Крш

Андрић је писац снажне имагинације. У својим делима прича нам о прошлости људи и о њиховим судбинама. Пошто је био извандредан познавалац прилика старе Босне, радња његових романа се углавном дешава на босанској територији као место вечитог судара Истока и Запада. Он сам каже:
 „То је трећи свет у који се слегло све проклетство, услед подељености земље на два света. То је јунаштво без славе, мучеништво без награде.“

Андрић је изразити епски приповедач. У своме делу је дистанциран од ликова и догађаја.Тон његовог приповедања подсећа у многим његовим приповеткама на Шехерезадине приче из 1001 ноћи. Приповеда хронолошки, кроз неколико епоха. На почетку романа даје тачне и прецизне географске податке да би затим прешао у свет легенде и народних предања. Андрић посматра суму животних збивања и у њима тражи некакав смисао и могућ путоказ у нашем егзистирању.

Његови јунаци реагују онако како тражи њихова природа и општа историјска ситуација. Приповеда у трећем лицу. Између себе и тих догађаја ставља још једно лице, приповедача, а понекад не само проповедача, већ неколико лица одједном, те на тај начин добијамо више виђења једног те истог догађаја.

Андрићева реченица је хармонична, јасна и смирена. Дијалог у Андрићевој прози је размена мисли, отварање могућности једној личности да саопшти своје мисли другој, а пре свега читаоцу. Основне карактеристике Андрићеве приповедачке вештине су префињена психолошка анализа, дубоко понирање у суштинске проблеме егзистенције и моћ да сугестивном магијом поетске речи дочара људску и друштвену панораму протеклих векова. Као и сви епски приповедачи, Андрић у свету види некакву исконску борбу између светла и таме, добра и зла, живота и ништавила. За човека у животу види три ослонца: тежњу ка добру, стваралачку активност у складу са том тежњом и уметност. Према Андрићу уметност је начин човековог постојања и његове победе над злом.

У неколико својих дела он описује мостове и чврсте грађевине од камена, где у обрађеном камену види „ухваћену и овековечену човекову мисао“, јер само трајањем своје мисли човек продужује свој живот. Мост је главни симбол романескне нарације. Све пролази, само он остаје да укаже на трошност људске судбине.

Док је трајала градња моста барем један лик је морао да се искристалише у легенду, који би осликао протест против грађевина које траже такве жртве. То је Радисав са Уништа. Његова казна личи на Христово страдањe. Мост је настао као бео, гладак и витак у оштром, мрком и растрганом пределу, суровом и дивљем, али наликује белом голубу који се спустио на тај крш, да предахне, као што се Христ, Син Божји, спустио на крш између нас грешника и Оца Светога.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *