {то је овај рат завр{ен, Грегорије Велики, тада римски бискуп. О свему овоме Грегорије при~а народу Рима, који су били сведоци истинитости тога. Тако је "злима ~етири ветра" царство Грка било уздрмано, а царство Латина пало; и Рим је остао ни{та ви{е до престоница једног сирома{ног војводства, подре|еног Равени, седи{ту Егзархâ.
Пета труба трубила је на ратове, које је цар Југа, како га зове Данило, повео "у време краја", у "притиску на цара који је ~инио {та хо}е". Ово зло по~ело је са "отварањем понора бездана", {то озна~ава пу{тање једна ла`не религије; "димом који се ди`е из тог бездана", озна~авају}и мно{тво које је пригрлило ту религију; и "скакавцима који излазе из тог дима"; војскама које излазе из тог мно{тва. Тај понор је отворен да се пусте дим и скакавци у подру~ја ~етири монархије, или неке од њих. "Цар тих скакаваца" био је "ан|ео понора бездана", као главни управља~ и у религијским и гра|анским стварима, онакав какав је био калиф Сарацена. Ројеви скакаваца ~есто се поди`у у Арабији феликс (Арабиа фелиx), и отуда нападају околне нације; тако су они врло подесан тип за бројне војске Арабљана који нападају Римљане. Они су по~ели да их нападају 634. године, а да владају у Дамаску 637. године. Изградили су Багдад 766. године, и владали над Персијом, Сиријом, Арабијом, Египтом, Африком и [панијом. Затим су изгубили Африку од Махадâ, године 910.; Мидију, Хирконију, Корасан (Цхорасан), и целу Персију, од Даиламитâ, изме|у годинâ 927. и 935.; Сирију и Египат од Аксјида (Ацхсјид) 935. године, и бивају}и сад у великој невољи, багдадски калиф је 936. године предао сав остатак своје световне мо}и Махомету, сину Рајикија (Рајици), цара Васита и Халдеје, и у~инио га царем над царевима. Али Махомет је унутар две године изгубио Багдад од Турака, и отада је Багдад био некад у рукама Турака, а некад у рукама Сарацена, док Тогрул-беиг, зван и Тогра, Догриса, Тангролипикс и Садок, није покорио Корасан и Персију, и 1055. године придодао Багдад свом царству, ~ине}и га његовим седи{тем. Његови наследници Олуб-Арслан и Мелек{ах освојили су подру~ја на Еуфрату; а та освојена подру~ја су се, после смрти Мелек{аха, распала на царства Јерменије, Месопотамије, Сирије и Кападокије. Време за које су калифи Сарацена имали световну власт у Багдаду и Дамаску заједно трајало је 300 година, наиме од године 637. до 936., укљу~уј}и и њу. Али скаквци `иве само пет месеци, и стога се, осим ради украса овог типа, за ове скакавце ка`е да "{коде људима пет месеци и пет месеци", као да су `ивели око пет месеци у Дамаску, и опет око пет месеци у Багдаду; укупно десет месеци, или 300 проро~ких дана, који су године.
[еста труба трубила је на ратове, које је Данилов цар Севера водио против цара горе споменутог, "који је радио {та хо}е". У овим ратовима је цар Севера, према Данилу, покорио царство Грка, као и Јудеју, Египат, Либију и Етиопију; а тим освајањима установљено је царство Турака, {то се мо`е знати из њиховог простирања. Ови ратови по~ели су 1258. године, кад су ~етири царства Турака, са среди{тем на Еуфрату, оно Велике Јерменије (Арминиа маиор) са седи{тем у Мијафарекину (Мyyапхарекин), Мегаркину или Мартиропољу, оно Месопотамије са седи{тем у Мосулу, оно Сирије са седи{тем у Алепоу, и оно Кападокије са седи{тем у Иконијуму, напали Татари под Хулакуом, и она била протерана у западне крајеве Мале Азије, где су заратили са Грцима и по~ели да поди`у дана{ње Царство Турака. По трубљењу {есте трубе, Јован је "~уо глас из ~етири рога златног Олтара који је пред Богом, Одре{и ~етири ан|ела везана код велике реке Еуфрата. И ~етири ан|ела беху одре{ена, који беху припремљени за сат и дан и месец и годину да побију тре}ину људи" (Откривење 9,13 итд.). ^етири рога златног Олтара озна~авају поло`ај главних градова ре~ена ~етири царства, Мијафарекин, Мосул, Алепо и Иконијум, који су били у ~етвероуглу. Они су побили тре}ину људи кад су освојили Гр~ко царство, и заузели Константинопољ, 1453. године, а по~ели су да се припремају у ту сврху кад је Олуб-Арслан по~ео да осваја нације на Еуфрату, 1063. године. Тај интервал зове се сат и дан и месец и година, или 391 проро~ки дан, а ти дани су године. У првих тридесет година су Олуб-Арслан и Мелек{ах покорили нације на Еуфрату, и завладали над целим подру~јем. Мелек{ах је умро 1092. године, и наследило га је једно мало дете; тад се то царство распало на ~етири царства горе поменута. 

ДОДАТАК
По{то је последње странице свог проу~авања аутор друга~ије приказао у другом примерку свог рада, оне су овде уба~ене како следе у том примерку
"И нико се не на|е достојан да отвори књигу" док се не појави Јагње Бо`је; велики првосве{теник представљен јагњетом закланим у подно`ју олтара у јутарњој `ртви. "И оно до|е, и узе књигу из руке онога који се|а{е на престолу." Јер је првосве{теник, у празнику седмог месеца, улазио у Светињу над светињама, и узимао књигу закона, са десне стране Ков~ега, да је ~ита народу; а да би је ~итао добро, он ју је проу~авао седам дана, то јест ~етвртог, петог, {естог, седмог, осмог, деветог и десетог дана, посе}иван од неких од све{теника да га ~ују како извр{ава. На ових седам дана алудира Јагњетово отварање седам пе~ата редом.
На десети дан у месецу, прино{ен је један млади јунац за принос за грех за првосве{теника, и ован за принос за грех за народ, и бацан је `реб на два јарац да се одреди која }е од њих бити Бо`ји `реб за принос за грех; други јарац зван је "Азазел", онај која носи кривицу за друге. Првосве{теник је у својој ланеној оде}и узимао кадионицу пуну гору}ег угљевља са олтара, руке пуне измрвљеног слатког кâда, и улазио у Светињу над светињама унутар застора, и стављао кâд на ватру, и {кропио прстом јун~еву крв на седи{те милости и пред седи{те милости седам пута (ков~ег); затим је клао јарца који је припадао Бо`јем `ребу, за принос за грех за народ, и носио његову крв иза завесе, и прскао је тако|е седам пута на седи{те милости и пред седи{те милости. Затим је излазио према Олтару, и прскао тако|е седам пута јун~евом крвљу, и исто толико пута јар~евом. Након тога, "метнув{и обе руке своје на главу јарцу `ивом, нека исповеди над њим сва безакоња синова Израиљевих и све преступе њихове у свим гресима њиховим, и метнув{и их на главу јарцу нека га да ~овеку спремном да га истера у пустињу. И јарац }е однети на себи сва безакоња њихова у пустињу" (3. Мојсијева 16,21.22). Док је првосве{теник радио те ствари у светињи над светињама и код Олтара, људи су настављали у својој молитви мирно и }утке. Онда је првосве{теник улазио у светињу, скидао своју ланену оде}у, и обла~ио другу; затим је излазио, и слао јунца и јарца приноса за грех да се спале ван логора, ватром узетом у кадионицу са Олтара; и како су се људи вра}али ку}ама из Храма, говорили су један другоме, "Бог те пе~ати за добру нову годину".
У алузији на то, "и кад отвори седми пе~ат, поста ти{ина на небу око пола сата. И видех седам ан|ела који стајаху пред Богом, и даде им се седам труба. И други ан|ео до|е, и стаде пред олтаром, и има{е кадионицу златну; и бија{е му дано много тамјана да дâ молитвама свих светих на олтар златни пред престолом. И дим од ка|ења у молитвама светих изи|е од руке ан|елове рпед Бога. И узе ан|ео кадионицу, и напуни је огња с олтара, и баци је на земљу", претпоставимо ван логора, ради `ртвовања јарца који је запао у Бо`ји `реб. Јер по{то је првосве{теник сам Христос, јунац је изостављен. При овом "беху гласови и громови", или музика Храма, "и муње" свете ватре, "и земљотрес"; а синхроно овим стварима било је пе~а~ење "144 000 из свих дванаест племена синова Израелових пе~атом Бо`јим на њова ~ела", док је остатак од тих дванаест племена примио `иг Звери, а @ена је побегла из Храма у пустињу у своје место на овој Звери, јер је ово пе~а~ење и обеле`авање било  представљено бацањем `ребова на два јарца, `ртвовањем Бо`јег `реба на Сионској гори, и слањем другог јарца у пустињу, оптере}еног гресима народа.
По петнаестом дану тог месеца, и {ест следе}их дана, биле су велике `ртве. А у алузији на трубљење труба, и певање громким гласовима, и изливање приноса, при овим `ртвама "труби седам труба", и "~ује се седам громова", и "излива се седам ~а{а гнева". Дакле, трубљење "седам труба", гласови "седам громова", и изливање "седам ~а{а гнева" су синхрони, и повезани са једном те истом поделом времена седмог пе~ата, који следи ти{ину, у седам сукцесивних делова. Седам дана овог празника звали су се "Празник сеница", и у току тих седам дана деца Израела `ивела су у сеницама (колибама), и веселила се са палмовим гранама у рукама. На ово алудира "мно{тво са палмама у својим рукама", које се појавило после пе~а~ења 144.000, и "иза{ло из велике невоље" са победом на битку великог дана, на који труби седма труба. Дакле, визије о 144.000 и о мно{тву које носи палме проте`у се до трубљења седме трубе, и стога су синхроне са временима седмог пе~ата.
Кад су 144.000 "запе~а}ене из дванаест племена" Израела, а остатак прими "`иг Звери", и тиме се први Храм уни{ти, Јовану се ка`е да "измери храм и олтар", то јест њихове тремове, "и оне који се клањају у њима", то јест 144.000 који стоје на гори Сиону и на стакленом мору; "али трем који је изван храма", то јест трем народа, да "изостави и не мери га, јер је дат незнабо{цима", онима који приме знак Звери. "И свети град они }е газити под ногама ~етрдесет два месеца", то јест све време за које Звер делује под `еном Вавилоном; а "два пророка прори~у 1260 дана", то јест исто то време, "одевени у кострет". "Они имају мо}", као Илија, "да затворе небо да нема ки{е", на звук прве трубе; и, као Мојсије, "да претварају воде у крв" на звук друге; "и да ударе земљу свим злима", онима труба, "кад год то хо}е". Они пророкују код градње другог Храма, као Агеј и Захарија. Они су "два маслинова дрвета", или "Цркве", која су "снабдевала светиљке уљем" (Захарија 4). Они су "два све}њака", или Цркве, "који стоје пред Богом земље". Пет од седам цркава Азије, оне које напредују, на{ле су се са маном, и упозорене су да се покају, и запре}ено им је да }е бити "уклоњене са својих места", или "избљуване из Христових уста", или "ка`њене ма~ем Христових уста, осим оних који се покају"; остале две, цркве Смирне и Филаделфије, које су биле под прогоном, остају у стању прогона, да осветле други храм. Кад је првобитна католи~ка црква, представљена "`еном на небу", отпала, и постала подељена у две искварене цркве, представљене курвом вавилонском и дворогом Звери, 144.000 "које су биле запе~а}ене из свих дванаест племена", постале су "два Сведока", насупрот овим двема ла`ним црквама; а име "двојице сведока”, једном наметнуто, остаје истинској цркви Бо`јој у свим временима и свим местима до краја проро~анства.
У тума~ењу овог проро~анства, "`ена на небу обу~ена у сунце", пре него {то одлети у пустињу, представља католи~ку цркву, осветљену са "седам светиљки" у "седам златних све}њака", који су "седам цркава Азије". А`даја озна~ава исто царство са Даниловим јарцем за време владавине његовог последњег рога, то јест цело Римско царство, док се оно није поделило на Гр~ко и Латинско царство, а све време те поделе он озна~ава само Гр~ко царство; а Звер је Данилова ~етврта звер, то јест царство Латина. Пре поделе Римског Царства на Гр~ко и Латинско, Звер је укљу~ена у тело А`даје; а од времена те поделе, Звер је само Латинско царство. Отуда А`даја и Звер имају исте главе и рогове, али су главе крунисане на А`даји, а рогови на Звери. Рогови су десет царстава, на која Звер постаје подељена после свог одвајања од А`даје, као {то је горе описано. Главе су седам сукцесивних династија, или делова, на које Римско Царство постаје подељено отварањем седам пе~ата. Пре него {то је `ена побегла у пустињу, "бивају}и са дететом" једног хри{}анског царства, "викала је пора|ају}и се", наиме у току десет година Диоклецијановог прогона, и "му~ила се да роди; а А`даја", незнабо`а~ко Римско Царство, "стајало је пред њом, да про`дре њено дете ~им се оно роди. И она роди му{ко дете, које је требало да" напослетку "влада свим народима гвозденом палицом. И дете јој се узе Богу, и Његовом престолу" у Храму, победом Константина Великог над Максенцијем; "и `ена побе`е" из Храма "у пустињу" Арабије према Вавилону, "где је имала место" богатства и ~асти и власти, на ле|има Звери, "припремљено од Бога, да је тамо хране 1260 дана. И би рат на небу", изме|у незнабо`аца под Максимином и новог хри{}анског царства; "и велики Знај би ба~ен, та стара змија, која вара цели свет", дух незнабо`а~ког идолопоклонства; "он би зба~ен са престола на земљу. И они га надвлада{е крвљу Јагњетовом, и ма~ем свог сведо~анства; и не мари{е за своје `ивоте до саме смрти".
"А кад А`даја виде да је ба~ен на земљу, он прогони `ену која је родила му{ко дете", поди`у}и нови прогон против ње за време владавине Лицинија. "А `ени се", градњом Константинопоља и његовим изједна~авањем с Римом, "дадо{е два крила великог орла, да мо`е побе}и у пустињу у своје место" на ле|има њене Звери, "где се храни за време, временâ и пола времена, са лица змије. А змија", по смрти Константина Великог, "избаци из својих уста воду као потоп", наиме Западно Царство под Константином Мла|им и Констансом, "за `еном; да је однесе потопом. А земља", народи Азије, сада под Константинопољем, "помо`е `ени"; и покоравањем Западног царства, сад под Магненцијем, "прогута потоп који је А`даја" избацила из својих уста. "И А`даја се разгневи на `ену, и оде да заратује са остатком њеног семена, које др`и заповести Бо`је и има сведо~анство Исуса Христа, који су" у том рату "запе~а}ени из свих дванаест племена Израелових", и остали на гори Сиону са Јагњетом, њих на броју 144.000, и имају}и на ~елима записано име свог оца.
Кад је земља прогутала потоп, и Зај оти{ао да заратује са остатком `ениног семена, "Јован је стајао на песку морском, и видео звер како се ди`е из воде, имају}и седам глава и десет рогова. А та звер бе{е као леопард, а стопала јој беху као код медведа, а уста као уста лава". Јован овде именује Данилове ~етири звери редом, стављају}и своју звер на место Данилове ~етврте звери, да пока`е да су оне исте. "И А`даја даде" овој Звери "своју мо} и своје седи{те и велику власт", дају}и јој Западно Царство. "А једна од њених глава", {еста, "бе{е као смртно рањена", наиме ма~ем земље, која је прогутала воде изба~ене из уста А`дајаа; "и њена смртна рана исцели се", новом поделом царства изме|у Валенцијана и Валенса (Ан. 364). Јован је видео звер како се ди`е из мора, код њене поделе изме|у Грацијана и Теодосија (Ан. 379). А`даја је дала Звери своју мо} и своје седи{те и велику власт, код смрти Теодосија, кад је Теодосије дао Западно Царство свом сину Хонорију. После тога, два царства нису ви{е бивала уједињена, ве} се Западно царство сад поделило на десет царстава, као горе; а та царства су се најзад ујединила у религији под `еном, и владала с њом "~етрдесет два месеца".
"И видех", ка`е Јован, "другу звер како се ди`е из земље". Кад је `ена побегла од А`даје у царство Звери, и постала њена црква, ова друга Звер подигла се из Земље, представљају}и цркву А`даје. Јер је "имала два рога као у Јагњета", таква какве су бискупије Александрије и Антиохије; "и говорила као А`даја" по питањима религије; "и у~ини да се земља", или нације А`дајиног царства, "поклоне првој Звери, ~ија се смртна рана исцели", то јест да буду њене религије. "И у~ини велика ~уда, тако да у~ини да ватра силази с неба на земљу пред људима"; то јест, екскомуницирала је оне који су се разликовали од ње по питањима религије; јер су у изрицању својих комуникација оби~авали да завитлају упаљену бакљу одозго. "И ре~е онима који `иве на земљи да направе лик оној Звери, који је била рањена ма~ем, и `ивела"; то јест, да сазову Сабор људи религије ове Звери. "И има{е мо} да дâ `ивот том лику Звери, да лик Звери и проговори и узрокује то да сви који се не поклоне лику Звери буду убијени", наиме мисти~ки, да распусте своје цркве. "И у~ини све, и мале и велике, богате и сирома{ме, да приме знак на своју десну {аку или на своје ~ело, и да нико не мо|е ни купити ни продати ако нема тај знак, или име Звери, или број њеног имена"; то јест знак +, или име "латеинос", или његов број, 666. Сви остали били су екскомуницирани.
Кад су седам ан|ела излили седам ~а{а гнева, а Јован их описао све у сада{њем времену, он је позван из времена седме ~а{е у време {естог пе~ата, да види `ену и њену Звер, који је требало да владају у временима седмог пе~ата. У погледу потоњег дела времена {естог пе~ата, тад посматраног као сада{њег, ан|ео ка`е Јовану: "Звер коју си видео била је и није, и ди}и }е се из бездна, и у}и у ве~но проклетство"; то јест, она је била у времену Констанса и Магненција, док Констанције није поразио Магненција, и поново ујединио Западно Царство са Исто~ним. Он није владао за време поновног уједињења, и ди}и }е се из бездна или мора код следе}е поделе Царства. Ан|ео му даље ка`е: "Овде је ум, ко има мудрост; седам глава су седам планина, на којима `ена седи"; Рим је изгра|ен на седам бре`уљака, и зову га таквим градом. "И постоји седам царева: пет је пало, а један јесте, а други јо{ није до{ао; а кад до|е, мора наставити да буде један кратак период. А звер која је била и није, осми је, и од седам је, и иде у ве~но проклетство"; пет је пало, јер су времена првих пет пе~ата про{ла; а један јесте, јер се време {естог пе~ата посматра као сада{ње; а други јо{ није до{ао, а кад до|е, {то }е бити код отварања седмог пе~ата, мора наставити да буде један кратак период; а Звер која је била и није, осми је, поделом Римског Царства у два паралелна царства; и од седам је, јер је једна половина седмог, и и}и }е у ве~но проклетство. Ре~и, "пет је пало, а један јесте, а други јо{ није до{ао", тума~и оби~но повезују са временом апостола Јована, кад је проро~анство дато; али треба запазити да се у овом проро~анству о многим стварима говори као о онима у презенту, а које нису биле презент кад је проро~анство дато, ве} које би то биле у погледу неког буду}ег времена посматраног као презент у визијама. Тако се тамо, где се ка`е, после изливања седме ~а{е гнева "да се Бог опомену Вавилона, да му да пехар вина `естине свог гнева", ово не односи на време апостола Јована, ве} на време изливања седме ~а{е гнева. Тако се, тамо где се ка`е, "Паде, паде Вавилон"; и "баци свој срп и `ањи, јер је до{ло време да `ање{"; и опет, "видех мртваце велике и мале како стоје пред Богом"; ти изрази не односе на дане Јована апостола, ве} на каснија времена посматрана као презент у тим визијама. На сли~ан на~ин ре~и, "пет је пало, и један јесте, а други јо{ није до{ао", не треба повезивати са временом Јована апостола, ве} са временом кад је Звер требало да буде смртно рањена ма~ем, и показују да та рана треба да јој се зада у њену {есту главу; а без ове референце нам се не ка`е у коју је главу Звер била рањена. "А десет рогова које си видео су десет царева, који јо{ нису примили царство, али примају мо} као цареви заједно са Звери. Они имају један дух", јер су сви од курвине религије, "и да}е своју мо} и снагу Звери. И зарати}е против Јагњета", на звук седме трубе; "и Јагње }е их надвладати; јер оно је Господ над Господима и Цар над Царевима; и они који су с њим су звани и изабрани и верни. И ре~е ми, воде које си видео где курва седи, то су народи и мно{тва и нације и језици", који са~ињавају њену Звер. "И десет рогова које си видео на Звери, они }е замрзети курву, и у~ини}е је пустом и голом, и је{}е њено месо, и спали}е је ватром", на крају 1260 дана. "Јер је Бог ставио у њихова срца да испуне његову вољу, и да се сло`е и дају своје царство Звери, док се не испуне Бо`је ре~и. А `ена коју си видео, то је онај велики град који влада над царевима земље", или велики град Латина, који влада над десет царева до краја тих дана.