"Дела Апостолска" непосредно се настављају на Eванђеља.
Још више, из уводних речи произилази да их је написао исти писац који је написао и треће Еванђеље, то јест Лукино Еванђеље.
Он тако и почиње обраћајући се извесном читаоцу:
"У својој првој књизи, Теофиле, писао сам о свему што је Исус чинио и учио."
Важно је још нешто. Еванђеље није неки зборник афоризама, пословица животне мудрости, већ је оно сведочанство о живим чињеницама, које имају бесконачно важно значење за свако време, а, пре свега, о чињеници постојања Христовог, Његове појаве у свету и онога што је касније уследило.
Али не треба мислити да је то само историјско дело попут оних која су у античко време писали Херодот, Тит, Ливије или неки други старогрчки и римски аутори.
Не, та књига је такође Благовест, књига која објављује вечну истину, која говори о томе како се та истина ширила, како се Божија реч ширила попут концентричних кругова таласа. Господ Исус је рекао својим ученицима: "Бићете моји сведоци у Јерусалиму, у целој Јудеји и Самарији (то јест најближе области) и све до краја земље." (1,8)
Еванђеље је динамичка сила предодређена за безгранично кретање, до краја света.
Свуда где куца човеково срце и где ради човекова мисао, оно може и мора бити оглашено. Оно ступа у свет, у наш обични свет у коме живе људи – у овај реални свет у коме данас живимо и у коме су људи живели 2000 година уназад.
Не треба мислити да се свет, у време када су први Апостоли почели да проповедају Еванђеље, сувише разликовао од данашњег.
Наравно, данас се код нас дешава научно-техничка револуција; данас нам извесни технички проналасци омогућавају да се брзо крећемо по свету, да брзо преносимо информације, али то није квалитативно изменило човекову природу.
Шта је тада представљао свет?
У извесном степену он је такође био подељен на два табора.
С једне стране је постојало огромно Парћанско царство, тиранска источна империја, а с друге стране је била Римска држава која је укључивала у себе мноштво народа и која је била супротстављена првом.
Људи су у тој држави имали јединствен језик; као што се данас, у било ком делу наше земље, људи могу изјашњавати на енглеском, тако је у било ком делу Римске империје било могуће изјашњавати се на језику "Коине".
То је био грчки народни дијалект, њега су знали свуда: и у Палестини, и у латинском свету, у самом Риму, у престоници, веома велики број дела је написан на грчком.
Појам "римски грађанин" укључивао је у себе људе било које културе, било које народности, било ког језика.
Римско право је постало темељ сваког права, у том смислу и права XXI века. Ако је човек већ био римски грађанин, он није могао бити тек тако ухапшен, он није могао бити тек тако кажњен, без суда; а службеник који би себи дозволио такву слободу сносио би озбиљне последице.
То је било врло погодно за оне који су путовали по страним земљама, посебно за апостоле.
Тако је апостол Павле, као Римски држављанин, у знатној мери био заштићен од напада светине, од свакојаких испада, од конфликата.
Када ја пожелео да дође у Рим, а већ се налазио у оковима, он је замолио да дође пред императорски суд (Сваки римски грађанин, у било ком делу те велике империје, могао је да замоли да дође пред императорски суд и након тога је држава била обавезна да га о свом трошку допреми у Рим и тамо размотри његово дело).
У то време свет се налазио у стању религиозног превирања. Као прво, власт је претендовала на божанске прерогативе.
Император Август је по први пут у западном свету прогласио властиту божанственост. У његову част су почели да се подижу храмови, испред његових статуа и слика се кадио тамјан, у његову част су се испевале химне.
Његов наследник, император Тиберије, увео је читав низ кривичних закона, који су били управљени против оних који нису уважавали божанску величину цезара. Постојале су, наравно, републиканске структуре у Риму, али су се оне све више потчињавале јединственом систему, јединственој власти императора и олигархије – владајуће клике око њега .
Свемоћни миљеници владара обично су чинили мафијашко језгро око императора.
Понекад се то време приказује као време религиозног опадања, говори се да је свет, ето, прихватио хришћанство зато што се разочарао у своју веру.
То није тачно.
(Наставиће се!)