Као главни лик за свој роман "На Дрини Чуприја"Андрић је узео мост. Њега је вероватно ова грађевина веома заинтересовала.
У својој младости он је често виђао овај мост, прелазио преко њега, седео на његовој капији.
Ипак није само у овом роману спомињан мост, већ се он спомиње и у више Андрићевих приповедака.
Дакле, није Андрића привукла лепота вишеградског моста, него сам мост – чврст, велики, камени мост, скупоцена грађевина јединствене лепоте.
Кроз четири века Андрић нам указује како се времена брзо мењају, како се увек нешто старо замењује новим, долазе нове генерације.
Само једна ствар се није изменила: то је био мост који је стајао на истом месту, без икакве промене док су се око њега смењивале генерације касаблија и странаца, пролазиле године. На крају сваке главе се јавља мост који говори да му не смета пролазност,
да је он још увек ту и да ће још дуго тамо стајати, онакав какав је одувек био.
„А мост је и даље стајао, онакав какав је одувек био,
са својом вечитом младошћу савршене замисли и добрих и великих људских дела која не знају шта је старење ни промена и која,
бар тако изгледа, нe деле судбину пролазних ствари овога света.“