А. В. Тоза
"… Духа истине,
кога свет не може примити…" (Јован 14:17)
Верска површност (религиозност) је покушај премошћавања јаза између света и Цркве. Прави савез између света и Цркве није могућ. Кад се Црква споји са светом, она више није права Црква, већ само жалосни хибрид (духовни мутант), предмет презривог исмевања света и гнушања од Бога.
Духовни сумрак у коме већина верника хода данас, није узрокован никаквим нејасним одломком из Библије. Ништа не може бити јасније од изјаве Светог писма у вези са односом хришћана према свету. Збрка настаје око тога, што хришћани нису склони узимати Реч Господњу озбиљно. Хришћанство је тако помешано са светом, да милиони верника никада не сазнају како су радикално промашили новозаветни модел хришћанства. Свуда је присутан компромис. Свет је довољно улепшан да га прихвате слепци који се сматрају верницима. Ти исти верници вечно траже да буду прихваћени од света. Такви се хришћани узајамним уступцима слажу с људима, који на Божје ствари гледају с презиром.
У основи је цела та ствар духовна. Хришћанин је хришћанин зато што је нановорођен. Он је хришћанин због Духа који пребива у њему. Дух је само оно што је рођено од Духа. Тело се никада не може преобразити у дух без обзира колико црквених радника радило на њему. Крштење, причест, давање новца у цркву, држање канона, исповедање вере – ништа од тога, а ни све заједно не може тело претворити у дух нити сина Адамова учинити сином Божјим. "А да сте стварно синови" пише Павле Галатима, "доказ је што Бог у ваша срца посла Духа свога Сина који виче: Авва – Оче!" А Коринћанима пише: "Сами себе испитајте да ли сте у вери! Сами себе истражите! Или не познајете себе – та Христ је у вама." А Римљанима: "Али ви нисте у телу, већ у Духу, ако заиста Дух Божји пребива у вама. Ако ко нема Христовог Духа, није Христов."
Овај страшан неред, толико видљив у хришћанским заједницама могао би се једног дана рашчистити кад би ученици Христови почели следити само Христа, а не један другога, јер наш је Господ врло јасан у свом учењу о вернику и свету.
Једном приликом, када је добио нетражен и световни савет, искреног али непросветљеног брата, наш Господ је одговорио: "Моје време још није дошло. За вас је увек згодно време. Вас свет не може мрзети, а мене мрзи, јер ја сведочим о њему да су му дела зла." Он је поистоветио свог телесног брата са светом и рекао да су они од два различита духа. Свет је Исуса мрзео, а није мрзео њих, јер не може мрзети сам себе. Подељена кућа не може опстати. Адамова кућа мора остати верна себи или ће се поделити. Иако се синови тела могу препирати међу собом, у дубини душе они су ипак један са другим. Кад уђе Дух Божји, тада улази нешто што није од овог света. "Ако вас свет мрзи", рекао је Господ ученицима, "знајте да је мене мрзео пре вас. Кад бисте припадали свету, свет би љубио своје. Пошто не припадате свету – ја вас изабрах од света – зато вас свет мрзи." Павле Галатима објашњава разлику између детета робиње и детета слободне жене "… и како онда онај што се роди по пути гоњаше онога који се роди по духу, тако је то и сад." (Гал.4:29 ЛБ).
Кроз цели Нови завет је повучена оштра црта између Цркве и света. Не постоји тзв. "ничија земља". Господ сматра да није исправно када да следбеници Јагњета усвајају светске начине живота и путују светским путевима. Провалија између истинитог хришћанства и света је тако дубока као и она која је делила богаташа од Лазара. А то је она иста провалија која дели свет искупљених верника од света палог човека.
Добро знам и дубоко осећам како саблажњиво мора бити такво учење великом стаду овога света које хода око традиционалних торова. Не могу се надати да ћу избећи нетрпељивост коју ће несумњиво против мене подићи религиозни људи који траже да себе учине овцом према друштву којем припадају. Али ми се морамо суочити с тешком истином да људи не постају хришћани дружењем са црквеним људима, нити верским контактима, нити верским образовањем; они постају хришћани једино деловањем Божјег Духа на њихову природу у новорођењу. Кад на тај начин постану хришћани, тад су одмах чланови новог народа, "изабрани род, краљевско свештенство, свети народ, народ стечен да објави крепост Онога који вас позва из таме к чудесној светлости својој; који некад не бејасте (изабрани) народ, а сада сте народ Божји; који не стекосте милосрђе, а сада сте добили милосрђе." (1. Пет. 2:9-10 ЛБ).
Проблем с којим се ми "модерни" хришћани суочавамо није погрешно разумевање Библије, него несклоност нашег неукротивог срца да прихвати њена јасна упутства. Наш проблем је како добити одобрење нашег ума који љуби свет и како учинити Исуса стварним не само у речи. Јер једна је ствар рећи: "Господе, Господе!", а потпуно друга покоравати се заповестима Господњим. Можда певамо "На престо уздижемо Господа" и уживамо у тоновима оргуља и дубокој мелодији складних гласова, али још увек нисмо ништа учинили док не оставимо свет и не окренемо своје лице у тврдој практичној стварности према граду Божјем. Вера је права тек кад постане послушност.
Дух света је јак и он се "лепи" за нас као дим цигарете на одећу.Он може променити своје лице да би се прилагодио свакој ситуацији и тако преварио многе једноставне хришћане чија "чула" нису извежбана за распознавање добра или зла. Он се у Цркви може поиграти са сваком појавом искрености. Може нападати свет (нарочито за време поста) и чак признавати своје зле путеве у јавним гласилима. Може хвалити веру и улагивати се Цркви. Може доприносити милосрдном раду и организовати кампање за снабдевање сиромаха одећом, али држите Христа даље од њега и никада не тражите Његово господство над њим. Он то сигурно не би поднео и према истинском Духу Христа показивао би само отпор. Светска гласила (која увек говоре уместо њега) ретко ће дати Божјем детету поштену прилику. Ако су чињенице такве да се мора дати повољан извештај, тон ће бити љубазан, али ироничан и осећаће се присутност презира.
И синови света и синови Божји крштени су у Духа, али дух света и Дух који борави у срцу нановорођеног човека удаљени су један од другога колико је небо далеко од пакла. Они се оштро супротстављају један другом. Сину земље су ствари Духа смешне, те се забавља или су му безначајне, те се досађује. "Земаљски човек не прима оно што долази од Духа Божјег, јер је то за њега лудост. Он то не може ни упознати, јер се то мора уз помоћ Духа просуђивати."
У 1. Јовановој посланици две се речи стално понављају, они и ви. "Они" означава два цела различита света. "Они" се односи на људе и жене Адамовог палог света. "Ви" се односи на изабране који су све оставили да би следили Христа. Апостол се не клања малом богу, толеранцији (што је у нашој земљи постало као нека врста друге религије); он је потпуно нетолерантан јер зна да је толеранција углавном друго име за равнодушност.
Потребна је снажна вера да би се прихватило учење Јованово. Много је једноставније постепено избрисати црту раздвајања и тако никога не саблазнити! Побожно уопштавање и употребљавање речи ми има и за хришћане и невернике већу сигурност. Очинство Бога се тако растеже и укључује свакога од Џека Трбосека до апостола Павла. На тај начин се нико не саблажњава, сви се осећају удобно и спремни за небо. Али, човек који је наслонио уво на Исусове груди, није могао бити тако лако преварен. Он је повукао оштру црту која дели људе у два табора и која одваја спашене од изгубљених, оне који ће добити вечну награду од оних који ће потонути у коначном очају. На једној страни су "они" који не познају Бога; на другој "ти (или ми)", а између је морална провалија преширока да би је и један човек могао прећи.
Овде је оно што Јован износи: "Ви сте, дечице, од Бога и ви сте их победили, јер је већи онај који је у вама него онај који је у свету. Они су од света; зато говоре језиком света, и свет их слуша. Ми смо од Бога; ко познаје Бога, нас слуша; ко није од Бога, нас не слуша. По томе познајемо духа истине и духа преваре." Ово је довољно јасно да би збунило, икога ко искрено жели знати истину. Понављам, наш проблем није у разумевању, него у вери и послушности.Овде се не ради о теолошком питању: Шта се ту учи; него о моралном: јесам ли ја вољан прихватити то и истрајати без обзира на последице? Могу ли издржати хладан поглед? Имам ли храбрости устати на оштар напад "либерала"? Усуђујем ли се изазвати мржњу људи који се супротстављају мојим ставовима? Имам ли довољну слободу ума да изазовем популарне "вере" и да се држим пута апостола? Могу ли ја понети крвави крст и срамоту?
Хришћани су позвани да се одвоје од света, али морају знати шта значи свет (или још боље, шта Бог мисли под тим). Варамо сами себе кад мислимо да то значи само нешто спољашње и зато смо промашили његово право значење. Филмови, картање, алкохол, коцкање – то није свет. То су једино спољашњи показатељи света. Наша борба није против самих светских начина живљења, него против духа света. За човека, без обзира да ли је спашен или изгубљен, битан је дух. Новозаветно значење речи "свет" једноставно је необновљена људска природа – било у кафани, било у цркви. Шта год долази од пале људске природе је свет, без обзира има ли моралну основу или не. Стари су фаризеји упркос својој ревности и посвећености религији били сама суштина света. Духовни принципи на којима су они градили свој систем нису долазили одозго, него одоздо. Они су против Исуса користили лукаве људе. Да би заштитили Бога, понашали су се као ђаволи. Да би подржали Библију, противили су се њеном учењу. Бежали су од религије да би спасили религију, и у име религије љубави дали су маха лепој мржњи. Ту видимо свет у свим његовим страшним пркосима Богу. Тај дух је био тако жесток, да није застао док није усмртио Сина Божјег. Дух фаризеја је био живо и злонамерно настројен против Исусовог Духа.
Данашњи учитељи који стављају "Проповед на гори" у други план од првобитног и тако ослобађају Цркву од њеног учења, тешко да уочавају зло које чине. Јер проповед на гори даје језгровите карактеристике Царства обновљеног човека. Блажени сиромашни који оплакују своје грехе и жедни су правде, прави су синови Царства. У кроткости они показују милост својим непријатељима и безазленом искреношћу гледају у Бога. Окружени прогонитељима они их не проклињу, него благосиљају. Они у скромности прикривају своја добра дела. Силазе са својих путева да би се измирили са својим противницима и опраштају онима који греше против њих. Богу служе тајно у дубини свог срца и са стрпљењем чекају на Његову јавну награду. Радије слободно предају своја земаљска добра, него да користе силу да би их заштитили. Своје богатство полажу у небо. Избегавају славу и чекају на дан обрачуна, када ће дознати ко је највећи у Царству небеском.
Ако је то право и прецизно становиште, шта онда да кажемо кад се хришћани такмиче један са другим за место и позицију, и кад их видимо да гладно траже славу и част? Како можемо објаснити ту страст за публицитетом која је тако упадљиво видљива међу хришћанским вођама? А шта рећи о политичким амбицијама у црквеним круговима? А шта рећи о грозничавој руци испруженој за већим прилогом? А шта о срамном самољубљу међу хришћанима? Како можемо објаснити обожавање које узвисује овог или оног популарног вођу? А шта рећи о бедном љубљењу руку људи пуних пара од оних такозваних "звучних" проповедника еванђеља?
Само је један одговор на та питања: у свим тим показатељима видимо свет и ништа друго него свет. Ни једна горућа изјава љубави за душе не може променити зло у добро. То су греси који су разапели Исуса.
Истина је, такође, да су велики показатељи пале људске природе део овог света. Организоване забаве с нагласком на површним задовољствима, велика царства изграђена на поквареним и неприродним навикама, необузданим злоупотребама нормалних потреба лажног света названог "високо друштво" – све је то од света. Све је то део онога што је тело, што се гради на телу и мора пропасти са телом. Од тих ствари хришћанин мора побећи. Све те ствари морају бити остављене иза њега и у њима не сме имати удела. Против њих мора устати без компромиса и страха.
Морамо разумети шта се догађа без обзира представља ли се свет у свом ружном, или у лукавом и фином облику, и грубо га одбацити. То морамо учинити ако желимо ходати са Богом у овој генерацији, као Хенок у својој. Нужан је потпуни прекид са светом. "Прељубочинци, не знате ли да је пријатељство са светом непријатељство према Богу? Ко, дакле хоће да буде пријатељ свету, постаје непријатељ Божији." (Јак. 4:4 ЕЧ). "Не посвећујте љубав свету и ономе што је на свету. Ако неко воли свет, нема у њему љубави према Оцу. Јер све што је на свету, грешна чулна пожуда, пожуда очију и разметање земаљским благом, није од Оца, него од овога света." (1. Јн. 2:15-16 ЕЧ). Те Речи Божје нису пред нама за разматрање, него су ту да им се покоримо, и немамо право називати се хришћанима ако их не следимо.
Бојим се било каквог верског деловања међу хришћанима које не води до покајања и не резултује оштрим одвајањем верника од света. Сумњичав сам према сваком организованом пробуђењу које се поиграва озбиљним стварима Царства Божјег. Није важно како се привлачан покрет појавио; ако није темељен на праведности и узгајан на понизности, он није од Бога. Ако искориштава тело, он је религијска превара и не би требало да га подржава ниједан богобојазан хришћанин. Само је онај од Бога који поштује Духа и напредује у понизности. "Да буде како је писано: Ко се хвали, у Господу нека се хвали."