Чудно, наш нобеловац, Иво Андрић импресиониран је мостом. Импресија овога објекта би више могла захватити једног архитекта а не писца. Очито је да овде писцу у његовим дубоким размишљањима о животу помаже појам и објекат моста. Док пажљиво посматра мост, запажа његов смисао, сврху и циљ те продире дубоко у људску свест, у човечји дух. Као резултат износи у свом есеју Мостови, реалну и импресивну слику са принципима о духовној тежњи човека да споји све што пред њим искрсне раздељено и несавладиво.
Човек тежи за хармонијом, лепотом, савршеношћу, непролазношћу, жели да савлада препреке, супротне струје, да споји две супротне стене провалије, две обале једне реке, острва са копном… Показао је у томе изузетну снагу свога ума, па је премостио много тога у скоро свим аспектима живота и живљења. Ипак морамо се зауставити пред једном провалијом, преко које ни једно људско биће, ни сви људи заједно нису до сада могли досећи другу страну својим напорима, ни задовољити своју неописиву тежњу, досећи циљ у којем све добива свој прави смисао. То је несавладив јаз, провалија, бездан којега човек својим напорима не може савладати. Свако познаје овај проблем у различитим релацијама: физика – метафизика; Разум – вера; материјалан свет – духован свет; човек – Бог. Библија, за коју геније Гете пише да је све лепша што је човек више разуме, објашњава овај проблем немогућности изградње моста на следећи начин: Постоји Бог, постоји човек, постоји провалија и постоји потреба споја, моста.