Ману Чао, француски музичар шпанског порекла, je рођен 21. јула 1961. у Паризу, Француска.
Отац му је писац Рамон Чао из Вилалбе, Галиција, а мајка је баскијског порекла. Преселили су се у Француску у време диктатора Франициска Франка, које је трајало до његове смрти 1975. године. Стога је Ману Чао своје детињство провео у Паризу. Био је познат у париској алтернативној музичкој сцени као члан бендова Hot Pants и Los Carayos. 1987. године је заједно са својим братом Антоаном формирао састав Mano Negra. До свог распада 1995. година, бенд је био познат у Француској и правио је турнеје по Јужној Америци.
После распада, Ману Чао је отишао у Централну Амеирку, где је наредне четири године провео путујући по планинским гудурама, наоружан акустичном гитаром и четвороканалним рекордером. Уследио је први соло пројекат Clandestino (1998), минималистички састављен од гитара, удараљки и дечјих инструмената. Са песмом Welcome To Tijuana успео је да направи праву весело-ироничну химну о добро познатом градићу на Мексичкој граници са САД, где царују шверц и лака уживања (Welcome to Tijuana / Tequilla, sexo, marijuana…). Са нагласком на теме као што су илегална имиграција и државна репресија, албумом је провејавао оштар друштвено-политички коментар уперен у правцу капиталистичке експлоатације Трећег света. На албуму Próxima Estación: Esperanza (2001), потенцирајући реге звук, Ману Чао између осталог укључује и један рецитатив на руском. Албум је добио награду лондонског Би-Би-Сија за најбољи албум светске музике.
Ману Чао пева на француском, шпанском, галицијском, арапском, енглеском, португалском и волоф језику. Често користи више језика у истој песми. Његова музика је међу најпродавнијима на свету.
Ману Чао је несумњиво аутентична појава на светској музичкој сцени. Услед свог мешаног порекла, а пре свега својом музиком, постао је један од најупечатљивијих репрезената глобалног мултикултуралног друштва, и истовремено један од најбурнијих критичара процеса економске глобализације. Његова реторика се креће у поједностављеним оквирима романтичних анархо тенденција, на трагу благе идеолошке параноје: "Оно што морамо да урадимо јесте да кажемо ‘Не’ оваквом свету чији даљи развој води у самоуништење."
Ипак, Ману Чао се, паралелно са продирањем на тржиште САД, уплео у ону врсту контрадикције која се јавља код свих извођача који се боре против корпоративног капитализма – објављивањем албума под окриљем таквих мултинационалних корпорација какве су Virgin и EMI, донекле се тривијализовао социјални садржај његове музике, уз бојазан да изгуби свој антиглобализацијски потенцијал.