Тупак Амару Шакур је у 1996. години, само неколико месеци пре него што је убијен, створио своје ремекдело: то је био његов последњи албум под називом Дон Кулуминати: Теорија од седам дана (Тхе Дон Киллуминати: Тхе 7 Даy Тхеорy), који је према причи био снимљен за свега седам дана и тако подсећајуци на причу из Јеванђеља да је Бог створио свет за седам дана. Овај албум био је издат под псеудонимом Макавели.
______________________________
BLASPHEMY (Blast for Me!)
written by Tupac Shakur (a.k.a. Makaveli)
Verse 1
My family tree consists of drug dealers, thugs, and killers./Struggling, known to hustle screaming “Fuck they feelings!”
I got advice from my father, all he told me was this./“Nigga, get off your ass if you plan to be rich!”
There’s ten rules to the game, but I’ll share with you two./Know, niggas gonna hate you for whatever you do.
Now rule one, get your cash on, M.O.B./That’s, money over bitches cause they breed envy.
Now rule two is a hard one, watch for phonies./Keep your enemies close, nigga, watch your homies.
It seemed a little unimportant. When he told me I smiled./Picture jewels being handed to an innocent child.
I never knew in my lifetime I’d live by these rules./Initiated as an outlaw, studying rules.
Now papa ain’t around, so I gotta recall./Or come to grips with being written on my enemies walls.
Promise if I have a seed, I’m’a guide ‘em right./Dear Lord don’t let me die tonight.
I got words from my comrades, listen and learn./Ain’t nothing free, give back what you earn. No doubt.
Getting high than a mutha fucka, blessed and pleased./This thug life will be the death of me. Come on.
And I remember what my papa told me./Remember what my pops told me.
BLASPHEMY!
Verse 2
We’re probably in hell already. Our dumb asses not knowing./Everybody kissing ass to go to heaven ain’t going.
Put my soul on it. I’m fighting devil niggas daily./Plus the media be crucifying brothers severely.
Tell me I ain’t God’s son. Nigga, mama a virgin./We got evicted had to leave the ‘burbs.
Back in the ghetto doing wild shit. Looking at the sun don’t pay./Criminal mind all the time, waiting for judgment day.
They say Moses split the Red Sea./I split the blunt and rolled a fat one up daily.
Babylon beware. Coming for the Pharaoh’s kids./Retaliation, making legends off the shit we did.
Still bullshittin’. Niggas in Jerusalem waiting for signs./God’s coming, she’s just taking her time.
Living by the Nile, while the water flow./I’m contemplating plots, wonder where the door to go.
Brothers getting shot, coming back resurrected./This that raw shit, nigga, check it.
And I remember what my papa told me./Remember what my papa told me.
BLASPHEMY!
Verse 3
The preacher wants me buried wise. I know he’s a liar./Have you ever seen a crackhead? That’s eternal fire.
Why you got these kids’ minds, thinking that they’re evil?/While the preacher being frisky, you stay kind to God’s people.
Should we cry when the poor die? My request:/We should cry if they cried when we buried Malcolm X.
Mama, tell me am I wrong? Is God just another cop?/Waiting to beat my ass if I don’t go pop?
Memories of a past time. Giving up cash to the leaders./Knowing damn well they ain’t gonna feed us.
In my brain, how can you explain time in B.C.?/It’s hard enough to live now in these times of grief.
They say Jesus is a kind man./Well he should understand times in this crime land.
My thug nation, do what you gotta do, but know you gotta change./Try to find a way to make it out the game.
I leave this and hope God can see my heart is pure./Is heaven just another door?
I leave this and hope God see my heart is pure./Is heaven just another door?
And my people say…
______________________________________
Тупак Амару Шакур је у 1996. години, само неколико месеци пре него што је убијен, створио своје ремекдело: то је био његов последњи албум под називом Дон Кулуминати: Теорија од седам дана (Тхе Дон Киллуминати: Тхе 7 Даy Тхеорy), који је према причи био снимљен за свега седам дана и тако подсећајуци на причу из Јеванђеља да је Бог створио свет за седам дана. Овај албум био је издат под псеудонимом Макавели. Једна од песама на овом албуму под називом „Богохуљење“ (Бласпхемy) стоји као парадигматски пример Шакуровог стилског и тематског доприноса хип-хоп уметности. Ова песма служи као оквир кроз који Шакур приказује свој поглед на свет. Као један од најдинамичнијих и најрадикалнијих уметника у историји хип-хопа, а такође као и један од најпопуларнијих (у погледу најпродаванијих тиража, наиме Тупак има преко 75 милиона продатих албума широм света, и тако представља једног од потенцијално најутицајнијих уметника), његов поглед на свет је од кључне уметницке вредности. Томе свакако доприноси и Шакурово свестрано учествовање у побољшању друштвене стварности, јер се он сматра и једним од подстрекача промена.
Дубља анализа „Богохуљења“ откриће њену луцидност и дубину као и њено позиционирање хип-хопа у спрези са друштвом уопсте (та спрега је проблематична, пошто се у песми приказује проблематично и богохуљењу настројено друштво). „Богохуљење“ је кључ који нам отвара врата моћи хип-хопа иза којих су и врата Шакурове уметности.
Ова анализа ће се бавити тиме како Шакурови текстови оживљавају и критикују културно-историјску ситуацију у којој су преживљавали и преживљавају Афро-Американци, као и тиме како се хип-хоп позиционира у оквиру контекста развоја црначке музике у којој се изражава протест.
Тупак песму почиње причом о историји своје породице, коју чине дилери дроге, криминалци и убице (сложенијом симболиком њу ипак чине краљеви, краљице, револуционари и разни активисти). Затим он застаје за тренутак и подсећа се савета који му је отац дао, и који онда постаје структурни мотив ове композиције. Управо овај моменат означава почетак једног ироничног контраста између приказа две слике оца који су раније поменути у песми: између званичног хришћанског Бога и Шакуровог очуха. Пак је дијалектички изменио принципијалну веру ова два типа очева у покушају да дође до истине о друштву и правог пута којим би усмерио друштво и на које би извршио позитиван утицај.
Пре него што нам објави прво правило свог оца, он (према рецима свог оца) нас подсећа да ће црначки народ мрзети остале црначке народе због било чега што они ураде. Пак са посебним задовољством напада хејтере који га прате кроз целу своју каријеру; мозе се осетити да је за његов ум мржња протраћена енергија, али такође и енергија којом се он хранио читавог свог живота и која се рефлектује у његовој уметности. Правило број један је М.О.Б. (акроним М.О.Б. је скраценица од „Мемберс Оф Блоод“, позната такође и као „Монеy Овер Битцхес“ и односи се на озлоглашену банду Блоод ганг из Комптона са којом је Сјудз Најт сарађивао.). Ово не само да је алузија на Блоод сет са којим се Пак чврсто повезао у току каснијег периода своје каријере, углавном посредством Сјудз Најта (Суге Книгхт), већ је то такође и један акроним који велича новац у односу на жене, акроним који даје приоритет високој друштвеној мобилност пре него било чему другом. То је један војни поклич који у хип-хопу није нов, пошто су многи узвикивали сличне пароле, али Тупак њега повезује са завишцу која разједа његов народ. Он завист види као корен свог зла на земљи. Зато је прво правило приказано у првој строфи богохулно.
Правило број два односи се на савет – не веровати никоме, чак ни својим пријатељима. Пак је био, на неки начин, параноични следбеник разних теорија завере. Међутим, треба се подстеити да су његова породица, као и неки људи блиски њему, константно били изложени ислеђивањима која су против њих спроводили државни органи који су испитивали организацију Црни Пантер и остале радикалне групе (шта више, због своје озлоглашености, као и због свог приступа политици и уметности, и сам Тупак је био помно праћен од стране власти), што значи да је његова параноја ипак потекла из једног спољњег извора и провокације. Једна је ствар немати поверења у државу и државне органе који пропагирају устаљене предрасуде, а сасвим друга ствар је учити младе да не верују никоме, јер такви савети о преживљавању охрабрују омладину да буде саможива и чини да она буде неспособна да се уједини ради постизања заједничких циљева. Они са маргина друштва, учеци таква правила, постају ништа друго до обични криминалци који никад неће постати истински побуњеници и револуционари, што је управо оно што власт и жели да постигне.
Пак другу строфу почиње једном снажном филозофском мишљу: „Ми смо вероватно већ у паклу, а да наше глупе гузице то ни не знаји“ (“Wе’ре пробабљ ин хелл алреађ, оур думб ассес нот кноwинг.”) . Мозда и јесмо, а Пак се сигурно тако и осећао од момента свог легендарног зачећа у утроби своје мајке која је лежала у затвору, до онога што је постао на крају живећи као богата и успешна јавна личност. Ако смо ми већ у паклу, Пак сматра да је то шала на наш рачун. Међутим, то је шала из које он себе никад не искљуцује, као што никад не раздваја себе од свог народа, било из свог зивота или из своје уметности (за хип-хоп уметнике граница измедју њихове уметности и њихових зивота никада није јасна).
Пак затим осипа паљбу на медије позивајући се на Библију увођењем мотива распећа. Ово позивање на Библију је још снажније приказано на омоту албума Теорија од седам дана (Тхе 7 Даy Тхеорy) пошто се Паков лик појављује као налик приказу распећа (приказан је носећи бандану од трња, а крст на ком је разапет представља географску реплику америчких градова који су дали главни допринос хип-хоп култури током година). Да ли ово представља један ироничан коментар да он искоришћава управо те медије које критикује да би себе ставио на распеће? Или он сматра да је дошао на Земљу да би се искупио за све грехе његове криминалу одане нације? Одговор на ово питање добијамо већ у следећем стиху, у којем он тврди, без трунке сарказма или трага било какве ироније, да је он заиста Син Божији. Затим, када даље наводи да је његова мајка девица, то представља симболичку чистоту, што не мора да буде и чистота тела у буквалном смислу. Он увиђа истину, да је дете које долази на свет једно од највећих и најчистијих Божијих чуда. Пак се даље присећа да је био присиљен да оде из предграђа и да се врати у гето (симболизујући тако одлазак из топле утробе своје мајке у сурови свет), тамо где се гледање у звезде не исплати и где криминални умови несметано владају.
Затим, Пак повезује распон од више хиљада година са једним брилијантним стихом сачињеног од вртоглаве визуелне метафоре: када спомиње Мојсија који раздваја Црвено море, што је представљало чудесни моменат од религијског знацаја – једини сигурни излаз. У изједначеном изразу и ироничном обрту, Тупак са друге стране, каже да он свакодневно раздваја бланте. У модерном добу, Тупак трага за стварним вратима ка излазу, али та врата су скривена, ако не и непостојећа и ту се чуда не дешвавају, а Црвено море се не може поново раздвојити тако да једино остаје користити дрогу у некој сатисфакцији, као лажни начин бекства од стварности. Овакав став представља тај цинизам и безнађе модерног доба.
Пак своју библијску тираду наставља увођењем тема Вавилона и доласка Фараонове деце. Ово алудирање се повезује са његовим помињањем Мојсија, који је као дете био сакривен када је египатски Фараон наредио да се убију сва новорођена мушка деца јеврејске националности (док се упозорење на опасности Вавилона изгледа односи као коментар на америчко изазивање почетка првог Заливског рата, а предвидја и други). У истој строфи, његов састанак са Богом, неочекиваног родног идентитета, појављује се као један од шокантнијих утисака које на нас оставља ова песма: Бог се представља као брижна, мајчинска фигура. Пак, несташно се смеуљећи, оставља овај запаљиви, грешни коментар да почива у значајној тишини. Чини се као да покушава да побегне општој конфузији и уништењу, изазваних током историје кроз разне верзије патријархата, тако што ће првобитни Бог створитељ – Она, бити запамћена и враћена на своје заслужено место. Тупак доследно кроз своју историју пише песме у којима слави снагу и издржљивост жена, нарочитно оних Афро-Америчког порекла. Овакво уздизање снаге жене, кулминирало је у овој песми са његовог последњег албума, где се лик женског Бога наглашава.
Док нас понизно позива на размишљање, каже да он сам осмишљава заплете, живеци у садашњем тренутку на обали реке Нил. Када је Фараон наредио да се убију мушка јеврејска деца, поручио је да се то уради тако што ће их удавити у Нилу. Мојсијева мајка је избегла да преда свог сина тако што га је пустила да плута тим истим Нилом, који је био предвиђен да представља његов крај. Тупак повезује себе са овом легендом и пркосним нагоном прогоњене деце да преживе. Иако су та деца одрасла и стасала у затворској ћелији, која је предвиђена да буде призор краја за толико много црнаца, Тупак, као једно од те деце је успео да преживи захваљујући бризи и заштити своје мајке (што је још један ироничан обрт, само овај неупрљан траговима цинизма). Када је Мојсије одрастао, то прогоњено дете је повело свој народ из заробљеништва у слободу; када је Тупак одрастао, то прогоњено дете је стремило да уздигне и пробуди свој народ и да их поведе из заробљеништва у слободу. Нажалост, прописана је судбина за све савремене револуционарне црначке вође, а то је смрт. Као сто је Мартин Лутер Кинг Млађи запазио, свако ко покуша да унесе радикалне и корените промене у друштво буде убијен. Тупакова нација одана криминалу је још увек изгубљено племе, које лута по дивљини Северне Америке без пута који води до Обећане земље или духа који би их тамо повео.
Пак своју трећу и последњу строфу почиње прозивајући лицемерје данашњих верских вођа. Заправо, он их једноставно назива лажовима; када они прете вечном ватром у Паклу, Пак за то нимало не мари. То је зато што је он видео и искусио живот у тој вечној ватри, коју он види као зависност од кокаина. Ако један свештеник то није искусио, Пака та прича не занима. Он такође није заинтересован за разне трикове за којима верске вође некада посежу да би изманипулисали омладину. Оптуживање Тупака за сексуално узнемиравање, предсказује да ће се у наредних неколико година свештенство наћи на мети великог броја оптужби за сексуално узнемиравање, које ће задати муке католичкој цркви. Истински уметник није ту само да би давао луцидне коментаре на тренутно стање друштва, већ такође може и да сагледа далеку будућност. Пак је погодио право у мету и зато је држао очи широм отворене; од почетка своје каријере, он је настојао да себе дефинише супротно од владајућих идеологија у које није веровао и које представљају идеологије владајуће класе. Иронија је да је време разјаснило важност његових стихова и да се временом открило сво њихово значење.
Он, затим, поново позива своју мајку, питајући се да ли греши, и такође се пита да ли је Бог још један од полицајаца који га вреба, или је он нека друга фигура на власти, са мало или без имало стрпљења за младог црног човека који покушава да преживи. Пак је знао да постоји само један начин да пронађе одговор на већину питања која су га разједала – а то је смрт. Зато је он њу не само прихватио, већ је и свесрдно учествовао у њој. Желео је истину. Знао је да до истине неће доћи преко државних вођа, зато он и каже да нема сврхе онда им давати ваш тешком муком зарађени новац, јер је очигледно да они њиме неће нахранити никога (осим њих самих). Пак се затим обраћа својој криминалној нацији и каже да подржава њихове очајницке акције, које некад резултирају неделима. Али у исто време док их у томе подржава, он их такође подсећа да треба да промене своје начине деловања, не само због искупљења њихових душа (а тако и његове), већ и због побољшања општег друштвеног поретка. Пак у последњем стиху открива да је управо ова песма његово завештање, које он оставља у нади да ће Бог успети да види чистоту његовог срца. Он се даље пита да ли Рај заправо представља још једна врата, само још један од ступњева у великом процесу постојања. Сада је дошао до одговора на то питање.
„Богохуљење“ се завршава рецитовањем хришћанске молитве Оче наш, а затим настаје тишина.
спремио: Мр Грег деЦуир, Јр.