Јохн Буњан

Пробуђени грешник

Идући пустињом овога света,(1) дођох до једнога места где је била пећина.(2) Ту легох да мало одспавам. Док сам тако спавао уснио сам сан. У сну сам угледао човека у дроњцима, (Иса. 64:6), који је стајао леђима окренут своме дому, с књигом у руци и тешким бременом на леђима. (Пс. 38:4; Авак. 2:6; Мт. 11:28). Погледах и видех како отвара књигу и почиње да чита. (Иса. 34:16). Читајући плакао је и дрхтао. Пошто није могао више да издржи, узвикнуо је жалосним гласом: "Шта треба да чиним да бих се спасао?"(3) (Дела 2:37, Дела 16:30; Рим. 7:24).

Несхваћен од својих домаћих

У оваквом несрећном стању вратио се кући, уздржавајући се колико је год могао да његова жена и деца не би приметили његову узнемиреност – али, није могао дуго да ћути, јер му се туга стално повећавала. На крају је жени и деци отворио своје срце, те почео овако да им говори:

– Драга моја жено, – рече – и ви, децо мојих бедара, ја, ваш мили пријатељ, имам толики немир у срцу због терета који ме јако тишти. Осим тога, сазнао сам поуздано даће овај наш град(4) бити спаљен огњем са неба. (2. Пет. 3:10-12; Соф. 1:18, Соф. 3:8; Јер. 51:25-26, Јер. 51:62). У том страшном случају, и ја, и ти, моја жено, и ви дечице моја, сви ћемо да пропаднемо уколико не нађемо пута (који засад још не видим) којим би се могли спасити.(5)

Његови су се јако зачудили томе, не зато што су веровали ономе што им је говорио, него зато што су помислили да му је нешто ударило у главу. Дакле, пошто је већ почело да се смркава, и надајући се да ће му се мисли смирити ако добро одспава, повели су га одмах у кревет.(6) Али ноћ му је била исто тако мучна као и дан. Зато, уместо да спава, провео је ноћ уздишући у сузама. (Пс. 6:7, Пс. 22:2, Пс. 32:4, Пс. 38:9). Када је освануло јутро, хтели су да виде како му је. Рекао им је:

– Све горе и горе,(7) – те је опет почео да им говори, но они су се оглушили. Мислили су да ће му отерати тугу ако се грубо и неучтиво буду понашали према њему. Понекад би га исмејавали, понекад би га грдили, понекад би га потпуно запостављали. Он је због тога почео да се повлачи сам у своју собу, да се тамо моли за њих и да их жали, (Мт. 6:6), а себе теши у својој тузи.(8) Шетао би сам пољима – понекад је читао, понекад се молио. (Пс. 119:176; Плач 5:21). Тако је провео неколико дана.(9)

Уплашена савест

Видех га како шета пољима и чита књигу по свом обичају, јако онерасположен. Читајући тако, повика као и пре: "Шта треба да чиним да бих се спасао?"(10)

Еванђелиста

Видех затим како се осврће на једну па на другу страну, као да је намеравао да бежи. Но ипак је стајао на месту, и како се мени чинило, није знао којим путем да крене. Погледах и видех човека по имену Еванђелиста како му прилази и пита:

– Зашто тако кукаш?(11)

– Пријатељу, из ове књиге коју држим у руци, видим да сам осуђен на смрт, (5. Мој. 27:26; Гал. 3:10), а да ћу после смрти изићи на суд. (Јев. 9:27). А ето, нисам спреман ни да умрем, а ни на суду да се покажем.(12) (Јн. 16:21; Језек. 22:14; Мал. 3:2).

Чим Хришћанин из овога света креће,
Еванђелиста мудри љубазно га среће,
Тумачи му куда ваља поћи,
У небеске дворе, тамо лепо доћи.

Еванђелиста је тада рекао:

– Зашто ниси спреман да умреш кад је овај живот пун толиких невоља?

– Зато што се плашим да ме овај терет на леђима не одвуче дубље од гроба те пропаднем до пакла. (Иса. 30:33). Пријатељу, кад не смем у затвор, још мање смем на суд, а одатле на губилиште. Када само помислим на те ствари, већ ми сузе иду.(13) – Одговори човек.

– Кад је тако, зашто само стојиш?(14) – рече Еванђелиста.

– Зато што не знам којим путем да пођем.(15) Еванђелиста му је тада дао савијени лист пергамента на коме је писало: "Бежите од гнева који долази."(16) (Мт. 3:7; Јер. 50:8, Јер. 51:6; 2. Кор. 6:17; Лк. 3:7, Лк. 3:17). Када је човек то прочитао, погледао је Еванђелисту са забринутим изразом лица и упитао:

– Куда да бежим?

Онда Еванђелиста показа прстом преко једног веома широког поља и рече:

– Да ли видиш тамо једна уска врата?(17) (Мт. 7:14).

– Не видим.(18)

– Да ли видиш ону светлост?(19)

– Чини ми се да видим. – Рече човек.

– Не скидај очи са тог светла, и иди право према њему; тамо ћеш видети врата, а кад покуцаш казаће ти се шта да чиниш.(20) – Рече Еванђелиста.

Бежање и како су настојали да га одврате

Видех у сну да је човек почео да трчи. Није одмакао далеко од куће, кад су га жена и деца приметили и почели да зову натраг. (Лк. 14:26). Но човек је запушио уши прстима и трчао све даље вичући:

– Живот! Живот! Вечни живот! – није се освртао него је трчао право преко равнице. (1. Мој. 19:17; Лк. 9:62).

И суседи су истрчали да виде како бежи.(21) Неки су му се подсмевали, неки су му претили, а неки су га звали да се врати. Међу онима који су га звали налазила су се двојица који су одлучили да га врате силом. Један се звао Упорко, а други Витко.(22) Човек је већ доста одмакао, но они одлучише да га стигну. Потрчаше за њим и стигоше га. Човек је тада рекао:

– Суседи, зашто сте пошли за мном?

– Да те наговоримо да се вратиш са нама! – рекоше они.

– То не може, – рече човек – ви станујете у граду Пропаду, у коме сам се и ја родио; видим да је тако. Пре или касније ћете умрети, па ћете пропасти дубље од гроба, до места које гори ватром и сумпором. Боље пођите са мном, суседи.(23)

– Шта! – узвикну Упорко – зар да оставимо своје пријатеље и све удобности које уживамо?

– Да, – одговори Хришћанин, (јер се тако звао).(24) – Све то што ћете оставити не може да се упореди ни са најмањим од онога што ја тражим. Ако пођете са мном и издржите, биће вам исто као и мени. Тамо куда ја идем има свега у изобиљу. (Лк. 15:17). Хајдете са мном и уверите се да говорим истину.

– А шта је то што ти тражиш, кад остављаш цео свет да би га добио? – упита Упорко.

– Тражим непропадљиво наследство, неокаљано и које не вене, сачувано на небесима, (1. Пет. 1:4; Јев. 11:6), које ће се открити у последње време онима који га ревносно траже. (Јев. 13:14). – Рече Хришћанин. – Ако хоћеш, читај о томе у мојој књизи.

– Мани се ти те твоје књиге! – обрецну се Упорко. – Враћаш ли се са нама или не?(25)

– Никако! – рече Хришћанин – јер сам већ ставио руку на плуг.(26) (Лк. 9:62).

– Хајде онда, пријатељу Витко, идемо кући без њега; има пуно таквих будала које кад им нешто уђе у главу, замишљају да су мудрији од седам паметних људи.(27) (При. 26:16).

На то Витко рече:

– Немој га исмејавати! Ако је истина што Хришћанин говори, он онда тражи нешто боље од онога што ми имамо. Мислим да ћу поћи са својим комшијом.

– Зар си и ти полудео? – изненади се Упорко. – Слушај ти мене, идемо ми натраг! Ко зна у шта ће те овај сметењак увући. Врати се и опамети се.(28)

– Хајде ти само са мном Витко, – рече Хришћанин – тамо ћемо наћи оно о чему сам говорио и још много што-шта славног. Ако већ мени не верујеш, погледај шта пише у овој књизи. Што се тиче истине која ту пише, све потврђује крв онога који то говори.(29) (Јев. 9:17, Јев. 9:19, Јев. 9:21; 2. Пет. 1:19).

– Комшија Упорко, – рече Витко, – морам да се одлучим. Хтео бих да пођем са овим човеком и поделим његову судбину. – Тада се обрати Хришћанину: – Али добри мој путниче, да ли ти знаш пут у то пожељно место?

– Један човек по имену Еванђелиста ми је рекао да пожурим према оним уским вратима која су пред нама, а одатле ће нас упутити даље. – Одговори Хришћанин.

– Хајде онда, добри пријатељу, пођимо заједно. – Пристаде Витко те пођоше.

– Идем ја лепо кући, – рече Упорко – што да се дружим са таквим залуделим и изгубљеним људима.

следећа страница