Тхе Миx-Уп
Седми албум најпознатијег белог реп бенда који је након 28 година каријере напокон посетио и Србију
Прошле су три године од последњег студијског албума То Тхе Фиве Бороугхс,
којим су Беастие Боyс покушали да обнове своје најјаче корене – чист бели хип-хоп –
али је тај албум већ данас без утицаја и тек с једним хит-синглом.
У годинама пре дуже студијске паузе, а након веома успешног албума Хелло Настy (1998),
једног од неколико паковања овог трија који је прошао кроз хардцоре, семплманију, хип-хоп,
цроссовер, па назад и све укруг и од свега помало, била је форма замишљеног (треба ли рећи интелектуалног?) инструменталног бенда.
У то спада и албум Тхе Ин Соунд Фром Wаy Оут! (’96), на којем се налазе инструменталне верзије
одабраних песама са Цхецк Yоур Хеад и Илл Цоммуницатион, али и неколико нових нумера.
Било је то златно доба трип-хопа и године врхунца њихове издавачке куће Гранд Роyал,
која је данас у банкроту, а своје последње успехе имала је са албумима Ат Тхе Дриве-Ин и Бран Ван 3000.
БЕАСТИЕ БОYС: Тхе Миx-Уп
Тхе Миx-Уп је директни наследник албума Тхе Ин Соунд…, али су његово време изласка
и позиција у тренутном контексту Беастие Боyса врло незахвални. Очигледно је да су Мицхаел Диамонд,
Адам Yауцх и Адам Хоровитз уморни од својих улога Микеа Д-а, МЦА и Кинг Ад Роцка, и поново жељни својих матичних инструмената.
Актуелна турнеја је тим поводом раздвојена на уобичајени костимирани хип-хоп спектакл (
у ком су главни музичари Миx Мастер Мике за грамофонима и Монеy Марк за клавијатурама)
и потпуно нови инструментални шоу у ком је МД за бубњевима, АY на басу, АХ на гитари –
уз Монеy Марка и перкусионисту Алфреда Ортиза.
Поједини фестивали (нпр. Сонар) организују оба концерта, а инструментални шоу
наставља се турнејом у мањим америчким клубовима.
Горепоменута постава је и одсвирала овај албум. Већ у првој нумери Б Фор Мy Наме
учитава се тон албума – искусни сессион музичари свирају поп форму у којој нема
места за соло бравуре и импровизације, али ни за вокале/стихове.
Техника снимања и одабир инструмената не одају данашњицу, и да је током микса
коришћена фасцинација стереом на прелазу 50-их и 60-их, ово би лако био неки изгубљени албум
анонимних композитора музике за вечеру у време кад су ТВ емисије трајале до ранијих вечерњих часова,
а касније служиле као пригодни радио-програм.
То је пропуштена шанса, па овај албум остаје самозадовољни снимак који би могао
бити позадинска музика неког градског кафеа који не жели да инвестира у сессион бенд.
Да не знамо да су Беастие Боyс аутори, питање је колико пажње би албум уопште добио.
И то је још једна потврда теорије да је у поп култури име често важније од дела.( попбокс)