Основни елементи Андрићеве визије живота у роману "На Дрини Чуприја" своде се на питања о човековој судбини, на проблем и искушење моћи и на визију слободе.
Човек у свом трајању стално настоји да освоји већи животни простор од оног који има, жели да увећа своју моћ или да својим умом помери границе своје слободе.
Живот је светлост над којом стално вреба мрак.
Мрак некад поклопи светлост и тада касаблије полако уче да не жале за оним што је прошло,
што је и главни лајт-мотив романа: живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као мост на Дрини.
Судбина моста везује се за вишеградску касабу, као што се и судбина касаблија везује за мост.
Андрић преко неколико ликова описује сусрет са смрћу. Код неких је смрт облик ослобођења од неких неприхватљивих ограничења која човеку намеће живот.
Алихоџин живот завршава се када је неуништив и непроменљив мост порушен.
Његов крај је природан и ту се смрт описује као крајња граница и патња од које не можемо побећи. За разлику од њега, други ликови су имали насилне крајеве: мучење Радисава, убијање невиних, Јелисија и Мила, вешање Ваје Личанина. Човек се у овом роману сусреће и са природом која има судбинску моћ над њим.
„Велики поводањ“, иако су касаблије очекивале поплаву, све је изненадио и да није било коња Суљаге Османагића, који је био у дослуху са природом, не би било спашено ништа, јер је он пре него што се Дрина потпуно излила пробудио све касаблије. Жртва природне воље био је Коста Баранац који је најмање водио рачуна о природном закону, јер је желео да прошири свој животни простор.
У човеков живот се судбински меша и историја, у облику политичке власти, која у критичним тренуцима показује своју судбинску моћ „мрког зида“. Своју моћ власт показује за време Карађорђевог устанка, током аустријске власти и у првом светском рату. Власт је умешана у насилне смрти ликова. Али, власт се увек позива на неке више циљеве. Абидага се позива на Бога и наредбе великог везира, на огласима који су качени на капији владар додаје да је тако закључено на Већу народа. Трагична судбина младог војника Федуна се огледа у чињеници да је наишао на гнев угрожене власти.
Постоје и границе које човек сам себи поставља. То су моралне и културне норме, различити облици и навике. У животу човек овакве границе стално сам себи поставља. Жртве тих норми у роману су Фата и Шемсибег. Шемсибег јер није могао да се прилагоди новим временима, а Фата је била жртва унутрашњег сукоба између сопствених жеља и осећаја дужности и послушности према оцу чије је решење она видела само у сопственој смрти.
Моћ је код Андрића покушај човековог насиља над судбином, које завршава насиљем над самим собом.
Моћ одваја човека од света и себе тако што му обећава већу слободу.
Да би дошао до моћи човек долази до искушења, увек се коцка са оним што има и што му је дато.
Овај облик Андрић описује у пороку Милана Гласинчанина, који је, као и већина моћника, странац у касаби. Коцкарска страст је као нека опсена која мами својом непознатом, надземаљском лепотом. Милан губи, али игра све док не изгуби и душу. Исти случај је и са Абидагиним помоћником Пљевљаком.
Пљевљак је на моћништво присиљен, јер му она не припада, ни не осећа никакво искушење према њој. Када је пронашао кривца и видео шта га је чекало, он је као опијен моћи, био пресрећан што је жив, толико да у лудилу губи душу. Мехмед-паша такође има судбину моћника. Али, у тренутку када му се нож зарије у груди нестаје сва моћ која је око њега кружила.
Велико цивилизацијско искушење моћи представља аустријско доба. Аустријанци мењају целокупан облик касабе, мислећи да имају пуну моћ над целом Босном. Ово искушење се завршава ратом. Лотика је такође пала у искушење моћи – новац јој је постао опсесија. Она га чува, и свима помаже када је потребно, како рођацима тако и касаблијама.
Следећи облик моћи је човеково уздизање над животом, који преко смрти води у слободу. То је моћ жртве, коју Андрић представља као једини облик људске моћи, који води ка духовном узвисивању по цену личног страдања и пропасти. У страдању Радисава се јавља јединствен облик духовне моћи. Његова патња и страдање се уздижу изнад њега.