Византијска музика подразумијева један целокупни систем изражавања и испитивања мелодије, у складу са гласовима, родовима и хроама (бојама). Названа је “византијском”, зато што се почела значајније развијати у доба Византијске Царевине, заједно са ширењем хришћанства. Дијели се на: вокалну (гласовну) и инструменталну. Гласовна мелодија спојена са поетским текстом даје пјесму, која се дијели на: црквену (псалми, химне и тропари) и народну. У даљем излагању ћемо се задржати на Црквеној музици.
Што се тиче спољашњег облика или техничког аспекта, византијска музика је монофона (једногласна). Православна црква од свог почетка користи у свом богослужењу искључиво вокалну једногласну музику. Ово, свакако, није нимало случајно, јер управо вокалност и монофонија обезбјеђују једноставност, чистоту без трунке било чега чулног, раметљивог, неискреног, што овој музици даје изузетну и непревазиђену љепоту и снагу.
Западна Црква је, такође, користила вокалну и једногласну музику у богуслужењу, и то све до дванаестог стољећа. Дакле, монофону је замијенила полифона, а вокалну вокално-инструментална музика, тек након раскола 1054. године, тј након отпадања од Цркве. Ако, уз то, напоменемо да све секте користе, такође, полифону и вокално-инструменталну музику, можемо да изведемо закључак, да су ове промјене посљедица духовног пада. Духовни пад наведених религијских заједница, или да кажемо ближе, западне Европе, се, свакако, одразио и на умјетност, а поготово је то очигледно у црквеној умјетности (архитектури, иконописању, музици, …).
Од осамнаестог стољећа и неки Православни народи, међу којима и Срби, прихватају, под утицајем западне културе, полифонију.
Промјене које смо навели (прелазак са једногласне на вишегласну музику), не можемо схватити као усавршавање или развој, или модернизовање у позитивном смислу. Наравно да је музика у сваком историјском периоду носила печат времена у коме је настајала, па га тако и данас има, али је неопходно да она извире из Светог Предања Цркве, а не да свако уноси промјене по сопственом нахођењу. Чињеница је да је у Предању Цркве да појање буде једногласно и вокално. Такође је чињеница да вишегласје, разногласје (хетерофонија) и инструменталност (који су забрањени канонима Цркве) разарају чистоту, узвишеност и мистично својство црквеног појања, чиме се оно претвара у нешто површно, нешто што служи више уживању и забави, а страно је и духу молитве.
Византијске мелодије обучене у полифонију, губе своју посебну изражајност, свој духовни ритам, духовну величину, а тиме и моћ да нас духовно уздигну и преображавају. Духовна криза у којој су се нашли поједини Православни народи у одређеном историјском тренутку, као што смо већ рекли, се одразила и на појање.