ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски
ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
1
Глава прва
Родослов Исуса Христа и Његово Рођење
1. Родослов.[1]
Зашто није рекао "виђење" или "реч", као пророци, који су тако почињали своје
књиге? "Виђење које виде Исаија".[2]или "Реч која дође Исаији".[3] Желиш ли да
сазнаш зашто?
Зато што су се пророци обраћали непослушним људима тврдокорног срца па су
говорили: "Ово је божанско виђење" или "Ово је реч од Бога" како би се људи
уплашили и не би презрели њихове речи. Матеј је, међутим, говорио верујућим,
добронамерним и послушним људима, те зато није почео исто као пророци. Имам
још нешто да кажем.
Оно што су пророци видели, видели су умом, созерцавајући тајне Светим Духом,
па су то зато назвали виђењима. Али, Матеј није умом видео Христа и созерцавао
Га, већ је чувствено живео с Њим, слушао Га својим ушима и гледао у телу. Зато
није рекао "виђење које сам видео", или "указање", већ "родослов".
Исуса.
"Исус" није грчко, већ јеврејско име и у преводу значи "Спаситељ", пошто реч
"иао" код Јевреја значи "спасење".[4]
Христа.
Христосима (помазаницима) називани су цареви и свештеници, јер су помазивани
светим јелејем из рога који је полаган на њихову главу.[5] Господ се назива
Христом и као цар, јер се зацарио против греха;[6] и као свештеник, јер је Себе
принео на жртву ради нас. Он је у пуном смислу помазан истинитим јелејем,
Светим Духом јер ко је други имао Духа као Господ? Али док у светима делује
благодат Светога Духа, у Христу делује не благодат Светога Духа него сам
Христос заједно са једносушним Њему Духом чини чудеса.
Сина Давидова.
Пошто је споменуо "Исуса", како ти не би помислио да он говори о неком другом
Исусу, додао је и "Сина Давидова". Постојао је и други Исус, познат као војсковођа
јеврејског народа после Мојсеја, али њега су звали "син Навин", а не "син Давидов"
јер је живео више поколења пре Давида и није био из племена Јудина из којег је
произашао Давид већ из другог.
Сина Авраамова.
2
Зашто је Матеј ставио Давида пре Авраама? Зато што је Давид код Јевреја био
познатији; живео је после Авраама и био славнији као цар. Он је први од царева
који је благоугодио Богу и добио обећање од Бога да ће Он из његовог семена
подићи Христа. [7]
Зато су Христа сви звали "сином Давидовим". Давид је заиста био веран праобраз
Христов, јер као што се он зацарио после Саула, одбаченог од Бога и презреног,[8]
тако је и Христос дошао у телу и зацарио се над нама, пошто је Адам био лишен
царства и власти коју је имао над свим живим створовима и демонима. [9]
2. Авраам роди Исака.
Родослов почиње од Авраама, јер је он био отац Јевреја и први је примио обећање
да ће се "у његовом семену благословити сви народи".[10] Зато с правом (Матеј) од
њега започиње родослов Христов, јер је Христос "семе Авраамово" у коме смо
благословени сви ми који смо раније били незнабошци и налазили се под клетвом.
"Авраам" у преводу значи "отац народа"[11], а Исак, "радост", "смех". Еванђелиста
не спомиње Авраамову децу од иноча (Исмаила[12] и остале), јер Јевреји нису
потекли од њих већ од Исака.
А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову.[13]
Видиш да зато спомиње Јуду и његову браћу, јер је од њих произашло дванаест
племена.
3. А Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром.[14]
Тамара је била Јудина снаја, удата за Ира, једног од његових синова. Када је Ир
умро не оставивши порода, Јуда је Тамару дао своме другом сину Авнану. Када је и
он лишен живота због своје злоће,[15] Јуда Тамару више није удавао. Али, како је
она желела да има дете од семена Авраамова, свуче са себе хаљине удовичке, обуче
се као блудница и леже са својим свекром, те зачне од њега близанце. И када је
требало да их роди, прво дете избаци своју руку из материце, као да ће се први
родити, па бабица одмах обележи испружену руку детињу црвеном врпцом како би
се познао прворођени. Али, дете врати руку назад у утробу мајчину, те се други
роди као први, док онај који је био испружио руку изађе за њим. Зато је онај који се
први родио назван Фарес, што           значи "застој", јер је зауставио природни поредак,
док је друго дете које је повукло руку названо Зара.[16]
Ова прича указује на неку тајну. Као што је Зара први избацио руку, а потом је опет
повукао, тако се и живот у Христу пројавио у оним светитељима који су живели
пре Закона и обрезања, јер се они нису оправдали држањем Закона и заповести већ
еванђелским животом. Погледај на Авраама који је оставио свога оца и дом ради
Бога и чак се одрекао природе. [17] Погледај на Јова и Мелхиседека![18]
3
Када је дошао Закон, нестало је и оваквог начина живота. Али, како се тамо после
рођења Фареса опет појавио Зара, тако је по предаји Закона опет засијао еванђелски
живот запечаћен "црвеном врпцом", то јест, крвљу Христовом. Зато еванђелиста и
спомиње ово двоје деце, јер је њихово рођење означавало нешто тајанствено. Осим
тога, иако Тамара, како се види, не заслужује похвалу због свог телесног односа са
свекром, еванђелиста помиње и њу да би показао, да је Христос, примивши ради
нас све, примио и такве претке. Или тачније: да би их тиме што се сам родио од
њих, осветио, јер Он није дошао ,да зове праведнике, већ грешнике". [19]
3-5 А Фарес роди Есрома. А Есром роди Арама. А Арам роди Аминадава. А
Аминадав роди Наасона. А Наасон роди Салмона. А Салмон роди Вооза с
Рахавом.
Неки мисле да је Рахава она Рава блудница која је примила уходе Исуса
Навина[20] и спасивши њих спасла и саму себе. Матеј је спомиње како би нам
показао да, као што је она била блудница, тако су и незнабожачки народи
блудничили својим делима. Али су се ипак спасли сви они незнабошци који су
примили "Исусове уходе", то јест апостоле, и поверовали њиховим речима.
А Вооз роди Овида с Рутом.[21]
Ова Рута је била странкиња, али се ипак удала за Вооза. Тако је и црква међу
незнабошцима, будући странкиња и ван завета, заборавила свој народ, поштовање
идола и оца свога ђавола, те се обручила Сину Божјем.
5-6 А Овид роди Јесеја. А Јесеј Роди Давида цара. А Давид цар роди Соломона
са Уријиницом.
Опет спомиње Уријеву жену[22], како би показао да се не треба стидети својих
предака, него се још више ваља потрудити да и њих прославимо својим врлинским
животом. То чини и зато да бисмо видели да Бог све прима, чак и оне који су
рођени у прељуби, само ако добродетељно живе.
7-11 А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу. А Аса
роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију. А Озија роди
Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију. А Језекија роди
Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију. А Јосија роди
Јехонију и браћу његову, у сеоби вавилонској.
"Сеоба вавилонска" означава ропство у које су на крају пали (Јевреји) и сви
заједно били одведени у Вавилон.[23] Вавилонци су и раније ратовали против њих,
али им нису нанели толико зла. Овај пут су их, међутим, потпуно иселили из
њихове отаџбине.
4
12-16 А по сеоби вавилонској, Јехонија роди Салатила. А Салатил роди
Зоровавеља. А Зоровавељ роди Авиуда. А Авиуд роди Елиакима. А Елиаким
роди Азора. А Азор роди Садока. А Садок роди Ахима. А Ахим роди Елиуда. А
Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова. А Јаков
роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос.
Зашто се даје родослов Јосифа, а не Богородице? Какво је учешће Јосифа у том
бесеменом зачећу? Јосиф није био стварни отац Христов да би се од Јосифа
изводио Његов родослов. Дакле, ствар је у овоме. Јосиф заиста није имао никаквог
учешћа у Христовом рођењу, и зато је било потребно да се да родослов
Богородице. Али, пошто је постојао закон да се родослов не изводи по женској
линији, Матеј и не даје родослов Дјевин.
Осим тога, дајући Јосифов родослов, он је дао и њен родослов, јер је постојао закон
да се жена не узима ни из другог племена, ни из другог рода или породице већ из
истог племена и рода.[24] Пошто је постојао такав закон, онда је јасно да, чим се
даје родослов Јосифа, самим тим даје се и родослов Богородице, јер је Богородица
била из истога колена и рода (као Јосиф). Да није тако, како би се онда она могла
обручити Јосифу? На тај начин, еванђелиста је сачувао закон који је забрањивао
извођење родослова по женској линији, али тиме је не мање дао родослов
Богородице када је дао родослов Јосифов. А назвао га је "мужем Маријиним"[25]
по општем обичају, јер и ми имамо обичај да и обручника називамо "мужем" жене
која му је обручена, иако брак још није склопљен.
17. Свега, дакле, кољена од Авараама до Давида, кољена четрнаест, а од
Давида до сеобе вавилонске, кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до
Христа, кољена четрнаест.
Матеј је поделио колена у три дела како би Јеврејима показао да владавину судија
до Давида, царева до сеобе и свештеника до Христа они нису искористили да се
науче врлинском животу и да им је био потребан истински Судија, Цар и
Свештеник -Христос. По пророштву Јаковљевом,[26] Христос је дошао онда када
више није било (јеврејских) владара.
Али, како од сеобе вавилонске до Христа има четрнаест колена када је споменуто
само тринаест особа? Када би се порекло могло изводити преко женске линије,
могли бисмо уврстити и Богородицу, те тако употпунити број. Али, пошто жене не
улазе у родослов, како ово објаснити? Неки кажу да је Матеј рачунао и саму сеобу
као једно колено.
18. А рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била
обручена Јосифу. [27] Зашто је Бог допустио да Богородица буде обручена и тако
људима дао повод да подозревају како се Јосиф састао с њом? Зато да би имала
свога заштитника у невољама, јер се он бринуо о њој и сачувао је приликом бекства
у Египат.[28] Поред тога, Дјева је била обручена да би се преварио ђаво, јер је он
чуо да ће девица зачети[29] те је зато будно мотрио на њу. Да би се преварио
5
обманитељ, Приснодјева[30] је обручена Јосифу, тако да је њихова заједница имала
само привид брака, иако у ствари то није била.
А прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога.
"Састати" овде означава телесни однос супружника. Дакле, затруднела је пре него
што је било икаквог телесног односа.[31] Зато се еванђелиста диви том чудесном
догађају[32] и кличе: "Нађе се".
19. А Јосиф муж њезин, будући праведан, и не хотећи је јавно изобличити,
намисли је тајно отпустити.
Како је Јосиф могао да буде праведан[33] када је Закон налагао да се прељубница
изобличи, то јест, пријави и јавно казни,[34] док је он намеравао да прикрије њен
грех и тако преступи Закон? То се може објаснити тиме што је он био праведан
управо зато што се није понео сурово према њој, већ се показао човекољубив због
своје велике доброте, показујући да је изнад Закона и да већ живи изнад законских
правила.
Поред тога, Јосиф је знао да је Дјева зачела од Духа (Светога) те није хтео да
изобличава и злоставља ону која је зачела од Духа Светога, а не од блуда. Погледај
шта каже (еванђелиста)! "Нађе се да је затруднела."
Ко је нашао? Јосиф. Он је, дакле, разумео да је Марија зачела од Духа Светога, те је
зато "намисли тајно отпустити",[35] јер се више није усуђивао да држи као жену
ону која је удостојена такве благодати.
20. Но, кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи.
Док се праведник колебао, јавио му се анђео, казујући му шта треба да ради. Јавља
му се у сну, јер је Јосиф имао јаку веру. Са пастирима, као грубима, анђео је
говорио на јави,[36] а са Јосифом као праведним и верујућим, у сну. Како је онда
могао да не поверује када му је анђео говорио о ономе о чему је он сам у себи
размишљао и о чему никоме није ништа казао? Док је он, дакле, размишљао о томе,
никоме ништа не говорећи, јавио му се анђео. Разуме се, Јосиф је поверовао да је
(анђео) од Бога, јер само Бог зна оно што није изречено.
Јосифе, сине Давидов.
Назвао га је "сином Давидовим", подсећајући га на пророштво по коме је Христос
требало да произађе из семена Давидова.[37] Анђео је тако говорио како би убедио
Јосифа да поверује и сети се Давида који је примио обећање о доласку Христа.
Не бој се узети.
6
Овим показује да се Јосиф плашио да задржи Марију како не би разгневио Бога
тиме што пружа уточиште прељубници. Или, у другом смислу. "Не бој се", то јест:
"Иако се бојиш да приђеш оној која је зачела од Духа Светога, ипак се не плаши да
је примиш к себи, то јест, да је задржиш у своме дому", јер је у уму и мислима
својим Јосиф већ био отпустио Марију.
Марију, жену своју.
Анђео каже: "Ти, можда, мислиш да је она прељубница, али ја ти кажем да је она
твоја жена, то јест, нико је није осрамотио, већ је она твоја невеста." [38]
Јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога.
"Она не само да је невина од сваког безаконог телесног односа већ је и зачела на
неки божански начин. Зато, пре треба да се радујеш због тога."
21. Па ће родити сина.
Да нико не би рекао: "Како да ти поверујем да је зачела од Духа Светога", (анђео)
говори о будућности, да ће (Дјева) родити сина. "Ако се у том случају покаже да
говорим истину, јасно је да ће бити истинито и оно што сам већ рекао о њеном
зачећу од Духа Светога." Анђео није рекао: "Родиће ти сина", већ једноставно:
"Родиће (сина)"; јер Га Марија није родила Јосифу него целој васељени, нити је ова
благодат била дата само њему, већ се излила на све.
И надјени му име Исус.
"Ти му надјени име, као отац[39] и заштитник Дјеве. Немој да помишљаш, Јосифе,
о томе да оставиш Дјеву без помоћи, јер је њено зачеће од Духа Светога, него јој
послужи у свему."
Јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових.
Овде (анђео) објашњава да име "Исус" значи "Спаситељ". "Јер ће Он", каже,
"спасти народ свој", и то не само јеврејски народ него и незнабожачке народе који
се потруде да поверују и постану Његов народ. Од чега ће их спасти? Можда од
ратова? Не, већ од "грехова њихових". Из тога је јасно да Онај који се има родити
јесте Бог, јер је само Богу јединоме својствено отпуштати грехове.
22. А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који
говори.
"Немој мислити да је Бог тек од недавно одлучио да оствари ову велику тајну, јер
је она на небесима била предвиђена још од почетка.[40] Будући да си васпитан у
Закону, Јосифе, и познајеш пророке, сети се шта је казао Господ. Није рекао: ‘Оно
7
што је казао Исаија’, јер није говорио човек, него Бог "кроз уста пророка", те је
отуда и његово пророштво веродостојно."
23. Ето, дјевојка ће зачети. [41]
Јевреји кажу да у пророштву не стоји "девица",[42] већ "млада жена", на шта њима
треба рећи да у Светом Писму "млада жена" и "девица" имају исто значење, јер се
изразом "млада жена" означава невина девојка (дакле, девица). Затим, када не би
родила девица, какав би то чудесан знак био?
Послушај добро Исаију који говори: "Зато ће вам сам Господ дати знак", те одмах
додаје: "Ето девица ће зачети…" и друго. Да није требало да роди девица, то не би
био (никакав) знак. Јевреји по својој злоби мењају Писмо и стављају "млада жена"
уместо "девице". Међутим, било да стоји "млада жена" или "девица", треба
разумети да се ова реч односи на невину девојку која ће родити да би то заиста био
чудотворан знак.
И родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог.
Јевреји говоре: "Зашто се Он не зове Емануил него Исус Христос?" Треба им зато
казати, да није речено: "Наденућеш", него: "Наденуће му име". То значи да ће сама
Његова дела показати да је Он Бог који живи с нама.[43] У Божанском Писму,
имена се дају по делима, на пример: "Надјени му име брз на плен" [44]. Где су
икада некога звали тим именом? Пошто је истовремено са рођењем Господњим
ђавоља обмана оплењена и побеђена, зато се и каже да је Он тако назван јер је
добио име по делу које је учинио.
Уставши Јосиф од сна учини како му заповиједи анђео Господњи.
Погледај ревносну душу како је одмах поверовала.
И узе жену своју.
Матеј стално назива Марију "женом Јосифовом", одбацујући рђаво подозрење и
учећи нас да је она била жена не неког другог већ управо његова.
И не знадијаше за њу док не роди.
То јест, никада је није познао, јер реч ,док" овде не значи да је пре порођаја није
познао, а да је после познао већ да је он уопште никада није познао. Таква је
особина језика Светог Писма, јер се каже да се гавран није вратио "док не пресахну
вода на земљи" [45], иако се није вратио ни после тога. Или, опет, (када Господ
каже): "Ја сам с вама у све дане до свршетка века." [46] Зар после свршетка неће
бити са нама? Како је то могуће? Управо тада ће бити још више (са нама).
8
Тако и овде речи: "док не роди", схвати у том смислу да Јосиф није знао за њу ни
пре ни после порођаја. Јер како би се Јосиф коснуо ње, свете, када је добро знао за
њен неисказан порођај.
Сина својега Првенца.
Назива Га првенцом не зато што је она тобож родила неког другог сина, већ просто
зато што се Он родио као први и као једини: Христос је и "првородни", као онај
који се родио први, и "јединородни", као онај који нема другог брата.
И надјену му име Исус.
Јосиф и овде показује своје послушање, јер је све учинио што му је анђео рекао.
НАПОМЕНЕ:
1. Родослов (слов. книга родства). Реч не означава просто рођење, већ
происхођење, порекло и постајање, (уп. Лк. 3:23-38).
2. Ис. 1:1
3. Ис. 2:1
4. Јеврејски облик имена гласи (Yehoshua’, касније Yeshua’) што значи Јахве
(Бог) је спасење.
5. Уп. 2.Мојс. 29, 7; 1Цар. 15:1 ; 3 Цар.19:16; Ис. 61:1
6. Свети Оци су тумачили да је суштина греха у томе да човек у духовној
обмани и слепилу усмерава своје природне и богомдане енергије у
погрешном смеру и на тај начин се удаљује и отуђује од Бога. Живећи у
греху, човек живи неприродно.
7. Ис. 9:7; Јер. 25:3; Јез. 34:23, 37:25; Ам. 9:11
8. 1.Цар 13:11-14; 1. Цар. 15:1; Дн. 10:13
9. 1.Мојс. 1:28
10. 1. Мојс. 22:18
11. 1. Мојс. 17:45
12. 1. Мојс. 16: 15-16
13. И њима су дата обећања о доласку Спаситеља света (уп. 1.Мојс. 18:18;
22:18; 24:4; 28:14; итд).
14. 1.Мојс. 38:24-30
15. 1.Мојс. 38: 8-10
16. Зара значи "излазак".
17. Спремношћу да жртвује рођеног сина Исака (уп. 1.Мојс. 22:1-19).
18. 1.Мојс. 14:18-20
19. Мт. 9:13; Мк. 2:17; Лк. 5:32
20. Ис.Нав. 2:1-21; 6:21-25.
21. Рут. 4:13-17
9
22. Давид је у прељуби са женом Урија Хетејина добио сина Соломона (уп.
2.Цар. 11:2-27; 12:24)
23. Године 587. пре Христа, вавилонски цар Навуходоносор освојио је
Јерусалима и порушио Соломонов Храм. Тада је велики број Јевреја одведен
у прогонство у Вавилон. (уп. 4.Цар. 24 и 25).
24. 4 Мојс. 36:8-9
25. Код Јевреја су заруке биле озбиљна ствар као и сам брак. Човек за кога је
обручена девојка називао се њеним мужем и она његовом женом (уп.
1.Мојс. 29:21; .5 Мојс. 22:33).
26. 1 Мојс. 49:10: "Палица владалачка неће се одвојити од Јуде, нити од могу
његових онај који поставља закон, докле не дође онај коме припада, и њему
ће се покоравати народи." Када је Ирод Велики, који није био Јеврејин, већ
Идумејац, узурпирао власт и узео титулу "цара јудејског" по први пут је
прекинута линија наслеђа Јудиног племена. То је био знак доласка Христа
(Месије) и испуњења Јаковљевог пророштва.
27. Уп. Лк. 2:1-73
28. Из једног од најстаријих апокрифних Еванђеља, "Првоеванђеља Јаковљевог"
(в. G.Rauschen, Monumenta minora saeculi secundi, Florilegium Patristicum 3,
Bonn 1914) можемо да сазнамо многе детаље о рођењу Господа Христа. У
њему су сабране разне повести о Спаситељевом земаљском животу, посебно
Његовом детињству, као и много детаља о животу Пресвете Богородице.
Ово апокрифно Еванђеље први спомиње Ориген, а користили су га и
Климент Александријски и Јустин Философ. Посебно леп и исцрпан преглед
повести о рођењу Спаситеља може се наћи у Житијама Светих,
архимандрита Јустина Поповића, за дан 25. децембар, том 12. стр. 722,
Београд, 1977.
29. Ис. 7:14
30. Увек Дјева. Ово је један од уобичајених назива Пресвете Богородице у
богословској литератури и богослужбеној поезији. У нашем језику ова се
реч најчешће преводи словенском речју "Приснодјева" и означава да је
Пресвета Богородица била и остала девица пре рођења, у време рођења, као
и после рођења Богомладенца.
31. Свакако ово не значи да је икада после имала телесни однос са Јосифом.
Пресвета Богородица је по Предању цркве, цели свој земаљски живот
провела у девичанству. Телесни грех се ниакда ние дотакнуо не само Њеног
тела, већ ни Њене душе. Поред тога, Јосиф је, по Предању, био старац од
осамдесет година, који се о Њој очински бринуо као о својој кћери и држао
је у својој кући у Назарету.
32. "Не питај", каже Златоуст, "на који начин је Дух Свети учинио да Дјева
затрудни? Та немогуће је објаснити начин зачећа када оно бива под
природним условима, а камоли када оно бива чудотворним дејством Духа."
(Comment. In Matth. Migne P.G. t.57, Homil. 3,1).
"Знај само то", додаје Зигабен, "да се Син оваплоћава благовољењем Оца и
сарадњом Светога Духа" (Comment. In Matth. C.1, v.18; Migne P.G. t. 129).
33. У Светом Писму се праведником назива човек "који има све врлине", а
"праведношћу – скуп свих врлина" (Свети Јован Златоуст, Ibid, Homil. 4,3).
10
34. Уп. 5. Мојс. 22:23-24. Иако обручник и обручница нису живели као муж и
жена, сваки облик неверства сматрао се као прељуба и кажњаван је
каменовањем.
35. У сиријском преводу се каже "намисли је тајно оставити". Тиме се још више
наглашава Јосифово човекољубље, јер не желећи да Марију изобличи ни
тиме што би је отпустио од куће, намеравао је сам отићи далеко.
36. Лк. 2:8-18.
37. 2.Цар. 7:12-16; Пс. 88:35-37.
38. Слично расуђује и Св.Василије Велики који каже: "Анђео назива Марију и
Дјевом и обручницом мужу, да би се и девству одало поштовање и брак не
би био укорен. Девство, дакле, би изабрано за свето рођење, а обручење,
које је почетак брака, би извршено по закону зато да не би ко помислио да је
од безакоња оно што се има родити; а још и зато, да би Јосиф био стални
сведок Маријине чистоте, те да је не би стали клеветати како је Она, тобоже,
оскрнавила своје девство. Овако у лицу свога обручника Јосифа Она
имађаше сведока и чувара свога живота." (Реч на Рођење Христово).
39. "Јосиф ће наденути име", каже Зигабен, "као отац по закону, иако не по
природи и бринуће се о њему као отац, иако оно није његово дете.
40. По учењу Светог Максима Исповедника, Бог је у Свом предвечном
промислу предвидео сједињење божанске и људске природе. Ово сједињење
је требало да се оствари у Адаму и да се преко њега читава твар учини
причасником божанске природе. Након првородног греха, Адам је изгубио
заједницу са Богом те се сам Син Божији оваплотио, као нови Адам, да би
извршио оно што Адам није успео. Међутим, да би се извршило обожење
човека, било је потребно да сам Бог пострада у телу и васкрсне и ослободи
људску природу оковану грехом и смрћу. Пошто је Бог унапред знао да ће
Адам сагрешити, може се рећи да је Он "од почетка" предвидео оваплоћење
Свога Сина (уп. Свети Максим Исповедник Quaestiones ad Thalassium (60)
Migne P.G. t. 90; De ambigus, P.G. t.91, 1308).
41. Ис. 7:14
42. Реч ‘almah на јеврејском језику може да означава девицу или младу жену.
Међутим, у Старом завету ова реч појављује се само 8 пута, и то у значењу
младе неудате жене, девице (уп. 1.мојс. 24:43; 2 Мојс. 2:8; Пс. 68: 25; Пр.
30:16; Проп. 1:3; 6:8; Ис. 7:14). Текст књиге пророка Исаије који је пронађен
међу свицима са мртвог мора у Кумрану 1947. године иде у прилог преводу
Седамдесеторице који су реч (‘almah) превели као девица.
43. "Име Емануил открива нам велику тајну оваплоћеног Бога, Господа Христа.
Шта оно значи? Значи ово: с нама је Бог, с нама људима, с нашом људском
природом. Он је примио на Себе сву природу људску. Да је ишта изоставио,
Он не би могао извршити спасење целога човека. Јер изостављено не би
било спашено". (архим. Јустин Поповић, "Тумачење Светог Еванђеља по
Матеју", стр. 24, Београд 1979.)
44. Ис. 8:3
45. 1.Мојс. 8:7
46. Мт. 28:20
11
Глава друга
Долазак мудраца са Истока, Ирод убија витлејемску децу
1. А када се Исус роди у Витлејему јудејскоме. [1]
Витлејем у преводу значи "дом хлеба",[2] а Јудеја "исповедање (Бога)".[3] Нека би
и ми исповедањем Бога постали дом духовног хлеба.
У дане Ирода.
Спомиње Ирода да би ти дознао да више није било кнежева и царева из племена
Јудина[4] и да је требало да дође Христос, пошто Ирод није био Јеврејин, већ
Идумејац, син Антипатров, од жене Арабљанке. Када, дакле, више није било
(јеврејских) владара, дошао је Христос – "очекивање народа", као што је
пророковао Јаков[5].
Цара.
Постојао је и други Ирод, четверовласник, те зато еванфелиста додаје царску
титулу[6].
Гле, дођоше мудраци од Истока у Јерусалим.
Зашто долазе мудраци?[7] За осуду Јеврејима. Када су мудраци, људи
идолопоклоници, поверовали, какво оправдање остаје Јеврејима. Мудраци су
такође дошли да би слава Христова још више засијала њиховим сведочењем,
посебно зато што су они били слуге демона и непријатељи Божји.
Од Истока.
И ово каже да би осудио Јевреје, јер су мудраци дошли из тако велике даљине да
се поклоне Христу, док су Га Јевреји, са којима је живео, прогонили.
2. И рекоше: Гдје је цар јудејски што се роди?
Прича се да су ови мудраци били потомци пророка Валаама, и када су пронашли
његово пророштво: "Засијаће           звезда од Јакова", разумели су тајну Христову те су
зато и дошли, желећи да виде новорођено (дете).
Јер видјесмо његову звијезду на Истоку.
Када чујеш за звезду, немој мислити да је то била једна од оних које ми видимо,
већ божанска и анђелска сила која се јавила у облику звезде. Пошто су мудраци
били звездари, Господ их је привукао помоћу онога што је њима било познато; као
што је Петра, рибара, задивио мноштвом риба које је уловио у име Христово. Да је
12
звезда стварно била анђелска сила, види се из тога што је она сијала дању и што је
ишла када су мудраци ишли, а стајала када су се они одмарали. То се види и из тога
што се она кретала од севера, то јест од Персије, према југу, ка Јерусалиму, а
познато је да се звезде никада не крећу од севера ка југу.
И дођосмо да му се поклонимо.
Изгледа да су ови мудраци били врлински људи, јер када су дошли у страну земљу
да се поклоне Христу, са коликом би га тек смелошћу проповедали у Персији?
3. Кад то чу цар Ирод, уплаши се, и сав Јерусалим са њим.
Ирод се уплашио да као странац не изгуби царску власт, јер је знао да је није био
достојан. Али, Јевреји, зашто се они плаше? Требало би пре да се радују, јер се код
њих појавио цар коме се клањају персијски цареви. Али је њихова злоба заиста
била неразумна.
4. И сабравши све првосвештенике и књижевнике народне, питаше их гдје ће
се Христос родити.
Књижевници[8] су били народни учитељи, као они које ми (данас) називамо
граматицима. Њих Ирод пита по промислу Божјем, да би исповедили истину; стога
ће и бити осуђени што су распели Онога кога су најпре исповедили.
5. А они рекоше: у Витлејему јудејскоме; јер је тако пророк написао.
Који пророк? Михеј,[9] јер он каже:
6. И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем нијеси најмањи међу кнежевима
Јудиним.
На Витлејем су, као мали град, гледали с презиром. Сада је, међутим, он постао
славан јер је из њега произишао Христос, па многи, из свих крајева света, долазе да
се поклоне томе светом Витлејему.
Јер ће из тебе изаћи Вођа.
Добро је рекао: "Изаћи ће", а не: "У теби ће остати", јер Христос није остао у
Витлејему, већ је по Свом рођењу отишао из њега и највише времена провео у
Назарету. Јевреји говоре да се ово пророчанство односи на Зоровавеља,[10] али се
варају у томе, јер Зоровавељ није рођен у Витлејему, него у Вавилону. Погледај
његово име:[11] "Зоро" означава "семе" или "рођење", а "Вавел" Вавилон; дакле,
"онај који је зачет или рођен у Вавилону". Јевреје отворено изобличава и само
пророштво у коме се каже: "Којему су исходи од почетка, од дана века." Чији су,
дакле, исходи "од почетка и од дана века" ако не Христови? Он је имао два
"исхода", то јест, рођења. Прво рођење било је "од почетка" (у вечности) од Оца, а
13
друго (у телу) "од дана века (овога)", то јест, од Пресвете Богородице у времену.
Нека сада кажу Јевреји да ли је Зоровавељ постојао од вечности?Али, они немају
ништа да кажу.
Који ће напасати.
Каже "напасати", а не "тиранисати" или "прождирати", јер други цареви нису
пастири, већ вукови. Али, Христос је пастир, као што то сам каже: "Ја сам пастир
добри… "
Народ мој Израиљ.
Израиљским народом назива оне Јевреје и незнабошце који су поверовали, јер
"Израиљ" у преводу значи "онај који види Бога"[12]. Зато су Израиљци сви они
који виде Бога, па чак и они који су раније били незнабошци.
7. Онда Ирод, тајно дозвавши мудраце.
Позвао их је тајно, због Јевреја, плашећи се да се они не забрину за дете, те
покушају да Га избаве као свог будућег ослободиоца. Зато је и тајно спремао заверу
против Њега.
Сазнаде од њих кад се појавила звијезда.
Дакле, питао је и тачно сазнао. Звезда се појавила мудрацима пре него што се
Господ родио. Будући да им је требало много времена за пут, звезда се много пре
појавила како би мудраци стигли да Му се поклоне док је још био у пеленама.
Други, међутим, говоре да се звезда појавила чим се Христос родио, и да су
мудраци дошли након две године, те Господа нису нашли у пеленама, нити
положена у јасле, него у кући са својом мајком, када Му је било две године. Ти
ипак сматрај прво тумачење бољим. [13]
8. И пославши их у Витлејем, рече: Идите и распитајте се добро за дијете.
Није рекао "за Цара", него "за дете" јер није могао да поднесе ни име Његово. То
(јасно) показује колико је био гневан на Христа.
8-9. Па, када га нађете, јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним. А они
саслушавши цара, пођоше.
Мудраци су били незлобиви, па су мислили да и он говори искрено.
И гле, звијезда, коју су видјели на Истоку, иђаше пред њима.
14
Звезда се била сакрила на неко време, по Божјем промислу, да би мудраци питали
Јевреје и да би се Ирод уплашио, те на тај начин истина постала очигледнија. Али,
када су мудраци изашли из Јерусалима, звезда се опет појавила, показујући им пут.
Отуда се види да је звезда била нека божанска сила.
Док не дође и стаде одозго гдје бјеше дијете.
И ово је чудесно, јер се звезда спустила са висине и, дошавши близу земље,
показала им место (где је било дете). Како би иначе могли тачно да сазнају где се
налазио Христос, да је звезда остала на висини? Небеска тела (својим сјајем)
обухватају широко пространство, тако да ти, можда, видиш месец изнад своје куће,
док се мени чини да је он изнад моје, и уопште, свако ће рећи да месец или нека
звезда стоје изнад њега. Ова звезда не би могла да покаже Христа да није сишла и
стала тачно изнад детиње главе.
А кад видјеше звијезду, обрадоваше се веома великом радости.
Обрадовали су се јер нису били изневерени, већ су нашли оно што су тражили.
10. И ушавши у кућу, видјеше дијете са Маријом Матером Његовом.
Чим се дете родило, Дјева Га је положила у јасле, јер тада још нису били нашли
кућу. Касније су, вероватно, нашли неку кућу где су их мудраци затекли. Јосиф и
Марија су отишли у Витлејем да би се тамо пописали, како каже Лука[14], али,
пошто се сабрало много народа на попис, нису одмах нашли кућу већ се дете
родило у пећини. Потом су нашли кућу, у којој су мудраци угледали Господа.
И падоше и поклонише му се.
Каквог ли озарења душе! Угледали су пред собом сиромаха и поклонили Му се, јер
им је било речено да је Он Бог. Зато су Му и принели дарове, као Богу и као
човеку. Слушај, даље!
Па отворивши ризнице своје принесоше му даре: злато, тамјан и смирну.
Злато су Му принели као цару, јер цару ми, као поданици, приносимо злато; тамјан
као Богу, јер Богу кадимо тамјаном; а, смирну као Ономе који ће окусити смрт, јер
Јевреји пре погреба умрле помазују смирном да би тело остало нетрулежно.
Смирна, која је сува, исушује влажност тела и не дозвољава црвима да га растачу.
Видиш ли веру мудраца, који су се из Валаамовог пророштва научили да је Господ
и Бог и цар, и да ће умрети ради нас? Послушај пророштво: "Легао је и отпочинуо
као лав и као лавић… Који тебе благосиљају, биће благословени." [15] Разуми да
"лав" означава царско достојанство, а "легао је" смрт. Ето и божанства, јер само
божанска природа има силу благослова.
15
12. И примивши у сну заповијест да се не враћају Ироду, другим путем
отидоше у земљу своју.
Обрати пажњу на редослед догађаја! Прво их је Бог помоћу звезде привео вери.
Затим, када су дошли у Јерусалим, научили су од пророка да ће се Христос родити
у Витлејему. Напослетку (су примили Божју заповест) преко анђела. Послушали су
пророштво, то јест реч Божју. Примивши, дакле, божанско откровење, преварили
су Ирода и нису се уплашили да ће он за њима послати потеру већ су храбро ишли
у сили Рођеног (Богомладенца), као истински сведоци.
13. А кад они отидоше, а то анђео Господњи јави се Јосифу у сну и рече:
Устани, узми дијете и матер његову.
Видиш ли сада разлог зашто је Бог допустио да Дјева буде обручена? Овде ти се
каже: Зато да би Јосиф могао да се брине о њој и чува је. (Анђео) није рекао: "Узми
жену своју", већ "матер његову." Он је више не зове женом Јосифовом, пошто је
нестало подозрења и праведник се од чудеса при детињем рођењу уверио да је све
било од Духа Светога.
Па бјежи у Египат.
Чак и Господ бежи, како би се сви уверили да је заиста прави човек, јер да је пао у
Иродове руке и чудом избегао смрт, изгледало би да се привидно оваплотио. Зато
бежи у Египат да би и ту земљу осветио.[16] Две су земље (у оно време) биле
радионице свакога безакоња: Вавилон и Египат. Поклоњење Вавилона Господ је
примио преко мудраца, док је Египат осветио Својим доласком.
И буди онамо док ти не кажем.
Каже: "Буди онамо", а не "бићеш онамо", док те Бог не позове. Тако и ми не бисмо
ништа смели да чинимо мимо воље Божје.
Јер ће Ирод тражити дијете да га погуби.
Погледај безумље човека који се труди да победи вољу Божју. "Ако дете које се
родило није од Бога, зашто га се онда плашиш? Али, ако јесте, како ћеш га
погубити?"
14-15 И он уставши, узе дијете и матер његову ноћу и отиде у Египат. И би
тамо до смрти Иродове – да се испуни што је Господ рекао преко пророка који
говори: Из Египта дозвах сина својега. [17]
Јевреји говоре да је то казано за народ који је Мојсеј извео из Египта. А ми,
одговарамо: Шта је чудно у томе да је за народ речено оно што је у стварности
испунио Христос? Запитајмо се, ко је Син Божји? Јеврејски народ који се клањао
идолима и кипу Велфегора или Онај који је заиста Син Божји?
16
16. Тада Ирод, видјев да су га мудраци преварили.
Као што је Бог преко Мојсеја преварио фараона, тако је Ирода преварио преко
мудраца, јер су обојица, и фараон и Ирод, били децоубице. Фараон је поклао
мушку јеврејску децу у Египту, а Ирод у Витлејему.
Разгњеви се веома и посла те погуби сву дјецу по Витлејему[18] и по свој
околини његовој до двије године и ниже, по времену које је тајно сазнао од
мудраца.
Свој бес према мудрацима Ирод искаљује на деци која му ништа нису учинила.
Али зашто је Бог дозволио да деца пострадају? Зато да би се показала Иродова
злоба. Ти ћеш можда рећи: шта је то? Зар је деци нанесена неправда само зато да се
обелодани Иродова злоба? Чуј, дакле: Није им нанесена неправда него су се
удостојили венаца, јер сваки који страда овде на земљи, страда или ради
отпуштења грехова или ради умножења венаца. Тако ће и ова деца (на небесима)
још више бити овенчана.
17. Тада се испуни што је рекао пророк Јеремија говорећи.
Како неко не би помислио да су деца побијена без Божјег допуштења, еванђелиста
показује да је то Господ унапред знао и предсказао.[19]
18. Глас у Рами чу се.
Рама је једно место у палестинском горју и њено име означава узвишицу[20].
Припала је у наслеђе племену Венијаминовом, који је био син Рахиље, сахрањене у
Витлејему. Зато уместо "Витлејема", пророк спомиње "Рахиљу", јер је она тамо
сахрањена. Он говори да ће се с висине чути ридање и плач. Послушај, дакле, шта
каже пророк.
Плач и ридање и нарицање много, Рахиља оплакује дјецу своју.
То јест, Витлејем плаче за децом својом, и неће да се утјеши, јер их нема.
Нису више у овоме животу, али су душе њихове бесмртне.
19. А по смрти Иродовој.
Ирод је доживео горку смрт. Разболео се од грознице, болова у стомаку и свраба.
Ноге су му покрили чиреви, а стидни делови тела почели су да труле и по њима су
гамизали црви. Дисао је тешко, дрхтећи, а све његове удове стезали су грчеви, да
би напослетку извргнуо своју нечастиву душу.
17
19-20. Гле, анђео Господњи јави се у сну Јосифу у Египту, и рече: Устани и
узми дијете и матер његову и иди у земљу Израиљеву.
Не каже "бежи" него "иди" јер више није било разлога за страх.
Јер су помрли који су тражили душу дјетета.
Где је сада Аполинарије који је говорио да Господ није имао човечију душу[21].
Ове га речи јавно изобличавају.
21-22. А он уставши, узе дијете и матер његову, и дође у земљу Израиљеву.
Али чувши да Архелај царује у Јудеји умјесто Ирода, оца својега, побоја се
онамо ићи.
Ирод је оставио три сина: Филипа, Антипу и Архелаја. Архелаја[22] је наименовао
за цара (Јудеје), а другу двојицу за тетрархе. Јосиф се плашио да иде у земљу
Израиљеву, то јест у Јудеју, јер је Архелај био сличан Ироду, своме оцу. Антипа је
био млађи Ирод који је погубио Претечу.
Него, примивши у сну заповијест, отиде у крајеве Галилејске. [23]
Галилеја није била израиљска, већ незнабожачка земља, те су зато Јевреји са
гнушањем гледали на Галилејце.
23. И дошавши настани се у граду званом Назарет.
Како то да Лука каже да је Господ у четрдесети дан после Свог рођења држан у
наручју Симеоновом, па онда отишао у Назарет, а овде Матеј говори да је у
Назарет отишао тек након повратка из Египта? Разуми, дакле, да је Лука говорио о
ономе што је Матеј прећутао. Шта заправо хоћу да кажем? У четрдесети дан пошто
се родио, Господ је отишао у Назарет (када је бежао у Египат). То нам каже Лука.
Матеј говори о ономе што се десило после тога, то јест, да је побегао у Египат и да
се после из Египта вратио у Назарет. Они, дакле, не противрече један другоме, него
Лука говори о одласку из Витлејема у Назарет, а Матеј о повратку из Египта у
Назарет.
Да се испуни што су рекли пророци да ће се Назарећанин назвати.
Који је пророк то рекао? Сада се то не може сазнати, јер су многе (пророчке)
књиге изгубљене, како због непажње Јевреја, тако и због честих одвођења у
ропство. Можда је ово међу Јеврејима било неписано пророштво. Реч
"Назарећанин"[24] значи "освећен". Пошто је Христос свет, с правом се назива
Назарећанин јер многи пророци Господа називају "свецем Израиљевим". [25]
18
НАПОМЕНА:
1. Поред Витлејема јудејског постојао је и Витлејем у племену Завулоновом,
близу Галилејског језера (Ис. Нав. 19, 15). Како сазнајемо из Лукиног
Еванђеља (Лк. 2), Јосиф и Марија су пошли из Назарета у Јудеју у град
Витлејем да би се пописали у својој постојбини, пошто је Јосиф био из
племена Давидова. Када се Јосиф приближи граду, дође време да Пречиста
роди, и он стаде тражити кућу за преноћиште где би Марија могла да се на
миру породи. Не нашавши места у гостионици због мноштва иарода који се
скупио у Витлејему, Јосиф и Марија су се склонили у једну пећину у којој су
овчари ноћу затварали овце. Пресвета је, по предању, у поноћ родила
Богомладенца без бола и сама Га повила и сместила у јасле, како каже Лука.
Из апокрифа сазнајемо да су у пећини били везани во и магарац да би се
испунило Исаијино пророчанство: "Во познаје господара свога и магарац
јасле господара свога" (Ис. 1, 3). Њих је Јосиф повео из Назарета; магарца
због бремените Дјеве, да би је носио за време пута, док је во поведен да би
га продали и тако исплатили данак цару и купили себи све што је потребно.
Према учењу Шестог Васељенског Сабора, Господ се родио у ноћи између
суботе и недеље (уп. Прем. Сол. 18,14-15). Зато се недеља слави као дан у
који је Господ створио светлост, у који се родио, примио крштење, васкрсао
из мртвих и ниспослао Духа Светога на своје ученике (уп. Житија Светих,
25. децембар, "Повест о рођењу Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа",
стр. 722, Београд 1977)
2. Јев. Beeyt – Laachem
3. Од јев. yadah – исповедање Бога
4. 1.Мојс. 49:10; види фусноту за Мт.1:17
5. Види горе
6. Цар Ирод Велики био је оснивач Идумејске династије. Владао је Галилејом
и Јудејом од 40. год. пре Христа све до Христовог рођења. Своју царевину
поделио је између својих синова: Архелаја (Мт. 2, 22), Ирода Антипе и
Филипа. Ирод Антипа био је тетрарх Галилеје и Переје, и то је онај Ирод
који је погубио Јована Претечу (Мт. 14, 1-12). У Делима Апостолским
спомињу се каснији представници Идумејске династије: Ирод Агрипа I (Д.
ап. 12) и Ирод Агрипа II (Д. ап. 25; 26)
7. Звездари, мудраци. То је назив који је код Халдејаца, Миђана и Персијанаца
био уобичајен за мудраце, учитеље магије, свештенике, научнике, астрологе,
тумаче снова и врачаре. Обично су били саветници царева и имали су
огроман утицај. По мишљењу Св. Јована Златоуста, Св. Кирила
Александријског и неких других отаца, мудраци су били из Персије која је
била позната по науци звездочатаца. Св. Јустин Философ, Св. Кипријан и
Св. Епифаније Кипарски мисле да су они били из Арабије која је била богата
златом, тамјаном и смирном. Бл. Јероним је, међутим, сматрао да су
19
мудраци дошли из Етиопије. У каснијем предању Цркве се спомиње да су
имена тројице мудраца била: Валтазар, Каспар и Мелхиор.
8. Књижевник, писмозналац. (јев. sofer). Још се називају законицима или
учитељима Закона. Ословљавани су титулом рабина. Они субили
познаваоци Мојсејевог Закона и свештених списа, тумачи и народни
учитељи Посебно су се бавили тумачењем тешко разумљивих законских
одредаба, па су уводили разна правила која би требало да омогуће потпуније
испуњавање Закона. Пошто је њихово мишљење било изузетно цењено
приликом судских расправа, били су заступљени и у Синедриону
(Санхедрину). Међу њима је било и свештеника, иако су већином били
лаици Господ их често сврсгава у исту групу са фарисејима зато што нису
разумевали духовни смисао Закона, већ су га тумачили буквално и
легалистички
9. Мих. 5:2
10. Види књигу пророка Агеја и Мт. 1:12
11. Јев. Zerubbabel потиче од речи (zarab – потицати однекле, бити рођен) и речи
(babbel – пометња, Вавилон).
12. Yisra’el најчешће се преводи у значењњ "владаће као Бог." Етимолошки се
изводи од речи (sarah – иамти моћ, силу) и речи (El – Бог). Блажени
Теофилакт овде проналази везу са одељком 1.Мојс. 32:28-30, где се говори
како је Јаков видео Бога лицем у лице и борио се с Њим. Они који виде (тј.
познају) Бога заиста су народ Божји.
13. О времену појаве звезде постоје различита мишљења. Једни кажу да се она
појавила у саму ноћ и сами час Спаситељевог рођења од Дјеве, што не
изгледа логично, јер како су онда мудраци из такве даљине могли стићи до
Јерусалима у тако кратком року? Св. Епифаније је сматрао да се звезда
појавила у време рођења Христовог и да су мудраци дошли на поклоњење
након две године (зато је по његовом мишљењу ирод наредио да се побију
сва деца од две године наниже). Таквог је мишљења и Бл. Јероним.
Међутим, ово је по већини тумача тешко прихватљиво, јер су Јосиф и
Марија с Богомладенцом након поклоњења у Храму одмах отишли у
Назарет, одакле су отпутовали у Египат. Јасно је да их мудраци никако нису
могли наћи у Витлејему након две године. Ипак је највероватније мшнљење
Св. Златоуста који тврди следеће. "Звезда се јавила мудрацима пре Рођења
Христовог. Пошто су имали провести много времена на путу, зато им се
звезда јавила дуго времена пре рођења Спасова да би оии могли
благовремено стићи у Витлејем и поклонити се Христу док је још био у
повоју до данас је раширено веровање по коме се звезда појавила у сам дан
Благовести, тј. зачепа Господа у утроби Маријиној (види: архим. Јустин
Поповић, Житија Светих, "Повест о Поклоњењу мудраца", стр. 738., Београд
1977.)
14. Лк. 2
15. 4. Мојс. 24:9
16. У Еванђељу се не наводи место где је Јосиг отишао са Маријом и
Богомладенцем. Предање спомиње село Матареју, близу Леонтопоља, на
20
самој делти Нила. О боравку Богомладенца Христа у Египту постоји веома
богато апокрифно предање.
17. Ос. 11:1
18. У богослужбеним књигама спомиње се број од 14 000 младенаца побијених
у Витлејему.
19. По учењу Православне Цркве не постоји предодређење (praedestiantio), већ
само Божје предзнање (praecognitio). Према томе Бог преко пророка
предсказује по предзнању, а не предодређењу, јер ничим не ограничава
човеков слободни избор (уп. Фусноту за Мт. 26:23-25). Свети Дамаскин
пише: "Треба знати да Бог све унапред зна, али не предодређује све; унапред
зна и оно што је у нашој власти, али га не предодређује, јер нитти жели да
буде зла, нити насилно изнуђује врлину. Према томе, предодређење је дело
божанске прогностичке заповести. Међутим, оно што није у нашој власти
Бог предодређује по Свом предзнању; јер, по Своме предзнању, Бог је већ
предрасудио о свему, по мери Своје доброте и праведности, (Тачно
изложење Православне вере, глава 44, стр. 98; Никшић. 1985).
20. Јев. ramah – узвишица, висина, брежуљак.
21. Погрешно учење Аполинарија лаодикијског осуђено је као јерес на Другом
Васељенском Сабору одржаном у Константинопољу 381. године. Реч која се
Еванђељу преводи речју "душа" означава дословно "животни дах", па се
може превести и као "душа" и као "живот" у зависности од контекста.
Упореди тумачење на Мт. 6:25; и Мт. 22:37
22. Архелај је тако сурово и тирански владао Јудејом да га је император Август
лишио престола и послао на заточење у Галију где је и умро (види белешку
за Мт. 2:1)
23. У Галилеји су тада живели и Јевреји и незнабошци. Јерусалимски Јевреји су
на своје сународнике из Галилеје гледали са презиром зато што су ови
живећи у њиховој средини прихватили много паганских обичаја. Сматрало
          се да из Галилеје ништа добро не може доћи (уп. Јован 1:46)
24. Назарећанин – означава становника града Назарета, али истовремено има
старозаветно значење назореја, лица издвојеног од других посебним заветом
који узима на себе.
25. Уп. Ис. 1:4
21
Глава трећа
Проповед Јована Крститеља и крштење Христово
1. У оне пак дане. Не онда када је Господ био дете и живео у Назарету, већ просто
тако каже "у оно време" које је претходило данашњем времену.
Дође Јован Крститељ.
Бог је послао Јована да прекори Јевреје и да их приведе познању својих грехова
како би тако прихватили Христа. Ако човек није свестан својих грехова, не може се
покајати. Зато је Јован послан.
1-2. И проповиједаше у пустињи Јудејској. И говораше: Покајте се.
Јевреји су били горди, па их зато позива на покајање.[1]
Јер се приближило Царство небеско.
Царством небеским назива први и други долазак Христов, као и врлински живот.
Јер ако ми, странствујући по земљи, живимо као на небу, далеко од страсти, онда
имамо Царство небеско (у себи).
Јер то је онај за кога је рекао пророк Исаија говорећи: Глас вапијућег у
пустињи, припремите пут Господњи, поравните стазе његове. [2]
"Путем" се назива Еванђеље, а "стазама" законске одредбе, које су овештале и
старе. Стога каже: "Припремите се за еванђелски живот, и законске одредбе
‘поравните’, то јест, испуните их духовно", јер је Дух "прав". Када, дакле, видиш
Јеврејина који телесно разуме заповести Закона, можеш да кажеш: "Овај није
поравнао своје стазе", то јест, духовно не разуме Закон. [3]
4. А сам Јован имаше хаљину своју од камиље длаке.
На покајање је позивао самим својим изгледом, јер је носио одећу жалости. За
камилу кажу да је негде између чисте и нечисте животиње. Пошто прежива, она је
чиста животиња, али нема раздвојене папке, и по томе је нечиста.[4] Тако је Јован
носио хаљину од камиље длаке, јер је Богу приводио јеврејски народ, који је
сматран чистим, и нечисти народ незнабожаца, те је био посредник између Старог
и Новог Завета. Зато је и носио одећу од камиље длаке.
И појас кожни око бедара својих.
22
Сви светитељи који се спомињу у Писму били су опасани појасом око бедара, јер
су стално радили, док су лењивци и доколичари распојасани, као што је то данас
случај са Сараценима. Светитељи су били опасани кожом зато што су умртвили
страсти телесне пожуде, пошто се кожа добија од тела мртвих животиња.
А храна му бијаху акриде и дивљи мед. [5]
Неки кажу да су акриде врста биљке која се још назива мелагра, други опет, да је
то врста ораха или дивљих плодова. Дивљи мед производе дивље пчеле и може се
наћи у дрвећу и стенама.
5-6. Тада излажаше к њему Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина јорданска.
И он их крштаваше у Јордану, и исповиједаху гријехе своје.
Иако су крштавани, Јованово крштење[6] није давало опроштење грехова. Јован је
само проповедао покајање и приводио опроштењу грехова, то јест, Христовом
крштењу, којим се добија опроштење грехова.
7. А кад видје многе фарисеје.
"Фарисеји"[7] у преводу значе "издвојени", јер су се они понашали као издвојени
од других својим животом и знањем, мислећи да су виши од осталих.
И Садукеје [8]
Они нису веровали ни у Васкрсење, ни у анђеле, ни и (постојање) духа. "Садукеји"
у преводу значе "праведни", јер је "седек" праведност. Не зна се да ли су сами себе
звали "праведнима" или су тако названи по оснивачу њихове секте Садоку[9].
Гдје долазе да их крсти, рече им.
Они нису долазили са искреном намером као остали, те их зато прекорева:
Породи аспидини, ко вам каза да бјежите од гњева који иде?
Оштро им се обраћа, познавајући њихову изопаченост, али их и похваљује када
говори: "Ко вам каза да бежите", јер се чудио како се десило да се њихов нечастиви
род каје. Назива их "породи аспидини", јер се прича да као што аспиде излазе из
своје мајке прождирући њену утробу, тако су они побили своје очеве, то јест, своје
учитеље и пророке. "Гнев који иде" озна-чава пакао.
8. Родите, дакле, род достојан покајања.
23
Видиш шта говори? Не треба се само уклањати од зла, већ и приносити плодове
врлине, јер је писано: "Клони се од зла и чини добро." [10]
9. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама.
Они су се уздали у своје племенито порекло и то им је било на погибао.
Јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути дјецу Аврааму.
Под "камењем" се подразумевају незнабошци, од којих су многи поверовали. Осим
тога, Јован дословно каже да Бог може и од камења подигнути децу Аврааму[11].
Као камен је била и Сарина материца, због њене неплодности, па је она ипак
родила.[12] А када је Господ од камења подигао децу Аврааму? У оно време када
су Га распели и када су многи, видевши како се распада камење, поверовали. [13]
10. А већ и сјекира код коријена дрвећу стоји.
"Секиром" назива Христов суд, а "дрвећем" свакога од нас. Тако се онај који није
поверовао још одавде у корену сече и у огањ баца.
Свако, дакле, дрво, макар водило порекло од Авраама, које не рађа добра рода.
Није рекао "које није родило", већ "које не рађа", јер увек треба рађати плодове
врлина. Ако си јуче дао милостињу, а данас отимаш, ниси благоугодио Богу.
Сијече се и у огањ баца, то јест, у огањ паклени.
11. Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном , јачи је од
мене.
Прво им је рекао: "Рађајте род", а сада им показује какав род – да верују у Онога
који долази за њим, јер је за њим дошао Христос. Као што се Христос родио само
шест месеци после Јована, тако се исто (након шест месеци) после Јована и појавио
пред људима. Прво се, дакле, појавио Претеча, а тек онда је дошао Христос, за кога
је Јован сведочио.
Ја нисам достојан њему обуће понијети.
"Ја нисам", каже "чак ни најмањи од Његових слуга, да би Му понео обућу." Под
"обућом" се подразумевају два силаска Господња. Прво са неба на земљу, и друго
са земље у ад. "Обућа" означава кожу тела и умртвљење. Претеча, дакле, не може
да "понесе" тајну ова два силаска, то јест, није у стању да разуме како су се она
десила.
24
Он ће вас крстити Духом Светим и огњем.
То јест, обилно ће излити на вас благодатне дарове Духа. "Моје крштење", говори
Јован, "не даје ни благодат Духа Светога, ни опраштај грехова, али Он ће вам
опростити (грехове) и дати Духа у изобиљу." [14]
12. Њему је лопата у руци.
Немојте мислити да ће вам Он опростити ако будете грешили пошто примите
крштење од Њега, већ знајте да је у Његовим рукама "лопата", то јест суд и истрага.
Па ће отријебити гумно своје – Цркву, у којој је много крштених као пшенице на
гумну. Међутим, неки од оних који су крштени лакомислени су попут плеве, коју
као ветар разносе зли духови, док су други као пшеница и доносе корист другима
хранећи их учењем и (врлинским) делима.
И скупиће пшеницу своју у житницу, а пљеву ће сажећи огњем неугасивим.
Тај огањ је неугасив. Зато Ориген празнослови када говори да ће пакленом мучењу
доћи крај. [15]
13-14. Тада дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га овај крсти. А Јован
му брањаше
"Иако си чист, Господе мој, крстиш се да би нас опрао (од греха), и показао нам да
се пре крштења морамо очистити, како не бисмо оскрнавили своје крштење тиме
што ћемо се после њега лако упрљати по рђавој навици". Јован Му брањаше, да они
који су ово гледали не би помислили да се и Христос крштава ради покајања, као
остали.
Говорећи: ти треба мене да крстиш.
Претеча је имао потребу да га Господ очисти, јер је и он сам, као потомак Адамов,
био заражен нечистотом непослушности, а оваплоћени Христос је очистио све.
А ти ли долазиш мени?
Није се усудио рећи: "Зар да те ја крстим?", већ говори: "А ти ли долазиш к
мени?". Тако је био благочестив.
15. А Исус одговори и рече му: Остави сада:
Каже: "Остави сада, јер ће доћи време да примимо заслужену славу, иако сада
изгледа да је немамо."
25
Јер тако нам треба испунити сваку правду.
Под "правдом" подразумева Закон. "Људска природа је", каже, "била проклета зато
што није могла испунити Закон. Зато сам Ја испунио све остало што Закон захтева.
Само ми још остаје да се крстим. А када и то испуним, тада ћу ослободити природу
од проклетства. Ето, то ми ваља чинити."
15-16. Тада га остави. И крстивши се Исус.
Крштава се у тридесетој години, јер у тим годинама човек упознаје све грехове. У
раном узрасту се деца понашају лакомислено, у другом, младићком узрасту,
распаљују се телесном пожудом и гневом. Код одраслих људи много је
среброљубља. Чекао је, дакле, тај узраст како би испунио Закон за све узрасте и све
нас осветио. [16]
Изађе одмах из воде. [17]
Манихејци кажу да је Господ Своје тело оставио у Јордану и потом се привидно
показао у неком другом телу. Али, ове их речи оповргавају, јер каже: "Исус изађе."
Нико други није изашао, већ управо Он који је сишао у воду.
И гле, отворише му се небеса.
Адам их је затворио, али Христос их опет отвара како би и ти научио да својим
крштењем отвараш небеса.
16-17. И видје Духа Божијега гдје силази као голуб и долази на њега. И гле,
глас са неба који говори.
Дух силази да би посведочио да је Онај који се крштава већи од онога који крстк
Јевреји су Јована сматрали за великог човека, док на Христа нису толико обраћали
пажњу. Сви су видели да Дух силази на Исуса како не би помислили да је глас –
"Ово је Син мој љубљени" – био ради Јована, него да би сви, видећи Духа,
поверовали да се тај глас односи на Исуса. (Дух се јавио) "као голуб", јер је то
незлобива, кротка и врло чиста птица која се не задржава тамо где је нечисто. Тако
је и са Светим Духом. Као што је у време Ноја голуб објавио крај Потопа, доневши
маслинову гранчицу[18], тако и овде Свети Дух објављује ослобођење од греха.
Тамо је (знак) био маслинова гранчица, а овде је то милост Божја.
Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи.
То јест, који ми је мио и благоугодан.
26
НАПОМЕНА:
1. Реч покајање означава промену начина мишљења, промену ума, преумљење.
Покајање се не састоји само у жаљењу за учињеним грехом, већ
подразумева истовремено и активан труд у стицању врлине, промену живота
и начина мишљења.
2. Ис. 40:3
3. По тумачењу Зигабена, путем Господњим и стазама Његовим пророк назива
душе, којима је имала доћи проповед Еванђеља. Он саветује да се душе
припреме, то јест, очисте путем покајања: да се почупа трње страсти, избаци
камење греха и тако начине здравима и глаткима за примање Еванђеља (Ibid,
c.3, v.3; col. 160 A).
4. Јевреји су имали детаљне прописе на основу којих су животиње делили на
чисте и нечисте. (уп. 1.Мојс. 8:20; 3.Мојс. 7:21; 3.Мојс. 20:25; 5.Мојс. 14:3-
20)
5. Ова реч може да се преведе и као скакавци, мада Блажени Теофилакт, као и
већина тумача сматра да је реч о биљној храни. По древној палестинској
традицији Свети Претеча се хранио неком врстом дугуљастих и тврдих
плодова који су личили на скакавце, по којима су и добили име. Акриде
такође могу означавати и овршке (крајеве) гранчица и лишћа са пустињске
траве и чкаља. Дивљи мед, по мишљењу Светог Атанасија Великог био је
"веома горак и непријатног укуса".
6. Јованово крштење вршено је погружењем у реци. При Јовановом крштењу,
људи су исповедали грехове и добијали опроштај и на тај начин се духовно
припремали за долазак Христа. Ово је било једино крштење водом које су
примили апостоли и нигде није забележено да су поново крштавани до
Педесетнице.
7. Реч је о секти која је настала након Вавилонског ропства. Поред свих књига
Старог Завета, фарисеји су веровали да је усмена традиција основно мерило
веровања и живота. Посебно су се трудили у спољашњем вршењу законских
правила и побожности, као што су церемонијална прања, постови, молитве,
даватбз милостиње, али су својим лицемерјем били далеко од духа истинске
побожцости. Били су веома поносни на своја дела и зато и данас појам
фарисејства означава лицемерје. Чврсто су веровали у постојање добрих и
злих анђела и чекали су долазак Месије. Веровали су, такође, да душе
умрлих по својим делима одлазе у стање блаженства или казне и да ће их
Месија на крају васкрснути и узвратити им по њиховим делима. Насупрот
власти Ирода узурпатора и Римској тиранији залагали су се за теократију.
Имали су велики утицај на прост народ. Према Јосифу Флавију, у Христово
време било их је око 6.000. Били су Његови велики противници јер их је
редовно прекоревао због њихове похлепе, славољубља, самопоуздања и
лажне побожности којом су хтели да задобију популарност у народу
8. Верска секта чији су чланови одбијали усмено предање и који су сматрали
да је једино писани закон обавезан. Одбацивали су Васкрсење мртвих,
27
бесмртност душе, постојање духова и анђела и друго. То је била секта
свештеничке аристократије и по предању је потицала од Садока. Вероватно
је реч о првосвештенику из времена Давида и Соломона или о некој другој
личности из каснијег периода
9. 2. Цар 8:17
10. Пс. 34:14
11. Поводом ових Претечиних речи Евтимије Зигабен каже: "Деца су Авраамова
стварно они који подражавају његове врлине. И они ће се удостојити са њим
Царства нбеског, па били од јевреја или незнабожаца, јер је сродство по
врлини веће од сродства по крви, онолико колико је душа драгоценија од
тела." (Ibid, c.3, v.9; col. 165 Ab)
12. 1.Мојс. 18:11-12; 21:1-2
13. Мт. 27:51
14. По Зигабену крштење Јованово се састоји у уздржању од грехова, а
Христово у задобијању Духа Светога. Дух Свети је сишао на апостоле у
облику огњених језика (уп. Д.Ап. 2:1). Тада су се они крстили Духом
Светим и огњем (Ibid, c.3, v.11 col. 168 BC)
15. Блажени Теофилакт овде мисли на Оригеново учење о "васпостављењу"
(свега) које је осуђено на Петом Васељенском Сабору у Константинопољу
553. године (види опширније у фусноти за Мт. 25:41-46)
16. Оваплотивши се, Господ се појавио у "обличју тела греха" по свему сличан
нама осим по греху, да би нас целе спасао, као што Свети Григорије
Богослов каже: "Оно што (Христос) није узео (оваплоћењем на Себе), то
није исцелио" (Epistula 101 ad Cledonion PG, t.37, 177-180).
17. Исус је одмах изишао из воде, то јест, није се у њој задржао. Постоји
предање да је Свети Јован Крститељ свакога човека кога је крштавао.,
погружавао до гуше у воду и држао га док све грехе своје исповеди, а онда
га пуштао да изађе из воде. Христос, пошто није имао греха, није се
задржавао у води, због чега Еванђеље и каже да одмах изађе из воде (уп.
Архим. Јустин Поповић, Житија Светих, јануар 6., "Реч на Богојављење
Господње", стр. 217, Београд. 1977.)
18. 1. Мојс. 8:11
28
Глава четврта
Кушање Христа у пустињи, почетак проповеди у Галилеји,
позив првих Апостола, прва чудеса
1. Тада Исуса одведе Дух у пустињу.
Да би нас научио да после крштења још више треба да очекујемо искушења, Дух
Свети одводи Исуса у пустињу, јер (Господ) ништа није чинио без Духа. А у
пустињу[1] Га одводи желећи да нам покаже како нас ђаво искушава онда када
види да смо сами и немамо никога да нам помогне. Зато не смемо да живимо без
савета, уздајући се у себе.
Да га ђаво куша.
Ђаво се назива "клеветником" зато што је Бога оклеветао пред Адамом када му је
рекао: "Бог вам завиди." Чак и сада, ђаво пред нама клевеће врлину.
2. И постивши. Постио је како би нам показао да је пост[2] јако оружје против
искушења, као што је стомакоуга ђање почетак сваког греха.
Дана четрдесет и ноћи четрдесет.
Постио је онолико колико су постили Мојсеј и Илија,[3] јер да је постио дуже од
њих, онда би Његово оваплоћење изгледало привидно.
Напосљетку огладње.
29
Огладнео је онда када је то сам допустио Својој (људској) природи, како би дао
прилику ђаволу да Га искуша глађу, и Својим га трпљењем савладао и поразио, те
нама даровао победу.
3. И приступи к њему кушач и рече: Ако си Син Божји, реци да камење ово
постану хљебови.
Нечастиви је чуо глас с неба ("Ово је Син Мој…"), а потом је видео да је Господ
огладнео, па се збунио, чудећи се како Син Божји може да огладни. Зато Га и куша
да би то сазнао. Ласка Му говорећи: "Ако си Син Божји…", желећи да Га превари.
Али питаш се: "Какав је то грех претворити камење у хлебове?" Онда знај:
(по)слушати ђавола ма у чему – грех је. Уосталом, видиш да он није рекао: "Реци да
овај камен постане хлеб", већ каже "ово камење", желећи тако да наведе Христа у
неумереност, јер је гладноме и један хлеб сасвим довољан. Зато га Христос није
(по)слушао.
4. А он одговори и рече: Писано је: Не живи човјек о самом хљебу, но о свакој
ријечи која излази из уста Божијих.
Ово сведочанство је узето из Старог Завета, јер су то речи Мојсејеве. Јевреји су се
такође хранили маном, која није била прави хлеб, већ је, по           речи Божјој,
задовољавала све потребе Јевреја и постајала она храна коју су људи желели да
једу. Када би Јеврејин, наиме, пожелео рибу, јаје, или сир, мана је у устима
добијала укус те хране.
5-6. Тада га ђаво одведе у Свети град и постави га на крило храма. Па му рече:
Ако си Син Божји, скочи доље, јер је писано: Анђелима својим заповиједиће
за тебе и узеће те на руке, да како не запнеш за камен ногом својом.
Говорећи му: "Ако си Син Божји…", ђаво као да хоће да каже: "Не верујем гласу с
неба, али ако си Ти заиста Син Божји, покажи ми то." "Али, јадниче, ако Он и јесте
Син Божји, зар да се баци са Храма по твојој речи? Твојој суровости је својствено
30
да баца у провалију оне који су опседнути, а Божје је да их спасава." Речи: "узеће те
на руке…" не односе се на Христа, већ на свете којима је потребна помоћ анђела.[4]
Христу, као Богу, није потребна таква помоћ.
7. А Исус му рече: И ово је написано: Немој кушати Господа Бога својега. [5]
Христос мирно одгони ђавола и тако нас учи да демоне треба побеђивати
кротошћу.
8-9. Опет га узе ђаво и одведе на гору врло високу и показа му сва царства
овога свијета и славу њихову. И рече му: Све ово даћу теби ако паднеш и
поклониш ми се.
Неки мисле да је "гора врло висока" – страст среброљубља којом је непријатељ
желео да победи Исуса. Али, они нису у праву. Господ није примао помисли,
далеко било, већ Му се ђаво отворено јавио, и на гори Му у видљивом облику, пред
очима, представио сва царства овога света рекавши: "Све ово даћу теби…" У својој
гордости ђаво сматра свет својим поседом. Ово и данас ђаво говори похлепним
људима, па ће они који му се поклоне заиста имати у својој власти свет.
10. Тада му Исус рече: Иди од мене, Сатано,[6] јер је написано: Господу Богу
своме клањај се и њему јединоме служи!
Господ се разгневио на њега, видевши да он присваја оно што је Божје и говори:
"Све ово даћу теби…", као да је то његово. Видиш каква је корист од Светог Писма,
јер је њиме Господ затворио уста непријатељу.
11. Тада га ђаво остави, и гле, анђели приступише и служаху му.
31
Господ је победио три искушења: стомакоугађање, славољубље и среброљубље,[7]
то јест љубав према богатству, јер су то главне страсти. Победивши њих, далеко је
лакше савладати и остале. Зато Лука и каже: "Кад сврши ђаво све кушање…",[8]
мада је Господ победио само главна искушења. Анђели Му служе како би се
показало да ће они и нама слу-жити када победимо (страсти), јер Христос све чини
и показује ради нас, пошто Њему, као Богу, анђели увек служе.
12-13. А кад чу Исус да је Јован предан, отиде у Галилеју. И оставивши
Назарет дође и настани се у Капернауму при-морскоме, у крајевима
Завулоновим и Нефталимовим.
Исус одлази како би нас научио да се (непотребно) не излажемо опасностима. А
одлази у Галилеју,[9] земљу "палих", јер су незнабошци, који су тамо живели, пали
у грех. Настањује се у Капернауму, који у преводу значи "дом утехе" јер је Христос
сишао с неба да би од незнабожачких народа начинио дом Духа Утешитеља –
(Цркву). Завулон значи "ноћни", а Нефталим "ширина". Тако је и живот
незнабожаца био мрачан и широк, јер нису ишли уским путем, него путем који
води у пропаст.
14-16. Да се испуни што је рекао пророк Исаија говорећи: Земља Завулонова и
земља Нефталимова, на путу к мору с оне стране Јордана, Галилеја
незнабожачка; Народ који сједи у тами видје свјетлост велику, и онима који
сједе у области и сјени смрти, свјетлост засија.
"Светлост велика" је Еванђеље. И (старозаветни) Закон је такође био светлост, али
мала. "Сена смрти" је грех, јер је грех слика и прилика смрти. Као што смрт
обузима тело, тако и грех обузима душу. Светлост нам је засијала, не зато што смо
је тражили, већ нам се она сама јавила као да нас је прогонила.
17. Од тада поче Исус проповиједати и говорити.
Исус је почео да проповеда онда када је Јован затворен у тамницу, јер је чекао да
Јован први посведочи о Њему и да Му припреми пут којим је имао ићи, онако како
то слуге чине за своје господаре. Будући једнак Оцу, Господ је такође имао свога
32
пророка, Јована, као што је Његов Отац и Бог имао пророке пре Јована, иако су сви
они, у ствари, били заједнички пророци и Оца и Сина.
Покајте се, јер се приближило Царство небеско.
Царство небеско је сам Христос, али исто тако и врлински живот. Када неко живи
као анђео на земљи, зар тада није небески човек? Зато је Царство небеско у свакоме
од нас када живимо као анђели.
18-19. А идући покрај мора Галилејског видје два брата, Симона, званога
Петар, и Андреја, брата његова, гдје бацају мрежу у море, јер бијаху рибари. И
рече им.
Ова двојица су били Јованови ученици, и док је Јован још био у животу, долазили
су Христу.[10] Али, када су видели да је Јован затворен, опет су се вратили
риболову. Тада дође Господ да их улови, говорећи им:
19-20. Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише
мреже и пођоше за њим.
Погледај послушне људе – одмах су пошли за Њим. Из овога се јасно види да је то
био други позив. Господ их је поучио првом приликом и после тога су Га оставили.
Када су Га опет видели одмах су кренули за Њим.
21. И отишавши одатле, видје друга два брата, Јакова Зеведејева, и Јована
брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим.
Велика је врлина када се деца брину о својим родитељима у њиховој старости и
када се хране од свог поштеног труда.
33
Гдје крпе мреже своје, и позва их.
Били су сиромашни и пошто нису могли да купе нове мреже, крпили су старе.
22. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим.
Изгледа да Зеведеј није поверовао и зато су га оставили. Видиш ли, дакле, када
деца треба да оставе своје родитеље? Онда када их они ометају у врлини и
богопоштовању. Видевши прву двојицу како одлазе за Христом, и Јаков и Јован су
се угледали на њих и кренули за Господом.
23. И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим, и
проповиједајући јеванђеље о Царству.
Исус је улазио у јеврејске синагоге[11] да би показао да се не противи Закону.
И исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.
Он почиње са знаковима и чудесима како би (лакше) поверовали ономе чему их
учи. Под "болешћу" подразумева хронично обољење, а под "немоћи" привремену
слабост тела.
24. И отиде глас о њему по свој Сирији; и приведоше му све болеснике, разним
болестима и мукама обузете, и бјесомучне, и мјесечаре, и богаље, и исцијели
их.
34
Христос није тражио веру ни од једног болесника који Му је доведен, јер је и сама
чињеница да су доношени из далека била довољан знак њихове вере. "Месечарима"
Матеј назива оне који су били опседнути од демона. Ђаво је, наиме, желео да
посеје у човеку сумњу да небеска тела проузрокују зло, тако да су демони чекали
на пун месец и онда нападали људе. То су чинили да би људи за узрок своје
болести сматрали месец и тако оклеветали Божју творевину. У ову заблуду су
веровали и манихејци.
25. И за њим иђаше народа много из Галилеје, и из Декапоља,[12] и из
Јерусалима, и Јудеје, и испреко Јордана.
НАПОМЕНА:
1. По предању Господ је кушан на тзв. Гори кушања, на месту пустом и
безводном с којег се као на длану види цела плодна јерихонска оаза и
долина Јордана у позадини.
2. Реч "Пост" означава неједење, добровољно уздржавање од хране.
3. 2.Мојс. 34:28 и 3.Цар. 19:8
4. Пс. 91:11-12
5. 5.Мојс. 6:16
6. Сатана је јеверјски назив за ђавола, а иначе, значи противник, непријатељ.
7. Господ Христос је, по учењу Светих Отаца, као Нови Адам победио главна
три искушења којима су подлегли прародитељи (1 Мој. 3, 6: "А жена видећи
да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло
драго ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и
он окуси.") Сластољубље (тј. стомакоугађање) победио је тако што није
претворио камење у хлебове, иако је био гладан; славољубље, тако што није
скочио са крила Храма да би Га народ прославио и среброљубље, тиме што
није прихватио понуду ђавола који Му је понудио сва царства овога света.
Поред тога, Господ је Својим подвигом на Гори кушања показао како се
могу излечити све три душевне силе: умна, бдењем и молитвом; страсна,
противљењем ђаволу и вољна, постом и уздржањем (уп. Калист
Ангеликудис, Добротољубље т. 5, со1. 36.).
8. Лк. 4:13
35
9. Галилеја је област у северној Палестини. На северу граничи се са Сиријом,
на западу са Сидоном, Тиром, Птолемаидом и кармилским ртом, на југу са
Самаријом, а са источне стране је омеђује Јордан. Дели се на Горњу и Доњу
Галилеју. Галилеја је позната под именом "Галилеја незнабожачка" (Ис. 9:1),
јер су незнабошци, дакле становништво нејеврејског порекла, чинили
већину њеног становништва.
10. Јован 1:35-42
11. Реч "синагога" (зборница) потиче од речи окупљати, сабирати. Она у ужем
смислу означава молитвену заједницу јеврејског народа. Синагогом се звало
и место где су се Јевреји у једном граду или селу окупљали ради читања и
тумачења Светог Писма, као и ради молитве. За разлику од синагога, где је
народ непосредно учествовао у молитви и читању светих списа, храмовно
богослужење било је искључива привилегија свештенства које је једино
имало приступ унутар јерусалимског Храма (народ се окупљао по
тремовима и двориштима ради приношења жртава, молитве и поучења).
Зато су синагоге, које су у Исусово време биле бројне, постале центри не
само духовног већ и друштвеног живота Јевреја. Оне су такође имале
функцију судова и школа.
12. Десет градова, грчки: Декаполис, налазили су се са оне стране Јордана,
североисточно од Палестине. Већим делом су их насељавали Грци и Сирци.
Ови су градови сачињавали савез, били су под непосредном управом
Римљана и уживали су нарочите привилегије.
36
Глава пета
Беседа на Гори: блаженства, о достојанству Апостола,
о Закону старозаветном и Заповестима Христовим
1. А кад он видје народ многи, попе се на гору.
На гору се пење како би нас научио да ништа не чинимо ради показивања пред
људима. Будући да је намеравао да поучи народ, показује нам како треба да се
удаљимо од многољудне вреве када учимо друге.
И сједе и приступише му ученици његови.
Народ Му прилази ради чуда, а ученици ради поука. После чудесних исцелења
тела, Он лечи и душе, како бисмо научили да је он Творац и душа и тела. [1]
2. И отворивши уста своја.
Зашто еванђелиста каже: "Отворивши уста своја"? Зар ове речи нису сувишне?
Нису, јер је Он учио и не отварајући уста. Како је то чинио? Својим животом и
чудесима.[2] А сада је отворио Своја уста и учаше их говорећи.
Није учио само ученике већ и народ. Почео је с блаженствима, као што је и Давид
своје псалме започео с блаженством. [3]
3. Блажени сиромашни[4] духом, јер је њихово Царство небеско.
37
На почетку као темељ поставља смирење. Пошто је Адам пао због гордости,
Христос нас подиже смирењем. Док се Адам понадао да ће постати бог,
"сиромашни духом"су они који су скрушени у души.
4. Блажени који плачу, јер ће се утјешити.
"Блажени су који плачу" због својих грехова, а не због ствари овога света. "Који
плачу" непрестано, а не повремено, и то не само због својих властитих грехова већ
и због грехова својих ближњих. "Јер ће се утешити" и у овоме животу, јер се онај
који плаче због својих грехова духовно радује, а још више у будућем.
5. Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу.
Неки под "земљом" разумеју духовну земљу, то јест, небо. Али, треба ра-зумети и
ову земљу. Пошто кротке обично сматрају за презрене и убоге људе, то Спаситељ
каже да управо они имају све. А кротки, то нису они који се никада не гневе, јер су
такви људи безосећајни и равнодушни, већ они који умеју да се разгневе, али се
уздржавају, гневећи се онда када је потребно. [5]
6. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити.
Желећи да говори о милостињи, прво показује да човек мора да задобије
праведност, како не би давао милостињу од онога што је стекао крађом и преваром.
Праведност треба са усрђем тражити, јер такви су "гладни и жедни правде". Иако
се користољупци хвале да су богати и сити, Исус каже да ће се праведници још у
овоме животу наситити јер имају непропадљиво богатство.
7. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. Милосрђе се не указује само
новцем и стварима, већ и речју, а ако баш ништа немаш, онда сузама саосећања.
Милостиве ће помиловати и људи у овоме животу, јер ономе који је јуче био
милостив, данас ће и самом затребати помоћ и сви ће према њему бити милостиви,
док ће га Бог још више помиловати (у будућем веку).
38
8. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети.
Много је оних који нису похлепни, и још дају милостињу, а опет живе у блуду и
свакој нечистоти. Зато нам Христос заповеда да уз друге врлине треба да будемо
чисти и целомудрени,[6] и то не само у телу него и у срцу,[7] јер нико без светости
и целомудрија неће видети Бога. Као што само на чистом огледалу можемо да
видимо свој лик, тако само чиста душа може да види Бога и разуме Свето Писмо.
9. Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати.
"Миротворци" нису само они који живе у миру с другима, него и они који мире
посвађане. "Миротворци" су и они који својим учењем обраћају непријатеље Божје.
А назваће се синови Божји, јер је нас јединородни (Син Божји) помирио с Богом.
[8]
10. Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.
Прогоне не само мученике, већ и многе друге, зато што помажу невољнима и
уопште због сваке врлине, а свака врлина и јесте "правда". Лопове и убице такође
прогоне, ипак они нису блажени.
11. Блажени сте када вас срамоте и успрогоне.
Најзад, Господ говори Својим апостолима, показујући, да је учитељима на првом
месту својствено да буду срамоћени.
И лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене.
39
Није, дакле, блажен сваки који подноси срамоту, већ онај кога срамоте ради
Христа, и то лажући. У противном случају, такав је заиста јадан и бедан, јер многе
саблажњава.
12. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима.
Господ није говорио о "великој плати" за друге врлине, а овде говори о њој,
показујући тиме да је трпљење увреда велики и тежак подвиг, јер су многи сами
себи одузели живот (не могући да га претрпе).[9] Чак се и Јов, који је издржао сва
друга искушења, нашао на муци када су га пријатељи вређали како он, тобож,
страда због грехова.
Јер су тако прогонили и пророке прије вас.
Да апостоли не би помислили да их прогоне због учења које је противно Богу, Он
их теши говорећи: "Чак су и пророке пре вас прогањали због врлине, зато у
њиховом страдању имате утеху."
13. Ви сте со земљи.
"Пророци су били послани само једном народу (Јеврејима), а ви сте со целој земљи,
со која крепи слабе учењем и прекорима, да се у њима не би стално легли црви (то
јест, страсне помисли). Имајући то у виду, не одустајте од својих оштрих прекора,
макар вас мрзели и гонили." Зато каже:
Ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за што, осим да се
проспе напоље и да је људи погазе.
40
Ако учитељ "обљутави", то јест, престане да опомиње и прекорава, те постане
сувише благ и попустљив, "чиме ће се осолити" душе? Ко ће их исправити? Таквог
учитеља тада лишавају његове дужности и он бива "погажен", то јест, презрен.
14. Ви сте свјетлост свијету.
Прво "со", а затим "светлост", јер светлост изобличава тајна дела. Светлост је та
која све обелодањује. Апостоли су просветили не само један народ, већ читав свет.
Не може се град сакрити кад на гори стоји.
Господ их учи да буду ревносни и строгог живота, јер ће сви гледати на њих.
"Немојте мислити", каже Он, "да ћете се сакрити у неки ћошак, него ће на вас јавно
гледати и посматрати вас." Стога гледајте да живите врлински и непорочно, да не
бисте постали саблазан за друге.
Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд, него на свијећњак, те свијетли свима
који су у кући:
"Ја сам", каже Христос, "у вама запалио неугасиву светлост благодати. На вама је
да се ревносно потрудите да и другима засија светлост вашега живота." Стога им
говори:
Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела, и
прославе Оца вашега који је на небесима:
Није им рекао: "Показујте врлину пред људима", јер то није добро, већ нека она
сама светли, тако да ће вам се чак и ваши непријатељи дивити и прослављаће, не
вас, већ Оца вашега. Када чинимо добро, то смо дужни да чинимо ради славе
Божје, а не ради своје славе.
41
17. Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да
укинем, него да испуним.
Будући да је дошао да постави нове законе, Христос није желео да Јевреји помисле
како се Он противи Богу. Стога, да би отклонио сумње које су многе смућивале,
говори им: "Нисам дошао да укинем Закон, него да га испуним." Како га је
испунио? Прво, испунио је све што су пророци о Њему прорекли, и зато
еванђелиста често говори: "Да се испуни што је речено преко пророка…" Такође је
испунио све законске одредбе, "јер Он греха не учини, нити се нађе превара у
устима Његовим."[10] И на други начин је испунио, односно допунио Закон, јер
оно што је Закон само зацртао, Христос је довршио. Закон каже: "Не убиј!", а
Христос: "Не гневи се ни за што." Тако и сликар не уништава своју скицу, већ је
допуњује и довршава.
18. Јер, заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни
најмањега словца или једне црте из Закона, док се све не збуде.
Овде показује да свет пролази и мења се. Дакле, док постоји свет, неће нестати ни
најмањег словца из Закона. Неки кажу да словце и црта[11] означавају десет
Божјих заповести, а други да представљају крст, при чему је словце усправни, а
црта попречни крак. Христос је, дакле, рекао да ће се испунити све што је било
речено о крсту.
19. Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповијести, и научи тако
људе, назваће се најмањи у Царству небескоме:
"Најмање заповести" су оне које нам је Сам намеравао предати, а не оне из
Мојсејевог Закона. Назива их "најмањим" због смирења, да би и ти научио да
смирено поучаваш друге. "Назваће се најмањи у Царству Небескоме", дакле, при
Васкрсењу ће се наћи последњи и биће бачен у пакао. Такав никако неће ући у
Царство Небеско. Под "царством" разуми Васкрсење.
42
А ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небеском:
Прво каже "изврши", а затим "научи"; јер како могу да водим друге путем којим
сам нисам прошао? Осим тога, ако извршавам заповести, а не учим друге, немам
такву награду, него ћу још и бити кажњен ако због зависти или немара не учим
друге.
20. Јер вам кажем да, ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и
фарисеја, нећете ући у Царство небеско:
Под "правдом" подразумева сваку врлину, као што је речено за Јова да "беше
праведан и непорочан".[12] Задрхти од страха, човече, када схватиш колико се
много тражи од нас. Затим нас учи како да наша правда буде већа од правде
књижевника и фарисеја, те набраја врлине.
21. Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије биће крив суду:
Христос не спомиње ко је ово казао,[13] јер, да је рекао: "Ово је заповедио старима
мој Отац, а Ја вама кажем…" изгледало би да Он установљује законе противећи се
Оцу. А да је, опет, рекао: "Ја сам казао старима", то би људи тешко прихватили.
Зато говори неодређено: "Казано је старима", показујући тиме да је Закон застарео.
А пошто је застарео и треба да буде укинут, ми смо дужни да га оставимо и
окренемо се новим заповестима.
22. А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога (ни за што), бити
крив суду.
Када су прорицали, пророци су говорили: "Тако говори Господ", а Христос вели:
"Ја вам кажем", показујући тиме ауторитет Свога божанства. Пророци су били
слуге, док је Он Син Божји који има све што има и Отац. Онај "који се гневи на
брата свога ни за што" биће осуђен; ако се пак неко гневи с разлогом и ради поуке
или из духовне ревности, тај неће бити осуђен. Чак се и Павле разгневио на Елиму
43
врачара, а касније и на првосвештеника (Ананију), али не без разлога, већ из
ревности.[14] Али, када се гневимо због новца или славе, тада се гневимо "ни за
што".
А ако ли ко рече брату своме: "Рака!" биће крив синедриону.
"Синедрион"[15] је јеврејски суд, а "рака" (погрдан) израз за "ти"; као када некога
хоћемо презриво да отерамо, па по обичају кажемо "хеј ти, бежи одавде". Господ
нам ово говори с намером да нас научи да будемо пажљиви и у најмањим стварима,
те да поштујемо једни друге. Неки говоре да је "рака"[16] сиријска реч која
означава презреног човека, ништарију. Онај, дакле, који вређа свога брата
називајући га ништаријом биће крив пред Сабором светих Апостола када седну да
суде дванаест племена.
А ко рече: "Будало!" биће крив паклу огњеноме. [17]
Многи говоре и мисле да је ова осуда тешка и сурова. Али, није тако. Јер како није
достојан пакла онај који брата свога лишава разума и памети, то јест, онога чиме се
ми разликујемо од животиња? Ко вређа и понижава, тај љубав разара, а са
разарањем љубави нестају и све друге врлине, које једино на љубави опстају. Који
вређа (брата свога), уништавајући љубав руши све врлине, зато је достојан пакла
огњеног.
23-24. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој
има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се
најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.
Бог се одриче Своје властите части, само да бисмо ми живели у љубави. Зато каже:
"Ако брат твој има нешто против тебе", и не додаје ништа више. Дакле, имао он
оправдано нешто против тебе или не, помири се с њим. Није рекао: "Ако ти имаш
нешто против њега", већ "ако он има нешто против тебе", постарај се да га учиниш
својим пријатељем. Заповеда ти да оставиш свој дар како би те обавезао да се
измириш, јер ако хоћеш да принесеш дар, мораш се прво помирити с братом.
Истовремено, Господ показује да је љубав истинска жртва.
44
25-26. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу с њим, да те
супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не
вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до последњега
новчића (кодранта).
Неки мисле да је "супарник" ђаво, а "пут" живот.[18] Према томе, Господ нас
опомиње: "Док си још у овоме животу раздужи се са ђаволом, како касније он не би
могао да те као свог дужника оптужи због греха и не преда те на мучење, где ћеш
одговарати и за најмању погрешку, јер један кодрант вреди две лепте." Ра-зуми,
такође, да се ове речи односе и на супарнике у овоме свету, те да нас Господ
упозорава да се не судимо с њима и не уда-љавамо од божанских дела. Па чак и да
ти се учини неправда, не иди на суд, већ се измири "на путу", како не би горе
пострадао од моћи свога супарника.
27. Чули сте како је казано старима: Не чиии прељубу. [19]
Једно је прељуба, а друго блуд. Прељуба је грех са удатом женом, а блуд са
неудатом.
28. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је
учинио прељубу с њом у срцу своме.
То значи да је у своме срцу већ учинио зло онај који стоји и знатижељно посматра
жену, распаљујући пожуду гледањем, па је опет гледа како би је још више желео.
Али, шта ако своју жељу не спроведе у дело, јер му се није пружила прилика?
Кривица се тиме не умањује, јер да је имао прилику, одмах би остварио своју злу
намеру. Добро знај, да ако смо пожелели жену, а потом били спречени да учинимо
грех, јасно је да нас је сачувала благодат. Али и жене, ако се уреде да би привукле
друге, чак и ако у томе не успеју, криве су зато што су налиле отрова у чашу, иако
га нико није попио.
45
29-30. Ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе; јер ти је
боље да погине један од удова твојих него ли све тијело твоје да буде бачено у
пакао. Ако ли те десна рука твоја саблажњава, одсијеци је и баци од себе; јер
ти је боље да погине један од удова твојих него ли да све тијело твоје буде
бачено у пакао.
Када чујеш за "око" или "руку", немој ми-слити да се говори о деловима тела, јер у
том случају не би рекао "десно око" и "десна рука". Господ овде говори о онима за
које мислимо да су нам пријатељи, а наносе нам штету; на при-мер, неки младић
има пријатеље блуднике и њихов лош утицај наноси му штету. Такве, дакле,
"одсеци" од себе, јер ћеш можда тако спасити и њих, ако се уразуме и познају свој
грех. Не успеш ли да спасеш њих, спасићеш барем себе. Ако, међутим, наставиш да
се дружиш с њима пропашћеш и ти и они.
31. Тако је казано: Ко отпусти жену своју, нека јој да књигу отпусну.
У Закону свом Мојсеј наређује[20]: ако ко мрзи жену своју, да се одвоји од ње, да
се не би десило нешто горе, јер ко мрзи може у мржњи убити жену своју.
Отпуштајући своју жену муж је био дужан да јој да отпусницу, која се (овде) зове
"отпусна књига", како се после развода она никада не би вратила њему, као и да не
би настао раздор када муж стане да живис другом (женом).
32. А ја вам кажем да сваки који отпусти жену своју, осим због прељубе,
наводи је да чини прељубу; и који се ожени отпу штеницом, прељубу чини.
[21]
Господ не нарушава Мојсејев Закон, већ исправља, забрањујући мужу да без
разлога мрзи своју жену. Ако је отпусти због ваљаног разлога, то јест, због
прељубе, неће бити осуђен. Ако ли је пак отпусти не због прељубе, биће осуђен, јер
је тиме наводи на прељубу. Но и онај који је узме к себи такође је прељубник, јер
да је није узео, она би се можда вратила своме пређашњем мужу и покорила му се.
Хришћанин мора да буде миротворац према другим људима, а поготово према
својој жени.
46
33. Још сте чули како је казано старима: Не куни се криво, а испуни што си се
Господу заклео.
Другим речима, када дајеш заклетву говори истину.
34-35. А ја вам кажем: Не куните се никако; ни небом, јер је пријесто Божији;
ни земљом, јер је подножје ногама Његовим; ни Јерусалимом, јер је град
великога Цара.
Пошто су Јевреји чули да је Бог рекао: "Небо је престо мој и земља подножје
ногама Мојим",[22] имали су обичај да се заклињу небом и земљом. Забрањујући
им то, Господ не каже: "Не куните се тако, јер је небо прекрасно и величанствено, а
земља корисна", већ им уместо тога вели: "Не куните се њима, јер је небо престо
Божји, а земља подножје ногама Његовим." Он их опомиње како не би пали у
идолопоклонство и направили богове од ових стихија којим се куну, као што се то
раније дешавало.
36. Ни главом својом не куни се, јер не можеш ни длаку једну бијелом или
црном учинити.
Сам Бог се куне Собом, зато што никоме није подређен. Али како ми, који немамо
власт над собом, можемо да се кунемо својом главом? Она је власништво другога.
Ако мислиш да теби припада, промени онда, ако можеш, једну длаку на њој!
37. Дакле, нека буде ријеч ваша: да, да; не, не.
Да не би говорио: "Како ће ми онда поверовати?" Христос каже: "Вероваће ти ако
увек будеш говорио истину и никада се не будеш клео." Јер, нико не изазива
толико неповерење као онај који се олако куне.
47
А што је више од овога, од злога је.
Господ каже да све што је у заклетви внше од "да" или "не", долази од ђавола. Али,
рећи ћеш: "Да ли је онда Закон Мојсејев, који наређује да се кунемо, био рђав?[23]
" Знај да у оно време није било зло заклети се, али после Христа јесте. Тако је и са
обрезањем и уопште са свим јеврејским обичајима. Одојчету приличи да сиса на
грудима мајке, док је то срамота за одраслог човека.
Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб.[24]
Закон је из снисхођења допуштао одмазду, како људи не би чинили зло једни
другима због страха да им не буде узвраћено.
А ја вам кажем да се не противите злу, него, ако те ко удари по десном образу
твом, окрени му и други.
Када каже "зло", мисли на ђавола, који делује кроз људе. Зар не треба да се
противимо ђаволу? Да, треба, али не тако што ћемо истом мером узвратити своме
ближњем, већ трпљењем. Ватра се не гаси ватром него водом. Немој мислити да је
овде реч само о ударцу у образ, већ о свакој врсти неправде.
40-41. И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и
хаљину.
Ако те одвуче на суд и стане ти досађивати, уз оно што тражи, подај му и хаљину.
И ако те ко потјера једну миљу,[25] иди с њим двије.
48
"Али, шта то говорим", каже Господ, "какву кошуљу и хаљину? И само тело своје
подај ономе који те неправедно вуче на суд, те учини и више од онога што од тебе
тражи.
42. Који иште у тебе, подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му.
Подај му, макар он био непријатељ, пријатељ или неверник, било да тражи новац
или какву другу помоћ. "Позајмити" овде мисли једноставно без камате, јер су и у
Закону давали без камате. [26]
43-44. Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и             мрзи непријатеља
својега.[27] А Ја вам кажем: Љубите непријатеље своје.
Овде је Господ дошао до врхунца врлина, јер шта је веће од љубави према
непријатељима? То није немогуће постићи. Мојсеј и Павле љубили су више од себе
самих Јевреје који су беснили против њих, а и сви светитељи имали су љубави
према својим непријатељима.
Благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се
за оне који вас вријеђају и гоне.
Њих треба да сматрамо својим доброчинитељима, јер сваки који нас прогони и
куша, олакшава нам казну која нас чека због наших грехова. Осим тога, Бог ће нам
зато дати велику награду. Зато послушај шта каже:
Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем
обасјава и зле и добре; и даје дажд на праведне и неправедне:
49
Видиш ли колико ти благо доноси онај који те мрзи и злоставља, само ако хоћеш да
претрпиш? Под "даждом" и "сунцем" разуми знање и учење, јер Бог све
просветљује и учи.
Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и
цариници?
Задрхтимо од страха, јер нисмо слични чак ни цариницима,[28] пошто мрзимо и
оне који нас љубе.
47-48. И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли
тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац
ваш небески. [29]
Онај који једне љуби као пријатеље, а друге мрзи, није савршен. Савршенство је
љубити све људе (једнако)
НАПОМЕНА:
1. По учењу Светих Отаца, тело није само привремено обиталшпте душе, нити
тамница у којој је душа након пада заробљена и које се треба ослободити,
већ је и оно позвано на преображење, обожење и вечни живот. Без
Васкрсења тела, душе не би могле да осете пуноћу блаженства будућег века.
У Светом Писму се јасно види да су телесне болести последица духовне
раслабљености и греха. Господ, као истински лекар, не лечи само болест
тела већ исцељује и главни узрок телесне болести, огреховљеност душе
2. Блажени Августин каже да је Господ сада сам отворио уста, док је у Старом
Завету обичавао да отвара уста пророка (О беседи на Гори, Migne, P.L. t. 34)
50
3. Пс.1:1
4. Блажени су, дакле они који су "богобојажљиви и смирени духом."
5. Свети Оци нас уче да су страсти наше природне, богомдане енергије, које су
деформисане грехом. Циљ нашег духовног живота није, дакле, постизање
стања неосетљивости, већ бестрашћа, које не подразумева одсуство страсти,
већ преусмеравање наших природних енергија према богомданом циљу и
стиацњу врлина (Евагрије Понтијски сматра да је бестрашће неодвојиво од
љубави, док Дијадох Фотички говори о "огњу бестрашћа"). Према томе,
добро је богатити се, али не материјалним благом, већ Богом. Добро је
гневити се, али на на ближњега свога, већ на грех и греховне помисли.
Добро је волети славу, али не пролазну и сујетну славу овога света, већ
небеску славу која се стиче смирењем и служењем другима.
6. Преп. Јустин Ћелијски у свом тумачењу Еванђеља од Матеја пише:
"Целомудрије је врлина која не допушта да се у души човековој задржи и
настани рђава мисао, рђаво осећање, рђава жеља. Од свега тога душа треба
да је здрава, цела, чиста. Стога је најбоље превести са здравоумље,
целоумље. Златоуст ову врлину назива – свеопшта врлина", (Ibid, стр. 145).
7. У Светом Писму појам "срца" има много шире значење него што то има у
данашње време. Срце је духовно средиште човековог бића. Оно није само
орган емоција, већ и гносеолошки орган. У Библији можемо видети да срце
може да "мисли", "разуме", "замишља", "памти". Срце може да "одлучује".
Светоотачка, традиција срце сматра и главним органом богопознања. Отуда
се у Еванђељу и каже: "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети", пошто
познање Бога у библијској традицији није ствар интелектуалне спознаје
рационалног ума, већ "виђење" Бога чистим срцем, Онаквог какав јесте и
сједињење са Њим.
8. Уп. 2.Кор. 5:18
9. У Светом Писму иамо неколико случајева самоубистава: Саула, цара
израиљског (уп. 1.Цар. 31:4-5; 1 Дн. 10:4-5); Ахитофела (уп. 2. Цар 17:23);
цара Зимрија (уп. 3.Цар. 16:18) и Јуде (уп. Мт. 27:5; Д.Ап. 1:18).
10. 1. Пет. 2:22
11. Грчко слово "јота" (јевр. jodh). То је најмање слово јеврејског алфабета и
символ је нечег малог и незнатног. У грчком систему бројева, јота праћена
акцентом – означава број 10 који је символ десет Божијих заповести.
12. Јов. 1:1
13. Уп. 1.Мојс. 9:5-6; 2.Мојс. 20:13; 5.Мојс. 5:17
14. Д.ап. 13:6-12; 23: 2-3
15. Синедрион, скупштина (јев. Санхедрин); састојао се од 71 члана и чинили су
га књижевници, старешине, истакнути чланови свештеничких породица и
првосвештеник који је био председавајући. Синедрион је имао улогу суда
пошто су Римљани Јеврејима оставили судску аутономију и могао је да
донесе све пресуде, укључујући и смртну казну, иако је за њено извршење
била потребна сагласиост римског прокуратора. Синедрионом се није
називао само Санхедрин већ и сваки локални савет који је имао улогу
месног суда.
16. Јев. reyk. Реч је о увреди која је била уобичајена у то време.
51
17. У Новом Завету се пакао најчешће назива речју "геена".То је реч јеврејског
порекла, која означава долину (сина) Хиномова (јев. ge-henna, Ge-Hinnom).
Ова долина се налази јужно од Јерусалима где је бацано ђубре и спаљиване
мргве животиње. Отуда је ова долина постала символ вечне казне.
18. Бл. Августин сматра да реч "супарник" означава "Божју заповест", која се
противи онима који желе да греше. Дакле, треба се помирити са Божјом
заповешћу док је време, да не бисмо били предани на вечно мучење.
Преподобни Доротеј Гаски у својим поукама (3, 3) супарником назива
савест јер се стално супротставља нашој злој вољи. Ипак, већина древних
тумача сматра да је супарник – ђаво, како се и каже у 1.Пет. 5,8.
19. Уп. 2.Мојс. 20:14; 4.Мојс. 20:10; 5.Мојс. 5:18
20. Упореди 5 Мој. 24, 1-4. По јеврејским законима једино је муж могао
отпустити жену, док жена није имала право да самовољно остави свога
мужа. Приликом развода жена би добијала тзв. отпусну књигу. Овај закон је
омогућавао жени да се преуда, и правно је штитио од њеног бившег мужа,
ако би он пожелео да је поново узме к себи
21. У Христово време међу књижевницима постојали су различити ставови о
овом питању. Раби Шамај је тврдио да је прељуба једини разлог за развод,
док је раби Хилел био либералнији и сматрао је да речи из 5 Мој. 24:1 могу
односити на више разлога. Између осталог, тврдио је да се жена може
отпустити ако лоше кува.
22. Ис. 66:1
23. 5.Мојс. 6:13; 10:20
24. 2.Мојс. 21:22-27; 3.Мојс. 24:19-20; 5.Мојс. 19:19
25. Једна римска миља износила је око 1.5 километара
26. Уп. 2.Мојс. 22:25; 3.Мојс. 25:36-37; 5.Мојс. 23:19-20
27. 3.Мојс. 19:18; 5.Мојс. 23:6
28. Царинике су у оно време презирали не само Јевреји већ и други народи, зато
што су често били похлепни, сурови и непоштени у вршењу свога посла.
29. Код Луке (6: 33-36) налазимо на допунске поуке које су у вези са овим
поменутим.
52
Глава шеста
Наставак Беседе на Гори: о милостињи, о молитви Оче наш, о праштању,
посту, истинском богатству, служењу Богу и уздању у Оца Небеског
1. Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде; иначе
плате немате од Оца својега који је на небесима.
Пошто их је довео до љубави као највеће врлине, Господ сада говори о сујети која
се прикрада добрим делима. Погледај шта каже: "Пазите"; као да говори о некој
страшној звери и упозорава те да пазиш да те она не растргне. Ако дајеш
милостињу "пред људима", и то не радиш да би те они видели, нећеш бити осуђен.
Али, ако то чиниш ради сујете, бићеш осуђен чак и ако подаш милостињу тајно у
својој соби, јер Бог кажњава или награђује нашу намеру.
2. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемјери
по синагогама и по улицама да их људи хвале.
Лицемери нису имали трубе, већ овде Господ исмева њихову намеру, пошто су они
желели да раструбе (пред људима) своје милосрђе. "Лицемери" су они који настоје
да се представе другачијим него што заправо јесу. Тако се они показују као
милостиви, иако нису такви.
Заиста вам кажем: Примили су плату своју:
Сва ће им плата бити похвала коју су примили од људи.
3. А ти кад чиниш милостињу, да не зна љевица твоја шта чини десница твоја.
53
Желећи да нагласи своје речи, Господ каже: "Ако је могуће, сакриј и од самог себе
да си дао милостињу." У другом смислу, "левица" означава сујету, а "десница"
милостињу. Дакле, "да не зна сујета за твоју милостињу".
4. Да би милостиња твоја била у тајности; и Отац твој који види тајно,
узвратиће теби јавно.
Када? Када све буде откривено и јавно, и тада ћеш још више бити прослављен.
5. И када се молиш Богу, не буди као лицемјери, који радо по синагогама и на
раскршћу улица стоје и моле се да их видељуди. Заиста вам кажем: Примили
су плату своју.
Лицемерима назива и оне људе који мисле да служе Богу, а у ствари служе људима.
Од њих ће зато и примити своју плату.
6. А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се
Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби
јавно.
"Шта, дакле; зар не треба да се молим у цркви?" И те како треба, али са исправним
настројењем срца, а не ради показивања. Не смета молитви место, већ начин и
намера с којом се молимо. Много је и оних који се тајно моле да би угодили
људима. [1]
7. А када се молите, не празнословите као незнабошци. "Празнословити" значи
тражити у молитви светске ствари, као што су слава, богатство или победа. Ова
реч[2] (на грчком језику означава неразговетан, дечији говор. Зато пази да не
празнословиш (у молитви).
54
Јер они мисле да ће за многе ријечи своје бити услишени. Нису нам потребне
дуге молитве већ краће и учесталије. Боље је изговорити мање речи, али зато бити
истрајнији у молитви.
8. Не будите, дакле, слични њима; јер зна Отац ваш шта вам треба прије но
што заиштете од њега. Циљ молитве није да научимо Бога шта нам је потребно,
већ да одвојимо свој ум од житејских ствари и да добијемо духовне користи од
разговора с Богом.
9. Овако, дакле, молите се ви: Оче наш који си иа небесима.
Једно је завет, а друго молитва. Завет је обећање које дајемо Богу, на пример, када
се заветујемо да ћемо се уздржавати од вина или нечег другог. Молитва је,
међутим, тражење неког добра од Господа. Када каже: "Оче", Христос ти показује
каквог си се блага удостојио, поставши син Божји (по благодати). А када каже: "на
небесима" показује ти отаџбину твоју и очински дом. Ако хоћеш да Бога имаш за
Оца, онда гледај у небо, а не у земљу. Не говори "Оче мој", него "Оче наш", јер си
дужан да на све људе гледаш као на своју браћу, децу једног Оца (небеског).
Да се свети Име Твоје:
Ово значи: учини нас светим да би се и Ти прослављао кроз нас. Јер, као што се Бог
хули преко мене, тако нека се кроз мeне и "свети", то јест, нека се слави као Свет.
10. Да дође царство твоје, то јест, други долазак (Господњи).
Само онај који има чисту савест моли се да дође Васкрсење и суд.
Да буде воља твоја и на земљи као на небу.
55
"Научи нас да вршимо вољу Твоју као што је врше анђели на небу."
11. Хљеб наш насушни дај нам данас.
Каже: "насушни",то јест, хлеб који нам је потребан за одржање живота и телесног
здравља. Овим нас учи да одбацимо сваку бригу за сутра. "Хлеб насушни" је такође
Тело Христово, па се зато молимо да се њиме причешћујемо без осуде.
12. И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим.
Пошто грешимо и после крштења, молимо се Богу да нам опрости, и то да нам
опрости као што и ми опраштамо "дужницима својим". Ако будемо злопамтили,
Господ нам неће опростити, јер Он гледа на нас, и како ми чинимо другима, тако ће
и Он учинити нама.
13. И не уведи нас у искушење.
Ми људи смо слаби и зато не треба да трчимо у искушења. Ако смо већ пали, треба
да се молимо да нас искушење потпуно не савлада. За онога кога је искушење
победило и савладало кажемо да је пао у "јаму искушења". То се не односи на
онога који је пао, али је ипак успео да победи искушење.
Но избави нас од злога:
Није рекао од злих људи, јер нам зло не чине људи, већ ђаво.
56
Јер је твоје царство и сила и слава у вијекове. Амин. [3]
Господ нас храбри, јер ако је наш Отац Цар, силан и славан, тада ћемо сигурно
победити злога и напослетку бити прослављени.
14. Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш
небески.
Опет нас учи да не памтимо зло. Подсећа нас на Оца, како би се постидели Њега,
јер смо деца таквога Оца, а понашамо се као дивље звери.
15. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће
опростити вама сагрешења ваша: Ништа толико не мрзи кротки Господ као
немилосрђе.
16. А кад постите, не будите суморни као лицемјери; јер они натмуре лица
своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: Примили су плату
своју.
"Натмурити лице" значи побледети у лицу, како оно не би изгледало онакво какво
јесте, већ суморно и мрачно.
17-18. А ти када постиш, намажи главу своју,[4] и лице своје умиј, да те не
виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који
види тајно, узвратиће теби јавно.
Некада су се људи у знак радости мазали уљем после купања. Тако и ти чини и
буди радостан када постиш. "Уље" још означава милосрђе, а наша "глава" је
Христос, кога треба помазивати делима милосрђа, а "лице", то јест, чула, омивати
сузама покајања. [5]
57
19-21. Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови
поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа
не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду.
Пошто је изобличио болест сујете, сада говори о нестицању, јер људи управо због
сујете скупљају више него што им је потребно. Показује нам да су земаљска блага
бескорисна, јер одећу и храну кваре мољац и рђа, док злато и сребро краду лопови.
А онда, да Му нико не би приговорио како не бивају сви људи покрадени од
лопова, Господ каже: "Па чак и да се ништа од тога не догоди, само то што сте
заробљени бригом о богатству, велика је мука." Зато им каже:
Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.
22-23. Свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело
твоје свијетло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно
бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби, тама, колика је тек тама!
То значи ако оптеретиш свој ум бригом о пролазним стварима угасићеш светиљку
и помрачити своју душу. Као што здраво око просветљује тело, а кварно и болесно
га помрачује, тако и бриге (овога света) ослепљују ум. А када се ум помрачи,
помрачује           се и цела душа, а с њом још више и тело.
24. Нико не може два господара служити.
Двојицом господара назива оне који дају међусобно противне заповести. Такви су
господари Бог и мамон.[6] Ми од ђавола правимо свога господара, као што од свога
стомака правимо себи бога, иако је у ствари Господ наш једини и истинити Бог и
господар, док је мамон неправда.
58
Јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а
другога презирати. Не можете служити Богу и мамону:
Видиш ли да је немогуће богатом и неправедном човеку да служи Богу, јер га
његово користољубље удаљује од Бога?
25. Зато вам кажем: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете
пити; ни тијелом својим у шта ћете се одјенути.
Зашто нам ово говори? Зато, што брига о пролазним стварима удаљује човека од
Бога. Душа не може да једе јер је бестелесна, али Господ ово каже држећи се
уобичајеног начина говора. Очигледно је да душа не може да борави у телу, ако се
оно не храни. Господ нас не спречава да радимо, већ нам забрањује да се потпуно
предамо својим бригама и тако занемаримо Бога. Треба обрађивати земљу, али и
радити на својој души.
Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела?
Зар нам неће дати храну и одећу Господ, који нам је дао оно што је претежније од
тога, створивши нам душу и тело.
26. Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у
житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од
њих.
Иако је могао да наведе пример Илије и Јована (Претече), Он спомиње птице, да би
нас постидио, јер смо постали бесловеснији од њих. Господ их храни тако што им
је дао природни нагон да сакупе храну.
27. А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један!
59
Ово значи да иако се много бринеш, ништа не можеш учинити, ако то није по вољи
Божјој. Зашто онда себе мучиш без разлога?
28-29. И за одијело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту;
не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој
не одјену као један од њих.
Господ нас посрамљује не само преко бесловесних птица већ и преко кринова који
вену. Када је Бог тако украсио цвеће коме то није потребно, колико ће тек пре
задовољити нашу потребу за одећом? Он нам показује да колико се год ми
бринули, никада се нећемо тако лепо обући као кринови у пољу. Чак ни премудри и
преславни Соломон, за све време свога царевања, никада се није тако обукао.
30. Па кад траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако
одијева; а камоли вас, маловјерни?
Из овога можемо да научимо да се не треба бринути о спољашњој лепоти, јер то
приличи пролазном цвећу. Зато су они који себе украшавају налик на траву. "Али,
ви сте, каже, словесна створења којима је Бог саздао душу и тело." "Маловјерни" су
сви они који се брину (за пролазне ствари), јер када би имали савршену веру у Бога,
не би се о томе толико бринули.
31-32. Не брините се, дакле, говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или
чиме ћемо се одјенути? Јер све ово незнабошци ишту.
Не забрањује нам, дакле, да једемо, већ да говоримо: "Шта ћемо јести!" Богати
увече говоре: "Шта ћемо сутра јести?" Видиш да забрањује преједање и
неумереност.
60
32-33. А зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најприје
Царство Божије, и правду његову, и ово ће вам се све додати.
Царство Божје је уживање (вечних) блага. Оно се стиче праведношћу. Ономе који
тражи духовна блага, Господ, у својој великодушности, даје и телесна.
34. Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је свакоме
дану зла свога;
То јест, невоље и муке своје. Доста ти је да се трудиш и мучиш за данас. Ако се још
будеш бринуо за сутра, и стално себе оптерећивао телесним стварима када ћеш
имати времена за Бога?

Следећа страница ->